Zašto bi trebalo da pročitate Šekspirovu „Buru”?

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/why-should-you-read-shakespeare-s-the-tempest-iseult-gillespie

Udari groma i sevanje munja osvetljavaju nadošlo more dok se brod povija pod talasima. Ne radi se o običnoj oluji, već nasilnoj i osvetoljubivoj buri, koja postavlja pozornicu za Šekspirovu najzagonetniju dramu. Zašto ova drama i dalje ima odjeka kod savremenih čitalaca? Izolt Gilespi istražuje.

Lekcija: Izolt Gilespi; režija: Eloaz Dorsan Roše.

Udari groma i sevanje munja
osvetljavaju nadošlo more

dok se brod povija pod talasima.

Ovo nije obična oluja,
već nasilna i osvetoljubiva bura,

i ona postavlja pozornicu
za Šekspirovu najzagonetniju dramu.

Kako se nebo razvedrava,
pozvani smo u svet

koji se čini prilično udaljenim od našeg,
ali je ispunjen nama bliskim brigama

o slobodi, moći i kontroli.

„Bura” se dešava na udaljenom ostrvu,
izloženom silama prirode,

a kojim putem magije i moći vlada
Prospero, izgnani milanski vojvoda.

Kada ga je izdao brat Antonio,
Prospero je proveo u izolaciji na ostrvu

dvanaest godina sa svojom kćerkom
Mirandom i svojim voljenim knjigama.

Za to vreme, savladao je ostrvsku magiju

i koristi je kako bi ovladao
duhovima prirode.

On je i vladar jedinom zemaljskom
stanovniku ostrva,

utučenom i satanizovanom Kalibanu.

Međutim, nakon godina spremanja osvete,
Prosperov zlotvor je konačno na vidiku.

Uz pomoć vazdušnog duha Arijela,

mađioničar uništava bratovljev brod
i njegove mornare izbacuje na obalu.

Prosperovo spletkarenje se čak proteže
i na ljubavni život njegove kćerke,

za koju je isplanirao da se zaljubi
u nasukanog princa Ferdinanda.

A kako Prospero i Arijel
sateruju Antonija u ćošak,

Kaliban se pridružuje
nekakvim pijanim mornarima

koji smišljaju komičnu zaveru
da preuzmu ostrvo.

Drama ogoljava društvo na osnovne nagone,

gde svaka frakcija grabi moć -
bilo nad zemljom, drugim ljudima

ili sopstvenom sudbinom.

Međutim, Šekspir zna da je moć
meta koja je stalno u pokretu;

i kako razotkriva
mračne prošlosti svih tih likova,

počinjemo da se pitamo
ima li kraja ovom vrzinom kolu.

Iako se Antonio ogrešio o Prospera,

on je i sam naneo štetu ostrvu,

grabeći njegova magična svojstva
i prirodne resurse za sebe.

Naročito Kaliban prezire ovu vlast.

Sin Sikorakse,

veštice koja je nekada vladala ostrvom,

u početku je pomagao
izgnanicima da se smeste.

Međutim, kasnije je postao njihov rob
koji izgovara tirade sa besnim kajanjem:

„Tada sam te voleo, sve ti pokazivao

na ostrvu: i sveže izvore

i škrape pune vode slankaste
i jalova i plodna zemljišta.

O, proklet bio što to činih!”

Svojim prodornim jezikom
i kuljajućim besom

Kaliban stalno podseća
Prospera na ono što je bilo nekad:

„Ostrvo ovo meni pripada po mojoj majci
Sikoraksi, a ti ga od mene preote.”

Međutim, i Sikoraks
je zloupotrebljavala ostrvo

i držala je Arijela u zarobljeništvu
dok ga nije Prospero oslobodio.

Sada, tokom čitave drame, Arijel se nada
da će da otplati dug i zaradi slobodu,

dok je Kaliban zarobljen
na neodređeno vreme

ili bar dok je Prospero na vlasti.

Iz ovih i mnogih drugih razloga,

„Bura” je često tumačena
kao istraživanje kolonijalizma

i moralnih dilema koje prate
susrete sa „vrlim novim svetovima”.

Pitanja odgovornosti i pravde
lebde nad dramom:

da li je Kaliban zakoniti gospodar zemlje?

Da li će Arijel da odleprša u slobodu?

I da li je Prospero svemoćni nadzornik -

ili je na delu nekakva veća magija,
nedokučiva bilo kojem liku pojedinačno?

Tokom drame,

Arijel stalno podseća Prospera
na slobodu koju mu duguje.

Međutim, ostaje pitanje
da li će osvajač ikada biti u stanju

da olabavi svoj stisak.

Pitanje okončanja vladavine je naročito,
snažno imajući u vidu da se za „Buru”

veruje da je poslednja drama
koju je napisao Šekspir.

Na razne načine, Prosperovi postupci
podsećaju na one samog velikog zabavljača,

koji je kovao razrađene zaplete,
manevrisao onima oko sebe

i bacao čini kako na likove,
tako i na publiku.

Međutim, pred kraj njegove
velike izvedbe moći i kontrole,

Prospero se poslednjim stihovima
ponizno povlači pred publikom -

i moći koju ona ima
nad njegovim tvorevinama.

„Uz pomoć vaših milostivih ruku,
ako mi jedra svojim blagim dahom

ne nadimate, propašće mi naum
u tom da vama nebesa se smeše.”

Ovo evocira Šekspirovu
sopstvenu ulogu kao velikog zabavljača

koji se, naposletku,
predaje našem aplauzu.