Џон Ронсон (Jon Ronson): Чудни одговори на тесту психопатије

Да ли постоји прецизна линија која одваја луде од нормалних? Изведбом која ће вас најежити, Џон Ронсон, аутор књиге "Тест психопатије" (The Psychopath Test), осветљава сиве зоне између нормалности и лудила. (Уживо, звучне ефекте изводи Џулијан Трежур, а анимацију Еван Грант.)

Почетак приче: био сам код пријатељице

која је на полици имала примерак DSM приручника,

класификације менталних поремећаја.

Ту се налазе сви познати ментални поремећаји.

Педесетих је то био танак памфлет.

А онда се повећавао и повећавао,

а сада има 886 страна.

Тренутно наводи 374 ментална поремећаја.

Листао сам га,

питајући се да ли имам неки од њих,

и испоставило се да имам 12.

(Смех)

Имам генерализовани анксиозни поремећај,

што је тачно.

Имам поремећај сна,

што је категорисано

ако стално сањате да вас неко прогања
или говори да нисте успели -

у свим мојим сновима ме људи вијају низ улицу,

вичући: "Ти си пропалитет".

(Смех)

Имам проблем у односу са родитељима,

за шта кривим своје родитеље.

(Смех)

Шалим се. Не шалим се.

Шалим се.

Патим од симулације.

Мислим да је реткост истовремено

патити од симулације и генерализованог
анксиозног поремећаја

јер се због симулације осећам веома анксиозно.

Дакле, листао сам ту књигу

питајући се да ли сам луђи него што сам мислио

или можда није добра идеја да себи дајете
дијагнозу менталног поремећаја

ако нисте обучени професионалац

или можда психијатрија има чудну жељу

да у основи нормално понашање
обележи као менталну болест.

Нисам знао шта је од овога истина

али сам мислио да је занимљиво.

Мислио сам да треба да упознам
критичара психијатрије

и чујем његово мишљење.

Тако сам завршио на ручку са сајентолозима.

Са човеком по имену Брајан,

који предводи тим сајентолога,

одлучних да потпуно униште психијатрију.

Зову се "CCHR".

Тражио сам да ми докаже да је психијатрија

псеудо наука којој се не може веровати.

Рекао је: "Можемо доказати."

Питао сам га како.

Рекао је: "Упознаћемо те са Тонијем."

Питао сам: "Ко је Тони?"

Одговорио је: "Тони је у Бродмору."

Бродмор је болница.

Некада позната као Бродмор установа за
душевно оболеле злочинце.

Тамо шаљу серијске убице

и људе који не могу себи да помогну.

Питао сам Брајана шта је Тони урадио.

Рекао је: "Скоро ништа.

Некога је пребио или тако нешто

и одлучио да одглуми лудило како би
избегао затворску казну.

Али предобро је одглумио и сад је
заглавио у Бродмору

и нико не верује да је нормалан.

Да ли желиш да те одведемо тамо да га упознаш?"

Рекао сам: "Да, молићу."

Укрцао сам се на воз за Бродмор.

Око Кемптон парка сам почео
неконтролисано да зевам,

што изгледа и пси раде кад су нервозни -

неконтролисано зевају.

Стигли смо у Бродмор.

Провели су ме кроз капију за капијом
за капијом за капијом

у велнес центар

где се срећете са пацијентима.

Изгледа као огроман хотел.

Све је лепо и у смирујућим бојама.

Једино су тастери за аларм обојени јарко црвено.

Пацијенти су почели полако да улазе.

Били су прилично дебели и носили су тренерке

и изгледали прилично пасивно.

Брајан, сајентолог, ми је шапнуо:

"На лековима су",

што је за сајентологе једнако најгорем злу,

али мислио сам да је то вероватно добра идеја.

(Смех)

А онда је Брајан рекао: "Ено га Тони."

Један човек је улазио.

Није био дебео, био је у доброј форми.

И није носио тренерку,

него одело на штрафте.

Једну руку је испружио,

као неко из серије "The Apprentice".

Изгледао је као човек који жели да носи одећу

која би ме убедила да је веома нормалан.

Сео је.

Питао сам га да ли је истина да је на превару дошао ту.

Рекао је: "Да. Апсолутно. Пребио сам неког
кад ми је било 17 година"

Био сам у затвору, чекао суђење,

а цимер у ћелији ми је рекао:

"Знаш шта треба да урадиш?

Да одглумиш лудило.

Реци им да си луд. Послаће те у неку удобну болницу.

Сестре ће ти доносити пице.

Имаћеш свој Playstation.""

Питао сам га како је то урадио,

а он је рекао: "Тражио сам да видим
затворског психијатра.

Тада сам био гледао филм "Судар",

где људи доживе сексуално задовољство
кад се слупају колима у зид.

Рекао сам психијатру

да и ја доживљавам сексуално задовољство
кад се слупам колима у зид.

Питао сам: "И шта још?"

Рекао је: "О, да. Рекао сам психијатру

да желим да гледам жене како умиру

јер то чини да се осећам нормалнијим."

Питао сам га одакле му то.

Рекао је: "О, из биографије Теда Бандија

коју су имали у затворској библиотеци."

Углавном, рекао је да је превише добро
одглумио лудило.

И нису га послали у неку удобну болницу.

Послали су га у Бродмор.

Чим је стигао,

погледао је око себе, затражио
да види психијатра

и рекао: "Дошло је до великог неспоразума.

Ја нисам ментално оболео."

Питао сам га колико дуго се ту налази.

Рекао је: "Па, да сам само одлежао
у затвору за првобитни злочин,

добио бих 5 година.

У Бродмору сам већ 12 година."

Тони каже да је много теже убедити људе
да сте ментално здрави

него убедити их да сте луди.

Рекао је: "Мислим да је најбољи начин
да изгледам нормано

тај да са људима разговарам
о нормалним стварима

као што је фудбал или ТВ програм.

Читам "New Scientist"

и тамо је недавно изашао чланак

о томе како америчка војска тренира
пчеле да нањуше експлозив.

Питао сам једну сестру

да ли зна да америчка војска тренира

пчеле да нањуше експлозив.

Када сам прочитао свој картон,

видео сам да су написали:

"Верује да пчеле могу да нањуше експлозив.""

Рекао је: "Знаш, увек траже

невербалне знаке мог менталног стања.

Али како се седи на нормалан начин?

Како се прекрштају ноге на нормалан начин?

То је немогуће."

И кад ми је то рекао,

помислио сам: "Да ли ја седим као новинар?

Да ли прекрштам ноге као новинар?"

Рекао је: "Знаш, са једне стране имам
Давитеља из Стоквела,

а са друге опасног силоватеља.

Много времена проводим у соби јер ме они плаше.

А они то схватају као знак лудила.

Кажу да то доказује да сам дистанциран
и имам грандиозне мисли."

Само у Бродмору се непровођење
времена са серијским убицама

тумачи као лудило.

Углавном, мени је деловао потпуно нормално -
али шта сам ја знао?

Када сам стигао кући, писао сам
његовом лекару, Ентонију Мадену.

Питао сам: "О чему се ради?"

Рекао је: "Да, прихватамо да је Тони
глумио лудило како би избегао затвор

јер су његове халуцинације, које су
иначе биле потпуни клише,

једноставно нестале чим је стигао у Бродмор.

Међутим, ми смо га прегледали.

И утврдили смо да је он психопата."

Заправо, лажирање лудила је врста

лукавог и манипулативног
понашања психопате.

Налази се на чек листи:
лукаво и манипулативно.

Дакле, претварање да вам мозак
не ради како треба

је знак да вам мозак не ради како треба.

Разговарао сам и са другим стручњацима

и рекли су да је одело на штрафте
класика за психопате.

Што указује на прву и другу ставку са чек листе -

говорљивост, површан шарм и грандиозни
осећај сопствене вредности.

Питао сам: "Није желео да проводи време
са осталим пацијентима?"

Класично за психопатију - то говори о грандиозности
и недостатку емпатије.

Дакле све што је у вези с Тонијем
деловало нормално,

по његовом клиничару је било доказ

да је он луд на овај нови начин.

Био је психопата.

Његов лекар ми је рекао:

"Ако желите да знате више о психопатама,

можете ићи на курс препознавања психопата

који води Роберт Хер, који је направио
чек листу психопатије."

И отишао сам.

Ишао сам на курс препознавања психопатије

и сада сам сертификован -

и морам рећи веома прилагођен -

да препознам психопату.

Ево и статистике:

једна од сто обичних особа је психопата.

Овде има 1500 људи.

Петнаесторо од вас су психопате.

Мада, та цифра расте на 4%

код директора и пословних вођа.

Мислим да постоји велика шанса

да овде има око 30 до 40 психопата.

Може доћи до покоља до краја вечери.

(Смех)

Хер каже да је то зато што сурови капитализам

награђује психопатско понашање -

недостатак емпатије, говорљивост,

лукавост, манипулативност.

У ствари, најнемилосрдинији капитализам

је физичка манифестација психопатије.

Као облик психопатије

који ће нас све погодити.

Хер ми је рекао: "Знаш шта? Заборави
неког типа у Бродмору

који је можда одглумио лудило.

Кога брига? То није велика вест.

Велика вест је корпоративна психопатија.

Иди интервјуиши неке корпоративне психопате."

Покушао сам. Писао сам људима из Енрона.

Питао сам да ли могу да их интервјуишем

у затвору и откријем да ли су психопате.

Нису ми одговорили.

Променио сам тактику.

Писао сам Алу "Моторној тестери" Данлапу,

стечајном директору из деведесетих.

Он би у фирмама у пропадању
отпустио 30% радне снаге,

претварајући америчке градове у градове духова.

Писао сам му и рекао:

"Верујем да имате посебну мождану аномалију

која Вас чини посебним,

неустрашивим и са духом грабљивца.

Да ли могу да Вас интервјуишем

у вези са том посебном можданом аномалијом?"

Рекао је да дођем.

Отишао сам у његову вилу на Флориди,

која је била пуна скулптура животиња грабљивица.

Били су ту лавови и тигрови.

Водио ме је кроз двориште.

Ту су били соколови и орлови.

Рекао ми је: "Тамо су ајкуле"

То је рекао мало мужевније.

"Има више ајкула и има тигрова."

Као да сам се нашао у Нарнији.

(Смех)

Онда смо отишли у његову кухињу.

Ал Данлап је спашавао фирме у стечају.

Отпустио би 30% радне снаге.

Често је то радио уз шалу.

На пример, једна позната анегдота каже

да му је неко пришао и рекао: "Купио сам нови ауто."

А он је рекао: "Можда имаш нови ауто,

али рећи ћу ти шта немаш - посао."

У кухињи, где је стајао са женом Џуди

и телохранитељем Шоном, питао сам га: "Знате да сам

у мејлу споменуо да имате мождану аномалију
која вас чини посебним?"

Одговорио је: "Да, то је невероватна теорија.

Као Стар Трек. Идете где нико раније није ишао."

Рекао сам: "Па, неки психолози би рекли

да сте..." (Мрмља)

(Смех)

Питао је: "Шта?"

Рекох: "Психопата.

Имам у џепу листу психопатских особина.

Можемо ли да их прођемо заједно?"

Упркос себи деловао је заинтересовано,

па је рекао да наставим.

"Океј. Грандиозни осећај сопствене вредности."

Било би му тешко да то порекне,

јер је стајао испод огромне слике сопственог портрета.

(Смех)

Рекао је: "Па, морате веровати у себе!"

Рекао сам: "Манипулативан."

Одговорио је: "То је вођство."

Рекао сам: "Плитки афект:

немогућност осећања различитих емоција."

"Ко жели да га неке глупе емоције спутавају?"

Пролазио је кроз листу психопатије,

претварајући је у књигу "Ко је мазнуо мој сир?"

(Смех)

Али тог дана сам приметио да ми се нешто дешава.

Када год ми је рекао нешто релативно нормално -

као кад је рекао "не" на питање
о младалачкој делинквенцији.

Рекао је да су га примили на Вест Поинт,

а тамо не пуштају делинквенте.

Није имао много краткотрајних брачних веза.

Женио се само два пута.

Додуше, његова прва жена је
у тужби за развод навела

да јој је једном претио ножем

и рекао да се одувек питао
каквог је укуса људско месо,

али у лошим браковима, људи једни другима
говоре глупе ствари у свађи,

а његов други брак траје 41 годину.

Дакле, кад год ми је рекао нешто не-психопатско,

помислио сам како то нећу ставити у књигу.

А онда сам схватио да сам, поставши
познавалац психопатије,

и сам помало постао психопата.

Јер сам очајно желео да га уклопим
у категорију психопата.

Очајно сам желео да га дефинишем
његовим најлуђим особинама.

И схватио сам да, о боже, то радим 20 година.

То сви новинари раде.

Путујемо светом са блокчићима у рукама

и чекамо сјајне тренутке.

А то су увек периферне карактеристике

личности особе коју интервјуишемо.

И онда их спајамо, као средњевековни монаси.

Одбацујемо нормалне ствари.

Ово је земља која умногоме превише
дијагностикује неке менталне поремећаје.

Дечији биполарни поремећај - деца од четири године

проглашавају се биполарном

јер имају емотивне испаде,

који их високо котирају на чеклисти биполарности.

Када сам се вратио у Лондон, звао ме је Тони.

Питао је зашто му не узвраћам позиве.

Рекао сам: "Па, кажу ми да си психопата."

Одговорио је: "Нисам психопата.

Знаш, једна од карактеристика на листи
је недостатак кајања,

али друга карактеристика је лукавство, манипулативност.

Када кажеш да се кајеш због свог злочина,

они кажу: "Типично за психопате

да лукаво кажу да се кају кад то није тачно."

То је као вештичарење. Све преокрену наглавачке."

Рекао је да му ускоро следи комисија

и питао да ли ћу доћи.

Рекао сам да хоћу.

Отишао сам на комисију.

И после 14 година у Бродмору, пустили су га.

Одлучили су да не би требало да буде
затворен на неодређено време

јер има висок скор на чеклисти,

што можда значи да има више шансе за рецидив.

И пустили су га.

У ходнику ми је рекао:

"Знаш шта, Џоне?

Свако је помало психопата.

Ти си. Ја сам. Очигледно да јесам."

Питао сам га шта ће сада да ради.

Рекао је: "Идем у Белгију

јер тамо је једна жена која ми се свиђа.

Али удата је, па морам да је разведем од мужа."

(Смех)

У сваком случају, то је било пре две године

и ту се моја књига завршава.

Последњих 20 месеци је све било у реду.

Ништа лоше се није десило.

Живео је са девојком изван Лондона.

Како каже Брајан сајентолог,

Тони је надокнађивао пропуштено -
знам да то звучи злослутно

али није тако.

Нажалост, након 20 месеци,

вратио се у затвор на месец дана.

Упао је у гужву у кафани, како је рекао -

завршио у затвору на месец дана,

што знам да је лоше,

али месец дана имплицира да та гужва

није била тако страшна.

Онда ме је позвао.

Знате шта, мислим да је у реду што је изашао.

Јер не би требало да дефинишете људе
њиховим најлуђим особинама.

А Тони је полу-психопата.

Он је сива зона у свету који не воли сиве зоне.

Али у сивим зонама се налази сложеност,

у њима налазите хуманост

и у њима налазите истину.

Тони ме је питао:

"Џоне, могу ли да те частим пићем?

Да ти захвалим за све што си учинио за мене."

Нисам отишао. Шта бисте ви урадили?

Хвала вам.

(Аплауз)