Prigrlite sirovu, čudnovatu čaroliju sopstva

Način na koji smo naučili da živimo mora da se promeni, kaže pisac Kejsi Džerald. Suviše često skrivamo delove nas samih kako bismo se uklopili, dobili pohvale, bili prihvaćeni. Međutim, po koju cenu? U ovom inspirativnom govoru, Džerald deli sa nama lične žrtve koje je pravio kako bi postigao uspeh u gornjim ešalonima američkog društva, i pokazuje zašto je došlo vreme da skupimo hrabrost da živimo sirovu, čudnovatu čaroliju našeg sopstva.

[Ovaj govor predstavlja
sadržaj za odrasle]

Letos me je majka nazvala
kako bi intervenisala.

Naletela je na nekoliko
odlomaka iz mojih memoara,

koji još uvek nisu bili objavljeni,

i bila je zabrinuta.

Nije se radilo o seksu.

(Smeh)

Jezik ju je uznemirio.

Na primer:

„Bio sam toliko toga

tokom mog neobičnog putovanja:

siromašni dečak, crnčuga,

čovek sa Jejla, čovek sa Harvarda,

peder, hrišćanin,

dete ovisnice o kreku, navodno,

potomak Satane, drugi Hristov dolazak,

Kejsi.“

To je tek šesta strana.

(Smeh)

Pa možete da razumete majčinu zabrinutost.

Međutim, htela je samo da unese
jednu malu ispravku.

Pa je nazvala i otpočela je:

„Hej, ti si čovek.

Nisi peder, nisi propalica,

i dozvoli da ti kažem razliku.

Ti si ugledan. Ti si inteligentan.

Oblačiš se lepo. Znaš da se izražavaš.

Sviđaš se ljudima.

Ne šetaš okolo sa ispruženom
rukom kao propalica.

Nisi ulična skitnica.

Ti si cenjena osoba

koja je igrom slučaja gej.

Ne smeštaj sebe tamo

kada ti je mesto ovde.“

Mislila je da mi je učinila uslugu,

a na neki način i jeste.

Njen poziv je razjasnio
ono što pokušavam da učinim u životu

i u svom poslu kao pisac,

a to je da pošaljem jednu prostu poruku:

način na koji smo naučili da živimo
mora da se promeni.

Naučio sam ovo na teži način.

Nisam rođen na pogrešnom koloseku,

već skroz na pogrešnoj strani reke

Triniti, dole u Oak Klifu u Teksasu.

Tu su me podigli naizmenično moja baka,

koja je radila kao kućna pomoćnica,

i moja sestra,

koja me je usvojila nekoliko godina
nakon što je naša majka,

koja je bolovala od mentalne bolesti,

nestala.

A taj nestanak,

koji je počeo kad mi je bilo 13 godina
i trajao je pet godina,

oblikovao me je u osobu koja sam postao,

osobu koja sam kasnije morao
da prestanem da budem.

Pre nego što je otišla, moja majka
je bila moje ljudsko skrovište.

Bila je jedina druga osoba
koja se činila jednako neobičnom kao ja,

prelepo neobičnom,

nekakav spoj Blanš Duboa
iz „Tramvaja zvanog čežnja“

i Vitni Hjuston iz 1980-ih.

(Smeh)

Ne kažem da je bila savršena,

već da sam zasigurno imao koristi
od njenih nesavršenosti.

A možda je, naposletku,
baš u tome čarolija:

u korisnoj grešci.

Pa kad je počela da nestaje,
ponekad danima,

okrenuo sam se nekakvoj
sopstvenoj čaroliji.

Sinulo mi je, kao iz neba,

da mogu da prizovem moju majku
prosto hodajući savršeno

od moje osnovne škole na vrhu strmog brda,

pa skroz dole do bakine kuće,

smeštajući jedno stopalo,

i to samo jedno stopalo
u svaki kvadrat na trotoaru.

Nisam dozvoljavao deliću ijednog stopala
da dotakne liniju između kvadrata,

nisam smeo da preskočim kvadrat,

sve do poslednjeg kvadrata
kod poslednje vlati trave

koja je razdvajala naš travnjak
od ulaza u dvorište.

I ne zezam vas, delovalo je -

iako samo jednom.

Međutim, ako moj savršeni hod
nije mogao da vrati moju majku,

otkrio sam da ovaj pristup
ima druge primene.

Otkrio sam da svi ostali
autoriteti oko mene

vole jedino savršenstvo,

poslušnost, pokornost.

Ili će me bar, ako se potčinim,
manje uznemiravati.

Pa sam prihvatio pogodbu

koju ću kasnije da vidim u zatvoru,
Štazijinom zatvoru u Berlinu,

na znaku na kom je pisalo:

„Onaj ko se prilagodi
može da živi podnošljivo.“

Bila je to pogodba koja je obezbeđivala

da imam smeštaj i hranu;

pogodba koja mi je donela pohvale
nastavnika i rodbine, stranaca;

pogodba koja se isplatila
uveliko, kako se činilo,

kada se jednog dana u mojoj 17. godini
čovek sa Jejla pojavio

u mojoj srednjoj školi
da me vrbuje za fudbalsku ekipu sa Jejla.

Činilo mi se tada neočekivanim
kao što se možda sada čini vama.

Čovek sa Jejla je rekao - svi su rekli -

da je to nešto najbolje
što je moglo da mi se desi,

nešto najbolje što je moglo
da se desi čitavoj zajednici.

„Uzmi ovu ulaznicu, dečače“, rekli su mi.

Nisam bio baš siguran.

Jejl se činio kao potpuno drugi svet:

hladno, strano, neprijateljsko mesto.

Prvog dana moje regruterske posete,

poslao sam poruku sestri
kao izgovor što mi se nije išlo.

„Ovi ljudi su tako čudni.“

Odgovorila je: „Savršeno ćeš se uklopiti.“

(Smeh)

Prihvatio sam ulaznicu

i prokleto se silno trudio da se uklopim.

Kada me je moja savetnica za brucoše
upozorila da ne nosim kačkete na kampusu:

„Sada si na Jejlu. Ne moraš
više to da radiš“, rekla je.

Mislio sam kako je ovo
tek jedna od manjih cena

koja mora da se plati zarad uspeha.

Sve sam ih platio, ili sam pokušao,

i veoma brzo su počele,
kako se činilo, da mi uzvraćaju:

postao sam vođa prve fudbalske ekipe;

upao sam u ne tako tajno društvo

i dobio posao na Vol stritu,
a kasnije u Vašingtonu.

Stvari su tako dobro išle
da sam prirodno smatrao

da bi trebalo da budem predsednik SAD-a.

(Smeh)

Međutim, kako su mi bile tek 24 godine,

a kako čak i predsednici
moraju da počnu negde,

umesto toga sam se zadovoljio
kandidaturom za kongres.

Sad, ovo je bilo nakon
velikih izbora iz 2008,

izbora tokom kojih je ozbiljni,
umereni senator naglasio:

„Poruka koju morate da pošaljete
više od bilo koje druge poruke

je da je Barak Obama isti kao mi.“

Toliko dobro su poslali tu poruku

da je njihova kampanja postala
zlatni standard savremene politike,

ako ne i savremenog života
koji, kako se čini, takođe zahteva

da svi mi uradimo šta god je potrebno
da bismo mogli reći na kraju naših dana,

pomireni i sa zadovoljstvom:
„Bio sam isti kao i svi drugi.“

A to bi bila i moja poruka.

Pa sam jedne noći obavio poslednji poziv
sa mojim uvaženim menadžerom kampanje.

Uradićemo što je potrebno da pobedimo,
ali prvo je imao jedno pitanje:

„Ima li nešto što bi trebalo da znam?“

Držao sam telefon i naposletku rekao:

„Pa, verovatno bi trebalo
da znaš da sam gej.“

Tišina.

„Hmm. Razumem“, skoro da je prošaputao,

kao da je pronašao blistavi novčić
ili mrtvu ptičicu.

(Smeh)

„Drago mi je što si
mi rekao“, nastavio je.

„Definitivno mi nisi olakšao posao.

Mislim, u Teksasu si.

Međutim, nije nemoguće, nije nemoguće.

Kejsi, dozvoli da te nešto pitam:

kako ćeš da se osećaš kada te neko,
recimo na mitingu, nazove pederom?

I budimo realni, u redu?

Razumeš da će neko možda želeti
da te fizički povredi.

Samo želim da znam:

da li si stvarno spreman za ovo?“

Nisam bio.

I nisam mogao da razumem -

jedva sam mogao da dišem,

razmišljam ili progovorim.

Da pojasnim: dečak koji sam tad bio

bi se zaleteo na priliku da bude povređen,

da žrtvuje sve, čak i život, zarad cilja.

Bilo je tu nešto šokantno, ipak -

ne znači da je trebalo
da bude, ali bilo je -

u pomisli da bi mogao da bude povređen
samo zbog toga što je to što jeste,

a što prvenstveno
nije ni pokušavao da bude.

Sve što je on - sve što sam ja -

pokušavao da budem i što sam bio je bilo
ono što sam smatrao da se traži od mene.

Bio sam ugledan za 24-godišnjaka:

inteligentan, lepo sam se izražavao,
pristojno odevao; bio sam uzoran građanin.

Međutim, pogodba koju sam prihvatio
ipak nije mogla da me spasi,

a ne može da spasi ni vas.

Možda ste već naučili ovu lekciju

ili ćete naučiti, bez obzira
na vašu seksualnost.

Kvir pojedinci dobijaju
koncentrisanu dozu, nesumnjivo,

ali represija je gorka tableta
koju nude svima nama.

Naučeni smo da skrivamo toliko delova
nas samih i onog kroz šta smo prošli:

našu ljubav, naš bol, neki i našu veru.

Iako razotkrivanje pred svetom
može da bude teško,

zadiranje u sirovu, čudnovatu čaroliju
nas samih može da bude još teže.

Kao što je Majls Dejvis govorio: "Potrebno
je dugo vremena da zazvučite kao vi."

To je zasigurno bio moj slučaj.

Imao sam lično prosvetljenje
te noći sa 24 godine,

ali sam uglavnom nastavio
dalje sa životom.

Krenuo sam na Poslovnu školu na Harvardu,
osnovao uspešnu neprofitnu organizaciju,

završio na naslovnici časopisa,
na sceni TED-a.

(Smeh)

Postigao sam do kasnih dvadesetih

otprilike sve što bi klinac
trebalo da ostvari.

Međutim, zaista sam se slamao.

Nisam baš imao nervni slom,
ali nisam ni bio predaleko od toga,

i svakako sam bio veoma tužan.

Nikad nisam pomišljao da postanem pisac,

nisam čak ni previše čitao,
sve do svoje skoro 23. godine.

Međutim, knjižarstvo
je otprilike jedina industrija

koja vam plaća da istražujete
sopstvene probleme, pa -

(Smeh)

Pa sam odlučio da se okušam,

da pokušam rečima da opišem te pukotine.

Sad, ono što je izašlo na papir
je bilo čudno kao i moja osećanja tada,

a to je u početku uznemirilo neke ljude.

Jedan uvaženi pisac me je nazvao
kako bi i sam intervenisao

nakon što je pročitao
nekoliko prvih poglavlja

i otpočeo je, baš poput moje majke:

„Hej, slušaj.

Angažovan si da napišeš autobiografiju.

To je jednostavna vežba.

Ima početak, sredinu i kraj,

i zasnovana je na činjenicama
iz tvog života.

I usput, imamo značajnu tradiciju
autobiografskog pisanja u našoj državi,

predvođenu ljudima sa margina društva
koji pišu da bi istakli svoje postojanje.

Kupi neke od tih knjiga i uči od njih.

Ideš u pogrešnom smeru.“

Međutim, više nisam verovao
u ono čemu su nas podučavali -

da je pravi smer bezbedan smer.

Više nisam verovao
čemu su nas podučavali -

da su životi kvir ljudi ili crnaca
ili siromašnih marginalni životi.

Verovao sam u ono što Kendrik Lamar
kaže u pesmi „Section.80“:

„Ne gledam spolja ka unutra.

Ne gledam iznutra ka spolja.

Tačno sam u jebenom središtu
i osvrćem se okolo.“

(Smeh)

To je bilo mesto

sa kog sam se nadao da ću da delam,

zapućen u jedinom pravcu
u kom se vredi kretati, u pravcu sebe,

pokušavajući da pomognem svima nama
da odbacimo užasnu pogodbu

koju smo naučili da prihvatamo.

Naučeni smo da pretvorimo sebe

i svoja dela u sićušne zalogaje
koje je lako svariti;

naučeni smo da se sakatimo
kako bismo imali smisla drugima,

da budemo stranci sebi samima kako bi
smo se sprijateljili s pravim ljudima

i kako bi nas prave škole primile

i da bismo se zaposlili
na pravim poslovima,

i kako bi nas pozvali na prave žurke,

i kako bi nas, jednog dana,
pravi bog pozvao u pravi raj

i zatvorio svoja biserna vrata za nama,

kako bismo mogli
da mu se klanjamo na vek vekova.

Ovo su nagrade, kažu,

za našu poslušnost:

da postanete uvaženi sveti zalogaj,

da budete mrtvi.

A ja kažem na to: „Ne, hvala.“

Svetu i mojoj majci.

Pa, da budem iskren,

samo sam rekao: „U redu, mama,
pričaćemo kasnije.“

(Smeh)

Međutim, u sebi sam rekao: „Ne, hvala.“

Ne mogu ni njenu pogodbu da prihvatim.

A ne treba ni vi.

Bilo bi lako za mnoge od nas
u prostorijama poput ove

da na sebe gledamo
kao da smo na bezbednom,

da se držimo tu.

Lepo se izražavamo, pristojno odevamo,

inteligentni smo, sviđamo se ljudima,
ili se oni ponašaju kao da im se sviđamo.

Međutim, umesto toga, tvrdim
da bi trebalo da se setimo Lotove žene.

Isus iz Nazareta je to prvo rekao
svojim učenicima:

„Setite se Lotove žene.“

Lot, u slučaju da niste
skoro čitali Bibliju,

je bio čovek koji se smestio
sa porodicom dole u Sodomi,

u središtu rđavog društva
koje je Bog odlučio da mora da uništi.

Međutim, Bog, budući okrutan,
no ipak malčice i luckast,

požurio je dva anđela da pođu u Sodomu
i upozore Lota da okupi svoje

i da uhvati maglu.

Lot je čuo anđeosko upozorenje,
međutim, odlagao je.

Nisu imali čitav dan da čekaju,
pa su zgrabili Lotovu ruku

ruke njegove dve kćerke,
i ruke njegove supruge

i požurili su s njima van Sodome.

I anđeli su povikali:

„Bežite u planinu. Šta god radili,
ne osvrćite se nazad“,

baš u trenutku kada je Bog počeo
da suklja vatru na Sodomu i Gomoru.

Ne shvatam kako je Gomora
uvučena u sve ovo.

Međutim, Lot i njegovi trče,

beže od sveg tog uništenja,

podižu prašinu dok Gospod seje smrt,

a onda, iz nekog razloga,
Lotova žena se osvrće nazad.

Bog je pretvara u stub soli.

„Setite se Lotove žene“, kaže Isus.

Međutim, pitam se:

zašto se osvrnula nazad?

Da li se osvrnula nazad
jer nije želela da propusti pustošenje,

želela je da baci poslednji pogled
na grad u plamenu?

Da li se osvrnula nazad jer je želela
da se uveri da su njeni ljudi

daleko od opasnosti kako bi malo odahnula?

Ponekad sam takvo sebično njuškalo
da bi to verovatno bili moji razlozi,

da sam bio na njenom mestu.

Međutim, šta ako se nešto drugo dešavalo
s ovom ženom, Lotovom suprugom?

Šta ako nije mogla da podnese misao
da ostavlja sve te ljude

da sami živi izgore,

čak ni u ime pravednosti?

Zar to nije moguće?

Ako je tako, onda ovaj
osvrt nazad neposlušne žene

možda naposletku i nije opomena.

Možda se radi o najhrabrijem činu
u čitavoj Bibliji,

čak i hrabrijem od čina
koji ovu knjigu drži na okupu,

raspeća.

Rečeno je da je gore na Golgoti,
na starom ofucanom krstu,

Isus dao svoj život da spasi sve ljude:

milijarde i milijarde stranaca
za sva buduća vremena.

To je lep postupak.

Proslavio ga je, zasigurno.

(Smeh)

Međutim, Lotova žena je ubijena,

pretvorena u stub soli,

samo zato što nije mogla
da okrene leđa svojim prijateljima,

rđavim ljudima iz Sodome,

a niko čak nije ni zapisao ime te žene.

Ah, imati hrabrost Lotove žene.

Taj vid hrabrosti nam je danas potreban.

Hrabrost da se stavimo tamo.

Hrabrost koja kaže
da svi moramo da budemo pederi

ili niko od nas ne može da bude peder,
kako bi bilo ko od nas bio slobodan.

Hrabrost da stojimo
sa drugim skitnicama na ulici,

sa svim ubogim na zemlji,

da osnujemo vojsku od potrebitih,

s verom da smo svi goli došli na svet,

možemo da sagradimo bolji svet.

Hvala vam.

(Aplauz)