Рашчистимо свемирски отпад који кружи око Земље

Животи нам зависе од света који не видимо - сателитске инфраструктуре коју користимо за свакодневне информације, забаву, комуникације и још толико тога. Међутим, Земљина орбита није безграничи ресурс, а проблем свемирског отпада ће се погоршати без значајне промене у нашем понашању. Натали Панек нас изазива да размислимо о утицају сателита на које се ослањамо по животну средину. Земљина орбита је невероватно лепа и она представља наша врата истраживања, каже она. На нама је да тако и остане.

Наши животи зависе

од света који не можемо видети.

Размислите о својој недељи досад.

Да ли сте гледали ТВ,
користили сателитску навигацију,

проверили временску прогнозу
или чак обедовали?

Ове бројне ствари које омогућавају
наше свакодневне животе

ослањају се директно или индиректно

на сателите.

Док често узимамо здраво за готово

услуге које нам сателити обезбеђују,

сами сателити заслужују нашу пажњу

будући да остављају трајни белег

у простору који заузимају.

Људи широм света се свакодневно ослањају
на сателитску инфраструктуру

због информација, забаве
и да би комуницирали.

Постоји надгледање пољопривреде
и животне средине,

повезаност путем интернета, навигација.

Сателити чак играју улогу

у операцијама наших финансијских
и енергетских тржишта.

Међутим, ови сателити на које се ослањамо

из дана у дан

имају ограничен век.

Може им понестати горива,

могу се покварити,

чак и природно могу стићи
до краја трајања мисије.

У том тренутку, ови сателити
ефикасно постају свемирски отпад,

затрпавајући орбиталну средину.

Па, замислите да се возите аутопутем
на диван, сунчан дан

на путу да завршите обавезе.

Пустили сте музику,

спустили прозоре,

а хладан поветарац вам пролази кроз косу.

Добар је осећај, зар не?

Све се глатко одвија,

све док вам се одједном ауто
не успори и стане

баш насред ауто-пута.

Сада немате другог избора
осим да напустите ауто

на месту на ком је на ауто-путу.

Можда сте имали среће

да сте могли да га склоните са пута
на помоћну траку

да не буде на путу за саобраћај.

Пре неколико сати,

ваш ауто је био корисна машина
на коју сте се ослањали свакодневно.

Сада је бескорисни комад метала

који заузима простор
у драгоценој саобраћајној мрежи.

Замислите да су сви међународни путеви
затрпани неисправним возилима

која само ометају саобраћај.

Замислите отпад који би био свуда разбацан

када би се судар стварно десио;

хиљаде још мањих комада отпада

који постају нова препрека.

Ово је образац у сателитској индустрији.

Сателити који више не раде

често су остављени да круже много година

или се само склањају с пута
као привремено решење.

Не постоји ни међународни закон
који важи у свемиру

који би нас натерао да почистимо за собом.

Тако је први светски сателит, Спутњик I,

лансиран 1957. године,

а у тој години било је укупно
свега три покушаја лансирања.

Деценијама након тога
је десетак земаља из целог света

лансирало још хиљаде сателита у орбиту,

а учесталост лансирања
само ће се повећати у будућности,

посебно ако узмете у обзир ствари
као што је могућност

да се лансира више од 900
сателитских констелација.

Е, сад, шаљемо сателите у различите орбите

у зависности од тога каква је потреба.

Једно од најуобичајенијих места
на које шаљемо сателите

је нижа Земљина орбита,

вероватно да би се усликала површина Земље

са висине од око 2 000 километара.

Сателите тамо природно удара
Земљина атмосфера,

тако да те њихове орбите
природно пропадају

и на крају ће изгорети,

вероватно у току пар деценија.

Још једно уобичајено место
на које шаљемо сателите

је геостационарна орбита

на висини од око 35 000 километара.

Тамо сателити остају на истом месту
изнад Земље док се она окреће,

што омогућава ствари
као што је комуникација

или емитовање
телевизијског програма, на пример.

Сателити у вишим орбитама као што је ова
могу да остану тамо вековима.

Затим, постоји орбита названа „гробље“,

орбита опасног ђубрета или отпада,

у коју су неки сателити намерно смештени

на крају свог века

да би могле да се уклоне са пута
уобичајених операционих орбита.

Од скоро 7 000 сателита који су лансирани
још од касних 50-их година 20. века,

само један од седам тренутно ради,

а поред сателита који више не раде

постоји на стотине хиљада отпадака
величине кликера

и милиони отпадака
величине узорака за боје

који такође круже око Земље.

Свемирски отпад представља
главни ризик по већину свемирских мисија,

али и по сателите
на које се ослањамо свакодневно.

Е, сад, пошто су свемирски отпад и ђубре
постали све више забрињавајући,

постоје неки национални
и међународни покушаји

да се развију технички стандарди

да нам помогну да ограничимо
стварање додатног отпада.

Тако, на пример, постоје препоруке

за ове летелице из ниже Земљине орбите

да напусте орбиту
у периоду испод 25 година,

али то је и даље веома дуго,

посебно ако сателит није радио годинама.

Постоје и налози за ове нефункционалне
геостационарне летелице

да се помере у орбиту названу „гробље“.

Ипак, ниједна од ових смерница
није обавезна у међународном праву,

а сматра се да ће бити спроведене
кроз националне механизме.

Смернице нису ни дугорочне,

нису проактивне,

нити се тичу отпада који је већ тамо.

Оне само постоје да би ограничиле
стварање будућег отпада.

Свемирски отпад није ничија одговорност.

Е, сад, Маунт Еверест је заправо
интересантно поређење

за нови приступ начину на који остварујемо
интеракцију са нашом околином,

пошто му се често приписује
неславно признање

да је највиша светска депонија ђубрета.

Деценијама након првог освајања
највишег светског врха,

тоне ђубрета које су за собом
оставили планинари

почеле су да изазивају бригу,

а можда сте прочитали у вестима
да постоји нагађање

да ће Непал предузети мере
против планинара

уз строжије спровођење казни
и законских обавеза.

Циљ је, наравно, да се планинари убеде

да чисте за собом,

па ће можда локалне
непрофитне организације

плаћати планинарима
који спусте додатни отпад,

или ће можда експедиције организовати
волонтерска путовања због чишћења.

Ипак, и даље много планинара осећа

да би независне групе требало
саме себе да контролишу.

Не постоји једноставан или лак одговор,

а чак и добронамерни покушаји конзервације

често наиђу на проблеме.

То, међутим, не значи да не треба
да урадимо све што можемо

да заштитимо средину
на коју се ослањамо и од које зависимо,

а, као и Монт Еверест, удаљене локације
и неадекватна инфраструктура

орбиталне средине

чине да је одлагање ђубрета проблематично.

Ипак, једноставно не смемо отићи даље

и створити депоније ђубрета
на још вишим местима,

на местима која су изван овог света.

Свемирска реалност је да,

ако саставни део сателита
престане да ради,

заиста су ограничене
могућности за поправку

и само могу више коштати.

Међутим, шта ако бисмо паметније
дизајнирали сателите?

Шта би било ако би сви сателити,

без обзира на то где су направљени,

морали да буду стандардизовани
на неки начин,

за рециклирање, поправку

или активно напуштање орбите?

Шта ако би стварно постојали
међународни закони са казненим ставкама

који би спроводили одлагање
сателита који не раде

уместо њиховог уклањања

као привременог решења?

Или, можда би произвођачима сателита
требало да се наплаћује депозит

чак и кад само лансирају
сателите у орбиту,

а тај депозит би се вратио само у случају

ако се сателит одложи прописно

или ако почисте одређени део отпада.

Можда сателит треба да садржи технологију

која би му помогла да напусти орбиту.

Постоје неки охрабрујући знаци.

Британски „Тек-демо-сат 1“
лансиран 2014. године, на пример,

дизајниран је за одлагање
након престанка рада

помоћу малог вучног једра.

Ово функционише код сателита
зато што је мало,

али за сателите који су на већим висинама
или у пространијим орбитама,

или који су свеукупно већи,
велики попут школског аутобуса,

биће потребно друго решење за одлагање.

Па, можда ћете налетети на ствари
као што су снажни ласери

или повлачење које користи
мреже или конопце,

које звуче лудо краткорочно.

Затим, једна веома интересантна могућност

је идеја орбиталних шлепера
или свемирске механике.

Замислите да рука робота

на некој врсти свемирског шлепера

може да поправи покварене делове,

чинећи их поново корисним.

Или, шта ако би иста та роботска рука

могла да допуни резервоар
на свемирској летелици

која користи хемијски погон,

као што бисмо ви или ја допунили
резервоар за гориво на нашим колима?

Роботска поправка и одржавање

могли би да продуже век
хиљадама сателита који круже око Земље.

Са каквим год опцијама за одлагање
или чишћење да се појавимо,

јасно је да то није само технички проблем.

Постоје и сложени свемирски закони
и политике које треба да уредимо.

Једноставно, нисмо још увек нашли начин
да користимо свемир на одржив начин.

Истраживање, иновације да би се променио
начин на који живимо и радимо

је оно што ми као људи радимо,

а у истраживању свемира,

буквално се крећемо ван граница Земље.

Међутим, док померамо праг
у име учења и иновација,

морамо запамтити да одговорност
за животну средину никада не нестаје.

Без сумње постоји закрчење
у доњој и геостационарној орбити

и не можемо да наставимо
са лансирањем нових сателита

да бисмо заменили
оне који су престали да раде,

а да пре тога не учинимо
нешто везано за њих,

као што никада не бисмо
оставили покварени ауто

на сред ауто-пута.

Следећи пут када користите телефон,

проверавате временске прилике
или користите навигацију,

помислите на сателитске технологије
које омогућавају ове активности,

али помислите и на утицај

које сателити имају на средину
која окружује Земљу

и помозите да се прошири порука
да заједно морамо да смањимо наш утицај.

Земљина орбита је невероватно лепа

и она представља наша врата истраживања.

Од нас зависи да тако и остане.

Хвала вам.

(Аплауз)