Brižljivija, nežnija filozofija uspeha

Alain de Botton istražuje naše viđenje uspeha i neuspeha - i preispituje pretpostavke koje leže u korenu naših stavova. Da li je uspeh uvek zaslužen? Da li je neuspeh? Na elokventan i duhovit način on prezentuje kako prevazići snobizam i naći pravo zadovoljstvo u onome što radimo.

Za mene one se normalno dešavaju,
mislim na krize u karijeri,

često u nedelju uveče,

kad sunce počinje da zalazi,

i razlika između nade u budućnost

i realnosti, počinje da se povećava

tako da obicno završim jecajući u jastuk.

Sve ovo spominjem,

jer mislim da ovo nije samo moj problem.

Vi možda mislite da grešim.

Ja mislim da živimo u vremenu
kad naši životi

redovno upadaju u krize karijere,

i da na momente kada mislimo da znamo,

o našim zivotima, o našim karijerama,

dodjemo u kontakt sa surovom realnošću.

Verovatno je lakše danas, nego ikada pre, da se dobro živi.

Verovatno je mnogo teže danas nego ikada pre,

da se ostane smiren, oslobodjen od anksioznosti u karijeri.

Želeo bih da bacim pogled sada

na neke od razloga zašto

se osećamo anksioznim kad je u pitanju naša karijera.

Zašto postajemo žrvte tih kriza,

dok tiho jecamo u naš jastuk.

Jedan od razloga zašto mi možda patimo

je zato što smo okruženi snobovima.

Na neki način, imam lose vesti,

naročito za svakog ko je došao u Oxford iz inostranstva.

Tu danas postoji problem sa snobizmom.

Ljudi koji nisu iz Britanije zamišljaju

da je snobizam fenomen samo u Britaniji

vezan za kuće u prirodi i titule.

Loša vest je da to nije tačno.

Snobizam je svetski fenomen.

Ovo je globalna organizacija, a to je globalni fenomen.

Šta je to snob? Snob je

svako ko na osnovu malo informacija

zaključi sve o tebi.

To je snobizam.

Dominantni snobizam danas

je poslovni snobizam.

Nakon nekoliko minuta na okupljanju

vas pitaju to čuveno famozno pitanje

21. veka: "Čime se bavite?"

I u zavisnosti od odgovora

ljudi su ili oduševljeni

ili nadju razlog da odu.

(smeh)

Suprotnost jednom snobu je vaša majka.

(smeh)

Ne baš vaša majka, ili moja,

ali idealna majka.

Koju ne zanimaju vaša dostignuća.

Nažalost, ljudi nisu naše majke.

Mnogo ljudi ispoljava korelaciju izmedju koliko vremena,

pa čak i ljubavi, ako hoćete,

ne romantične ljubavi,

ali generalno poštovanja,

i spremni su da nam se posvete u skladu sa tim,

a od toga zavisi i naš status u društvu.

I to je razlog zašto mi brinemo o karijeri.

I razlog zašto počinjemo da obraćamo pažnju na materijalne stvari.

Često cujemo da živimo u materijalnom svetu,

i da smo svi pohlepni.

Ja ne mislim tako.

Mislim da živimo u drustvu

koje je spojilo emotivne nagrade

sa sticanjem materijalnih dobara.

Nije novac ono sto želimo, već su to nagrade.

I to je nov način gledanja na luksuzne stvari.

Sledeći put kad vidite nekog ko vozi Ferrari

nemojte da mislite, "Ovaj je pohlepan."

Mislite, "Ovo je neko ko je vrlo ranjiv i kome treba ljubav."

Odnosno, (Smeh)

saosećajte se sa njima,

radije nego da ih prezirete.

(smeh)

Postoje drugi razlozi zašto je teže danas

osećati se smirenije nego ikada pre.

Jedan od razloga je

što se svi nadamo uspešnim karijerama.

Nikada pre očekivanja nisu bila toliko velika

o tome šta ljudi mogu da urade u njihovom životu.

Govore nam da svako može da postigne sve.

Završili smo sa kastama.

Živimo u sistemu gde svako moze da dostigne

bilo koju poziciju koju zeli.

I to je lepa ideja.

Iz toga proizilazi ideja o jednakosti. Mi smo svi faktički jednaki.

Ne postoje strikno definisane

neke vrste hijararhije.

Postoji jedan veliki problem.

A taj problem je zavist.

Pravi je tabu spomenuti zavist,

ali zavist je dominantna emocija u modernom društvu.

I povezana je sa idejom jednakosti. Pojasniću.

Mislim da bi bilo veoma čudno,

da zavidimo Kraljici Engleske.

Iako je ona mnogo bogatija od svih nas.

I ima veoma veliku kuću.

Razlog zašto joj ne zavidimo je

što je previse čudna.

Ne možemo da se poistovetimo sa njom.

Priča čudno.

A kada ne možete da se poistovetite sa nekim, ne možete da im zavidite.

Što su dvoje ljudi bliže, po godinama, po poreklu,

veća je opasnost od zavisti.

To je razlog zašto niko od vas ne treba da ide na godišnjice mature.

Jer ne postoji jača veza nego

izmedju ljudi koji su išli zajedno u školu.

Problem modernog drustva je da pretvara ceo svet u školu.

Svi nose farmerke, svi su jednaki,

ali ustvari nisu.

Postoji prividan duh jednakosti,

zajedno sa velikim nejednakostima.

Podjednako je neverovatno da danas

postanete bogati i kao Bill Gates,

kao što je bilo neverovatno u 17. veku

da postanete Francuska aristokratija.

Ali to ljudi ne osećaju.

Ustvari mediji stvaraju osećaj,

da ako imas energiju, nekoliko ideja o tehnologiji,

i garažu, i ti možes da započnes veliku stvar.

(Smeh)

I posledice se osećaju u knjizarama.

u sekciji sa knjigama "kako da sami sebi pomognete".

a ponekad ih obiđem,

i ako analizirate te knjige,

postoje samo dve vrste knjiga.

Prva kaže: "Ti to možes! Uspećes! Sve je moguće!"

A druga kaže kako da se suočite

sa tzv. "nedostatkom samopoštovanja",

tj. misliti loše o sebi.

Postoji realna korelacija,

izmedju društva koje govori da mogu sve da postignu,

i nedostatka samopoštovanja.

I to nije mnogo dobro.

Postoji još jedan razlog

zašto smo mi danas previse anksiozni

u vezi sa našim statusom u društvu.

A razlog je meritokratija (merit (eng.) = zasluga),

i to je opet u vez sa nečim dobrim.

Danas se svi, pa i političari,

slažu da je meritokratija dobra stvar,

i da naše društvo treba da bude meritokratsko.

A šta je to meritokratsko društvo?

Meritokratsko društvo je ono u kome

ako imaš talenta i energije i veštine,

uspećeš da dodjes na vrh.

Dobra ideja, ali problem je da

ako stvarno verujete u društvo

gde ljudi koji zaslužuju da dodju na vrh, dodju na vrh,

onda takodje misite, implicitno,

da oni koji zaslužuju da dodju na dno,

dodju na dno.

Vaša pozicija u životu više nije slučajna,

vec zaslužena.

I to čini neuspeh jos težim.

U srednjem veku,

kada vidite siromašnu osobu,

kaze se da "nema sreću", nesrećnik.

Drugim rečima, neko ko nije bio blagosloven srećom.

Danas, pogotovu u SAD,

kada sretnete nekog siromašnog,

ljudi kažu da je "luzer".

Postoji realna razlika izmedju nesrećnika i luzera.

I to pokazuje 400 godina evolucije u društvu,

i verovanja ko je odgovoran za naše živote.

To vise nisu bogovi, to smo mi.

To je vrlo uzbudljivo ako nam ide dobro,

i veoma surovo u suprotnom slučaju.

U najgorem slučaju, po analizi sociologa kao što je Emil Durkheim,

to vodi ka povećanom broju samoubistava.

Više samoubistava se dešava u razvijenim individualističkim zemljama

nego u bilo kom drugom kraju sveta.

I jedan od razloga za to je što ljudi sve što im se desi

doživljavaju veoma lično.

Oni su zaslužni za svoj uspeh, ali i neuspeh.

Ali ja mislim da postoji olakšanje

od ovih pritisaka.

I hteo bih da spomenem nekoliko njih.

Uzmimo za primer meritokratiju.

Ideju da svako dobije onoliko koliko radi i zaslužuje.

To je po meni luda ideja,

Podrzaću svakog političara,

sa bilo kakvom meritokratskom idejom.

Ja sam meritokrata i to je to.

Ali mislim da je ludo da verujemo

da će naše društvo ikada biti meritokratsko.

Ideja da ćemo napraviti društvo

gde su svi klasifikovani,

dobri na vrhu, a loši na dnu,

i da smo sve ispravno uradili - to je nemoguće.

Postoji suviše slučajnih faktora.

Nesreće, bolesti,

slučajnost da ti padne stvar na glavu, itd.

Nikada nećemo moći

da klasifikujemo ljude kako treba.

Sv. Augustin u knjizi "Božiji grad"

kaže: "Greh je oceniti nekoga sudeći po njegovom stubu".

Na modernom engleskom to znači

greh je donositi zaključke o nekom

sudeći po njihovoj biznis kartici.

Nije stub taj koji treba da se računa.

I po Sv. Agustinu,

samo je Bog taj koji može da sudi.

I to će se desiti kad dodje Sudnji Dan.

sa andjelima i trubama, i nebo će se otvoriti.

Luda ideja, za nekog ko je sekularan, kao ja.

Ali ipak postoji nešto veoma vredno u toj ideji.

a to je: ne žuri kad donosiš zaključke o ljudima.

Moguće je da ne znaš u prvi mah kakav je neko.

To je nepoznati deo njih.

I mi ne treba da se ponašamo kao da je poznat.

Postoji još jedan izvor utehe

kada razmišljamo o neuspehu u životu,

jedan od razloga zasto se plašimo neuspeha nije samo

gubitak prihoda i statusa.

Ono čega se plašimo je osuda i ismejavanje od drugih.

A broj jedan medij za ismejavanje

su novine.

Ako otvorite novine bilo koji dan u nedelji,

prepune su ljudi koji su uradili nesto pogrešno.

Spavali su sa pogrešnom osobom. Uzeli su pogrešnu supstancu.

Doneli su pogrešan zakon.

I oni su pogodni za ismejavanje.

Drugim rečima, okarakterisani su kao gubitnici.

Da li postoji neka alternativa za ovo?

Ja mislim da nam zapadna tradicija pokazuje jednu veličanstvenu alternativu.

A to je tragedija.

Tragična umetnost, koja je nastala u teatrima stare Grčke,

u Petom veku p.n.e. je u suštini umetnost

posvećena ljudima koji doživljavaju neuspeh.

i koja im pripisuje odredjen nivo saosećanja.

Saosećanje koje im obican život obično ne bi dao.

Pre nekoliko godina

otišao sam da vidim redakciju jednih novina,

koju ne preporučjem da počnete da čitate,

ako već niste upoznati.

I otišao sam da razgovaram

o odredjenim poznatim tragedijama Zapadne umetnosti.

I hteo sam da vidim kako oni vide suštinu

odredjenih priča, ako bi se pojavile kao vesti

u njihovoj redakciji. I počnem sa Otelom.

Oni nikad čuli ali im se svidela priča.

(Smeh)

I pitao sam ih kako bi oni napisali naslov za Otelo.

Smislili su: "Ludo-zaljubljeni imigrant ubio senatorovu ćerku"

ogromnim slovima preko naslovne strane.

Slično i za Madam Bovari.

Opet, nikad čuli ali im se svidelo.

Kažu: "Razvratna preljubnica popila arsenik posle kredine malverzacije"

(Smeh)

I moj favorit.

Ti ljudi stvarno imaju neku genijalnost.

Sofokleov "Kralj Edip"

"Seks sa majkom je bio zaslepljujući"

(Smeh)

(Aplauz)

Na neki način na jednom kraju

imate tabloidne novine.

A na drugom kraju tragediju i tragičnu umetnost.

I ovim želim da skrenem malo više pažnju

na tragičnu umetnost.

Bilo bi ludo da nazovemo Hamleta luzerom.

On nije gubitnik, iako jeste mnogo izgubio.

I to je poruka tragedije za sve nas,

i mislim da je ona veoma bitna.

Još jedna stvar modernog društva,

koja prouzrukuje anksioznost,

je da nemamo ništa u centru društva što nije čovek.

Kao moderno društvo

mi ne obožavamo ništa drugo osim nas samih.

i imamo visoko mišljenje o nama.

A i treba. Poslali smo ljude na mesec, i svašta još zanimljivo.

I zbog toga sebe obožavamo.

Naši heroji su ljudi.

Medjutim, druga društva su imala

tašno u njihovom centru,

nešto transcedentno kao Bog,

duh, prirodnu silu, univerzum.

Šta god da je, nije čovek koji je obožavan.

Mi smo tu naviku izgubili.

Što je razlog zašto smo naročito privučeni prema prirodi.

Ne zbog koristi za naše zdravlje, kako ljudi obično misle.

Nego zato što je to beg od "ljudskog mravinjaka".

od našeg sopstvenog nadmetanja

od naše sopstvene drame.

I to je razlog zašto uživamo u prirodi,

i razmišljamo o Zemlji izvan njenih granica.

Mi osećamo potrebu da smo u kontaktu sa nečim sto nije ljudsko.

I to je veoma važno za nas.

Do sada sam govorio o uspehu i neuspehu,

ali jedna interesantna stvar u vezi sa uspehom

je sto mi mislimo sta to znači.

Ako vam kažem da je neko uspešan,

odredjene ideje bi vam odmah pale na pamet.

Mislili biste da je taj neko bogat,

ili slavan u nekoj oblasti.

Ja imam svoju teorija uspeha,

a ja sam neko ko je veoma zainteresovan za uspeh.

ali što sam stariji,

postajem više iznijansiran

šta ta rec "uspeh" zapravo znači.

Evo šta ja mislim.

Ne možete da budete uspešni u svemu.

Slušamo puno o balansu u životu.

Gluposti. Ne možete imati sve. Ne možete.

Bilo koja vizija uspeha

mora da kaže gde to gubimo,

I mislim da će svako

ko je mudar, da prihvati ovo što kažem,

da uvek postoji deo života u kome nismo uspešni.

I jedna stvar u vezi sa uspešnim životom,

je što vrlo često, naše ideje

o tome sta znači živeti uspešsno, nisu ustvari naše.

One su usisane od drugih ljudi.

Prvenstveno, ako ste muškarac od vašeg oca.

A ako ste žena od vaše majke.

Psihoanaliza dobošari ovu poruku vec 80 godina

Niko ustvari ne sluša dovoljno pažljivo.

Takodje, mi usisavamo poruke sa svih strana

počev od televizije, preko reklama,

do marketinga, i tako dalje.

Sve ovo su ogromne moćne sile

koje definišu sta hoćemo, i kako mi vidimo sebe.

Kada nam kažu da je bankarstvo popularno

puno nas hoće da se bavi bankarstvom.

Kada bankarstvo vise nije popularno, mi gubimo interesovanje.

Mi smo veoma podložni sugestijama.

Ono za šta hoću da se založim, nije da odustanemo

od naših ideja o uspehu.

Nego da utvrdimo da su te ideje potekle od nas.

Treba se fokusirati na naše ideje.

Utvrditi da su samo naše,

i da smo mi pravi autori.

Zato što je dovoljno loše ne dobiti ono što hoćete.

Ali je još gore imati ideju

o tome šta je to što hoćete, i saznati na kraju puta,

da to ustvari nije ono sto šte stvarno želeli.

Tako da ću tu i da završim.

Ali ono što stvarno hoću da naglasim

je biti uspešan, svakako.

ali hajde da prihvatimo čudnost naših ideja.

Hajde da stavimo na test neke od naših ideja o uspehu.

Hajde da utvrdimo da su te ideje stvarno naše.

Hvala vam.

(Aplauz)

Chris Anderson: Fascinantno.

Kako se ova ideja

da je loše misliti o nekom kao o luzeru,

može pomiriti sa idejom koju mnogi ljudi vole, a to je kontrolisati sopstveni zivot.

I da društvo koje to podstiče

možda mora da ima pobednike i gubitnike.

Alain de Botton: Ja mislim da je sama slučajnost

da neko dobije ili izgubi ono što ja hoću da naglasim.

Zato sto je naglasak danas previše

na pravdi u vezi sa svime.

I političari stalno govore o pravdi.

Ja sam čvrst vernik u pravičnost. Samo što mislim da je nemoguća.

Tako da mi moramo da učinimo

sve što možemo da dostignemo pravdu.

Ali na kraju dana moramo da se uvek setimo

da šta god se nekom desilo u zivotu,

postojaće velika doza slučajnosti.

I to je ono za šta hoću da ostavim malo prostora.

Zato sto u suprotnom postaje jako klaustrofobično.

Chris: Da li veruješ da možeš da ukombinuješ

tvoju vrstu brižljive, nežnije filozofije rada,

sa uspešnom ekonomijom?

Ili misliš da ne možeš ali to nije ni bitno

jer mi stavljamo previše naglaska na ekonomiju?

Alain: Najgora misao

je da će se zaplašivanjem ljudi naterati da rade najbolje.

I da na neki nacin, što je okrutnije okruženje

to će ljudi više da daju svoj maksimum.

Treba razmišljati ovako: koga bi vi voleli za vašeg idealnog oca?

I vaš idealan otac je neko ko je čvrst ali opet blag.

I veoma je teško da povučete crtu izmedju ta dva.

Nama trebaju očevi, primeri očinskih figura

izmedju ta dva ekstrema.

A to su diktatorski i strog, sa jedne strane.

I sa druge, labav i spontan.

Chris: Alain de Botton.

Alain de Botton: Hvala mnogo.

(Aplauz)