У животу има важнијих ствари од осећаја среће

Наша култура је опседнута срећом, али шта ако постоји пут који више испуњава? Писац Емили Есфахани Смит каже да срећа дође и прође, али поседовање смисла у животу - улагање у нешто што је веће од вас и што развија најбоље у вама - даје нешто на шта можете да се ослоните. Научите више о разлици између осећаја среће и поседовања смисла док Смитова прича о четири тежишта сврсисходног живота.

Некада сам мислила

да је целокупни смисао живота
потрага за срећом.

Сви су говорили да је пут ка срећи успех,

па сам трагала за тим идеалним послом,

тим савршеним дечком, тим лепим станом.

Али, уместо да се осећам испуњено,

осећала сам се нервозно и удаљено.

Нисам била сама у томе;
и моји пријатељи су се борили са тим.

На крају сам одлучила да упишем
факултет позитивне психологије

да научим шта људе заиста чини срећнима.

Али, оно што сам открила тамо
ми је променило живот.

Подаци су показали да јурњава за срећом
може да учини људе несрећнима.

Оно што ме је заиста запањило

је да стопа самоубистава расте широм света

и да је недавно достигла свој врхунац
у последњих 30 година у Америци.

Иако је живот објективно постао бољи

према скоро сваком уочљивом стандарду,

више људи се осећа беспомоћно,

депресивно и усамљено.

Постоји празнина
која врши притисак на људе

и не морате да сте клинички депресивни
да бисте је осетили.

Пре или касније,
мислим да се сви запитамо:

„Да ли је то све што постоји?“

Према истраживању,
оно што предвиђа овај очај

није недостатак среће;

то је недостатак нечег другог,

недостатак смисла у животу.

Али, то је покренуло нека питања за мене.

Да ли у животу постоје
важније ствари од осећаја среће?

И каква је разлика између осећаја среће

и животног смисла?

Многи психолози дефинишу срећу
као стање ушушканости и лакоће,

доброг осећаја у датом тренутку.

Смисао је, међутим, дубљи.

Чувени психолог Мартин Селигман каже

да смисао проистиче из припадања
и улагања у нешто што је веће од вас самих

и из развитка ствари
које су најбоље у вама.

Наша култура је опседнута срећом,

али сам схватила да је потрага за смислом
пут који више испуњава.

А студије показују да су људи
који имају смисао у животу отпорнији,

бољи су у школи и на послу

и чак живе дуже.

Тако ме је све ово натерало да се запитам

како можемо да живимо смисленије?

Да бих то сазнала, провела сам пет година
у спровођењу интервјуа са стотинама људи

и у ишчитавању
хиљада страница психологије,

неуронаука и филозофије.

Када сам све спојила,

схватила сам да постоји нешто што зовем
четири стожера смисленог живота,

а свако од нас може
да створи смислени живот

уз креирање неких или свих
ових стожера у нашим животима.

Први стожер је припадање.

Припадање проистиче из односа у којима смо

у којима вас цене
због онога што заиста јесте

и где ви цените друге, такође.

Међутим, неке групе и односи
пружају јефтин облик припадања;

цене вас због онога у шта верујете,

због оних које мрзите,

а не због онога што јесте.

Истинско припадање проистиче из љубави.

Живи у тренуцима између појединаца

и представља избор - можете одабрати
да негујете припадност са другима.

Ево примера.

Свако јутро мој пријатељ
Џонатан купује новине

на истом продајном месту у Њујорку.

Међутим, они не обављају само размену;

издвоје време да успоре, поразговарају

и понашају се једно према другом као људи.

Али, једном Џонатан
није имао одговарајући кусур

и продавац је рекао:

„Немој да бринеш због тога.“

Међутим, Џонатан је инсистирао да плати,

па је отишао до продавнице
и купио нешто што му није требало

да би добио кусур.

Када је дао новац продавцу,

он се повукао.

Био је повређен.

Покушао је да уради нешто љубазно,

али га је Џонатан одбио.

Мислим да сви одбијамо људе
овако безначајно, а да то не схватамо.

Ја то чиним.

Проћи ћу поред некога кога познајем
и једва га приметити.

Провераваћу телефон
док ми неко нешто прича.

Овакве радње умањују значај других.

Чине да се осећају невидљиво и безвредно.

Али, када вас води љубав, стварате везу

која уздиже сваког.

За много људи припадност
је најзначајнији извор смисла,

везе са породицом и пријатељима.

За друге је кључна ствар код смисла
други стожер - сврха.

Е, сад, проналажење сврхе није исто

што и поналажење посла
који вас чини срећнима.

Код сврхе се мање ради о томе
шта желите него о томе шта дајете.

Старатељка у болници ми је рекла
да је њена сврха да лечи болесне људе.

Многи ми родитељи кажу:

„Моја сврха је подизање моје деце.“

Код сврхе је кључно коришћење
ваших јачих страна да служите другима.

Наравно, за многе од нас
се то дешава кроз посао;

тако доприносимо и осећамо се потребним.

Али, то укључује и проблеме
као што је искљученост из рада,

незапосленост,

ниска стопа укључености радне снаге -

ово нису само економски проблеми,
већ и егзистенцијални.

Без нечега што је вредно рада,

људи се заглаве.

Наравно, не морате да пронађете
своју сврху на послу,

али вам она пружа нешто
за шта можете да живите,

неко „зашто“ које вас покреће напред.

Трећи стожер смисла је везан
за излажење из сопствених оквира,

али на потпуно другачији начин,

кроз трансцеденцију.

Трансцедентна стања су они ретки тренуци

када се осећате као да сте изнад
стрке и буке свакодневног живота,

ваш осећај унутрашњег „ја“ се губи

и осећате да сте повезани
са вишом реалношћу.

За једну особу са којом са разговарала,

трансцедентност произилази
из посматрања уметности.

За другу особу је то била црква.

За мене се, пошто сам писац,
дешава кроз писање.

Понекада се толико уживим
да изгубим осећај о простору и времену.

Ова трансцедентна искуства
вас могу променити.

У једној студији су студенти гледали
у дрвеће еукалиптуса високо 60 метара

један минут,

али су се након тога осећали мање саможиво

и понашали су се великодушније

када им се пружила прилика
да некоме помогну.

Припадност, сврха, трансцедентност.

Е, сад, открила сам
да четврти стожер смисла

често изненади људе.

Четврти стожер је приповедање,

прича коју причате себи о себи.

Стварање приче од догађаја
из вашег живота разбистрава ствари.

Помаже вам да разумете
како сте постали оно што јесте.

Међутим, не схватамо увек
да смо писци својих прича

и да можемо да променимо
начин на који их причамо.

Ваш живот није само списак догађаја.

Можете да преуредите, интерпретирате
и поново испричате своју причу,

чак и ако вас спутавају чињенице.

Упознала сам младића по имену Емека
који је остао парализован

због повреде коју је задобио
док је играо фудбал.

Емека је након те повреде рекао себи:

„Живот ми је био сјајан
док сам играо фудбал,

али погледај ме сада.“

Људи који причају овакве приче -

„Мој живот је био добар. Сада је лош.“ -

чешће су анксиознији и депресивнији.

Такав је био и Емека неко време,

али временом је почео
да испреда другачију причу.

Његова нова прича била је:

„Пре повреде ми је живот био бесциљан.

Лумповао сам на журкама
и био сам прилично себичан,

али ме је повреда натерала да схватим
да могу да будем бољи човек.“

То преуређивање приче
променило је Емекин живот.

Након што је себи испричао нову причу,

Емека је постао ментор деци

и открио своју сврху -

да служи другима.

Психолог Ден Макадамс
назвао је ово „искупљеничком причом“

у којој се лоше искупило добрим.

Људи који воде
сврсисходне животе, открио је,

обично приповедају приче о свом животу

одређене искупљењем, развојем и љубављу.

Али, шта људе натера
да промене своје приче?

Неким људима помогне терапеут,

али и сами можете да успете у томе,

само уз пажљиво размишљање о вашем животу,

о томе како су вас најважнија
искустава обликовала,

шта сте изгубили, шта сте добили.

То је оно што је Емека урадио.

Нећете променити своју причу преко ноћи -

то може потрајати годинама и бити болно.

На крају крајева, сви смо патили
и сви водимо неку борбу,

али прихватање ових болних сећања
може да одведе ка новом виђењу и мудрости,

проналажењу оних добрих ствари
које вас одржавају у животу.

Припадање, сврха,
трансцедентност, приповедање -

то су четири стожера смисла.

Док сам била млађа

имала сам срећу да ме окружују
сва ова четири стожера.

Моји родитељи су водили место за окупљања
суфија у нашем дому у Монтреалу.

Суфизам је спиритуална пракса
која се везује за вртеће дервише

и за песника Румија.

Два пута недељно су суфије
долазиле у наш дом

да медитирају, пију персијски чај
и приповедају приче.

Њихова пракса је укључивала
службу целокупном божанском делу

кроз мале чинове љубави,

што је значило љубазност
чак и кад су вам људи учинили нажао.

Али, то им је дало сврху -
да обуздају его.

На крају сам отишла од куће на факултет

и без свакодневног тежишта
које ми је суфизам доносио у живот

осећала сам се неуравнотежено

и почела сам да трагам за стварима
које живот чине вредним живљења.

То ме је покренуло на ово путовање.

Када се осврнем, сада схватам

да је кућа суфија
имала праву културу смисла.

Стожери су били део архитектуре,

а присуство стожера нам је помогло
да сви имамо дубље искуство живљења.

Наравно, исти принцип важи

и у другим снажним заједницама -

добрим и лошим.

Банде, култови -

ово су културе смисла
које користе ове стожере

и дају људима разлог за живот и смрт.

Али, управо је то разлог
због ког ми као друштво

морамо да понудимо боље алтернативе.

Теба да изградимо ове стожере
у својим породицама и институцијама

да бисмо помогли да људи постану
њихова најбоља верзија.

Међутим, за постизање
смисаоног живота потребан је рад.

То је непрестани процес.

Са сваким новим даном
константно стварамо своје животе,

додајемо делове нашој причи.

Некада се може десити да залутамо.

Кад год ми се то деси,

сетим се моћног искуства
које сам доживела са својим оцем.

Неколико месеци након што сам
дипломирала на факултету,

мој отац је доживео снажан срчани удар
који је требало да га убије.

Преживео је, а када сам га питала
шта му је пролазило кроз главу

док се суочавао са смрћу,

рекао је да је једино о чему је могао
да размишља било да мора да живи

да би био ту за мог брата и мене,

а ово му је дало воље да се бори за живот.

Када је под анестезијом
отишао на хитну операцију,

уместо да уназад броји од десет,

понављао је наша имена као мантру.

Желео је да наша имена буду
последње што ће изговорити на земљи

ако би преминуо.

Мој тата је столар и суфија.

То је скроман живот,

али добар живот.

Док је лежао и био суочен са смрћу,
имао је разлог да живи -

љубав.

Његов осећај припадања
унутар своје породице,

његова сврха као оца,

његова трансцедентална медитација -
понављање наших имена -

ово су, он каже, разлози
због којих је преживео.

То је прича коју он прича себи.

То је снага смисла.

Срећа дође и оде,

али када је живот заиста добар

и када су ствари заиста лоше,

смисао вам даје нешто
чега се можете држати.

Хвала вам.

(Аплауз)