Psihologija narcisoidnosti - V. Kit Kampbel (W. Keith Campbell)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/the-psychology-of-narcissism-w-keith-campbell

Narcisoidnost nije samo tip ličnosti koji se pojavljuje u rubrikama za savetovanje; to je zapravo skup osobina koje su psiholozi klasifikovali i izučavali. Međutim šta je uzrokuje? Kao i može li narcis da popravi svoje negativne osobine? V. Kit Kampbel opisuje psihologiju iza narcisove prenaglašene i ponekad štetne opsednutosti sobom.

Lekcija: V. Kit Kampbel, animacija: TOGETHER.

Mnogo pre prvog selfija,

antički Grci i Rimljani su imali mit

o nekome ko je malčice isuviše
opsednut sopstvenim likom.

U jednoj od priča,

Narcis je zgodan momak koji luta svetom,
tragajući za nekim koga bi voleo.

Nakon što je odbio nimfu po imenu Eho,

uhvatio je na tren sopstveni odraz u reci

i zaljubio se u njega.

Nemogavši da se odvoji od njega,

Narcis se udavio.

Cvet je izrastao na mestu na kom je umro,
a taj cvet zovemo narcisom.

Mit opisuje osnovnu ideju narcisoidnosti,

uzvišenu i ponekad
štetnu zaljubljenost u sebe.

Međutim, ne radi se samo o tipu ličnosti
koji se pojavljuje u rubrikama za savete.

Radi se zapravu o skupu osobina koje su
psiholozi klasifikovali i izučavali.

Psihološka definicija narcisoidnosti

je da je to preuveličana,
grandiozna slika o sebi.

Do određenog stepena,
narcisi smatraju da bolje izgledaju,

da su pametniji

i važniji od drugih ljudi

i da zaslužuju poseban tretman.

Psiholozi prepoznaju dva vida
narcisoidnosti kao crte ličnosti:

grandioznu i ranjivu narcisoidnost.

Takođe postoji narcisoidni
poremećaj ličnosti,

ekstremniji oblik
kome ćemo se vratiti nešto kasnije.

Grandiozna narcisoidnost
je najpoznatiji vid iste,

karakterišu je ekstravertnost,

dominacija

i potreba za pažnjom.

Grandiozni narcis traga za pažnjom i moći,

ponekad kao političar,

poznata ličnost

ili kulturološki vođa.

Naravno, nisu svi koji teže
ovim pozicijama moći narcisi.

Mnogi to rade iz pozitivnih razloga,

poput ostvarivanja punog potencijala

ili unapređivanja ljudskih života.

Ali narcisoidni pojedinci žele moć

zbog statusa i pažnje koja ide uz nju.

U međuvremenu, ranjivi narcisi
mogu da budu tihi i uzdržani.

Imaju snažan osećaj toga šta im pripada,

ali ih je lako uplašiti ili omalovažiti.

U svakom slučaju, mračna strana
narcisoidnosti se pokaže na duže staze.

Narcisi se obično ponašaju sebično,

pa narcisoidne vođe mogu da prave rizične
ili nemoralne odluke,

a narcisoidni partneri
mogu da budu nečasni ili neverni.

Kad je njihov ružičasti pogled
na same sebe doveden u pitanje,

mogu da postanu ozlojeđeni i agresivni.

To je poput bolesti
gde se oboleli osećaju prilično dobro,

ali ispaštaju ljudi oko njih.

Kad je dovedeno do ekstrema,

ovo ponašanje se klasifikuje
kao psihološki poremećaj

koji se zove: narcisoidni
poremećaj ličnosti.

On pogađa
jedan do dva procenta populacije,

češći je kod muškaraca.

Takođe je dijagnoza
rezervisana za odrasle.

Mladi ljudi, naročito deca,
mogu da budu izrazito okrenuti sebi,

ali ovo bi moglo da bude
prosto normalan deo razvoja.

Peto izdanje Dijagnostičkog
i statističkog priručnika

američkog psihijatrijskog udruženja

opisuje nekoliko osobina koje su povezane
s narcisoidnim poremećajem ličnosti,

uključujući: grandioznu sliku o sebi,

probleme s empatijom,

osećaj toga šta im pripada

i potrebu za divljenjem ili pažnjom.

Ono što ove osobine
čini poremećajem ličnosti

je to što obuzmu ljudske živote
i uzrokuju značajne probleme.

Zamislite da umesto da brinete
za svog supružnika i decu,

vi ih koristite
kao izvor pažnje ili divljenja.

Ili zamislite da umesto da tražite

konstruktivnu povratnu informaciju
o vašem radu,

kažete svima koji pokušaju da vam pomognu

da nisu u pravu.

Pa, šta uzrokuje narcisoidnost?

Istraživanja o blizancima
pokazuju snažan uticaj gena,

iako ne znamo o kojim genima je reč.

Međutim važna je i okolina.

Roditelji koji stavljaju
svoju decu na postolje

mogu da podstiču grandioznu narcisoidnost.

A hladni, autoritativni roditelji
mogu da doprinesu ranjivoj narcisoidnosti.

Narcisoidnost se takođe čini češćom

u kulturama koje cene individualnost
i samopromociju.

U SAD-u, na primer,

narcisoidnost kao crta ličnosti
je u usponu od 1970-ih,

kada je usredsređenost
na zajednicu iz 60-ih

prokrčila put pokretu samopoštovanja

i usponu materijalizma.

U skorije vreme su društveni mediji
umnožili mogućnosti samopromocije,

iako je važno napomenuti

da nema jasnih dokaza da društveni mediji
uzrokuju narcisoidnost.

Oni pre pružaju narcisima sredstva
za traženje društvenog statusa i pažnje.

Pa, mogu li narcisi da poprave
ove negativne crte?

Da!

Sve što unapređuje iskren pogled
na njihovo ponašanje

i brigu za druge

može da pomogne, poput psihoterapije
ili vežbanja saosećanja prema drugima.

Problem je što može da bude izazov

za ljude sa narcisoidnim
poremećajem ličnosti

da nastave da rade na samoizlečenju.

Za narcise je samoposmatranje teško
kad je iz ugla koji im ne laska.