Dokumentarci - Kaen i Abel (Biblijske misterjie)

Pridružite mi se na facebooku...

https://www.facebook.com/groups/122926967865173/

Pridružite mi se na facebooku!
(Link u deskripciji)

U Bibliji i Kuranu, to je
prva smrt i prvo ubistvo.

Obuzet besom i ljubomorom,
Kain ubija svog brata Avelja

i biva proteran i osuđen
da sam luta zemljom.

Prvo ubistvo u Bibliji je bratoubistvo, kao
da se kaže da je svako ubistvo, ubistvo brata.

Priča je puna zagonetaka: Božije
preferiranje jednog brata nad drugim,

Kainov nasilan odgovor

i misteriozan beleg koji će dve hiljade
godina inspirisati mržnju i netrpeljivost.

Ova priča je veoma značajna i relevantna
danas, naročito u svetu posle devetog septembra.

Pridružite se naučnicima i arheolozima
dok istražuju začuđujuću prošlost

i jednu od najsurovijih i
najzamršenijih priča ikada ispričanih -

mračnu misteriju
Kaina i Avelja.

ZAGONETKE BIBLIJE
KAIN I AVELJ

Priča o Kainu i Avelju je jedna od onih u
Bibliji koje najviše proganjaju ljudsku misao.

Ona opisuje prvu
smrt ljudskog bića

i prvo ubistvo, gde
jedan brat ubija drugog.

Ali ono što čini ovu
priču tako moćnom,

je to što su Kain i Avelj pouka ne samo
za jednu porodicu, već za celo čovečanstvo.

Priča postaje alegorija

i pošto je toliko moćna u
ogledanju nas kao ljudske vrste

i svih nedoumica, svih problema,
svih strasti i mržnji i emocija,

ona postaje tako relevantna
za nas u dvadeset prvom veku.

Veoma kratka, enigmatična,
zagonetna priča o Kainu i Avelju

uvodi temu bratskog rivaliteta,

koje onda odjekuje
kroz celu Knjigu Postanja.

Priča o Kainu i Avelju
nije za one koji su osetljivi.

Samo šesnaest redova Postanja govore
brutalnu i ogoljenu priču o ovom ubistvu

i zagonetka je upletena u
skoro svaki njen momenat.

Sve to počinje kada Bog protera
Adama i Evu iz raja i oni dobiju dva sina.

Kain, njihov prvorođeni
sin, postaje zemljoradnik.

Njegov mlađi brat,
Avelj, postaje pastir.

Oba brata pokušavaju da udovolje Bogu
dajući mu zahvalnost i prinoseći mu žrtve.

Ovo su prve ritualne žrtve
ikada zabeležene u Bibliji,

kada svaki brat prinosi svoju
žrtvu shodno svom načinu života.

Biblija nam kaže da se Kain okreće
Bogu, nudeći mu žrtvu od svog useva.

A Avelj nudi Bogu žrtvu iz svog
stada - njegovo prvorođeno jagnje.

Bog prihvata Aveljovu žrtvu,

ali odbacuje Kainovu
bez očiglednog razloga.

Ovo je prva od mnogo
zagonetaka u priči.

Zašto bi Bog više voleo jednu
žrtvu u odnosu na drugu,

jednog brata
više od drugog?

O ovom pitanju,
Postanje ništa ne kaže.

Ali priča se nastavlja.

Kain postaje ljut i ljubomoran na svog
uspešnijeg brata i ljutito ga napada.

"Ali kad bijahu u polju, skoči
Kajin na Avelja, brata svojega....

i ubi ga." (Postanje, 4:8)

Evo još jedne misterije:

Ako niko ranije nije bio
ubijen, a kamoli namerno,

kako je Kain znao
kako da ubije?

I da li je on čak i
znao šta je uradio?

"Tada reče Gospod Kajinu:
'Gde ti je brat, Avelj?'

A on odgovori: 'Ne znam. Zar
sam ja čuvar brata svojega?'

A Bog reče: 'Šta učini?!

Glas krvi brata tvojega
viče sa zemlje k meni.

I sada, da si proklet na zemlji,

koja je otvorila usta svoja da primi krv brata
tvojega iz ruke tvoje.' " (Postanje, 4:9-11)

I sada Biblija jasno predočava

koliko je Bog ljut na Kaina što
je počinio tako gnusan zločin.

On ga proteruje iz njegovog doma
zauvek i osuđuje ga da sam luta zemljom.

Kain moli Boga,

govoreći da se plaši da će ga ubiti bilo
koji ljudi koje bi mogao da sretne u divljini,

tako da Bog obećava da će
da stavi beleg na njega,

tako da mu niko ko naiđe
na njega neće nauditi.

Još zagonetaka.

Ako su u početku tu samo
Adam i Eva i Kain i Avelj,

ko su ljudi u divljini
kojih se Kain plaši?

I najzagonetnije od svega - zagonetka
koja će odzvanjati vekovima -

koji je Kainov beleg?

Konačno, Kain odlazi u zemlju Nod (Naidsku),
istočno od Edena, da se nikada ne bi vratio kući.

Šesnaest zamršenih redova koji
daju više pitanja nego odgovora,

ali jedna ubedljiva poruka
se vidi jasno i glasno.

Da, zaista, ti si
čuvar svoga brata.

Priča je veoma značajna jer
postavlja principe rata i mira,

dobre volje i nenasilja i, zaista,
dva načina da se pristupi svetu.

Prema doktoru Ahmedu,
pacifizam Isusa,

Gandija i Martina Lutera Kinga

ima korene u priči
o Kainu i Avelju

sa njenom porukom o bratstvu
ljudi i važnosti nenasilja.

Ali u isto vreme, Kainov beleg
je stotinama godina korišćen

da demonizuje i uništi
ljude, narode i rase.

Odakle je ova zagonetna, protivrečna
i skoro bizarna priča došla?

Od učenja u Nedeljnoj školi do
sofisticiranih teoloških debata,

velike svetske religije
su se dugo borile

da proniknu u misterije
svojih svetih tekstova.

Priča o Kainu i Avelju živi
više života od mačke.

Ona se tumači mnogo
više od devet puta

u nadovezujućim jevrejskim,
hrišćanskim i muslimanskim predanjima.

U osnovi, to je ista priča koja se
priča i prepričava i prepričava,

i sa svakom
generacijim, svakim vekom,

nova generacija učenjaka može da
piše, doteruje i proširuje istu priču.

Svako predanje dodaje intrigantne
i iznenađujuće pojedinosti

da bi pokušalo da pomiri zagonetke
i protivrečnosti ove izvanredne priče.

Uprkos vekovima zavada
i ratova i krvoprolića,

Jevreji, hrišćani i muslimani
se svi slažu oko jedne stvari -

svi oni imaju, u osnovi
svojih verovanja, jednog Boga

i koncept da smo svi
mi potomci Adama i Eve,

do drevnih hebrejskih
plemena i proroka Avrama.

Osnovne trajne filosofije o
Bogu ljubavi i praštanja

su osnovna i ujedinjujuća sila
iza velikih svetskih religija.

Ipak, svaka religija mora da se rve
sa zagonetkama priče na svoj način.

Prva velika zagonetka
drevnog teksta:

Zašto je Kainova žrtva od žitarica bila
odbijena dok je Aveljova krvna žrtva prihvaćena?

Zapravo, u nekim
tumačenjima Kurana,

Aveljova žrtva nije samo prihvaćena,
ona je spektakularno primljena.

"Bog je objavio svoje
prihvatanje na vidljiv način,

čineći da se vatra
spusti sa neba i uzme je."

Brat Kain je teško mogao da previdi
taj vatreni znak odobrenja od Boga.

U Kuranu i Bibliji,

Kain nema ideju zašto je Bog odbio
njegovu žrtvu, a prihvatio Aveljevu,

i to ga čini ljubomornim i besnim.

Dok se naučnici slažu da Biblija ne
daje razlog za Božije davanje prednosti,

oni veruju da bi se odgovor na
ovo pitanje mogao nalaziti

unutar potpuno drugačijeg
i začuđujućeg pitanja.

Teško je znati zašto Bog više
voli Aveljevu žrtvu od Kainove,

ali suština teksta nije u tome zašto je
jedna žrtva prihvaćena, a druga nije.

Suština teksta je u tome da odbijanje nije
moralo da razdvoji porodicu i rezultira ubistvom.

Mnogi tumači veruju da je pouka
priče u Božijem izazovu Kainu,

da prepozna i prihvati da njegov brat ima
razumevanja, darove i talente koje on nema,

i da prepozna da bi, umesto
što je obuzet ljubomorom,

mogao da ima koristi iz bratovljeve
sposobnosti da udovolji Bogu.

Drugim rečima, niko od
nas ne poseduje sve,

i zato zavisimo jedni od drugih

da bi stekli te osećaje,
te sposobnosti.

Umesto toga, kada je Avelj nagrađen
od Boga, Kain je pun prezira.

Neki drugi islamski i
hebrejski tumači predlažu

iznenađujući razlog za to zbog čega
Bog prihvata Aveljevu žrtvu,

ali ne i Kainovu žrtvu.

Aveljevo srce je
pravedno, jer Bog zna sve.

Bog zna kako mi razmišljamo;
Bog poznaje naša srca.

Tako da Bog prihvata jednu žrtvu, a
nije zadovoljan sa Kainovom žrtvom.

Ali šta je Kain mogao da
uradi da naljuti Boga.

Oba predanja nude još jedno objašnjenje da
odgovori na ovo nerazjašnjeno pitanje iz Postanja.

Prema nekim hebrejskim
i islamskim učenjacima,

to je predvidiv izvor sukoba
između dva muškarca - žena.

Kain žudi za ženom koja
je namenjena Avelju,

odakle Božija ljutnja
na starijeg brata.

Tumači predstavljaju da su
Kain i Avelj imali sestru.

Njeno ime je bilo Avan.

Postanje, uzgred, nema problema sa
međusobnim venčanjem braće i sestara,

jer, u tom trenutku,
nema drugih mogućnosti.

Sada se Kainov prezir
čini malo jasnijim.

Bog je pokazao naklonost prema
Avelju i u braku i kod žrtve.

Bog upozorava Kaina da mora da se
okrene od zlih misli, ali on to ne čini,

i tako Kain moli svoga brata
da pođe sa njim u polje,

sa nasilnim namerama.

Tokom vekova, islamsko predanje
dodaje priči još pojedinosti

koje naglašavaju
miroljubivu prirodu Avelja.

Njih dvojica se svađaju.

Dolazi do prepirke, i Avelj,
kao vrlo nenasilan,

u najboljoj tradiciji koja će se
nastaviti generacijama nenasilja,

leže na zemlju i kaže: "Alahu,
učini sa mnom šta hoćeš."

Ali čudno, uprkos Aveljevoj pasivnoj
reakciji, Kain ne može da završi strašan čin.

Ali da li je to stvarno
tako iznenađujuće?

U ovom mladom svetu, ni
jedan čovek još nije umro

i ni jedan čovek
nije ubio drugog.

Prema tumačima Svetog Kurana,

samo jedno natprirodno biće može da
nauči čoveka kako da ubije svog brata.

Nastupa zmija.

Više od dve hiljade godina, kratka
i zagonetna priča o Kainu i Avelju

je izazivala čitaoce Biblije i Kurana

svojom misterioznom
poezijom i teškim zagonetkama.

Po interpretacijama
komentatora svetog Kurana,

Avelj odbija da se bori sa svojim bratom,
čak i kada Kain pokušava da ga zadavi.

Kada Kain otkriva da, uprkos njegovim
najvećim naporima, on ne može da ga ubije,

pojavljuje se đavo i govori Kainu

i podučava ga kako
da izvrši čin ubistva.

Đavo kaže Kainu da udari
svog brata u glavu kamenom.

Ali šta znači ubistvo u
ovom svetu bez smrti?

Islamska tumačenja nude neke detalje

o tome koliko je samo
čudna i užasna bila situacija.

Jedno od njih opisuje kako
su osećanja patnje i bola

prvi put uvedena u svet
od strane likujućeg đavola.

Kada đavo posećuje Evu, koja još ne zna
da je njen mlađi sin mrtav, on joj kaže:

"Tvoj sin, Avelj,
ti se neće vratiti."

"Kako misliš?"

"Mrtav je. Ubijen je."

"Šta znači 'ubijen'?
Šta znači 'smrt'?"

Setite se, ovo je tek početak,

početak svega što
se tiče ljudske vrste.

I đavo joj onda objašnjava da:
"Neće više da govori sa tobom.

Neće se vratiti. Neće jesti.
Neće se smejati. Neće disati."

I ona počinje da plače.
Ona je, ipak, majka.

Prema tumačenjima Kurana,

Evine suze su prve suze
koje je ikada prolilo ljudsko biće.

U islamskom predanju, to je način kako
tuga prvi put postaje deo ljudskog iskustva.

U svim monoteističkim religijama,

ovo je prvi primer smrti,
ubistva, bratoubistva i žalosti.

I otada zauvek, tuge se umnožavaju
i u Starom i u Novom zavetu.

Suze, cepanje odeće,
škrgut zuba i prolivanje krvi -

svi oni odražavaju ovaj drugi
pad iz Božije milosti, ubistvo brata.

I ostatak Starog
zaveta je pun priča

koje odzvanjaju najnasilnijim
motivima Kaina i Avelja -

braća međusobno zavađena zbog
porodice, krvi, nasleđa, ljubomore.

Ali nešto duboko počinje
vremenom da se dešava.

Ljuta braća počinju
da uče opraštanje.

U dvadeset petom
poglavlju Knjige Postanja,

iskupljenje počinje pričom o
braći blizancima, Jakovu i Isavu,

koji su se svađali oko
nasledstva od svoga oca, Isaka.

Jakov i Isav su počeli da se svađaju
dok su još bili u majčinom stomaku.

Njihova majka, Reveka, oseća da se
užasan nered dešava u njenom stomaku.

Ona ne zna šta se događa i
traži proročicu od Gospoda,

koja kaže: "Imaš dva naroda
koja se bore u tvom stomaku."

Možete da zamislite kako je to.

To je teška trudnoća kada imate
cele dve nacije koje se bore u stomaku.

Isav, koji je kasnije povezan sa
hrišćanstvom, se prvi pojavio

i postao je stariji
i dobio nasledstvo.

Ali Jakov, koji je simbolizovao judaizam, se
nikada nije složio i nastavio je da se bori.

Jakov je konačno pobedio
svog starijeg brata,

kada je prevario Esava da da svoje
nasledstvo za činiju supe od sočiva.

Esav u to vreme gladuje, ali
to mu ne daje sažaljenje u priči.

To što bi Esav prodao svoja
porodična prava za činiju supe

se nekada tumači kao znak nepoštovanja
prema ostavštini njegovog oca.

Esav se zariče da će ubiti Jakova,
i Jakov mora da beži iz Hanana.

Ali posle oko dvadeset godina, on ne
može da odoli potrebi da se vrati kući.

Esav je, uprkos gubitku prava
prvorodstva, postao moćan i bogat,

i on se, sa svojom vojskom,
suočava sa Jakovom koji se vraća.

Ali čim ugleda svog brata,
on je obuzet radošću.

Kada je Isav video Jakova -
"A Isav pritrča preda nj

i zagrli ga i pade mu oko vrata i celiva ga,
i obojica se zaplakaše." (Postanje, 33:4)

Ovde kratko
vidimo prvi korak

prema plemenitijem značenju
bratstva nego što pružaju Kain i Avelj,

ali najiskrenije pomirenje
teme "brat protiv brata",

koja se prvi put pojavljuje kod
Kaina i Avelja, tek treba da dođe.

Međusobno rivalstvo među
ovom braćom se vraća

ili odzvanja kroz Knjigu Postanja

i dostiže svoj vrhunac, u
svom najrazrađenijem obliku,

na samom kraju
Postanja u priči o Josifu.

I ona počinje čuvenom
šarenom haljinom,

poklonom od Jakova svom
najmlađem sinu, Josifu,

i simbolom da će on dobiti
nasledstvo od svog oca.

Josifova starija braća su
puni ljubomore i besa.

Oni kradu njegovu šarenu haljinu, lažiraju
njegovo ubistvo i prodaju ga trgovcima robljem.

Josif završava u Egiptu, gde
biva porobljen i bačen u tamnicu.

Ali posle dve godine patnje,
Josifa je pozvao faraon.

Faraon je saznao da ovaj poseban
rob ima naročit dar da tumači snove.

I kako Josif sluša faraonov san, on
uviđa da je to božansko proročanstvo.

Josif upozorava faraona da
će vode Nila da presuše

i da dolazi sedmogodišnja glad,

i govori mu kako da
zaštiti kraljevstvo.

Faraon je tako
impresioniran Josifom

da ga postavlja na najviši
politički položaj u Egiptu.

On postaje nezamislivo moćan i bogat.

I, konačno, njegova
prilika za osvetom dolazi.

Kada saznaje da su njegova braća
došla u Egipat da bi izbegla glad,

Josif zna da može da ih uništi
kao što je Kain uništio Avelja,

ali, umesto toga, on ih
dočekuje sa dobrodošlicom.

"A sada nemojte žaliti niti se
kajati što me prodadoste ovde,

jer Bog mene posla pred vama
radi života vašega." (Postanje, 45:5)

Josif je spasao živote onih
koji su hteli da ga ubiju,

tako da rivalstvo između braće i
sestara ne mora da znači mržnja, nasilje,

trijumfalizam ili
osećanje nadmoćnosti.

Tema bratske izdaje i
iskupljenja ide od Kaina i Avelja

do Josifa i njegove braće.

Još jedna čuvena izdaja u Bibliji se
događa, naravno, u priči o Isusu.

On koji je propovedao bratstvo
i opraštanje je predat vlastima

od svog učenika i, neki bi mogli
da kažu, duhovnog brata, Jude.

I on je prihvatio svoju
smrt sa nenasilnom blagodati,

koja je, kaže Sveti
Kuran, počela sa Aveljom.

Naravno da je vapaj: "Oprosti
im, Oče. Ne znaju šta rade."

mogao da bude
vapaj za samog Kaina,

koji je ubio bez znanja o tome
šta smrt ili ubistvo zaista znače.

Ali skoro od nastanka
institucionalizovanog hrišćanstva,

teme o iskupljenju
u priči o Kainu i Avelju

su bile poslednje stvari na
umu nekih sveštenika i učenjaka.

Umesto toga, mnogi su bili
opsednuti tom velikom zagonetkom -

koji je bio Kainov beleg, beleg
koji je Bog stavio na prvog ubicu.

U Postanju, pošto Avelj umire, dolazi do
istinski izvanredne razmene između Boga i Kaina.

Bog ne osuđuje Kaina na smrt
zbog njegovog strašnog zločina,

već na prognanstvo, da luta
sam u zemlji Nod (Naidskoj).

Ipak, Kain ima drskosti
da traži od Boga pomoć.

"Kain reče Gospodu: ..."

"... Evo me teraš danas iz ove
zemlje da se krijem ispred tebe,

i da se skitam i potucam po zemlji, pa će
me ubiti ko me udesi." (Postanje, 4:13-14)

I Bog se slaže da da Kainu
neočekivani oblik zaštite.

"Zato ko ubije Kajina, sedam
će se puta to pokajati.

I načini Gospod znak na Kajinu, da ga
ne ubije ko ga udesi." (Postanje, 4:15)

Ali koji je to znak?

Biblija ne daje
njegov detaljan opis.

Neki drevni rabini su rekli

da je Bog učinio da rogovi porastu na
Kainovoj glavi, kako bi mogao da se odbrani.

Drugi su verovali da je
Kain bio obeležen gubom -

sigurnom garancijom da će se
njegovi neprijatelji držati podalje.

Ali, ipak, drugi su rekli da
to možda nije bio fizički znak,

da je Bog učinio da sunce
sija na Kaina kuda god je išao,

tako da bi svi znali da
je on pod Božijom zaštitom.

I iako je misteriozni beleg, očigledno,
namenjen zaštiti Kaina od Aveljevih osvetnika,

to ne čuva njegovo ime od stotina
godina klevete i pogrešnog tumačenja.

Hrišćanski otac, Sveti
Avgustin, je bio rani primer

pisca koji je povezao Kaina i njegov
znak sa snagama koje su razapele Isusa.

Oko 400. godine nove ere,

Avgustin se našao usred borbe
za opstanak katoličke crkve.

Da bi odbranio crkvu
od njenih kritičara,

Avgustin je pokušao da pomeri
krivicu za zla na svetu na Jevreje.

Avgustin je verovao da su
Jevreji potekli od ubice Kaina,

dok je nenasilni Avelj
predstavljao Isusa i crkvu.

I on vidi Avelja kako
predstavlja Isusa.

I baš kako je Kain ubio Avelja,
tako su i Jevreji ubili Isusa.

I baš kao što je Kain bio nateran
da bude skitnica, bez korena,

bez mogućnosti da se skrasi,

to je trebalo da bude i
sudbina jevrejskog naroda.

Avgustin je napisao u svom
čuvenom delu, "Grad Božiji":

"On je bio vrsta Jevreja koji su ubili Hrista,
koja je ranije predstavljena u pastiru Avelju."

Pisanja Avgustina nisu učinila ništa
da uspore rast antisemitskog pokreta

koji se, na kraju,
proširio celim svetom.

U trinaestom veku, papa Inoćentije Treći je
podrazio Avgustinovo viđenje Kaina i Avelja,

i izdao je papsku naredbu da se
svi Jevreji izdvoje po svojoj odeći.

Jedan vek kasnije, u Španiji,
Alfonso Deseti je izdao sličan zakon.

"Bilo koji Jevrejin koji ne nosi
takvu identifikujuću oznaku

će da plati, svakog puta kada bude
uhvaćen bez nje, deset maravedia zlata,

a ako nema sredstva da to učini, primiće
deset udaraca bičem za svoj prekršaj."

Ali hrišćani nisu bili jedini

u korišćenju Kainovog belega da
opravdaju zločine protiv čovečnosti.

U sedamnaestom veku, ropstvo je
pravdano od mnogih verujućih Engleza,

koji su verovali da su Afrikanci
bili nosioci Kainovog znaka.

Sto godina kasnije, 1852,

Brigam Jang, predsednik Crkve Isusa Hrista
svetaca poslednjih dana, je rekao ovo:

"Kažem vam, ljudi koji se obično
zovu crnci su deca starog Kaina."

U dvadesetom veku, ovo izvrtanje Postanja
je imalo još jednu zlokobnu posledicu.

1941,

Kada su nacisti naredili svim nemačkim Jevrejima
da se identifikuju u javnosti sa žutom zvezdom,

ministar propagande, Jozef Gebels,
je napisao uvodnik u novinama

u kojem je uporedio žutu
zvezdu sa Kainovim znakom

i rugao se berlinskim Jevrejima
što pokušavaju da ga sakriju.

"Svaki Jevrejin na ulici je kupio novine
da bi sakrio svoj Kainov znak."

I posle su antisemitska i rasistička
tumačenja Kaina i Avelja nastavila da žive

u žestokoj retorici jedne
ekstremne grupe za drugom.

Kao podršku svojim pogledima,

oni često ponavljaju tvrdnju da je
Kainov beleg zapravo crna koža,

da su Kainovi potomci crni

i da su i Afrikanci i Jevreji prokleti
od Boga zbog ubistva Isusa.

Ali danas se većina hrišćanskih
i jevrejskih učenjaka slaže

da su duhovni koncepti iza
priče o Kainu i Avelju izvrnuti

i da potpuno
promašuju samu suštinu.

Kainov beleg je ponekad shvaćen
kao znak prokletstva, znak kazne,

ali se takođe vidi i čita i
tumači kao znak Božije milosti.

On pruža zaštitu.

Ali zašto bi Bog zaštitio
Kaina, hladnokrvnog ubicu?

Ovo je bila jedna od najtrajnijih
misterija ove komplikovane priče.

Jedan odgovor dolazi od drevnih rabina,
koji su mnogo komentarisali Postanje,

i njihov odgovor je taj koji bi danas
mogao da bude prepoznatljiv na sudu.

Oni su primetili da, pre nego
što je Kain ubio Avelja,

niko nikada pre
toga nije umro.

I ako Kain nije imao ideju šta će se desiti
kada bude udario svog brata kamenom,

zločin nije bio prvostepeno
ubistvo, to je bio nesrećan slučaj.

A u drevnim hebrejskim sudovima,
slučajno ubistvo nije bilo kažnjivo smrću.

Danas neki savremeni jevrejski
učenjaci ukazuju na drugačiju mogućnost -

onu koja dovodi u pitanje
dugotrajno hrišćansko gledanje

na starozavetnog Boga, kao
ljutog, osvetoljubivog Boga.

Jedan od odgovora koga, začudo,
nalazite je da se on zapravo pokajao.

Kada Kain moli Boga za milost,

stari hebrejski se često prevodi kao:
"Moja kazna je prevelika da je nosim."

Ali drugačiji prevod Kainove
molbe Bogu stvara drugačiji utisak.

Reč za kaznu, hebrejska reč "avonne"
se takođe može prevesti kao "nepravda",

tako da se ponekad prevodi
kao: 'Nepravda koju sam počinio,

grozota, veličina ovog greha koji
sam počinio je veća nego što ja mogu...

... Ne mogu to da izdržim."

A prema rabinskoj teologiji,

ne postoji niko ko je toliko izgubljen
u grehu da mu se ne može oprostiti.

Tako da ovde imate prvobitno
ubistvo, ubistvo njegovog brata,

za koje se čini da uopšte
ne postoji dobar razlog,

a, ipak, njemu je oprošteno i on
je zaštićen zbog svog pokajanja.

Postoje drugi znaci
Božijeg oprosta Kainu.

Posle lutanja po divljini,
Kain je dobio sina, Enoha,

i on gradi grad
u Enohovu čast.

To je prvi grad i
osnivanje civilizacije.

Za arheologe i istoričare,

postoje zrna istine u
priči o Kainu i Avelju,

zrna koja se mogu naći sakrivena
u senkama egipatskih piramida.

Drugi misle da priča ide
mnogo dalje u nazad,

do nastanka civilizacije
i mesta prvobitnog Edena.

Ovo je Egipat, zemlja
faraona, naravno,

ali takođe i zemlja gde su
Izraeliti živeli generacijama.

Taj drugi duhovni potomak Kaina,
Josif, je ovde napravio dom

za svoju nekada izdajničku
braću i sve svoje ljude.

Skoro četristo
godina kasnije, pak,

faraon je postao uplašen
napretkom Izraelita i porobio ih je.

Onda je faraonova ćerka pronašla
bebu u reci i odgajila je u kraljevskoj kući.

Tako počinje priča o Mojsiju,

spasiocu Jevrejskog naroda,
vođi velikog egzodusa.

Prema Svetom pismu,

Bog je diktirao pet knjiga hebrejske
Biblije Mojsiju na Sinajskoj gori.

Ali postoje naučnici koji misle da je Mojsije mogao
da iznese više iz Egipta od samo svojih ljudi.

Možda je, takođe, uzeo
delove egipatske religije,

delove koji izgleda de se slažu na
neverovatne načine sa pričom o Kainu i Avelju.

Egipćani su ovekovečili
priče o svojoj religiji

na zidovima svojih grobnica,
duboko unutar piramida,

i ovde nalazimo
neverovatne paralele

sa sukobom među tom prvom braćom
iz Starog zaveta i tim prvim ubistvom.

A ako biste ušli u grobnice, mogli
biste da vidite ove natpise na zidu,

priče o stvaranju,
pominjanja prvog grada.

Mnoge od elemenata koje nalazite
u biblijskim pričama u Postanju,

nalazite i u ovim
drevnim natpisima.

Unasova piramida je stara
preko četiri hiljade godina.

Stotine magičnih vradžbina je
napisano na zidovima ovog svetilišta.

Među vradžbinama i bajalicama je
moćna priča o ljubomori i bratoubistvu,

upadljivo slična
Kainu i Avelju.

Egipatski hijeroglifi govore priču o
dva brata - bogovima Ozirisu i Setu.

Oziris je bio bog
zemljoradnje i vladar sveta,

a Set je bio bog
rata i sukoba.

Jednog dana, Set je postao
ljubomoran i ubio Ozirisa,

isekao ga na četrdeset dva dela
i razbacao ga po celom svetu.

Bratoubistvo nije jedini
motiv priče o Kainu i Avelju.

Takođe nalazimo detalj koji se slaže
sa kasnijim komentarima o Postanju.

Dva egipatska boga
su se borila do smrti

jer su obojica bili zaljubljeni
u istu ženu, svoju sestru,

baš kao što hebrejski i
muslimanski tumači kažu

da je Kain ubio Avelja zbog
ljubavi njihove sestre.

Danas naučnici i arheolozi
vide druge sličnosti -

priča koja podseća na čovečiji
pad, proterivanje iz raja,

i na Kainovu ulogu u potpuno
novom načinu života čovečanstva.

Skoro sve religije imaju neku
vrstu koncepta stvaranja,

i u drevnom Egiptu,
kao u Postanju,

imate tu savršenu idilu,
veoma pastoralno mesto,

gde imate životinje
i razne stvari, ljude...

Svi žive zajedno
na harmoničan način,

što, naravno, mora da bude razrušeno pre nego
što možete da nastavite da biste stvorili civilizaciju.

U egipatskoj religiji,
Oziris je uskrsnut

i on gradi prvi grad Egipta, Heliopolis,
koji je sada u ruševinama na obodu Kaira.

U Postanju, Kain
gradi prvi grad,

tako da vidimo
veliki broj paralela

između egipatske
priče i biblijske priče.

I to je interesantno, jer u Tori,

sve što Oziris radi je, zapravo,
predato, do neke mere, Kainu -

osnivanje gradova,
uspostavljanje zemljoradnje,

prenošenje ideja ljudima da budu dobri,
nastanjenim, nenomadskim ljudima.

Ali za mnoge naučnike i učenjake,

koji god egipatski elementi
su mogli da utiču na

starozavetnu priču
o Kainu i Avelju,

oni su čak dublje ukorenjeni
u ljudskoj preistoriji.

Oni vraćaju na žestok
i zapanjujuć događaj,

neki kažu možda najvažniju
revoluciju u istoriji čoveka -

zemljoradnju.

Glavni tragovi leže u tim
prvim žrtvama u Starom zavetu.

Kain, zemljoradnik,
prinosi žitarice i voće.

Avelj, pastir, prinosi
svoje prvorođeno jagnje.

Ovo je vrsta priče koju možete porediti sa
onim što se desilo oko 7000. godine stare ere,

što mi zovemo neolitska revolucija,
kada su ove dve grupe ljudi,

zemljoradnici i stočari, počeli da
ulaze u sukob jedni sa drugima.

Sve je to počelo u kolevci
civilizacije, onome što je sada Irak.

Ljudi su počeli da se udaljavaju od
lovačko-sakupljačkog načina života kamenog doba,

i počeli su da
kontrolišu svoju okolinu.

Nisu više sakupljali hranu.
Oni su je proizvodili.

Postojali su oni koji su
pripitomili životinje, stočari,

i oni koji su kultivisali
biljke, zemljoradnici.

Stručnjaci misle da je nasilje izbilo kada
su grupe stočara prelazile preko zemlje

i dozvoljavali svojim krdima životinja da se
hrane i gaze po poljima zemljoradnika i usevu.

Bitke koje su usledile su ostavile
mnogo mrtvih i postale su stvar legende.

Ali, na kraju, nomadske grupe
su počele da se naseljavaju

i prihvataju sofisticiraniji
način života farmera.

Kako su sela postajala mali
gradovi i kako je populacija rasla,

nova kultura rane civilizacije
je počela da se pojavljuje.

Priče o sukobu između stočara i
zemljoradnika su na kraju zapisane

na glinenim pločicama od ljudi
koji su izmislili pisanje, Sumera.

Sumeri su živeli u Mesopotamiji,

delu koji je danas poznat kao Irak,
pre više od šest hiljada godina.

Oni su ljudi za koje smatram da su
jedni od najdarovitijih ljudi na planeti,

zato što su izmislili
pisanje, izmislili su zakone,

izmislili su sve vrste
moralnog rezonovanja, poslovice,

izmislili su religiozne
sisteme verovanja

da bi objasnili zašto postoji
dobro i zašto postoji zlo.

Isklesane na kamenim pločicama,

sumerske priče o bitkama
između stočara i zemljoradnika

su dobile oblik mita, upadljivo
sličnog sa pričom Kaina i Avelja.

U sumerskoj priči, pastirski bog,
Dumuzi, bori se sa svojim bratom,

bogom zemljoradnje, Enkiduom, za
naklonost njihove sestre, boginje Inane.

Ali kako bi takva priča
opstala hiljadama godina

da bi postala deo
monoteističkog predanja?

Mislim da moramo da shvatimo da su
priče u Postanju, originalno, usmena predanja.

One su priče koje su starešine
plemena pričale ostatku plemena,

i, naravno, one će se malo
izmeniti i iskriviti tokom vremena.

Ali, u suštini, dok ne budu
po prvi put zapisana,

one su usmena predanja, i to
je ono što Postanje predstavlja.

Biblijski podaci pokazuju još
jednu izvanrednu paralelu

sa usmenom istorijom
poljoprivredne revolucije.

Izgleda da je, posle svih tih hiljada
godina priča pričanih oko logorskih vatra,

mesto gde je to sve
počelo možda sačuvano -

mesto zvano Eden.

Morate da gledate na
geografiju, pejzaž priče.

To je je stvarno ono gde nalazite
priču o Kainu i Avelju, u pejzažu.

Edenski vrt, kaže Biblija, se nalazi
na izvorištima četiri reke,

uključujući Tigar i Eufrat, koje su još uvek
danas poznate po svojim biblijskim imenima.

O tim dvema rekama
znamo od početka.

One nisu bile teške. Pravi problem je
bio u tome gde su druge dve reke.

Druge dve biblijske reke, Gihon i Pišon, se
ne pojavljuju na bilo kojoj savremenoj mapi.

Rol veruje da je
današnja reka Araks,

koja teče od
severa jezera Urmija

do Kaspijskog mora na istoku,

biblijska reka Gihon,

a da je reka Uzun, koja
izvire blizu planine Sahand,

nekada zvana Pišon.

Proučavanje starih
jezika pokazuje

da je vremenom slovo "P" bilo
često zamenjivano slovom "U",

što čini prilično mogućim to da je biblijska
reka Pišon postala poznata kao reka Ušon.

Pošto je identifikovao sve četiri reke, Rol
veruje da je pronašao izgubljeni Edenski vrt.

Dakle, hajde da pogledamo naša četiri
kvadranta, četiri četvrtine Edena, ako hoćete,

i u sredini, u srcu, se
nalazi sama zemlja Eden.

I to je gde se nalazi Edenski vrt.

Prema doktoru Rolu, Edenski vrt se nalazi na
mestu koje je danas poznato kao zapadni Iran.

Ovo je mesto, Rol veruje, gde priča
o Kainu i Avelju ima svoje poreklo.

Ali ne slažu se svi naučnici.

Doktor Juris Zarins stavlja
Edenski vrt dalje na jug,

gde Eufrat i Tigar
nailaze na Persijski zaliv.

Prema Zarinsu, satelitski snimci
Bliskog istoka otkrivaju

tragove drevne, fosilne reke koja je
nekada tekla kroz severnu Arabiju

i kroz danas suve doline.

Reka je, tvrdi on,
izgubljena biblijska reka, Pišon.

Četvrta reka, Gihon, je današnja reka
Karun, koja se uliva u Persijski zaliv,

gde Zarins zaključuje da se
Edenski vrt nalazi ispod vode.

Pre sedam hiljada godina,
prema geološkim istraživanjima,

Persijski zaliv nije bio ogromna
vodena masa koja je danas,

već bujna zelena dolina, puna
reka i slatkovodnih izvora.

Rekao bih da bi prvi ljudi koji su
živeli tamo bili lovci i sakupljači,

koji su gledali
u veliku oazu.

Tu bi bio veliki broj rečnih
sistema koji dolaze sa severa,

i oni bi uzimali, iskorišćavali
sredstva u toj oblasti,

i duž reka, duž močvara,

duž obala, možda neke vrste konkavne
obale, možda čak i malog jezera u oblasti,

i oni bi imali ogromne
količine resursa u toj oblasti,

pre oko, znate, sedam hiljada
godina - oko 5000. godine stare ere.

Ako ostavimo preciznu geografiju
po strani, oba naučnika se slažu

da je priča o Kainu i Avelju nastala u drevnoj
Mesopotamiji, pre nekih sedam hiljada godina.

Kainov način života, zemljoradnja
nastanjenih zajednica, je trijumfovao

nad manje produktivnim nomadskim
tradicijama stočara i njihovih krda životinja.

I jednom pošto je čovek naučio da kontroliše
prirodu i uzgaja useve prema svojoj potrebi,

mogao je da prestane da luta
zemljom u potrazi za hranom,

da pusti korene,
sagradi sela i gradove

i razvije sve
naprednije tehnologije

koje su, na kraju, dovele do sofisticirane
kulture umetnosti, muzike i pisane reči,

koja će trajati
za sva vremena.

Postoji srceparajući kraj priče o
Kainu i Avelju koji nije u Postanju,

ali je bitan deo
islamske tradicije.

Kain, shvatajući, po prvi
put, veličinu svog greha,

pokušava da ga sakrije
od očiju čoveka i Boga.

Kada Kain, zapravo, ubije Avelja,
on ne zna šta da uradi sa telom.

Telo leži na kamenom tlu i on ne
zna šta da uradi sa samim telom,

dok ne vidi gavrana, ili vranu,
kako ubija drugog gavrana,

i onda kako svojim
kljunom, pravi malu rupu,

i onda sahranjuje tog gavrana i
stavlja nešto peska preko njega.

Tako da to daje Kainu ideju
kako da sahrani ljudsko telo

i to je ono što on čini.

I to je ono, kažu tumačenja, kako
je koncept ljudske sahrane nastao.

Kod mnogih naučnika, Kainov zločin odjekuje u
gresima koje nalazimo u celom Starom zavetu

i verovanju da
nije samo grešan čin,

već i pokušaj da se on sakrije od Božijih
očiju to što navlači na njega Božiji bes,

što je tačno ono što se
dogodilo Kainovim roditeljima.

U Edenskom vrtu, Adam i Eva ne
slušaju Boga i jedu sa drveta poznanja,

i kada ih On pita
zašto Ga nisu poslušali,

umesto da prihvate odgovornost
za sopstvene postupke,

oni krive zmiju što ih
je stavila u iskušenje,

baš kao što i Kain odbija da prihvati
odgovornost za ubistvo svog brata.

Nisam siguran da se Bog
protivi prisvajanju znanja

koje je svojstveno
uzimanju zabranjenog voća,

ali ono što Bog smatra
veoma vrednim osude

je činjenica da oni neće
da priznaju šta su uradili

i to nemanje odgovornosti

biva ponovljeno
od strane Kaina.

A Kainov greh ide čak
dublje od ubistva i poricanja,

kako ukazuje jedno
tumačenje teksta.

"A Bog reče: 'Šta učini?!

Glas krvi brata tvojega viče sa
zemlje k meni.' " (Postanje, 4:10)

Hebrejska reč za
krv je "dameem",

a tačniji prevod
izraza bi bio u množini:

"Krvi brata tvojega
viču sa zemlje k meni."

Kako misliš "krvi"? On je
ubio samo jednu osobu.

A odgovor je: To je krv samog
Avelja i svih njegovih potomaka,

dok ne dođe
do kraja sveta.

Svi potomci koji bi
proizašli od Avelja

neće moći da proizađu iz
njega sada kada je ubijen.

Tako da osoba koja ubije nekoga,
stvarno ubija više od samo te jedne osobe.

Kada je Kain ubio svog brata, on nije samo
ubio jednog čoveka. On je uništio ceo svet.

Mi smo beskrajno dragoceni.

To je tvrdnja

koja mi se čini da je ugrađena u srce
jevrejskog, hrišćanskog i muslimanskog predanja.

Ali ova priča pita jedno od najdubljih
i najodvažnijih pitanja Biblije:

"Da li sam ja čuvar
brata svojega?"

Jasno je da nam tekst govori da
smo svi, zaista, čuvari jedni drugih.

Ali šta je sa
Božijom odgovornošću?

Zašto On nije
čuvar svoje dece?

Zašto On dopušta da se loše
stvari događaju dobrim ljudima?

Svi možemo da pitamo pitanje,
zašto Bog ne spreči ubistva.

Zašto Bog nije
sprečio holokaust?

Zašto Bog nije sprečio
deveti septembar?

Biblijsko učenje bi bilo da ljudi
imaju obavezu da spreče te stvari

i ne mogu da se oslone na
čudo Božijeg posredovanja.

I tako dolazimo do kraja
izvanredne priče o Kainu i Avelju.

Prema drevnim hebrejskim tekstovima,
Kain se naselio i oženio svoju sestru,

dobio sina, sagradio grad

i upalio sveću civilizacije.

Njegov beleg, koji god
oblik je mogao da ima,

ga je poslao niz put koji će
zauvek prosvetiti čovečanstvo.

Ali prečesto su lekcije koje je
Kain naučio bile zaboravljene

ili usput pretvorene u
užasne razloge za osvetu.

Možda je najdublja ironija ovo:

Sve monoteističke religije
su bukvalne i duhovne sestre.

U svojim najsvetijim pisanjima, sve
polažu pravo na poreklo od Adama i Eve;

sve priznaju pouke
od Kaina i Avelja;

ali njihovi potomci su proveli vekove
pokušavajući da osvoje, čak i istrebe, jedni druge

i istinita poruka prvog
bratoubistva izgleda izgubljena.

Milenijumi ubilačkog antisemitizma,

krstaških ratova, rešenih da
okončaju zlatno doba islama

i, sada, užasan religijski
sukob na Bliskom istoku.

Danas, više nego ikada, poruka
prve smrti, prvog ubistva,

prve patnje i prvog
oprosta mole za našu pažnju.

Za mene je priča o Kainu i Avelju
veoma značajna i relevantna danas,

naročito u svetu posle
devetog septembra.

Dve velike ideje u igri posle
devetog septembra su

ideja o sukobu civilizacija

ili ideja o dijalogu civilizacija.

Biblija naposletku
uzima na znanje

da smo mi svi
vezani jedni za druge

i stoga se naše obaveze i naše dužnosti
nastavljaju, konačno, do kraja sveta.

Zbog Boga, zbog svoje
budućnosti, za dobro naše dece,

povucimo se;
uzmimo primer Avelja.

Iznesimo ga u prvi
plan naše rasprave,

tako da kada vodim razgovor ili dijalog sa
svojim neprijateljem, sa osobom koju ne volim,

ja ću i dalje da budem tolerantan,
i dalje ću biti predusretljiv.

On može da me udari u jedan
obraz. Ja ću da okrenem drugi obraz

jer, konačno, to je moralni
autoritet koji je Bog zahtevao od mene.

Pridružite mi se na facebooku!
(Link u deskripciji)