Kako ćemo postati kiborzi i time proširiti ljudski potencijal

Ljudi će uskoro imati nova tela koja će zauvek zamagliti granicu između nervnog i sintetičkog sveta, kaže bionički dizajner Hju Her. U nezaboravnom govoru, on objašnjava „neurootelovljavanje“, metodologiju za konstruisanje kiborškog funkcionisanja koju razvija na MIT-u, i pokazuje nam budućnost u kojoj smo poboljšali svoja tela na način koji će redefinisati ljudski potencijal - i pretvoriti nas, možda, i u superheroje. „U završnim godinama ovog veka, verujem da će ljudi biti neprepoznatljivi morfološki i dinamički u odnosu na danas“, kaže Her. „Čovečanstvo će uzleteti.“

Profesor sam na MIT-u,

ali ne konstruišem zgrade
niti kompjuterske sisteme.

Pravim delove tela,

bioničke noge koje pomažu
ljudima da hodaju i trče.

Godine 1982, imao sam
nesreću na planinarenju

i morali su da mi amputiraju obe noge
zbog promrzlina koje su oštetile tkivo.

Ovde možete videti moje noge:

24 senzora, šest mikroprocesora
i izvršnih jedinica u obliku tetiva.

U suštini sam napravljen
od gomile šrafova od kolena nadole.

Ali, sa ovom naprednom
bioničkom tehnologijom

mogu da skačem, plešem i trčim.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Ja sam bionički čovek,
ali nisam još uvek kiborg.

Kada razmišljam o pomeranju nogu,

nervni signali iz mog
centralnog nervnog sistema

prolaze mi kroz nerve

i aktiviraju mi mišiće u ostacima udova.

Veštačke elektrode opažaju te signale

i mali kompjuteri u bioničkom udu

dekodiraju moje nervne impulse
u željene obrasce pokreta.

Jednostavno rečeno,

kada pomislim na kretanje,

ta komanda se prenosi
u sintetički deo mog tela.

Međutim, ovi kompjuteri ne mogu
da unesu informacije u moj nervni sistem.

Kada dodirnem i pokrenem
svoje sintetičke udove,

ne osećam normalan dodir i pokrete.

Kad bih bio kiborg i mogao da osetim noge

pomoću malih kompjutera koji ubacuju
informacije u moj nervni sistem,

iz osnova bih, verujem, promenio

odnos prema svom sintetičkom telu.

Sada ne mogu da osetim noge

i zbog toga su one

odvojena pomagala od mog uma i tela.

One nisu deo mene.

Verujem da bi, kad bih bio kiborg
i mogao da osetim noge,

one postale deo mene.

Na MIT-u, razmišljamo
o neurootelovljavanju.

U ovom procesu

kreator konstruiše
ljudsko meso i kost, biološko telo,

zajedno sa sintetikom da bi pojačao
dvosmernu komunikaciju

između nervnog sistema
i konstruisanog sveta.

Neurootelovljavanje je metodologija
za kreiranje kiborškog funkcionisanja.

U ovom procesu dizajniranja,
konstruktori razmišljaju o budućnosti

u kojoj tehnologija
više neće sadržati delove

koji su beživotni i odvojeni
od našeg uma i tela,

o budućnosti u kojoj je tehnologija
brižljivo integrisana

u našu prirodu,

o svetu u kome će razlika između
biološkog i nebiološkog,

ljudskog i onog što nije ljudsko,

prirodnog i neprirodnog

biti zauvek zamagljena.

Ta budućnost će doneti
čovečanstvu nova tela.

Pomoću neurootelovljavanja
naši nervni sistemi će se proširiti

na sintetički svet,

a sintetički svet na naša tela,

iz osnova nas menjajući.

Kreiranjem biološkog tela
tako da bolje komunicira

sa veštački konstruisanim svetom,

čovečanstvo će iskoreniti
invaliditet u ovom 21. veku

i uspostaviti naučne i tehnološke osnove

za unapređivanje ljudi,

tako što će proširiti ljudsku sposobnost
izvan urođenih, fizioloških granica,

u kognitivnom, emocionalnom
i fizičkom smislu.

Ima mnogo načina za konstruisanje
novih tela u raznim razmerama,

od biomolekularnog nivoa
do nivoa tkiva i organa.

Danas bih želeo da govorim
o jednoj oblasti neurootelovljavanja

u kojoj se ljudska tkiva
uređuju i oblikuju

pomoću hirurških i regenerativnih procesa.

Današnja paradigma amputacije

nije se u osnovi promenila
od Američkog građanskog rata

i zastarela je u svetlu
dramatičnih unapređenja

izvršnih jedinica, sistema za upravljanje
i tehnologije nervnog interfejsa.

Veliki nedostatak je manjak
dinamične mišićne interakcije

u cilju kontrole i propriocepcije.

Šta je propriocepcija?

Kada zgrčite članak,
prednji nožni mišići vam se skupe,

istovremeno istežući mišiće
sa zadnje strane noge.

Suprotno se dešava kada ispružate članak.

Sada se mišići sa zadnje
strane noge skupljaju,

istežući pritom prednje mišiće.

Kada se ovi mišići savijaju i opružaju,

biološki senzori u tetivama

šalju informaciju kroz nerve do mozga.

Na taj način možemo da osetimo
gde su nam stopala,

a da ih pritom ne vidimo.

Trenutna paradigma u amputaciji
raskida ove dinamične veze među mišićima

i time eliminiše normalne
proprioceptivne osećaje.

Stoga, standardni veštački ud

ne može da pošalje u nervni sistem
povratnu informaciju

o tome gde se proteza nalazi u prostoru.

Pacijent stoga ne može da oseti

položaj i pokrete protetskog zgloba

kad ga ne vidi.

Moje noge su amputirane pomoću
metodologije iz Građanskog rata.

Mogu da osetim stopala,
mogu da ih osetim sada

kao fantomski osećaj.

Ali, kad pokušam da ih pomerim, ne mogu.

Imam osećaj kao da su zaglavljene
u krutim skijaškim čizmama.

Da bismo rešili ove probleme,

na MIT-u smo izmislili
mioneuralni interfejs agonist-antagonist,

ili, skraćeno, AMI.

AMI je metod za povezivanje
nerava iz reziduuma

sa eksternom, bioničkom protezom.

Kako je konstruisan AMI
i na koji način radi?

AMI sadrži dva mišića
koji su povezani hirurškim putem;

agonist povezan sa antagonistom.

Kad se agonist zgrči
usled električne aktivacije,

on izdužuje antagonista.

Usled ove mišićne dinamične interakcije,

biološki senzori u mišićnoj tetivi

šalju kroz nerve do centralnog
nervnog sistema informaciju

o dužini, brzini i sili tetive.

Na taj način funkcioniše
propriocepcija tetive

i to je primarni način
na koji mi, kao ljudi,

možemo osetiti položaje, pokrete
i sile u našim udovima.

Kad je ud amputiran,

hirurg povezuje ove
naspramne mišiće u reziduumu

da bi napravio AMI.

Sada, mogu se napraviti
višestruki AMI konstrukti

za kontrolu i osećaj
višestrukih protetskih zglobova.

Zatim se veštačke elektrode
stavljaju na svaki AMI mišić,

i mali kompjuteri u bioničkom udu
dekodiraju te signale

kako bi kontrolisali snažne motore
na bioničkom udu.

Kad se bionički ud pokrene,

AMI mišići se opruže i zgrče,

šaljući pritom signale
kroz nerve do mozga,

omogućujući osobi koja nosi protezu
da oseti prirodne osećaje

položaja i pokreta proteze.

Mogu li se ovi principi konstrukcije tkiva
upotrebiti kod stvarnog ljudskog bića?

Pre par godina, moj dobar prijatelj,
tridesetčetvorogodišnji Džim Juing

obratio mi se za pomoć.

Džim je imao užasnu nezgodu
na planinarenju.

Pao je sa 15 metara na Kajmanskim ostrvima

pošto ga konopac nije zadržao
i tresnuo je o zemlju.

Pretrpeo je mnoge povrede:

probio je pluća i slomio mnogo kostiju.

Posle nesreće, sanjao je
da se vrati sportu koji je izabrao,

planinarenju,

ali kako je to moglo da se ostvari?

Odgovor je glasio: pomoću tima Kiborg,

tima hirurga, naučnika i inženjera

okupljenih na MIT-u sa ciljem da povrate
Džimove penjačke sposobnosti.

Član tima dr Metju Karti je amputirao
Džimovu teško oštećenu nogu

u bolnici „Brigam
i klinika za žene“ u Bostonu,

koristeći hirurški postupak AMI.

Napravljene su trohleje za tetive
i pričvršćene za Džimovu golenjaču

da bi se ponovo povezali naspramni mišići.

Postupak AMI je ponovno
uspostavio nervnu vezu

između mišića članka i stopala
i njegovog mozga.

Kada Džim pokrene svoj fantomski ud,

ponovno povezani mišići
se pokreću u dinamičnim parovima

i time se signali propriocepcije
pokreću kroz nerve do mozga,

tako da Džim ima normalne osećaje
pokreta i položaja članka i stopala,

čak i kad su mu vezane oči.

Ovo je Džim u laboratoriji
na MIT-u posle operacija.

Pomoću elektroda smo povezali
Džimove AMI mišiće

za bionički ud,

i brzo je naučio
kako da pokreće bionički ud

u četiri različita pravca.

Bili smo oduševljeni ovim rezultatima,

ali onda je Džim ustao
i dogodilo se nešto zaista izuzetno.

Sva prirodna biomehanika
kojom posreduje centralni nervni sistem

pojavila se preko sintetičkog zgloba

kao nevoljna, refleksivna radnja.

Sva složenost pokreta stopala
prilikom penjanja uz stepenice -

(Aplauz)

pojavila se pred našim očima.

Ovo je Džimov silazak niz stepenice,

gde dotiče sledeći stepenik
svojim bioničkim prstima,

automatski praveći prirodne pokrete,

a da uopšte nije ni pokušao
da pomeri nogu.

Zbog toga što Džimov
centralni nervni sistem

prima proprioceptivne signale,

on tačno zna kako da kontroliše
sintetičku nogu na prirodan način.

Sada se Džim kreće i ponaša
kao da je sintetički ud deo njega.

Na primer, jednog dana u laboratoriji,

slučajno je stao na rolnu izolir trake.

Šta radite kad vam se nešto
zalepi za cipelu?

Ne odlepljujete ga ovako rukom;
isuviše je nezgodno.

Umesto toga ga otresete,

a to je ono što je Džim uradio

nakon što je bio neurološki povezan
sa nogom tek par sati.

Ono što mi je bilo najinteresantnije

je ono što nam je Džim rekao da oseća.

Rekao je: „Robot je postao deo mene.“

Džim Juing: Prvo jutro
pošto su me povezali sa robotom,

moja ćerka je sišla i pitala me
kako je biti kiborg

i odgovorio sam joj
da se ne osećam kao kiborg.

Osećam se kao da imam nogu,

i da mi ne izgleda
kao da sam ja prikačen na robota,

već kao da je robot prikačen na mene

i da je postao deo mene.

To je postala moja noga prilično brzo.

Hju Her: Hvala.

(Aplauz)

Povezivanjem Džimovog
nervnog sistema dvosmerno

sa njegovom sintetičkom nogom,

postignuto je neurološko otelovljenje.

Pretpostavio sam da, zato što Džim može
da misli i pomera svoju sintetičku nogu

i zato što može da oseti te pokrete
u svom nervnom sistemu,

proteza nije više posebno pomagalo

već integralni deo Džima,
integralni deo njegovog tela.

Zbog ovog neurološkog otelovljenja,
Džim se ne oseća kao kiborg.

Oseća se kao da je povratio svoju nogu,

da je povratio telo.

Često me pitaju

kada ću se neurološki povezati
sa svojim sintetičkim nogama dvosmerno,

kada ću postati kiborg.

Iskreno, ne znam da li to želim.

Pre nego što su mi amputirane noge,
bio sam očajan đak.

Dobijao sam dvojke, a često i jedinice.

Onda, kad su mi noge amputirane,

odjednom sam postao profesor na MIT-u.

(Smeh)

(Aplauz)

Sad se brinem da će, kad se neurološki
ponovo povežem sa nogama,

moj mozak ponovo da se vrati
u svoje stanje slabe pameti.

(Smeh)

Ali, u stvari, na MIT-u već imam
stalan posao, tako da je okej.

(Smeh)

(Aplauz)

Verujem da će se primena
neurootelovljavanja

proširiti na još mnogo drugih stvari
pored zamene udova

i da će odvesti čovečanstvo u oblasti

koje iz osnova
redefinišu ljudski potencijal.

U ovom 21. veku,

kreatori će proširiti nervni sistem
na moćne egzoskelete

koje ljudi mogu da kontrolišu
i osećaju svojim umom.

Mišići u telu se mogu rekonfigurisati

tako da mogu da upravljaju moćnim motorima

i osećaju pokrete egzoskeleta,

povećavajući pritom ljudsku snagu,
visinu skakanja i brzinu trčanja.

Verujem da će u ovom 21. veku
ljudi postati superheroji.

Možda će dodavati
i produžetke na svoja tela

u vidu neantropomorfnih
struktura, kao što su krila,

pritom kontrolišući i osećajući
pokrete krila u nervnom sistemu.

Leonardo da Vinči je rekao:
„Kad jednom iskusite letenje,

zauvek ćete hodati zemljom
s pogledom usmerenim ka nebu,

jer ste tamo bili i tamo ćete uvek
čeznuti da se vratite.“

U završnim godinama ovog veka,

verujem da će ljudi biti neprepoznatljivi
morfološki i dinamički

u odnosu na danas.

Čovečanstvo će uzleteti i jezditi.

Džim Juing je pao na zemlju
i bio gadno povređen,

ali njegov pogled se okrenuo ka nebu,
gde je uvek čeznuo da se vrati.

Posle nesreće, nije samo sanjao
da ponovo hoda,

već i da se vrati svom planinarenju.

Na MIT-u, tim Kiborg je napravio Džimu
specijalizovanu nogu za vertikalni svet,

nogu koju kontroliše mozak,
sa punim osećajima pokreta i položaja.

Koristeći ovu tehnologiju,
Džim se vratio na Kajmanska ostrva,

mesto njegove nesreće,

popravljen kao kiborg
da bi se popeo još jednom ka nebu.

(Huk talasa)

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Dame i gospodo, Džim Juing,
prvi kiborg penjač.

(Aplauz)