Čudna definicija osnaživanja moje majke

Kadidža Gbla je odrasla među dve definicije toga šta znači biti "osnažena žena". Dok je njena majka iz Sijera Leonea smatrala da je njeno obrezivanje - i gušenje njenih seksualnih nagona - najveći oblik osnaživanja, njena kultura kao tinejdžera u Australiji joj je govorila da zaslužuje zadovoljstvo i da se ono što se njoj dogodilo zove "sakaćenjem ženskih genitalija". U iskrenom i duhovitom govoru, ona deli kako je bilo naći svoj put u "klitoris-centričnom društvu" i kako radi da bi se postarala da druge žene ne moraju to da otkriju. (Upozorenje: ovaj govor sadrži detalje koje nije lako slušati).

Zdravo.

Danas ću podeliti svoj lični put

sa sakaćem ženskih genitalija, SŽG.

Slobodno plačite, smejte se,
prekrstite noge,

ili radite šta god da se vašem telu radi.

Neću imenovati ono što vaše telo radi.

Rođena sam u Sijera Leoneu.

Da li je neko gledao "Krvavi dijamant"?

Ako imate bilo kakvih pomisli -

nemam dijamante na sebi, uzgred.

Ako ste čuli za ebolu,
to je takođe u Sijera Leoneu.

Ja nemam ebolu. Bezbedni ste.

Ne jurite ka vratima.

Ostanite u sedištu. U redu je.

Pregledana sam
pre nego što sam došla ovde.

Moj deda je imao tri žene.

Ne pitajte me zašto
čoveku treba više od jedne žene.

Muškarci, da li vam treba
više od jedne žene?

Ne bih rekla. Eto.

Tražio je srčani udar, kažem ja.

O da, tražio ga je.

Kada sam imala tri godine, izbio je rat
u Sijera Leoneu 1991. godine.

Sećam se bukvalno da sam jedne noći
otišla u krevet, sve je bilo dobro.

Sledećeg dana, probudila sam se,

bombe su padale na sve strane,

i ljudi su pokušavali
da ubiju mene i moju porodicu.

Pobegli smo od rata i završili u Gambiji,
u zapadnoj Africi.

Ebola je i tamo.
Držite se podalje odatle.

Dok smo tamo boravili kao izbeglice,

nismo znali šta će biti sa nama.

Moja mama se prijavila
za status izbeglice.

Ona je divna, pametna žena,

i imali smo sreće.

Australija je rekla: primam vas.

Bravo Australijanci.

Pre nego što je trebalo da otputujemo,

moja mama je došla kući
jednog dana i rekla:

"Idemo na mali odmor, malo putovanje."

Smestila nas je u auto,

vozili smo se satima i završili u grmu

u udaljenoj oblasti Gambije.

U tom grmu smo našli dve kolibe.

Prišla nam je starija dama.

Bila je etničkog izgleda, veoma stara.

Proćaskala je sa mojom mamom i vratila se.

Onda se vratila i otišla u drugu kolibu.

Stojim ja tamo i mislim:

"Ovo je vrlo zbunjujuće.
Ne znam šta se dešava."

Sledeće čega se sećam,

mama me vodi u tu kolibu.

Skinula mi je odeću

i zatim me je prikovala za pod.

Borila sam se i pokušala da je sklonim
sa sebe, ali nisam mogla.

Onda mi je starica prišla
sa nožem koji je izgledao zarđalo,

jednim od oštrih noževa,

nalik narandžastoj, nikada nije video vodu
niti svetlost dana.

Mislila sam da će me zaklati,

ali nije.

Polako se spustila niz moje telo

i došla do moje vagine.

Uzela je ono za šta sada znam
da je bio moj klitoris,

uzela je taj zarđali nož
i počela da seče, komad po komad.

Vrištala sam i plakala,

molila sam mamu da siđe sa mene
da bi bol prestao,

ali samo je rekla: "Budi mirna."

Starica je strugala moje meso,
činilo se, čitavu večnost,

i onda kada je završila,

bacila je to parče mesa na pod

kao da je to najodvratnija stvar
koju je ikada dodirnula.

Obe su se sklonile od mene
i ostavile me tu da krvarim,

plačem, zbunjena zbog toga
što se upravo dogodilo.

Nikada nismo više pričale o tome.

Ubrzo potom smo saznali
da idemo u Australiju,

a u to vreme su se održavale
Olimpijske igre u Sidneju,

i ljudi su govorili
da idemo na kraj sveta,

da nema više gde da se ode
posle Australije.

Da, to nas je malo utešilo.

Trebalo nam je tri dana da stignemo ovde.

Išli smo u Senegal, zatim Francusku,
i onda Singapur.

Išli smo u kupatilo da peremo ruke.

Proveli smo 15 minuta
uključujući česmu ovako.

Onda je neko ušao,

gurnuo ruke ispod i voda je krenula,

i pomislili smo, zar smo zbog toga ovde?

Mislim, stvarno.

Došli smo u Adelejd, malo mesto,

gde su nas bukvalno istovarili,
tako bih ja rekla.

Istovarili su nas tamo.

Bili smo vrlo zahvalni.

Nastanili smo se i svidelo nam se.

Bili smo u fazonu: "Kod kuće smo, tu smo."

Onda nas je neko odveo
u Randl tržni centar.

Adelejd ima samo jedan tržni centar.

To je malo mesto.

I videli smo mnogo Azijata.

Moja mama je rekla iznenada, u panici:

"Doveli ste nas na pogrešno mesto.
Morate da nas vratite u Australiju."

Da. Moralo je da joj se objasni
da ima mnogo Azijata u Australiji

i da smo na pravom mestu.

Tako da je sve bilo u redu.

Moja mama je onda imala briljantnu ideju

da treba da idem u školu za devojčice
jer su one manje rasistički naklonjene.

Ne znam gde je pročitala tu brošuru.
(Smeh)

Do danas nisam našla dokaz u prilog tome.

Šest stotina bele dece,
a ja sam bila jedino crno dete tamo.

Ne, bila sam jedina osoba
sa malo boje na sebi.

Da vam kažem. Čokoladna boja.

Nije bilo Azijata niti domorodaca.

Imali smo samo neke preplanule devojčice,

devojčice koje su imale potrebu
da budu pod suncem.

Nije bilo isto kao moja čokoladna boja.
Nije bilo isto.

Nastanjivanje u Australiji
je bilo prilično teško,

ali je postalo teže kada sam počela
da volontiram za organizaciju

po imenu Zdravlje žena širom zemlje,

i priključila se njihovom programu
genitalnog sakaćenja žena

bez svesti o tome
o čemu je program zapravo,

ili da ima veze sa mnom
na bilo koji način.

Provela sam mesece edukujući
medicinske sestre i doktore

o tome šta je žensko genitalno sakaćenje

i gde se upražnjava:

u Africi, Srednjem istoku, Aziji,
i sada i u Australiji, Londonu i Americi,

jer, kao što svi znamo,
živimo u multikulturalnom društvu,

ljudi koji dolaze iz tih sredina
dolaze sa svojom kulturom,

i ponekad imaju kulturalne običaje
sa kojima se možemo ne slagati,

ali nastavljaju da ih obavljaju.

Jednog dana, gledala sam prikaz

različitih tipova
sakaćenja ženskih genitalija.

SŽG, govoriću SŽG skraćeno.

Tip I je kada odseku kapicu.

Tip II je kada odseku ceo klitoris

i nešto od velikih polnih usana,
ili spoljnih usmina,

a tip III je kada odseku ceo klitoris

i onda vas zašiju

tako da imate samo malu rupu
da piškite i da imate menstuaciju.

Oči su mi krenule ka tipu II.

Pre svega ovoga,
uglavnom sam imala amneziju.

Bila sam u tolikom šoku
i traumatizovana time što se dogodilo,

da se nisam sećala ničeg od toga.

Da, bila sam svesna
da mi se dogodilo nešto loše,

ali nisam imala sećanje
na to šta se dogodilo.

Znala sam da imam ožiljak tamo dole,

ali sam mislilila da svi imaju ožiljak tu.

To se i svima ostalima dogodilo.

Ali kada sam pogledala tip II,
sve mi se vratilo.

Setila sam se šta mi je učinjeno.

Setila sam se da sam bila u toj kolibi

sa tomo staricom i mojom mamom
koja me je držala.

Reči ne mogu opisati bol koji sam osetila,

zbunjenost koju sam osetila,

jer sam sada shvatala da je
ono što mi je učinjeno užasna stvar

koju u ovom društvu nazivaju varvarskom,

nazvana je sakaćenjem.

Moja majka je rekla
da se zove obrezivanje,

ali ovde je to sakaćenje.

Mislila sam: ja sam osakaćena?
Ja sam osakaćena osoba.

O Bože.

I tada je nastupio bes.

Bila sam ljuta crnkinja. (Smeh)

O da.

Mala, ali ipak ljuta.

Otišla sam kući i rekla mami:

"Uradila si nešto."

To nije afrički činiti,
upirati prstom na svoju majku,

ali hej, bila sam spremna na posledice.

"Nešto si mi uradila."

Ona će: "O čemu pričaš, Kadidža?"

Navikla je da imam dugačak jezik.

Rekla sam: "Pre toliko godina,
ti si me obrezala.

Odsekla si nešto što mi je pripadalo."

Ona je rekla: "Da, jesam.

Uradila sam to za tvoje dobro.

Bilo je u tvom najboljem interesu.

Tvoja baka je to uradila meni,
i ja sam uradila tebi.

To te je učinilo ženom."

Ja ću na to: "Kako?"

Ona je rekla: "Osnažena si, Kadija.

Da li te zasvrbi tamo dole?"

Ja kažem: "Ne, zašto
bi me zasvrbelo tamo dole?"

Rekla je: "Pa, da nisi obrezana,

zasvrbelo bi te tamo dole.

Žene koje nisu obrezane stalno svrbi.

Onda spavaju okolo sa svima.

Ti nećeš spavati ni sa kim."

Pomislila sam,

njena definicija osnaživanja
je vrlo čudna. (Smeh)

To je bio kraj našeg prvog razgovora.

Vratila sam se u školu.

To su bili dani kada smo imali
časopise Doli i Drugarica.

Uvek je postojao zatvoreni odeljak.
Da li se iko seća tih zatvorenih odeljaka?

Nevaljali delovi, znate?

O da, volim ih. (Smeh)

Uglavnom, uvek je tu bio
članak o zadovoljstvu

i vezama i naravno, o seksu.

Ali se uvek pretpostavljalo
da imate klitoris,

i mislila sam, ovde se ne uklapam.

Ovo ne govori o ljudima kao što sam ja.

Ja nemam klitoris.

Gledala sam TV
i te žene bi stenjale: "Ah! Ah!"

Mislila sam, ti ljudi
i njihov prokleti klitoris.

(Smeh)

Šta žena bez klitorisa
treba da uradi sa svojim životom?

To ja hoću da znam.

Hoću i ja da to radim -
"Ah! Ah!" i tako to.

Nije se desilo.

Došla sam kući još jednom
i rekla mami:

"Doli i Drugarica kažu
da zaslužujem zadovoljstvo,

da treba da imam orgazme,

i da beli muškarci
treba da otkriju kako da nađu klitoris."

Navodno, belci imaju problem
da pronađu klitoris.

(Smeh)

Samo kažem, nisam ja.
Doli je to rekla.

I pomislila sam,
imala sam unutrašnju šalu u glavi

koja kaže: "Udaću se za belca.

On neće imati taj problem sa mnom."
(Smeh)

Rekla sam mami:

"Doli i Drugarica kažu
da zaslužujem zadovoljstvo, i da li znaš

šta si mi oduzela, šta si mi uskratila?

Oskrnavila si me na najsvetiji način.

Želim zadovoljstvo.

Želim i ja da se napalim, dođavola."

A ona mi je rekla:
"Ko su Doli i Drugarica?

Da li su to
tvoji novi prijatelji, Kadidža?"

Ja ću na to: "Ne, nisu.
To je časopis, mama, časopis."

Nije ukapirala.

Došle smo iz dva različita sveta.

Kada je ona odrastala,
bilo je pravilo nemati klitoris.

To je bilo slavljeno.

Ja sam bila afro-australijanska devojka.

Živela sam u društvu
koje je bilo veoma klitoris-centrično.

Sve se vrtelo oko prokletog klitorisa!

A ja ga nisam imala!

To me je izluđivalo.

Kad sam prošla kroz ovu čudnu fazu besa

i bola i zbunjenosti,

sećam se da sam zakazala
sastanak sa terapeutom.

Da, ja sam Afrikanka
koji ima terapeuta. Eto.

I rekla sam joj:

"Imala sam 13 godina. Bila sam dete.

Doseljavala sam se u novu zemlju,

suočavala sam se
sa rasizmom i diskriminacijom,

engleski je moj treći jezik,
a onda je to usledilo"

I rekla sam joj: "Osećam se
kao da nisam žena

zbog onoga što mi je učinjeno.

Osećam se nepotpuno.

Da li ću biti aseksualna?"

Jer iz onoga što znam o SŽG,

čitav cilj toga je bio
da se kontroliše seksualnost žena.

Tako da nemaju seksualnu želju.

Pitala sam: "Da li sam sada aseksualna?

Da li ću ostatak života
živeti bez želje za seksom,

bez uživanja u seksu?"

Nije mogla da odgovori na moja pitanja,

tako da su ostala bez odgovora.

Kada sam počela
da dobijam menstruaciju oko 14. godine,

shvatila sam da nemam
normalne menstruacije zbog SŽG.

Moje menstruacije su bile obilne, duge,
i bile su vrlo bolne.

Onda su mi rekli da imam fibroze.

To su kao ovakve loptice koje stoje tamo.

Jedna je prekrivala jedan moj jajnik.

A zatim su stigle velike vesti.

"Mislimo da ne možeš
da imaš decu, Kadidža."

Još jednom, bila sam ljuta crnkinja.

Otišla sam kući i rekla mojoj mami:

"Tvoje delo, tvoj postupak,
bez obzira kakvo bilo tvoje opravdanje" -

jer je mislila
da je to uradila iz ljubavi -

"ono što si uradila iz ljubavi
mi škodi, i povređuje me.

Šta imaš da kažeš na to?"

Rekla je: "Uradila sam
šta sam morala da uradim kao majka."

Još uvek čekam izvinjenje, uzgred.

Onda sam se udala.

I još jednom -

SŽG je kao poklon koji ti stalno daruje.

Shvatićete ubrzo.

Seks je bio vrlo bolan.

Stalno je bolelo.

I naravno razumela sam, rekli su:
"Ne možeš da imaš dece."

Mislila sam: "Vau,
da li je ovo moja egzistencija?

Da li je ovo sve u životu?"

Ponosna sam što ću vam reći,

pre pet meseci,

rekli su mi da sam trudna.

(Aplauz)

Ja sam srećnica.

Postoji toliko žena
koje su prošle kroz SŽG

koja su neplodne.

Znam devetogodišnjakinju koja ima
inkontinenciju, stalne infekcije, bol.

To je taj poklon. Ne prestaje da daruje.

Utiče na svaku oblast vašeg života,

a to mi se dogodilo
jer sam se rodila kao devojčica

na pogrešnom mestu.

Zato mi se to desilo.

Kanališem sav taj bes, sav taj bol,
u advokaturu

jer mi je potrebno
da moj bol vredi nečemu.

Direktor sam organizacije
po imenu "Ne SŽG-u u Australiji".

Dobro ste me čuli.

Zašto "Ne SŽG-u u Australiji"?

SŽG je u Australiji.

Pre dva dana sam morala da zovem
službu za zaštitu dece,

jer negde u Australiji

nalazi se devojčica od četiri godine,

čija mama planira da izvrši SŽG na njoj.

To dete je u vrtiću.
Da ponovim: ima četiri godine.

Pre nekoliko meseci, upoznala sam ženu
koja je udata za čoveka sa Malezije.

Njen suprug je došao kući jednog dana
i rekao da će odvesti njihove ćerke

nazad u Maleziju da im odseče klitoris.

Pitala je: "Zašto?"
Rekao je da su prljave.

Ona je rekla: "Pa, oženio si se sa mnom."

Rekao je: "O, to je verovanje
u mojoj kulturi."

Onda su ušli u čitavu diskusiju
u kojoj mu je rekla:

"Preko mene mrtve
ćeš to uraditi mojim ćerkama."

Ali zamislite da ova žena
nije bila svesna toga šta je SŽG,

da nikada nisu obavili taj razgovor?

Njena deca bi bila odvedena u Maleziju

i vratila bi se izmenjena za ceo život.

Da li znate koliko miliona dolara

bi nam bilo potrebno
da se borimo sa takvim problemom?

Svakoga dana tri deteta u Australiji

su pod rizikom
da SŽG bude izvršeno nad njima.

To je problem Australije, narode.

Nije problem Afrike.
Nije problem Srednjeg Istoka.

Nije belački, nije crnački,
nema boju, to je svačiji problem.

SŽG je zlostavljanje dece.

To je nasilje nad ženama.

To je iskaz da žene nemaju pravo
na seksualno zadovoljstvo.

Govori da nemamo pravo na svoja tela.

Pa, kažem ne tome, i znate šta? Sranje.

To imam da kažem tome.

(Aplauz)

Ponosno kažem
da imam udela u okončanju SŽG.

Šta ćete vi da uradite?

Možda u vašoj učionici postoji dete
koje je pod rizikom od SŽG.

Možda postoji pacijent
koji dolazi u vašu bolnicu

koji je pod rizikom od SŽG.

Ali ovo je stvarnost,

da čak i u našoj voljenoj Australiji,

najdivnijem mestu na svetu,

decu zlostavljaju zbog kulture.

Kultura ne treba da bude opravdanje
za zlostavljanje dece.

Želim da svako od vas
vidi SŽG kao problem za sebe.

Doživite ga na ličnom nivou.

To bi mogla biti vaša ćerka,
sestra, rođaka.

Ne mogu se sama boriti sa SŽG.

Mogla bih da pokušam, ali ne mogu.

Moja molba vama je:
molim vas da mi se pridružite.

Potpišite moju peticiju na Change.org

i unesite Kadidža, moje ime,
izaći će, i potpišite je.

Cilj je da dobijemo podršku
za žrtve SŽG u Australiji

i da zaštitimo devojčice
koje ovde odrastaju

da im se ne dogodi ovo zlo,

jer svako dete ima pravo na zadovoljstvo.

Svako dete ima pravo
da njegovo telo ostane netaknuto,

i dođavola, svako dete
ima pravo na klitoris.

Molim vas da mi se priključite
u okončanju ovog čina.

Moj omiljeni citat je:

"Sve što je potrebno da zlo pobedi

je da dobri ljudi ništa ne učine."

Da li ćete dopustiti tom zlu
sakaćenja ženskih genitalija

da pobedi u Australiji?

Ne verujem,

zato vas molim da mi se pridružite

da se postaramo da se to završi
sa mojom generacijom.

Hvala.

(Aplauz)