Како уметност помаже младим људима да прездраве и стварају

Малика Витли је оснивач Чопарта, организације за тинејџере-бескућнике са фокусом на менторство, достојанство и могућност коју пружа уметност. У овом дирљивом, личном говору, она дели своју причу о бескућништву и проналажењу свог гласа путем уметности, а њена мисија је да обезбеди креативни вентил за друге људе који су изгурани на маргине друштва.

Зар не волите добру дремку?

(Смех)

Да украдете тај делић времена

да бисте се склупчали на свом каучу
и добили тај слатки тренутак бекства.

То ми је једна од омиљених ствари,

али и нешто што сам узимала
здраво за готово

пре него што сам доживела
бескућништво као тинејџерка.

Могућност да дремнете је резервисана
само за стабилност и сигурност,

нешто што не можете пронаћи

када све што поседујете носите
у својој школској торби

и брижљиво мерите време које смете
да проведете седећи на неком месту

пре него што затраже од вас да одете.

Одрасла сам у Атланти у Џорџији,

идући од куће до куће

уз уско повезану породицу пуну љубави,

док смо се борили да пронађемо

финансијску стабилност.

Али, када је моја мама
привремено оболела од маније,

и када ме је та манија изабрала
за свог главног жртвеног јарца

кроз емоционално и физичко злостављање,

побегла сам у потрази за безбедношћу.

Закључила сам да је бескућништво
безбедније по мене

од боравка код куће.

Имала сам 16 година.

Током свог бескућништва, придружила сам се
групи од 3 300 младих бескућника у Атланти

који су осећали да нико за њих не брине,

да су изостављени
и невидљиви сваке ноћи.

Није постојало,
нити још увек постоји, место

за малолетног бескућника
да се склони са улице

и добије кревет за преноћиште.

Схватила сам да већина људи
доживљава бескућништво

као некакву учмалу беду
изазвану дрогом и неугодност,

али то моја школска торба пуна одеће
и уџбеника није представљала,

као ни мој скроз одличан успех.

Седела бих у центру града
на својој омиљеној клупи

и посматрала како сати пролазе

док не успем да украдем
неколико сати спавања

на каучима, у колима,

у зградама или магацинима.

Као и хиљаде других младих бекућника,
нестајала сам у сенкама града

док се цео свет и даље окретао

као да се ништа
ужасно погрешно није десило.

Сама невидљивост ми је скоро
потпуно сломила дух.

Али, када нисам имала ништа друго,
имала сам уметност,

нешто што није захтевало

да имам материјално богатство
у замену за уточиште.

Неколико сати певања, писања поезије

или уштеда довољне количине новца

да нестанем у другачијем свету
позоришне представе

давали су ми снагу да идем даље
и враћали у живот када сам била на дну.

Ишла сам на црквене службе
средом увече

и, жељна олакшања
које ми је уметност доносила,

отишла бих неколико сати раније,

ушуњала се на доњи спрат

и у део света у ком је једино било важно

да ли ћу успети да погодим
тачну ноту у песми

коју сам усавршавала те недеље.

Певала бих сатима.

То ми је давало толико снаге
да дозволим себи

да све потиснем и певам.

Пет година након тога, покренула сам
своју организацију, Чопарт,

која је мултидисциплинарна уметничка
организација за малолетне бескућнике.

Чопарт користи уметност као средство
за опоравак од трауме

тако што узима оно што знамо
о грађењу заједнице

и враћању достојанства

и примењује то на креативни процес.

Чопарт има седиште у Атланти у Џорџији,

уз додатне програме
у Хајдерабаду у Индији и Акри у Гани,

а од нашег оснивања 2010. године,

радили смо са више
од 40 000 тинејџера широм света.

Наши тинејџери проналазе прибежиште

у трансформативним елементима уметности

и зависе од сигурног простора
који им Чопарт обезбеђује за то.

Често невидљива популација користи
уметност да постане видљива,

али то путовање из невидљивости није лако.

Имамо брата и сестру, Џеремија и Кели,

који су у нашем програму преко три године.

Долазе на часове у Чопарту
сваке среде навече.

Али, пре око годину дана,

Џереми и Кели су били присутни када им је
мајка добила напад и умрла пред њима.

Гледали су како хитна помоћ
није успела у томе да је оживи.

Плакали су док је њихов отац

давао пристанак за привремено старатељство
ментору из Чопарта, Ерини,

а да им чак није ни дозволио
да узму одећу за преобуку на изласку.

Овај низ догађаја ми је сломио срце,

али Џеремијева и Келина вера
и одлучност у Чопарту

су оно што ме држи у овом послу.

Кели је позвала Ерину када је била на дну,

знајући да ће Ерин учинити све што може

да се осећају вољено
и да неко брине о њима,

што је за мене доказ да кроз коришћење
уметности као полазне тачке

можемо да залечимо и развијeмо
нашу популацију младих бескућника.

И настављамо да стварамо.

Стварамо са Девином,

који је постао бескућник са породицом

када је његова мама морала да бира
између рачуна за лечење и кирије.

Открио је своју љубав
према сликању кроз Чопарт.

Стварамо са Лизом,

која је на улици провела
већи део својих тинејџерских година,

али која се окреће музици да пронађе себе

када трауме постану претешке
за њена млада леђа.

Стварамо за Марију,

која користи поезију да се опорави

након смрти свог деде у комбију

у ком живи са остатком породице.

Тако, за младе људе који су бескућници,

дозволите да вам кажем,

имате моћ да стварате у себи.

Имате глас кроз уметност

која не суди о томе кроз шта сте прошли.

Зато никада немојте престати
да се борите за себе,

јер чак и у најмрачнијим временима,

ми вас видимо.

Хвала вам.

(Аплауз)