Adam Grosser i njegov održiv frižider

Adam Grosser govori o projektu stvaranja frižidera koji radi bez struje, da bi taj važan alat učinio dostupnim selima i klinikama širom svijeta. Prilagodjavanjem neke starije tehnologije, smislio je sistem koji funkcioniše.

Ovo je posao koji još uvjek traje

na osnovu nekih komentara koji su dati

na TED-u prije dvije godine

o potrebi za skladištenjem vakcine.

(Muzika)

[ Na ovoj planeti ]

[ 1.6 milijardi ljudi ]

[ nema pristup električnoj energiji ]

[ rashladnim uređajima ]

[ ili pohranjenim gorivima ]

[ to je problem ]

[ koji utiče na: ]

[ širenje bolesti ]

[ skladištenje hrane i lijekova ]

[ i na kvalitet života ]

[ evo šta se predlaže: jeftin rashladni uređaj koji ne koristi struju ... ]

[ ... propan, benzin, kerozin ili potrošnu robu ]

[ vrijeme je za malo termodinamike ]

[ I priču o Frižideru koji se bazira na Povremenoj Absorpciji ]

Prije 29 godina, imao sam profesora termodinamike

koji je govorio o absorpciji i rashlađivanju.

To je jedna od onih stvari koja mi je ostala urezana u pamćenje.

Bilo je to nešto poput Stirlingove Mašine:

bilo je sjajno ali niste znali šta biste s time uradili.

Izmislio ju je Ferdinand Carre 1858. godine,

ali nije mogao ništa izgradit s njom

zbog alata kojim je tada raspolagao.

A onda je otkačeni Kanađanin po imenu Powell Crosley

komercijalizirao nešto sto je nazvao Icyball 1928. godine,

i to je zaista bila sjajna ideja,

objasnit cu zašto nije funkcionisala,

ali evo o čemu se radi.

Postoje dvije sfere i one su odvojene i udaljene jedna od druge.

U jednoj su radna tečnost, voda i amonijak

a u drugoj je kondenzator.

Zagrijete jednu stranu, vrelu stranu.

Amonijak ispari

i ponovo se kondenzira s druge strane.

Ostavite da se ohladi na sobnoj temperaturi,

i onda, dok amonijak ponovo isparava i mješa se sa vodom

na ranije vreloj strani,

stvara jako dejstvo rashlađivanja.

Bila je to odlična ideja koja uopšte nije funkcionisala: sve je eksplodiralo.

Zbog toga što korištenjem amonijaka dobijete jako visoke pritiske

ako ste ga zagrijali na pogrešan način.

Pritisak je bio veći od 27 bara. Amonijak je bio otrovan. Prskao je posvuda.

Ali bila je to zanimljiva ideja.

I tako, dobra stvar za 2006. godinu je

što postoji puno toga što se može uraditi pomoću kompjutera.

Pa smo uključili čitav odjel za termodinamiku

sa Stanford-a.

Puno izračunavanja dinamike tečnosti.

Dokazali smo da je većina tablica o rashlađivanju amonijakom ustvari pogrešna.

Pronašli smo neke neotrovne rashlađivače

koji su radili na vrlo niskoj razini pritiska.

Doveli smo tim iz Engleske -

pošto ima puno stručnjaka za rashlađivanje,

kako se pokazalo u Engleskoj -

i sagradili smo probni model, i dokazali da, u stvari

možemo proizvesti neotrovni frižider niskog pritiska.

Evo kako to funkcioniše.

Stavite ga na vatru.

Većina ljudi u svijetu ima vatru za kuhanje,

bilo da koriste izmet deve ili drvo.

Zagrijava se oko 30 minuta, a hladi oko sat vremena.

Stavite ga u posudu

i hladit će se 24 sata.

Izgleda ovako. Ovo je peti prototip. Nije sasvim završen.

Teži oko 3.6 kg, i funkcioniše ovako.

Stavite ga u posudu od 15 litara, odprilike tri galona,

i rashladit će se na malo iznad tačke smrzavanja,

otprilike tri stepena iznad tačke smrzavanja,

na 24 sata u okruženju temperature od 30 stepeni Celzijusa. Uistinu je jeftin.

Mislimo da ih možemo proizvesti u ogromnim količinama za oko 25 dolara,

a u manjim količinama za otprilike 40 dolara.

Takođe mislimo da možemo rashladne uređaje učiniti

pristupačnim svima.

Hvala vam.

( Pljesak )