The Internet's Own Boy: The Story of Aaron Swartz

The film follows the story of programming prodigy and information activist Aaron Swartz. From Swartz's help in the development of the basic internet protocol RSS to his co-founding of Reddit, his fingerprints are all over the internet. But it was Swartz's groundbreaking work in social justice and political organizing combined with his aggressive approach to information access that ensnared him in a two-year legal nightmare. It was a battle that ended with the taking of his own life at the age of 26. Aaron's story touched a nerve with people far beyond the online communities in which he was a celebrity. This film is a personal story about what we lose when we are tone deaf about technology and its relationship to our civil liberties.

Film by Brian Knappenberger - Luminant Media
http://www.takepart.com/internets-own-boy
https://www.kickstarter.com/projects/26788492/aaron-swartz-documentary-the-internets-own-boy-0
Creative Commons Attribution-NonCommercial-ShareAlike 3.0 Unported License

Nepravedni zakoni postoje;

hoćemo li se zadovoljiti
time da ih poštujemo,

ili ćemo nastojati da ih izmenimo,
a poštovati ih dok ne uspemo,

ili ćemo ih odjednom sve prekršiti?

Henry David Thoreau

Jedan od osnivača društvene mreže
i sajta "reddit" pronađen je mrtav.

On je svakako bio čudo, mada
sam o sebi nikada tako nije mislio.

Uopšte ga nije uzbuđivalo da
započne posao i zarađuje pare.

Duboki osećaj gubitka vlada večeras u
Highland Park-u, rodnom gradu Aaron Swartz-a,

dok se voljeni opraštaju od jednog
od najblještavijih svetala interneta.

...Open Access i kompjuterski aktivisti
su u žalosti zbog ovog gubitka.

Zapanjujući intelekt. Ako pričate
sa ljudima koji su ga poznavali,

čućete da ga je ubila vlada i da je
MIT izdao sve svoje osnovne principe.

Hteli su od njega da naprave primer, ok?

Vlade imaju neutoljivu želju da kontrolišu.

Potencijalno ga je čekalo 35 godina
robije i kazna od milion dolara.

Silna pitanja revnosnih tužilaca i
rekao bih čak i prekoračenje ovlašćenja.

Jeste li pogledali taj konkretan
predmet i doneli neke zaključke?

Odrastajući, lagano sam počeo da uviđam

da su sve stvari oko mene,
za koje su mi ljudi pričali

da su prosto takve prirodno,
onakve kakve će uvek biti.

Uopšte nisu bile prirodne.
To su bile stvari koje je moguće promeniti

i to su bile pogrešne stvari, što je
još važnije, i koje bi trebalo promeniti.

A jednom kada sam to shvatio,
stvarno više nije bilo povratka.

Dečko Interneta

Dobrodošli u priču,
vreme je za čitanje.

Ova knjiga se zove
'Paddington at the fair'.

On je rođen u Highland Park-u
i tu je odrastao.

Aaron potiče iz porodice sa tri brata,
svi nadprosečno inteligentni.

Kutija se raspada!

Svi smo bili, znate, deca
ne baš najboljeg ponašanja.

Znate, tri dečaka sve vreme
trče okolo, prave probleme.

- Ne, ne, ne... Aaron!?
- Molim?

Ali, ja sam došao do zaključka: Aaron je
naučio kako da uči u veoma mladom uzrastu.

Kuc, kuc!?

Ko je?

Aaron!

Koji Aaron?

Smešni čovek Aaron.

Znao je šta hoće,
uvek je želeo to da uradi.

Uvek je postigao to što je želeo.

Njegova znatiželja
je bila beskonačna.

Ovo ovde je mala slika...

Jednoga dana, on je rekao Susan:

"Hajde da idemo na zabavu
za tri porodice u parku."

Zabava za tri porodice u parku.

On je bio trojica u isto vreme.

Ona kaže: "O čemu pričaš?"

On kaže:
"Vidi, to piše ovde na frižideru."

"Zabava u parku za tri porodice."

Bila je zapanjena činjenicom
da on ume da čita.

Zove se: "Porodična večera."

`Seder` veče je drugačije od ostalih večeri.

Sećam se, jednom smo bili u
biblioteci Univerziteta u Čikagu.

Izvukao sam sa police knjigu iz 1900. godine.

Pokazao mu i rekao:
"Znaš, ovo je jedno fantastično mesto."

Svi smo bili znatiželjna deca, ali Aaron
je stvarno voleo da uči i da druge uči.

Danas ćemo da čitamo abecedu odpozadi.
Z, Y, X, W...

Sećam se kada je došao kući
sa svog prvog časa algebre.

Bio je u fazonu:
"Noah, hajde da te učim algebru!"

A ja pitam: "Šta je to algebra?"

I uvek je bio takav.

Sada pritisnem dugme, kliknem.

E to ga, primio je, sada je roze.

Kada je imao 2 ili 3 godine i kada
mu je Bob pokazao kompjutere,

tada se ludački zapalio za njih.

Svi smo imali kompjutere, ali Aaron se stvarno
primio na njih, stvarno se primio na internet.

Gledaš kompjuter?

Ne. Kako da...

Počeo je da programira
u jako mladom uzrastu.

Sećam se da sam prvi program
sa njim napravio u Basic-u.

Bio je to kviz "Ratovi Zvezda".

Sedeo je sa mnom u
podrumu za kompjuterom

satima, programirajući ovu igru.

Problem koji sam stalno imao sa njim
je bio da ja ništa nisam hteo da radim,

a po njemu je uvek bilo nešto da se uradi.

Uvek je bilo nešto što program može da reši.

Aaron je uvek razmišljao
kako je programiranje magija.

Možeš postići stvari
koje obični ljudi ne mogu.

Aaron je napravio ATM koristeći
Macintosh i kartonsku kutiju.

Jedne godine za Noć veštica
ja nisam znao šta bih bio.

On je mislio da bi stvarno bilo
super kada bih se obukao

kao njegov omiljeni kompjuter,
što je u to vreme bio originalni iMac.

A on je mrzeo da se
maskira za Noć veštica,

ali je voleo da ubeđuje druge da se
maskiraju u stvari koje je on voleo da vidi.

Momci, hajde, gledajte u kameru!

On je napravio vebsajt
koji se zvao "The Info"

na kome su ljudi mogli prosto
da popune informacije.

Na primer, sigurno tamo neko
zna sve o zlatu, zlatnim listićima.

Zašto ne bi pisali o tome na ovom sajtu?

I onda drugi ljudi mogu
tu informaciju da pročitaju

i da isprave podatke,
ako misle da nisu dobri.

Ne razlikuje se previše
od Wikipedia-e, zar ne?

Ovo se dešava pre nego
što je krenula Wikipedia

i to je kreirao jedan dvanaestogodišnjak,

u svojoj sobi, sam samcijat,

na jednom malom serveru,
koristeći prastaru tehnologiju.

Jedan od nastavnika je rekao:

"Ovo je očajna ideja,
ne možeš samo pustiti bilo koga

da piše rečnik, da bude autor enciklopedije."

"Ima razloga zbog kojih postoje
naučnici koji pišu te knjige za nas!"

"Kako ti je uopšte pala na
pamet tako grozna ideja?"

Moj drugi brat i ja smo u fazonu:
"Da, znate,

Wikipedia je strava, ali mi smo to
imali u kući pre jedno pet godina."

Aaronov sajt "the info.org" je pobedio na školskom takmičenju

koji je održala firma za web dizajn
ArsDigita u sklopu Kembridža.

Svi smo išli na Kembridž kada
je osvojio nagradu "ArsDigita".

I, znate, nismo imali
predstavu šta to Aaron radi.

Bilo je očigledno da je
nagrada bila jako važna.

Aaron se ubrzo uključio u
udruženja za on-line programiranje.

Zatim u proces kreiranja novih alatki za internet.

Kaže on: "Ben, radim na
jednoj stvarno sjajnoj stvari,

moraš da čuješ to."

A ja kažem:
"Da, o čemu se radi?"

On kaže:
"To je stvar koja se zove RSS."

I onda mi objasni šta je RSS.

A ja pitam: "Zašto je to korisno? Aaron, da li
to koristi sajt? Zašto bih to hteo da koristim?"

Postojala je mailing lista za
ljude koji su radili na RSS-u

i na XML-u uopšteno i postojala je
osoba po imenu Aaron Swartz,

koja je bila ratoborna, ali jako
pametna i sa mnoštvom dobrih ideja.

I nikada nije dolazio na sastanke "licem u lice".
I, kažu mu oni:

"Kada ćeš doći na neki od naših sastanaka?"

On je rekao: "Znate, mislim da me mama
ne bi pustila, znate, tek sam napunio 14."

Tako da je prva reakcija bila:

"Ta osoba, taj kolega s
kojim radimo čitave godine

je imala 13 godina dok smo
radili s njim, a sada ima svega 14."

A njihova druga reakcija je bila:
"Bože, zaista želimo da ga vidimo!"

Znate, to je nešto neverovatno.

Bio je deo zajednice koja je kreirala RSS.

Ono što je on radio je bilo da pomogne u
izradi mreže za povezivanje hiperteksta,

a deo na kome je on radio, RSS,

je bila alatka koja se može
koristiti da se dobije rezime

stvari koje se odvijaju na drugim web stranicama.

Obično biste ovo koristili za blog.

Možete imati 10 ili 20 ljudi na
blogu koji želite da pročitate,

iskoristite `RSS feeds`, te rezimee o tome
šta se dešava na tim drugim stranicama,

da biste kreirali integrisanu
listu svih stvari koje se dešavaju.

Aaron je bio stvarno mlad,
ali je razumeo tehnologiju

i uvideo je da nije savršena i tražio je
načine da pomogne da bude bolja.

Majka ga spakuje na avion u Čikagu,
mi ga pokupimo u San Francisku.

Upoznali smo ga s interesantnim
ljudima za raspravu

i oduševljavali smo se njegovim
užasnim navikama ishrane.

Jeo je samo hranu bele boje, samo,
znate, bareni pirinač,

ne prženi, jer to nije bilo dovoljno belo.

I beli hleb, i tako dalje.

I nekako se oduševite kvalitetom debate

koja se pojavljuje iz usta naizgled maloga dečaka.

I pomislite, ovaj klinac će stvarno
daleko dogurati, ako ne umre od skorbuta.

Aaron, ti si na redu.

Mislim da je razlika u tome što sada ne
možete tek tako, per-se, praviti kompanije

Ne možete imati kompanije poput:

"Hajde da prodajemo hranu za pse preko
interneta, pseću hranu preko mobilnih telefona."

Ali još uvek se dešavaju brojne inovacije.

Ja mislim, ako ne vidite inovaciju,
možda ste zaboli glavu u pesak.

On uzima ličnost alfa-mužjaka,
pa je u fazonu:

"Ja sam pametniji od vas,
i zato što sam pametniji od vas,

ja sam bolji od vas, i mogu da
vam govorim šta treba da radite."

To je deo njega kada se
ponaša kao sveznalica.

Dakle, sakupite sve te kompjutere i
sada oni rešavaju velike probleme,

poput, potrage za vanzemaljcima
ili pokušaja izlečenja kancera.

Prvi put sam ga sreo na IRC,
`Internet Relay Chat`. Nije samo pisao,

već je i uzbuđivao ljude rešavanjem problema.
On je bio taj koji spaja.

Pokret slobodne kulture,
koji je imao mnogo energije.

Ja mislim da je Aaron pokušavao da učini da
svet funkcioniše. Pokušavao je da ga popravi.

Imao je izuzetno jaku ličnost,

zbog koje je letelo perje ponekad.

I to nije obavezno značilo
da se lepo oseća na svetu,

niti da je svetu lepo sa njim.

Aaron je krenuo u srednju školu,
i stvarno mu je bilo muka od škole.

Nije mu se dopalo, ni jedan
od časova mu se nije dopadao.

Nisu mu se dopadali nastavnici.

Aaron je stvarno znao
kako da dođe do informacije.

Bio je u fazonu: "Ne trebaju meni
nastavnici da bih znao geometriju,

mogu prosto da pročitam knjigu iz geometrije."

"I ne trebaju mi nastavnici da bih
naučio njihovu verziju američke istorije,

imam ovde tri različite knjige
i mogu prosto njih da pročitam."

"A mene to i ne zanima,
mene zanima web."

Bio sam isfrustriran školom.

Mislio sam da nastavnici
nemaju pojma o čemu pričaju,

da pokušavaju da dominiraju i kontrolišu,
domaći zadaci su bili šarena laža.

I bio sam u fazonu,
da sve skupim na gomilu

i nateram ih da vredno rade.

I, počeo sam da čitam knjige
o istoriji obrazovanja,

i kako se razvio ovaj sistem obrazovanja,

i, alternativne načine,
kako bi ljudi zapravo nešto i naučili,

umesto da samo ponavljaju podatke
koje su njihovi nastavnici izgovorili.

I to me je vodilo ovom stazom preispitivanja stvari

i jednom kada sam doveo školu u pitanje,
doveo sam u pitanje i društvo koje ju je stvorilo.

Doveo sam u pitanje poslove za
koje su škole osposobljavale ljude,

doveo sam u pitanje vladu
koja je postavila ceo taj sistem.

Jedna od tema oko koje je posebno
bio strastven su autorska prava,

naročito u tim ranim danima.

Autorsko pravo je stalno bilo neki teret
za izdavačku industriju i čitaoce,

ali nije to bio preterani teret.

To je bila jedna racionalna institucija koja
se brinula o tome da ljudi budu plaćeni.

Aaron-ova generacija se suočila sa kolizijom

između drevnog sistema autorskih prava

i ove neverovatne nove stvari koju smo
pokušavali da izgradimo, Internet i Web.

Ove stvari su bile u koliziji
i dobili smo haos.

Onda je upoznao profesora prava
sa Harwarda, Lawrence Lessig,

koji je izneo na vrhovni sud
zakon o autorskim pravima.

Mlađani Aaron Swartz doleteo je u
Vašington da sluša postupak vrhovnog suda.

Ja sam Aaron Swartz i ovde sam da čujem Eldred...
Da vidim Eldred-ove argumente.

Zbog čega si doleteo iz Čikaga i prevalio
toliki put da bi čuo tu raspravu?

To je već teško pitanje.

Ne znam, jako sam uzbuđen da vidim vrhovni sud,

naročito u vezi tako prestižnog
slučaja, kao što je ovaj.

Lessig je išao dalje sa novim načinom
definisanja autorskih prava na internetu.

To se zvalo `Creative Commons` .

Jednostavna ideja `Creative Commons-a`
je da pruži ljudima, stvaraocima

jednostavan način da
obeleže svoju kreativnost,

sa slobodom koju su imali nameru da nose.

Dakle, autorska prava su bila:
"all rights reserved" (sva prava zadržana).

Onda je ovo na neki način:
"some rights reserved" (pojedina prava zadržana).

Želja je da na jednostavan način kažem:
"Evo šta možete uraditi sa mojim radom."

Iako ima tu i drugih stvari koje su
potrebne da bi ste dobili moju dozvolu.

A Aaron-ova uloga je bila
u kompjuterskom delu.

Na primer, kako se kreiraju dozvole,

a da budu jednostavne i razumljive i izražene
tako da ih mašine mogu procesuirati.

A ljudi su govorili:
"Zašto vam klinac od 15 godina

piše specifikacije za Creative Commons?"

"Zar ne mislite da je to velika greška?"

A Larry je odgovarao: "Najveća greška
bi bila kada ne bismo poslušali tog klinca."

Smešno. Nije čak bio ni dovoljno visok za govornicu,

a to nije bila jedna od onih pokretnih govornica.

Malo je bilo smešno, kada bi podigao
ekran, niko nije mogao da mu vidi lice.

Kada uđete ovde na naš website,

imate tu nekoliko licenci,

daje vam listu opcija koje
objašnjavaju šta to sve znači.

Postavili smo tri jednostavna pitanja.

Želite li da tražite pripisivanje?

Dozvoljavate li korišćenje Vašega
rada u komercijalne svrhe?

Dozvoljovate li modifikovanje Vašega rada?

Bila sam zbunjena.

Skroz sam bila impresionirana činjenicom
da ga odrasli ljudi isto tako tretiraju.

Aaron je stajao tamo
pred punim auditorijumom

i počeo da priča o platformi koju
je kreirao za Creative Commons.

I svi su ga slušali. Samo...

Sedela sam pozadi i razmišljala:
"On je samo klinac, zašto ga slušaju?"

Ali su ga slušali...

Mislim da ja to nisam skroz razumela.

Iako su kritičari rekli da će to slabo uticati
da umetnici budu plaćeni za svoj rad,

uspeh Creative Commons-a je bio ogroman.

Trenutno, samo na stranici `flickr`, preko 200 miliona
ljudi koristi neki oblik licence Creative Commons-a.

On je doprinosio svojim tehničkim sposobnostima,

ali za njega to nije bila samo tehnička stvar.

Aaron je često iskreno
pisao na svom ličnom blogu.

"Temeljno razmišljam o stvarima
i želim da i drugi tako rade.

Ja radim za ideje i učim od ljudi.
Ne volim da isključujem ljude.

Ja sam perfekcionista, ali neću
dozvoliti da to ometa izdavaštvo.

Osim obrazovanja i zabave, neću da traćim
vreme na stvari koje neće imati uticaja.

Trudim se da sa svima budem prijatelj,
ali mrzim kada me ne shvatate ozbiljno.

Nisam zlopamtilo (to nije produktivno),
ali učim iz svoga iskustva.

Želim da svet učinim boljim mestom."

2004. godine Swartz napušta Highland Park
i dolazi na Univerzitet Stanford.

Patio je od divertikulitisa,
što mu je stvaralo dosta muka.

I bili smo zabrinuti oko
njegovog uzimanja lekova.

Bio je hospitalizovan i uzimao
je koktel tableta svaki dan.

I jedna od tih tableta je bila steroid,
što je uticalo na njegov rast,

pa se osećao različitim od ostalih studenata.

Aaron, se pojavljuje na
Stanfordu, spreman za stipendiju,

i brzo se našao u mentorskom
programu za nadprosečne studente,

za koje se smatralo da će za 4 godine
postati lideri u industriji i kojih ima 1%.

I mislim da mu je to jako leglo.

2005. godine, nakon samo godine studiranja,

Swartz-u je ponuđeno mesto u
novoj `startup incubation` firmi

koja se zvala ``Y Combinator``
i koju je vodio Paul Graham.

Rekao je: "Hej, imam ideju za sajt!"

A Paul Graham ga dovoljno voli, pa kaže:

"Da, naravno." I tako Aaron
napusti školu i preseli se u ovaj stan.

Dakle, ovo je bio Aaron-ov stan, tu je živeo.

Dobro se sećam da mi je otac
govorio koliko je teško plaćati kiriju,

jer Aaron nije imao kredit
i napustio je fakultet.

Aaron je živeo u tzv. dnevnoj sobi

i neki od postera ovde su još iz
vremena kada je on živeo tu.

Ovo je biblioteka. Bilo je više knjiga tada,
ali mnoge od njih su Aaron-ove.

Aaron-ov YCombinator sajt se zvao
"Infogami", alatka za izradu sajtova.

Ali "Infogami" ne uspeva da pridobije korisnike,

i Swartz na kraju spaja svoju kompaniju

sa drugim Y Combinator projektom,
u potrazi za pomoću.

Taj projekat su vodili Steve Huffman
i Alexis Ohanian i zvao se "Reddit".

Počinjali smo gotovo od nule,
bez korisnika, bez para, bez kodova.

I rasli smo dan za danom
do jako popularnog sajta

I nema znakova popuštanja.

Prvo smo imali 1.000 korisnika, pa 10.000,
pa 20.000 i dalje i dalje, prosto neverovatno.

"Reddit" postaje veliki i to je
pravi štreberski deo internet.

Ima dosta humora, ima dosta umetnosti,

i ljudi su prosto nagrnuli na sajt

i učinili taj sajt glavnim sajtom na koji
idu svako jutro da pročitaju novosti.

"Reddit" se na nekom nivou graniči sa haosom,
pa je u neku ruku to mesto gde ljudi diskutuju o

dnevnim vestima, tehnologiji, politici i drugim temama,
a bilo je tu i ne baš bezbednog materijala za rad,

uvredljivog sadržaja. Bilo je tu "trolova",
onih kojih su tu sebi našli utočište...

Pa u tom smislu "Reddit" je
bio i kontroverzno mesto.

Na neki način je bio na ivici haosa.

"Reddit" je privukao pažnju
korporativnog magazina "Conde Nast",

koji daje ponudu da otkupi kompaniju.

Bila je to ogromna svota novca,

dovoljno velika da je moj tata
gnjavio sa pitanjima, poput:

"Kako da... čuvam taj novac?"

- U smislu toliko mnogo para?
- U smislu toliko mnogo para.

Nešto kao... Verovatno, više od
milion dolara. Ali, zapravo ne znam.

I koliko je tada imao godina?

Devetnćst ili dvadeset.

I tako je on bio u ovom stanu,
sedeli su na kauču i hakovali "Reddit" i...

Kada su prodali "Reddit", napravili su
veliku žurku i svi su odleteli u Kaliforniju

sledećeg dana, a meni ostavili ključeve.

Znate, bilo je smešno, prodao je kompaniju i svi smo
imali utisak da je on sada najbogatija osoba u okolini,

ali je on rekao: "A, ne. Uzeću ovu
malecnu sobicu, to je sve što mi treba."

Bila je jedva veća od plakara.

Pomisao da on troši pare na fensi
stvari je bila skroz neverovatna.

On to objašnjava:
"Ja volim da živim u stanovima,

tako da neću da trošim puno para na novo
mesto za stanovanje, neću da kupujem rezidenciju."

"I volim da nosim farmerke i majice,

tako neću više da trošim novac
na odeću. Dakle, to nije važno."

Ono što je bilo važno za Swartz-a je kako se odvija
saobraćaj na internetu i šta zaokuplja našu pažnju?

U starom sistemu emitovanja, u osnovi
ste ograničeni na određeni prostor u etru.

Znate, uvek ste mogli odmah da
emitujete 10 kanala u etar za televizije.

Uz kablovsku ste čak imali 500 kanala.
Na internetu, svako može da ima kanal.

Svako može da napravi blog ili `Myspace` stranicu.
Svako ima način da se izrazi.

I ono što sada vidite nije pitanje

"Ko dobija pristup etru?". Pitanje je:
"Ko dobija kontrolu nad načinima na koje pronalazite ljude?"

Počeli smo da uviđamo moć centralizacije na sajtovima
poput Google-a, ti tzv. `čuvari kapije` vam govore

gde želite da idete na internetu.
Ljudi koji vas snabdevaju, vaš izvor vesti i informacija.

Dakle, nije da samo određeni ljudi imaju dozvolu da pričaju.
Sada svi imaju dozvolu da pričaju.

Pitanje je samo "ko se čuje?"

Nakon što je počeo da radi u San Francisku,
u Conde Nast, dolazi u kancelariju

i oni hoće da mu daju kompjuter sa svim
tim sranjima instaliranim i kažu mu da ne može

da instalira ništa novo na taj kompjuter,
što je za stvaraoca skandalozno, zar ne?

Od prvoga dana se žalio na sve te stvari.

"Sivi zid, sivi stolovi, siva buka. Od prvoga
dana to prosto nisam mogao da podnesem.

Do pauze za ručak, bukvalno sam se
zaključao u kupatilo i počeo da plačem.

Ne mogu da zamislim da ostanem normalan sa nekim
ko mi zvoca na uvo po ceo dan, da uspem da

završim bilo kakav posao. Čini se i da
niko drugi ne uspeva da završi posao.

Svi stalno dolaze u našu sobu da bleje
i ćaskaju, ili nas pozivaju da igramo novi

sistem za video igre koji se testira."

On je stvarno imao drugačije aspiracije,
koje su bile politički orijentisane i Silikonska dolina

prosto nema takvu kulturu koja
orijentiše tehničku aktivnost u svrhu

političkih ciljeva. Aaron je mrzeo da
radi za korporaciju. Svi oni su mrzeli

što rade za Conde Nast, ali Aaron
je nekako jedini koji to neće da trpi.

I onda je praktično sam sebi dao otkaz
tako što se uopšte nije pojavljivao na poslu.

Kažu da je to bio gadan raskid.

I Alexis Ohanian i Steve Huffman
odbili su intervju za ovaj film.

On je odbio svet biznisa.

Jedna od veoma važnih
stvari koju treba zapamtiti

u vezi te Aaron-ove odluke
da napusti startup kulturu

je da je takođe iza sebe ostavio
i stvari koje su ga učinile slavnim

i voljenim i, znate,
rizikovao je da izneveri fanove.

Stigao je tamo gde je trebalo da ide.

I imao je samosvesti i pravičnosti da shvati

da se popeo na tu planinu
govana da bi ubrao jednu ružu

i otkrio da je izgubio čulo mirisa.

I umesto da sedi tamo i insistira na
tome da nije tako loše kao što se čini

i da je u svakom slučaju ipak ubrao ružu ,
on se opet spustio dole, što je bilo poprilično kul!

Aaron je uvek smatrao da
je programiranje magija.

Možete postići stvari koje normalni ljudi
ne mogu tako što umete da programirate.

Dakle, da vi imate magičnu moć, da li bi je
iskoristili za opšte dobro ili da zaradite brdo love?

Swartz je bio inspirisan jednim od
vizionara koga je upoznao kao dete.

Čovekom koji je izumeo
globalnu mrežu. Tim Berners-Lee.

Devedesetih godina, Berners-Lee je verovatno
sedeo na jednom od najunosnijih otkrića 20. veka.

Ali, umesto da profitira od otkrića globalne mreže,

on je to poklonio.

To je jedini razlog što danas
postoji globalna mreža.

Aaron je svakako bio pod jakim uticajem Tima.

Tim je svakako izuzetno upadljiv rani internet
genije koji se ni u jednom smislu nije naplatio.

Uopšte ga nije interesovalo da smisli
kako bi zaradio bilion dolara.

Ljudi bi rekli:
"Oh, tu može da se zaradi novac."

Tako da bi tu bilo gomila manjih mreža,
umesto jedne globalne.

A jedna mala mreža ne bi ni radila,

zato što ne možete pratiti linkove sa drugih.

Morali ste imati kritičnu masu koju
je ova stvar imala duž cele planete.

Dakle, neće raditi osim ako ne
može da se ukrca cela planeta.

Ja veoma snažno osećam da nije
dovoljno samo živeti na svetu kakav jeste,

da samo uzimate ono što vam je dato,
radite stvari koje su vam odrasli rekli da radite.

Koje su vam vaši roditelji rekli da radite,
koje vam je društvo reklo da radite.

Mislim da stalno treba da preispitujete,
znate, ja imam jedan vrlo naučnički stav,

da je sve što ste naučili samo provizorno,

da je sve podložno opovrgavanju
ili pobijanju ili preispitivanju.

I mislim da se isto odnosi i na društvo.

Jednom kada sam shvatio
da postoje ozbiljni problemi,

fundamentalni problemi na
koje bih mogao da ukažem,

nije bilo šanse da na to zaboravim,
nisam video ni razlog za to.

Počeli smo da provodimo dosta
vremena zajedno, kao prijatelji.

Satima smo razgovarali noćima.

Definitivno je trebalo da ukapiram
da je on flertovao sa mnom.

Mislim da sam u izvesnoj meri bila u fazonu:

"Ovo je loša ideja i nemoguće je i zato
ću se pretvarati da se to ne dešava."

Pošto se moj brak raspadao i bila sam
zaglavljena bez mesta na koje bih otišla,

postali smo cimeri i dovela
sam svoju ćerku sa sobom.

Preselili smo se u jednu kuću, bilo je jako mirno,
a moj život dugo vremena nije bio miran,

tako da mi je to stvarno trebalo.

Bili smo jako bliski, od samoga
početka naše romantične veze.

Stalno smo bili u kontaktu.

Ali smo oboje bili ljudi sa
kojima je vrlo teško nositi se.

U jednom vrlo Ally McBeal razgovoru,

poverio se da imamo našu naslovnu
numeru i naterala sam ga da mi je odsvira.

Bila je to "Extraordinary Machine" Fiona-e Apple.

Mislim da je to bio prosto
osećaj neke pripreme za borbu,

da je pesma malo...hm...
Ali je i bila puna neke nade.

Na mnogo načina, Aaron je bio
strahovito optimističan u vezi života.

Čak i kada to nije osećao,

umeo je da bude strahovito
optimističan u vezi života.

- Šta to radiš?
- `Flickr` sada ima video.

Swartz je usmerio svoju energiju na seriju
projekata koji se bave pristupom javnim informacijama,

uključujući i sajt u vezi odgovornosti
koji se zvao "Watchdog.net"

i projekat pod nazivom "Open Library".

Dakle, projekat "Open Library" je sajt.

Možete posetiti `openlibrary.org`,
a ideja je da to bude jedna velika `wiki`,

sajt sa jednom stranicom po knjizi.

Dakle, za svaku knjigu, ikada
objavljenu, imate stranicu o tome,

koja kombinuje sve informacije od izdavača,

knjižara, biblioteka, čitalaca,

sve na jednom sajtu i daje vam linkove,

da možete da je kupite,
iznajmite ili pregledate.

Znate, ja volim biblioteke,
ja sam tip osobe koja kada ide

u novi grad i odmah traži biblioteku.

To je san o otvorenoj biblioteci,
da se napravi sajt

gde se možete upoznati sa
knjigama, osobama i autorima,

od teme do ideje.
Možete krstariti ovom riznicom znanja,

koja je integrisana i izgubljena
u ovoj velikoj fizičkoj biblioteci,

koju je bilo teško pronaći, koja
nije bila dovoljno pristupačna online.

To je jako važno, jer su
knjige naše kulturno nasleđe.

Znate, knjige predstavljaju
mesto u kome ljudi zapisuju stvari.

I da to sve proguta jedna korporacija,

to je nekako zastrašujuće.

Kako možete obezbediti
javni pristup javnom domenu?

Meni zvuči logično da postoji
javni pristup javnom domenu.

Ali, u stvarnosti to nije tako. Dakle, javni
domen bi trebalo da je slobodan za sve.

Ali je često zaključan.

Često su tu čuvari kapije.
To je kao da imate nacionalni park,

ali sa rovom oko njega i
topovima okrenutim ka spolja,

za slučaj da neko poželi da
dođe i uživa u javnom dobru.

Jedna od stvari za koju je Aaron
naročito bio zainteresovan je bila

da uspostavi javni pristup javnom domenu.

To je jedna od stvari koja
ga je uvalila u mnogo nevolja.

Pokušavao sam da dobijem pristup
podacima Federalnog suda u SAD-u.

Ono što sam otkrio bio je
zagonentni sistem pod nazivom "PACER",

što je skraćenica za
"Public Access to Court Electronic Records"
(javni pristup sudskim elektronskim podacima).

Počeo sam da `guglujem` i tada
sam naleteo na ime Carl Malamud.

Pristup legalnim materijalima u SAD-u
je posao od 10 biliona dolara godišnje.

PACER je prosto jedna
neverovatna grozota vladinih službi.

Stranica je 10 centi, tu je najsumanutiji
kod koji ste ikada videli.

Ne možete da pretražujete, ne možete da
obeležite ništa, morate imati kreditnu karticu.

A to su javni podaci, znate,
regionalni sudovi su vrlo važni,

tu počinju svi naši prvobitni sporovi,
slučajevi građanskog prava,

autorski slučajevi, razne stvari.
Studenti žurnalistike,

građani i pravnici, svima je potreban pristup
PACER-u, a na svakom koraku se on odupire.

Ljudi bez finansijskih sredstava
ne mogu videti zakon

kao što to mogu oni koji poseduju
`Gold American Express` karticu.

To je taksa na pristup pravdi.

Znate, zakon je operativni sistem naše demokratije,
a vi morate da platite da bi ste ga videli?

Ah. Znate, to i nije neka demokratija.

Oni zarađuju oko 120 miliona
dolara godišnje na PACER sistemu,

a to ne košta ni približno toliko,
sudeći prema njihovim podacima.

Suštinski, to nije legalno.

"E-Government Act" iz 2002. godine
kaže da sud može naplatiti

samo iznos koji koji je neophodan da se
pokriju troškovi održavanja PACER-a.

Kao osnivač stranice
"public.resource.org",

Malamud je želeo da se
usprotivi PACER-ovom naplaćivanju.

On je započeo program pod nazivom
"The PACER recycling Project" (projekat recikliranja PACER-a),

gde su ljudi mogli da okače
dokumente PACER-a, koje su već platili

na slobodnu bazu podataka,
tako da drugi mogu da ih koriste.

Ljudi iz PACER-a su dobijali
oštre kritike iz skupštine

i drugih javnih servisa,
tako da su ustanovili sistem

u 17 biblioteka širom države
koje su imale besplatan pristup.

Znate, ja mislim da je to jedna biblioteka
na svakih 60.000 kvadratnih kilometara.

Dakle, nije bilo baš zgodno...

Skupljao sam volontere da se priključe
tzv. "Thumb Drive Corp" (usb-fleš odred)

i skidaju dokumente iz biblioteka sa javnim
pristupom i kače ih na "PACER recycling" sajt.

Ljudi ponesu usb-fleš
u neku od tih biblioteka,

skinu gomilu dokumenata i šalju ih meni.

Mislim, to je bila samo šala.

U suštini, kada kliknete na "Thumb Drive Corps",
tamo je bio "Čarobnjak iz Oza".

Izlazio je video klip Munchkin-a koji pevaju.

I naravno, dobijem poziv od
Steve Schultze-a i Aaron-a

koji kažu: "Mi bismo voleli da se
priključimo u Thumb Drive Corp".

Negde u tom periodu sam
sreo Aaron-a na konferenciji.

Ovo je nešto što zaista mora biti
saradnja između mnogo različitih ljudi.

I ja sam mu prišao i rekao:

"Hej, ja razmišljam o intervenciji
u vezi sa PACER problemom."

Schultze je već kreirao program

koji je automatski mogao da skida
PACER-ove dokumente iz sudskih biblioteka.

Swartz je želeo da baci pogled.

I, ja sam mu pokazao kod i
nisam znao šta će se dalje desiti.

Ali, kako se ispostavilo, u periodu od
narednih nekoliko sati te konferencije,

on je sedeo u ćošku i unapređivao moj kod.

Zadužio je svog drugara koji je živeo
u blizini jedne od tih biblioteka,

da ode u biblioteku i da počne
da testira taj unapređeni kod.

U tom trenutku, ljudi u sudovima su
uvideli da nešto baš i ne ide po planu.

I podaci su počeli da pristižu...
I pristižu... I pristižu...

I uskoro je bilo 760 GB PACER-ovih
dokumenata, oko 20 miliona stranica.

Koristeći informacije dobijene
iz sudskih biblioteka,

Swartz je sprovodio veliko automatsko
paralelno preuzimanje PACER sistema.

Uspeo je da prikupi skoro 2.7 miliona
federalnih sudskih dokumenata.

Skoro 20 miliona stranica teksta.

Garantujem vam da je
20 miliona stranica možda

premašilo očekivanja ljudi
koji su se vodili pilot projekat,

ali iznenaditi birokratiju nije zabranjeno.

Aaron i Carl su odlučili da pričaju za
New York Times o tome šta se dogodilo.

Privukli su i pažnju FBI,

koji su počeli da nadgledaju kuću
Swartz-ovih roditelja u Ilinoisu.

Dobijem tweet od njegove
majke u kome piše: "Zovi me!"

Pomislih:
"Šta se kog đavola dešava ovde?"

I na kraju sam došao do Aaron-a, a

njegova majka je vikala:
"O Bože, FBI! FBI! FBI!"

FBI agent se dovozi do naše kuće i
pokušava da vidi da li je Aaron u ovoj sobi.

I sećam se da sam bio kod
kuće toga dana i pitao se zašto

zašto taj auto stalno prilazi
našoj kući i vraća se nazad.

To je čudno!

Nekih 5 godina kasnije, pročitao
sam taj FBI dosije i bio u fazonu:

"O Bože!"

To je bio FBI agent!

U mojoj ulici.

Bio je prestravljen,
bio je skroz prestravljen.

Još više je bio prestravljen kada su ga iz FBI

pozvali telefonom,
pokušali da ga namame

da dođe u kafić bez advokata.

Rekao je da je da je
otišao kući i legao na krevet

i sav se tresao.

Skinuti podaci takođe su otkrili

povrede privatnosti u sudskim dokumentima.

Na kraju su, kao rezultat toga, sudovi
bili primorani da menjaju svoju politiku

i FBI je zatvorio svoju istragu
bez podizanja optužnice.

Do dana današnjeg ja mislim
da je to izvanredno. Da bilo ko,

čak i najzabačenija kancelarija FBI-a,

misli da je prikladno da
novcem poreskih obveznika

istražuje ljude za kriminal

na osnovu toga što su zakon učinili javnim.

Kako neko može da se
naziva čovekom od zakona,

a da misli da nešto nije u redu

sa tim da se zakon učini javnim.

Aaron je bio voljan da se izloži riziku

za ciljeve u koje je verovao.

Pošto mu je smetao nesklad bogatstva,

Swartz je otišao korak dalje od tehnologije,

u širi spektar političkih prilika.

Otišao sam u skupštinu i pozvao sam ga da

dođe i stažira malo kod nas neko vreme,

da bi mogao da nauči politički proces.

Učio je o nekom novom društvu

i novim veštinama

i na neki način je učio da `hakuje` politiku.

Smešno je da rudari
moraju da se satiru od posla

dok im se celo telo ne natopi znojem,

suočeni sa činjenicom da
ako se usude da prestanu,

neće biti u mogućnosti da
donesu hranu na sto te večeri.

Dok ja zarađujem sve veće i
veće svote novca svakoga dana,

samo sedeći i gledajući TV.

Ali, očigledno da je svet smešan.

Tako sam bio jedan od
osnivača grupe koja se zvala

"Progressive Change Campaign Committee"
(odbor za progresivne promene).

Ono što smo mi pokušavali da uradimo bilo
je da organizujemo ljude putem interneta

koje zanima progresivna politika

i da usmerimo državu u jednom progresivnijem pravcu.

Da se na neki način ujedinimo,

napravimo jedinstvenu e-mail listu,
pravimo zajedničku kampanju,

da pomognemo da progresivni
kandidati budu izabrani širom države.

Grupa je zaslužna za
pokretanje prvih inicijativa

oko kampanje za izbor Elizabeth Warren.

Možda je mislio da je to glup sistem, ali

došao je i rekao: "Moram da naučim ovaj sistem,

jer se njime može manipulisati,
kao i bilo kojim socijalnim sistemom."

Ali njegova strast za znanjem i bibliotekama

nije mirovala.

Aaron je počeo dublje da ispituje

institucije koje objavljuju
članke akademskih časopisa.

Dobra stvar toga što ste
student velikog univerziteta

je što imate pristup
najrazličitijim naučnim časopisima.

Gotovo svaki veliki univerzitet u SAD

plaća za ove dozvole

organizacijama poput JSTOR i tako dalje,

da bi dobili pristup naučnim časopisima koje

ostatak sveta ne može da čita.

Ovi naučni časopisi i članci

su od ogromne važnosti za kompletno
bogatsvo ljudskog znanja on-line.

A mnogi od nijh se finansiraju
novcem poreskih obveznika,

ili državnim parama,

ali da bi ste ih čitali,
često morate opet da platite.

plaćajući skupe nadoknade
izdavačima kao što je Elsevier.

Ove nadoknade iznose toliko da

ljudi koji studiraju u Indiji,

umesto u SAD,

nemaju ovaj pristup.

Oni su lišeni svih ovih časopisa.

Oni su lišeni našeg kompletnog naučnog nasleđa.

Mislim, mnogi od ovih članaka
se vraćaju na prosvećenje.

Svaki put kada neko napiše naučni rad,

on biva skeniran, digitalizovan
i stavljen u ove kolekcije.

To je nasleđe koje nam je donela

prošlost ljudi koji su
radili interesantne radove,

prošlost naučnika.

To je nasleđe koje bi trebalo da
pripada nama kao potomcima, kao ljudima.

Ali umesto toga, ono je
zaključano i postavljeno on-line

od strane prebogatih korporacija,

koje onda pokušavaju da izvuku
maksimalni profit koji mogu iz toga.

Dakle, istraživač koga
finansira univerzitet ili ljudi

objavi rad i na poslednjem koraku toga procesa,

nakon što je sav posao obavljen,
nakon što je završeno originalno istraživanje,

razmišljanje, laboratorijski posao, analize,

nakon što je sve urađeno,
na poslednjem koraku,

tada istraživač treba da
preda svoje autorsko pravo

tim multi-bilionskim kompanijama.

I to je bolesno!

Ceo ekonomski sistem je
izgrađen na grbači volontera

i onda izdavač sedi na samom vrhu i pokupi kajmak.

Kada pričamo o prevarama,

jedan izdavač u Britaniji je zaradio
3 biliona dolara prošle godine.

Dakle, kakav reket!

JSTOR je vrlo vrlo sitan igrač u ovoj priči,

ali iz nekog razloga, JSTOR je igrač
kome je Aaron rešio da se suprotstavi.

Otišao je na neku konferenciju o
slobodnom pristupu i otvorenom izdavaštvu.

I, ne znam ko je bio čovek iz JSTOR-a,

ali u nekom trenutku je Aaron postavio pitanje:

"Koliko bi koštalo da se JSTOR otvori zauvek?"

I oni su rekli cifru...
Mislim 200 miliona dolara.

Nešto što je Aaron smatrao zaista smešnim.

Radeći kao stipendista na Harwardu,

on je znao da su korisnici
čuvene MIT-eve brze mreže

autorizovali pristup bogatstvu JSTOR-a.

Swartz je tu video priliku.

Vi imate ključ za te kapije

i uz malo `shell script` magije,

možete doći do tih radova iz časopisa.

24. septembra 2010. godine

Swartz je registrovao
tek kupljeni `Acer` laptop

na MIT mreži, pod imenom Gary Host.

Ime klijenta registrovano je
kao "ghost_laptop" (laptop_duh).

On nije upao u JSTOR u
izvornom smislu hakovanja.

Baza podataka JSTOR
je bila organizovana tako

da je bilo skroz lako skapirati

kako da se preuzmu svi članci sa JSTOR-a.

Jer to su bili u osnovi brojevi.

Znači "/" "/" "/" broj članka...

...444024 i ...25 ...26.

On je napisao `python` zapis
pod nazivom "keepgrabbing.py",

što je značilo:
"grabi članke jedan za drugim."

Sledećeg dana, njegov laptop
počinje da grabi članke,

ali je uskoro blokirana
IP adresa kompjutera.

Za Swartz-a je to bilo jedva
kao ispupčenje na putu.

Brzo je svom kompjuteru
dodelio novu IP adresu

i nastavio da preuzima.

JSTOR i MIT su preduzeli brojne
korake pokušavajući ovo da spreče,

kada su primetili da se to dešava.

I kada jednostavni koraci nisu
funkcionisali u određenom stadijumu,

JSTOR je prosto isključio pristup
svojoj bazi podataka MIT-u.

Dakle, to je igra mačke i miša oko
pristupa bazi podataka JSTOR-a.

Na kraju je očigledno Aaron bio mačka,

jer je imao veće tehničke sposobnosti nego
ljudi koji su branili bazu podataka JSTOR-a.

Podrum jedne od zgrada
je bio jako dobro opremljen.

Umesto da ide preko WiFi-a,

on je išao dole i prosto priključio
svoj komjuter direktno na mrežu,

i samo ga ostavio tamo sa eksternim
hard diskom, da preuzima članke.

Swartz nije znao da su vlasti
pronašle njegov laptop i hard disk.

Oni nisu zaustavili preuzimanje.
Umesto toga, postavili su kameru za nadgledanje.

Našli su kompjuter u
podrumskoj prostoriji zgrade MIT.

Mogli su da ga isključe, mogli su
da sačekaju da se taj tip vrati

i kažu mu: "Druže, šta to radiš?
Prestani. Ko si ti?"

Sve su to mogli da urade, ali nisu.

Ono što su želeli je da snime,
da bi skupili dokaze da otvore slučaj.

To je jedini razlog zbog
čega se tako nešto snima.

S početka, jedino koga
je kamera uhvatila

je bila osoba koja je tu prostoriju
koristila da skladišti flaše i limenke.

Ali narednih dana,
uhvatila je Swartz-a.

Swartz menja hrad disk,
vadi ga iz ranca,

nestaje iz kadra na oko
5 minuta, a zatim odlazi.

I onda su oranizovali prismotru
dok se vozio biciklom iz MIT-a.

Panduri su iskočili sa druge strane ulice,
ili tako nešto, umesto da idu za njim

On je opisao da je oboren na zemlju
i napadnut od strane policije.

Rekao mi je da su oni...
Da nije bilo jasno da su policija,

da su jurili nekoga i da je
neko pokušao da ga napadne.

Rekao mi je da su ga prebili.

Bio je devastiran.

Pomisao na bilo kakvo kriminalno
gonjenje bilo koga iz naše porodice

je bila tako strana i nepojmljiva,
da nisam znao šta da radim.

Imali su naloge za
pretres Aaron-ove kuće,

njegovog stana u Kembridžu i
njegove kancelarije na Harvardu.

Dva dana pre hapšenja, istraga je otišla
iznad JSTOR-a i lokalne policije Kembridža.

Preuzela je tajna služba SAD-a.

Tajna služba je počela da ispituje komjutersku
i prevaru sa kreditnim karticama iz 1984. godine.

Ali 6 nedelja nakon napada na 9/11,
njihova uloga je proširena.

Predsednik Bush je
iskoristio "Patriot Act"

da ustanovi mrežu koju su oni zvali
"Radna grupa za elektronske zločine."

U obzir se uzima nova realnost i opasnosti
koje predstavljaju moderni teroristi.

Prema tajnoj službi, oni se primarno bave
aktivnostima sa ekonomskim uticajem,

organizovanim kriminalnim grupama ili
upotrebom šema koje uključuju novu tehnologiju.

Tajna služba Swartz-ov slučaj predaje
advokatskoj kancelariji u Bostonu.

Tamo je bio jedan tip

koji je imao titulu "Šef odseka, divizije ili
operativne grupe za komjuterske zločine."

Ne znam čime se još bavio,

ali svakako nisi neki tužilac
za komjuterske zločine

bez zločina koji treba da procesuiraš.
Tako da je on navalio,

sve je radio sam, nije nikome
drugome dao nikakav zadatak.

I taj čovek je Stephen Heymann.

Tužilac Stephen Heymann je uglavnom izvan
očiju javnosti od hapšenja Aaron-a Swartz-a.

Ali ovde se može videti u epizodi tv šoua
"American Greed" (Američka pohlepa),

snimljenoj negde u vreme hapšenja Aaron-a.

On opisuje pređašnji slučaj protiv
ozloglaženog hakera Alberto Gonzalez-a.

Slučaj kojim je Heymann zadobio
ogromnu pažnju medija i priznanja.

Gonzalez je osmislio krađu preko
100 miliona kreditnih kartica i ATM brojeva,

najveću prevaru toga tipa u istoriji.

Ovde Heymann, opisujući Gonzalez-a,
daje svoje viđenje hakerskog mentaliteta.

Ovi ljudi su vođeni mnogim
sličnim stvarima kao i mi.

Imaju ego, vole izazove i naravno, vole pare,

i sve što novcem može da se dobije.

Jedan od osumnjičenih koji je
bio umešan u slučaj Gonzalez-a

bio je mladi haker Jonathan James.

Verujući da će Gonzalez-ovi
zločini biti prikačeni njemu,

James je izvršio samoubistvo u toku istrage.

U ranim novinskim izveštajima, opisujući
poziciju vlade u slučaju Aaron Swartz-a,

Heymann-ova šefica, pravni zastupnik za
distrikt Massachusetts, Carmen Ortiz, rekla je sledeće:

"Krađa je krađa, bez obzira da li
koristite kompjuterske komande ili pajser,

i bez obzira da li uzimate
dokumente, podatke ili dolare."

To nije tačno. To očigledno nije tačno.

Ne kažem da je bezopasno

i ne kažem da ne bi trebalo da
smatramo kriminalom krađu informacija,

ali morate biti mnogo suptilniji
u pokušaju da procenite

kakva je tačno šteta tu u pitanju.

Kada je u pitanju pajser,

svaki put kada ja provalim
negde uz pomoć pajsera,

ja činim štetu,
u to nema nikakve sumnje.

Ali kada Aaron napiše zapis

"preuzmi, preuzmi, preuzmi"
stotine puta u sekundi,

tu nema evidentne štete ni za koga.

Ako to radi u svrhu prikupljanja

arhive, da bi napravio akademsko istraživanje,

nema nikakve štete ni za koga.

On nije krao, on nije prodavao to što ima ili poklanjao.

Što se mene tiče,
on je stavljao do znanja.

Hapšenje je ostavilo danka na Swartz-u.

Nije hteo da priča o tome
i bio je vidno potrešen.

Kada pomislite da vam FBI dolazi na vrata

svaki put kada se spustite u podrum,
čak i kada idete da perete veš,

i da će da vam upadnu u
stan jer niste zaključali vrata...

Mislim, ja bih bio pod priličnim stresom...
I bilo je jasno.

Tako da je Aaron bio stalno
nekako lošeg raspoloženja.

Nije hteo da otkije bilo
kakvu osetljivu informaciju

u vezi svog boravišta u to vreme,

jer se toliko plašio da će ga FBI čekati.

Bilo je to vreme jedinstvenog
društvenog i političkog aktivizma.

`Time magazine` je kasnije proglasio
za svoju osobu godine za 2011. godinu

"The Protester" (demonstrant).

Hakerske aktivnosti su bile jako aktuelne.

`WikiLeaks` je objavio riznicu diplomatskih depeša.

Manning je u tom trenutku bio u zatvoru.

Nije bilo poznato da li je
on odavao informacije.

`Anonymous` koji je bio neka vrsta protestne grupe,

koja je imala dosta hakera u svojim redovima,

održavala je brojne skupove.

Ako poredite to sa onim što je on radio,

to bi trebalo da je ostavljeno
MIT-u i JSTOR-u da reše,

u nekoj vrsti internog
i profesionalnog domena.

To nikada nije trebalo da
privuče pažnju kriminalnog sistema.

Prosto, nije tu pripadalo.

Pre nego što je optužen,
Swartz-u je ponuđena nagodba,

koja je podrazumevala tri meseca robije,
neki period u centru za odvikavanje,

i godina kućnog pritvora,

sve to bez dozvole za korišćenjem kompjutera.

To je bilo pod uslovom da se
Swartz izjasni krivim za krivično delo.

I eto nas. Ništa nije otkriveno,
nema nikakvih dokaza

u vezi sa ovim slučajem,

a mi moramo da donesemo
tu krupnu odluku.

Gde nas pravnik pritiska da to uradimo.

Vlada nam daje zahtev
bez mogućnosti pregovaranja.

I rečeno nam je da su nam šanse male.

Tako da, bio kriv ili ne,
bolje da prihvatiš ponudu.

Boston ima sopstveni odsek
za kompjuterski kriminal.

Gomila pravnika, verovatno
više nego što im je potrebno.

Dakle, možete zamisliti
raznorazne slučajeve

u kojima je krivično gonjenje veoma teško,

jer imate tamo neke kriminalce u Rusiji

ili imate neke ljude unutar korporacije
koji će imati pravnike od 500 dolara na sat

ili 700 dolara na sat, koji su protiv vas.

I onda imate slučaj sa ovim klincem,

gde je poprilično lako
dokazati da je on nešto uradio,

a FBI ga je već označio kao
nekoga ko pravi probleme.

Dakle, zašto onda ne krenuti
najjače što je moguće na njega?

To je dobro za tužioca,

to je dobro za državu, jer se
borite protiv svih tih terorista.

Bila sam strašno uplašena.

Bila sam uplašena kada
mi je zaplenjen kompjuter.

Plašila sam se da ne odem u zatvor,

jer mi je kompjuter zaplenjen.

Imala sam poverljivi materijal od izvora

iz mog prethodnog rada na laptopu.

A moj najveći prioritet je

da sačuvam svoje izvore.

Bila sam strašno uplašena
šta će se desiti Adi.

Aaron mi je rekao da
su mu ponudili nagodbu

i on je na kraju rekao da će
prihvatiti ako mu ja tako kažem.

I bila sam jako blizu
da mu kažem: "Prihvati."

Imao je...
Razvio je ozbiljne političke aspiracije,

u tom periodu između trenutka

kada je završio sa
preduzimljivim `startup` životom

i počeo taj novi život koji je
doveo do tog političkog aktivizma.

I on prosto nije verovao da može
nastaviti dalje sa takvim životom.

Sa zločinom.
Jednoga dana mi je rekao...

Šetali smo pored Bele kuće i rekao mi je:

"Nemaju oni nikakav zločin."

Stvarno je želeo da to bude njegov život.

Nije nikoga ubio, nije nikoga povredio,

nije ukrao novac,

nije uradio ništa što bi se moglo
okarakterisati kao zločin, zar ne?

I, tu je prisutna ta ideja da

ne postoji razlog da se označi zločincem

i oduzme mu se pravo da
glasa u mnogim državama.

Za to što je uradio,

to je prosto nečuveno,
za njega je bilo smisla

da možda bude kažnjen
velikom novčanom kaznom

ili da mu se zabrani povratak u MIT.

Ali da ga proglase zločincem?
Da ide u zatvor?

Swartz je odbio nagodbu.

Heymann se još više potrudio,

Heymann je nastavio da
nas pritiska na svim nivoima.

Čak i uz fizičke dokaze

skinute sa Aaron-ovog Acer kompjutera,
hard diska i usb fleša,

tužiocima je bio potreban
dokaz za njegove motive.

Zbog čega je Aaron Swartz
preuzimao članke sa JSTOR-a?

I šta je planirao da radi sa njima?

Vlada je tvrdila da je on planirao da ih objavi.

Mi zapravo ne znamo da li je
to bila njegova prava namera,

jer je Aaron takođe imao i istoriju

bavljenja projektima u kojima je analizirao
velike baze podataka naučnih članaka

s ciljem da nauči interesantne stvari o njima.

Najbolji dokaz za to je podatak
da kada je bio na Stanfordu,

takođe je preuzeo i celu legalnu
bazu podataka Zapadnog prava.

U projektu sa studentima prava na Stanfordu,

Swartz je preuzeo legalnu
bazu podataka `Westlaw`.

Razotkrio je problematične veze između

finasijera legalnog istraživanja
i povoljnih rezultata.

Uradio je fantastičnu analizu
neprofitabilnih kompanija

koje daju novac profesorima prava,
koji pišu pregledne radove o pravu,

što bi onda bilo korisno za,
na primer, Exxon, tokom izlivanja nafte.

Dakle, to je jedan vrlo korumpiran sistem
finansiranja. Znate, zaludna istraživanja.

Swartz nikada nije objavio
`Westlaw` dokumente.

Teoretski, istu stvar je mogao da
radi i sa bazom podataka JSTOR-a.

To bi bilo potpuno u redu.

Sa druge strane, ako je imao nameru da

kreira konkurentski servis JSTOR-u,

ili da napravi sopstveni
pristup pregledu prava Harwarda

i naplaćuje ga,

onda bi to bilo kriminalno delo,

jer onda pokušavaš da komercijalno
eksploatišeš taj materijal.

Ali na neki način je suludo
pomisliti da je on to radio.

A imate i neki srednji slučaj,

šta ako je pokušavao to da
oslobodi za svet u razvitku?

Ali, u zavisnosti od toga šta je radio,

postoje veoma različiti obrasci
kako bi zakon to trebalo da tretira.

Vlada ga je teretila

kao da je bio u pitanju
komercijalni kriminalni prestup,

poput krađe gomile podataka
o kreditnim karticama,

kao da je bio taj tip kriminala.

Ja ne znam šta je on nameravao
da uradi sa tom bazom podataka,

ali sam čuo od njegovog prijatelja

da mu je Aaron rekao da
će da analizira podatke

u vezi sa dokazima finansiranja korporacija
za istraživanje klimatskih promena

koje je dovelo do pristrasnih rezultata.

I ja to apsolutno verujem.

Rečeni mi je da Steve želi
da razgovara sa mnom

i pomislila sam da je to možda
način da se izvučem iz toga.

Da prosto izađem iz te situacije.

Nisam želela da živim u strahu
da će mi zapleniti kompjuter.

Nisam želela da živim u strahu
da ću morati da idem u zatvor

zbog nepoštovanja sudske odluke,

ako bi pokušali da me primoraju
da dešifrujem moj kompjuter.

Kada su došli i rekli mi:
"Steve želi da razgovara sa tobom",

to mi se činilo razumnim.

Ponudili su Nortonovoj
nešto što je poznato kao

dokument "Kraljica na jedan dan"
ili "proffer" (nagodba).

To bi omogućilo tužiocima da postavljaju
pitanja u vezi sa Aaron-ovim slučajem.

Nortonova bi dobila za sebe imunitet

za svaku informaciju koju bi
otkrila u toku toga sastanka.

Nije mi se dopalo.

Stalno sam ponavljala mojim
advokatima da mi se ne...

To mi je bilo sumnjivo,
nije mi se dopalo.

Nisam želela imunitet,
nije mi bio potreban imunitet.

Ja ništa nisam uradila.

Ali oni su bili vrlo vrlo striktni

da ne žele da idem na sastanak
sa tužiocem bez imuniteta.

Da budemo jasni, to je bila ta
ponuda "Kraljica na jedan dan"?

Tako je, "proffer".

Gde biste Vi praktično
njima dali informacije

u zamenu za imunitet od tužilaštva.

Dakle, nije to bilo odavanje informacija,

to je bilo, makar sam ja to
tako shvatila, samo poziv

na razgovor, neka vrsta intervjua.

- Postavljavaju Vam pitanja?
- Postavljavaju mi pitanja.

- Pitaju Vas ono što ih zanima?
- Tako je.

I ono što saznaju, koriste u postupku?

Tako je, i stvarno sam...
I uporno sam pokušavala da odem nezaštićena.

Uporno sam pokušavala
da odbijem tu nagodbu.

Nije mi bilo dobro,
pritiskali su me moji advokati,

bila sam zbunjena.

Nisam se osećala dobro zbog toga.

Bila sam u depresiji
i bila sam uplašena,

i nisam shvatala situaciju
u kojoj se nalazim.

Nisam imala predstavu
zašto sam u toj situaciji.

Nisam uradila ništa interesantno,
a kamoli pogrešno.

Aaron je evidentno
bio uništen zbog toga,

mi smo bili skroz uništeni zbog toga.

Aaron-ovi advokati su bili
skroz uništeni zbog toga.

Pokušali smo da nagovorimo
Quinn da promeni advokate.

Nisam navikla da budem u prostoriji
sa grdosijom, dobro naoružanim,

koji mi neprestano govori da lažem

i da sam sigurno nešto uradila.

Rekla sam im da ta
stvar za koju ga terete

nije zločin.

Rekla sam im da su na
pogrešnoj strani istorije.

Upotrebila sam taj izraz.
Rekla sam im:

"Vi ste na pogrešnoj strani istorije."

A oni su se dosađivali,

nisu izgledali besno, prosto su
izgledali kao da im je dosadno.

I počela sam...
Činilo mi se da

nismo akteri istog razgovora.

Mislim, rekla sam im gomilu stvari o tome

zašto bi ljudi preuzimali članke iz časopisa.
I na kraju,

ne sećam se o čemu se radilo.

Pomenula sam da je uradio blog

"the guerilla open access manifesto"
(gerilski manifest za slobodan pristup).

Ovo je "the guerilla open access manifesto",

navodno napisan jula 2008. godine u Italiji.

Informacija je moć.

Ali, kao i kod svake moći,

postoje oni koji žele da je sačuvaju za sebe.

Kompletno naučno i
kulturno nasleđe na svetu,

vekovima objavljivano
u knjigama i časopisima,

u velikoj meri se digitalizuje i zaključava

od strane brojnih privatnih korporacija.

U međuvremenu, oni koji su
zaključani ne sede skrštenih ruku.

Šunjali ste se kroz rupe
i peli preko ograda,

oslobađajući informacije
zaključane od strane izdavača

i deleći ih sa svojim prijateljima.

Ali sve ove akcije idu u tamu,
sakrivene pod zemljom.

To se naziva krađom ili piraterijom,

kao da je deljenje riznice
znanja moralni ekvivalent

pljačkanju broda i ubijanju njegove posade.

Ali deljenje (šerovanje) nije
nemoralno, to je moralni imperativ.

Samo bi oni zaslepljeni pohlepom

odbili da daju prijatelju kopiju.

Nema pravde u nepravednim zakonima.

Vreme je da se izađe na svetlost i,

po velikoj tradiciji
građanske neposlušnosti,

objavi naše protivljenje ovoj
privatnoj krađi javne kulture.

Ovaj manifest su navodno
pisale četiri različite osobe,

a uredila ga je Nortonova,

ali Swartz je bio taj koji je
stavio svoj potpis na njega.

Kada se završilo,
odmah sam otišla do Aaron-a

i rekla mu sve čega
sam mogla da se setim

i on je strašno pobesneo.

Stvari koje sam uradila nisu
trebale tako da se završe.

Nisam uradila ništa loše,

a sve je pošlo po zlu.

Ali nikada nisam...

Još uvek sam besna.

Još uvek sam besna...

Daš sve od sebe sa tim
ljudima da uradiš pravu stvar,

a oni sve okrenu protiv tebe

i povrede te svim raspoloživim sredstvima.

I, u tom trenutku, žalim
što sam rekla šta sam radila.

Ali više žalim što smo se pomirili s tim,

što nam je to u redu.

Što nam je ok pravni sistem
koji pokušava da namami ljude

u zamke, da bi im uništio živote.

Dakle, da, volela bih da to nisam ispričala,

ali sam mnogo, mnogo
besnija što sam tu gde jesam.

Da mi kao ljudi mislimo da je ovo ok.

Iskoristili su svaki metod
koji su mogli da smisle

da bi je naveli da im
otkrije informacije koje bi

otežale Aaron-u, a pomogle
Aaron-ovim tužiocima.

Ali, znate, ne mislim da je ona imala
informacije koje su bile od koristi vladi.

Meseci su prolazili dok su Swartz-ovi prijatelji
i porodica čekali da se pojavi optužnica.

U međuvremenu, Swartz je postao
ekspert za brojne stvari na internetu.

Da li mislite da je internet nešto što bi
trebalo da se smatra ljudskim pravom,

nešto što Vam vlada ne može oduzeti?

Da. Definitivno.

Postoji ta predstava da je nacionalna
bezbednost izgovor da se ugasi internet.

Tačno je to ono što smo čuli u
Egiptu, Siriji i drugim zemljama.

Dakle da, istina je, sajtovi
poput "WikiLeaks" će postaviti

neki kompromitujući materijal u vezi
sa tim šta rade američke vlasti.

I ljudi će organizovati proteste zbog toga

i pokušati da smene vlast.

Znate, to je dobra stvar.

To je suština Prvog amandmana
o pravu na slobodu izražavanja,

slobodu organizovanja.

Dakle, stav da bi to trebalo ugasiti

mislim da se kosi sa
najosnovnijim američkim principima.

Mislim da je princip onaj koji
bi naši očevi osnivači razumeli.

Da je tada postojao internet

umesto poštanskih službi, stavili bi ISP-eve.

Swartz je upoznao aktivistkinju Taren Steinbrickner-Kauffman
i njih dvoje su počeli da se zabavljaju.

...u masovnim narodnim protestima.

Nema masovnih narodnih protesta.
To neće doneti nikakve promene.

Znaš, 4 osobe u ovom gradu bi trebalo
da izazovu masovne globalne proteste.

Znaš, treba nam potpisnik peticije.

Ne govoreći joj detalje,
upozorio ju je

da je umešan u nešto što je
jednostvano nazvao "loša stvar".

I imala sam neke ludačke teorije, poput te

da je imao ljubavnu aferu
sa Elizabeth Warren.

Špekulisala sam sa
Hillary Clinton i Elizabeth Warren.

Negde kasno u julu Aaron me je nazvao,

ja sam se javila i on je rekao:

"Loša stvar bi sutra mogla biti na vestima."

"Hoćeš da ti kažem ili hoćeš da čitaš u vestima?"

A ja sam rekla:
"Hoću da mi ti kažeš."

I on je rekao:
"E pa, uhapšen sam

zbog preuzimanja previše
članaka iz akademskih časopisa

i žele da ja budem primer."

A ja sam rekla:
"To je to? To je velika frka? Stvarno?"

"Ne zvuči kao neka jaka stvar."

14. jula 2011. godine federalni tužioci
optužili su Swartz-a za 4 krivična dela.

Njega su optužili.

Istoga dana uhapšene su 2 osobe u
Engleskoj koje su bile članovi `LulzSec`-a

i još nekoliko pravih hakera.

A Aaron je samo neko ko liči na hakera

dovoljno da mogu da nataknu njegovu
glavu na kolac i okače je na kapiju.

Aaron je otišao da se
preda i uhapsili su ga.

Pretresli su ga do gole gože.

Skinuli mu pertle, uzeli kaiš

i strpali ga u samicu.

Advokatska kancelarija
distrikta Massachusetts

izdala je sledeće saopštenje:

"Swartz-a čeka 35 godina u zatvoru,

nako toga trogodišnje
nadgledanje na slobodi,

restitucija, zaplena i kazna
do iznosa od milion dolara."

Oslobođen je uz kauciju od 100.000 dolara.

Istoga dana, glavna žrtva u slučaju, JSTOR

zvanično odbacuje sve optužbe protiv
Swartz-a i odbija da nastavi slučaj.

JSTOR, oni nam nisu bili prijatelji.
Nisu nam pomogali, niti bili prijatelski nastrojeni,

ali su takođe imali stav:
"Mi nismo deo ovoga."

JSTOR, i njihova roditeljska kompanija Ithica

takođe su ignorisali zahtev
da pričaju za ovaj film.

Ali u to vreme su izdali
saopštenje u kome se kaže

da o tužbi odlučuje vlada, a ne JSTOR.

I mi smo verovali da će
s tim slučaj biti okončan.

Da ćemo moći da nateramo
Stephen Heymann-a da odbaci optužbe.

Ili da se to reši nekom
racionalnom nagodbom.

A vlada je to odbila.

Zbog čega?

Pa, mislim da su hteli da Aaron bude za primer,

a rekli su da je razlog zbog
koga ne žele da idu dalje,

zahtevajući presudu za
zločin i zatvorsku kaznu,

taj što su želeli da iskoriste
ovaj slučaj za zastrašivanje.

Tako su nam rekli.

Oni su vam to rekli?

Da.

- To je trebalo da bude za primer?
- Da.

- On je trebalo da bude primer?
- Da. Stephen Heymann je to rekao.

Koga da zastraše?

Kao da se gomila ljudi loguje na JSTOR

i preuzima članke da pi poslali političku
poruku. Mislim, koga zastrašuju?

Lakše bi bilo razumeti stav
Obamine administracije

o navodnom zastrašivanju kada bi to
bila administracija koja je, na primer,

krivično gonila verovatno najveći ekonomski zločin
koji je ova zemlja videla u poslednjih 100 godina.

Zločini koji su počinjeni i doveli do
finansijske krize na Wall Street-u.

Kada počnete da razvijate nekontroverznu
ideju samo selektivnog zastrašivanja,

prestajete da pravite nepristrasne
analize kršenja zakona

i odlučujete da razvijate
resurse za sprovođenje zakona,

posebno na osnovu političke ideologije.

I to nije samo nedemokratski,
to bi trebalo da bude i neamerički.

Tužilac Stephen Heymann je
kasnije navodno nezvanično rekao

da je kap koja je prelila čašu
bilo saopštenje za medije

od strane organizacije koju je Swartz
osnovao i koja se zvala "Demand Progress".

Sudeći po izveštaju MIT-a,

Heymann je reagovao kratkom izjavom podrške,

nazivajući je divljom internet kampanjom

i glupim potezom koji je slučaj pomerio sa ljudskog
`jedan-na jedan` nivoa na institucionalni nivo.

To je bila otrovna kombinacija.

Tužilac koji nije želeo da ukalja obraz,
čija je politička karijera možda bila na zalasku

i nije želeo da mu to bude
povratak i da ih proganja.

Da se potroši gomila dolara od poreza za hapšenje
nekoga ko je uzeo previše knjiga iz biblioteke

i da se njegovo dupe
dovuče do suda. Nema šanse!

Ja sam onda pokušavao na različite
načine da izvršim pritisak na MIT ,

da ih nekako dovedem do vlasti,

da traže od vlasti da
prekine krivični postupak.

Kakva je bila reakcija MIT-a?

U tom trenutku činilo se da
nema nikakve reakcije MIT-a.

MIT ne staje u odbranu Aaron-a,

što je za ljude unutar
zajednice MIT-a bilo nečuveno,

jer je MIT taj koji ohrabruje
hakovanje u najširem smislu te reči.

U MIT-u, ideja prolaska putevima i tunelima

kojima je to zabranjeno,
nije bilo samo pravo prolaska,

to je bio deo MIT-eve ture,

a otključavanje brava je
na MIT-u bio zimski kurs.

Oni su imali moralni autoritet da to zaustave.

MIT nikada nije istupio i zauzeo
stav tako što će reći vlastima:

"Nemojte to da radite.
Ne želimo to da radite.

Preterali ste, to je previše oštro."
Barem koliko ja znam.

Ponašali su se kao što bi se
ponašala bilo koja druga korporacija.

Pomogli su vlastima, a nisu pomogli nama,

osim ako nisu mislili da su morali
i nikada nisu pokušali to da zaustave.

MIT je odbio brojne zahteve za komentar.

Ali kasnije su izdali saopštenje u kome se kaže
da su pokušali da zadrže neutralnu poziciju

i da veruju da Heymann i Američka advokatska kancelarija
nisu marili za to šta je MIT mislio ili rekao u vezi sa slučajem.

Ponašanje MIT-a bilo je zaista u
suprotnosti sa njihovim duhom.

Može se raspravljati o tome da li
je za MIT bilo ok što su sve ignorisali,

ali zauzimanje tog stava, tog neutralnog stava,
je zapravo bilo zauzimanje stava tužioca.

Kada pogledate Steve Jobs-a i Steve Wozniack-a,
oni su počeli tako što su prodavali `bluebox`,

što je bila stvar napravljena da
prevari telefonsku kompaniju.

Ako pogledate Bill Gates-a i Paul Allen-a,

oni su svoj biznis započeli koristeći
kompjutersko vreme na Harvardu,

što je vrlo jasno bilo u
suprotnosti sa pravilima.

Razlika između Aaron-a i
ljudi koje sam upravo pomenuo

je u tome što je Aaron želeo da svet učini
boljim mestom, nije želeo samo da zaradi novac.

Swartz je nastavio otvoreno da govori
o različitim temama na internetu.

Znate, razlog zbog koga internet
funkcioniše je konkurentno tržište ideja.

I mi moramo da se fokusiramo na to da
dobijamo više informacija u vezi naše vlade,

bolju pristupačnost, više diskusije, više debate.

A umesto toga, čini se da je skupština
fokusirana na to da te stvari ugasi.

Aaron je mislio da može da promeni svet

samo time što će vrlo jasno
taj svet objasniti ljudima.

`FLAME` može bukvalno kontrolisati vaš
kompjuter i učiniti da vas on špijunira.

Dobrodošao Aaron, drago mi je
da si ponovo sa nama.

Znate, kao što su to ranije radili špijuni,

stavljali mikrofone i slušali šta ljudi pričaju,

sada se za to isto koriste kompjuteri.

Swartz-ova politička aktivnost se nastavlja.

Njegova pažnja bila je usmerena na dokument
skupštine u vezi sa suzbijanjem internet piraterije.

To se zvalo `SOPA`
(akt o zaustavljanju internet piraterije).

Aktivisti, poput Peter Eckersley-a,
smatrali su ga velikim preterivanjem,

koje preti da ugrozi tehnički
integritet samog interneta.

Jedna od prvih stvari koje sam
uradio bila je da sam zvao Aaron-a.

Pitao sam ga: "Možemo li da uradimo
veliku online kampanju protiv ovoga?"

"Ovo nije akt o autorskim pravima."

Nije?

"Nije", rekao je.
"Ovo je akt o slobodi za povezivanjem."

Sada sam pažljivo slušao.

Razmislio je o tome neko vreme
i onda je rekao: "Da!"

Onda je osnovao "Demand Progress".

"Demand Progress" je online aktivistička organizacija.

Sada imamo oko 1.5 miliona članova.

Pokrenuta je na jesen 2010.

Aaron je bio jedan od najistaknutijih

u grupi ljudi koja je pomagala u organizovanju

oko pitanja socijalne pravde na
federalnom nivou u ovoj državi.

`SOPA` je bio jedan dokument čiji je cilj bio
da suzbije online pirateriju muzike i filmova,

ali u ono što je zapravo radio,
suštinski je bilo korišćenje čekića

na problemu koji je zahtevao skalpel.

Ako bi prošao, ovaj zakon bi omogućio
kompaniji da prekine finansiranje sajtova

bez odgovarajućeg procesa ili čak da
primora Google da isključi njihove linkove.

Sve što je potrebno je jedna
potvrda o autorskom pravu.

To je okrenulo titane
tradicionalnih medija protiv nove

mnogo sofisticiranije remiks kulture.

To svakoga ko vodi neki
sajt pretvara u policajca

i ako ne radi svoj posao, a to je
da se pobrine da niko na tom sajtu

ne radi ništa što je čak
i potencijalno ilegalno,

ceo sajt bi mogao biti ugašen
čak i bez sudskog postupka.

To je prevršilo svaku meru.
Mislim, to je bila katastrofa.

Ovaj akt predstavlja ozbiljnu
pretnju građanskoj i slobodi govora

za sve koji koriste internet.

Bila je samo šaka nas koji smo rekli:
"Vidite, ni mi nismo za pirateriju,

ali nema nikakvog smisla
uništavati arhitekturu interneta,

sistem imenovanja domena i mnogo
toga što ga čini slobodnim i otvorenim,

a sve to u ime borbe protiv piraterije."

I Aaron je to momentalno skapirao.

Slobode koje garantuje naš ustav,

slobode na kojima je naša zemlja
izgrađena će iznenada biti izbrisane.

Nova tehnologija, umesto
da nam donese veću slobodu,

ugušiće naša osnovna prava koja
smo oduvek smatrali garantovanim.

I u razgovoru sa Peter-om sam
shvatio da to ne mogu da dozvolim.

Kada je predstavljena SOPA, oktobra
2011. godine, smatrana je neizbežnom.

Kada se akt pojavio, naša strategija
je bila da probamo to da usporimo.

Možda da ga malo oslabimo,

ali čak ni mi nismo mislili da
ćemo moći da ga zaustavimo.

Kada radite u Vašingtonu,
ono što naučite je da

su tu tipične zakonodavne borbe

one između različitih postavki
finansijskih korporativnih interesa.

I sve tako da se zaobiđe zakonodavstvo.

I najizjednačenije borbe su kada
imate jedan set korporativnih interesa

protiv drugog seta korporativnih
interesa, a da su pri tom finansijski

podjednako pozicionirani u
smislu kampanje i lobiranja.

Te borbe su najtesnije.

One koje čak nisu ni borbe,

su kada je sav novac na jednoj strani,

sve korporacije su na jednoj strani,

a na drugoj strani su samo milioni ljudi.

Za svo vreme provedeno u javnoj službi
nisam video ništa nalik PIPA-i i SOPA-i.

Na tom aktu je bilo više od 40
američkih senatora, kao ko-sponzora.

Dakle, već su bili daleko od toga da skupe
60 glasova da prođu sve proceduralne korake.

Čak sam i ja počeo da sumnjam u sebe.
Bio je to težak period.

Swartz i `Demand Progress` su
uspeli da pridobiju ogromnu podršku,

koristeći tradicionalne uvrede u kombinaciji
sa uobičajeno korišćenim glasom preko `IP`-a,

čime su učinili da se vrlo
lako može pozvati skupština.

Nikada nisam upoznao nikoga ko je
mogao da radi na njegovom nivou,

i sa tehnološke strane i sa
strane strategije kampanje.

Milioni ljudi su zvali skupštinu i
potpisali peticiju protiv SOPA-e.

Skupština je uhvaćena bez garda.

Bilo je nešto u tome kada gledate te zbunjene
članove skupštine koji raspravljaju o aktu,

gledate ih kako insistiraju na tome
da mogu da regulišu internet,

i gomila štrebera ih
nikako nije mogla zaustaviti.

Ja nisam štreber.

Ja prosto nisam dovoljno štreber.

...Možda bi trebalo da pitamo neke
štrebere šta ova stvar zapravo radi.

Hajde da organizujemo saslušanje,
dovedite štrebere.

Stvarno?

Štrebere?

Znate, mislim da je reč koju
ste tražili zapravo "eksperti".

Da vas prosvetle, da vam se zakoni
ne bi obili o glavu, uništili internet.

Mi smo koristili izraz "štreber", ali nama je to
dozvoljeno da koristimo, jer mi smo štreberi.

Činjenica da nas je to odvelo toliko daleko, a da
oni nisu razgovarali sa nekim tehničkim ekspertima,

ogleda se u činjenici da u
ovome gradu postoji problem.

Tražim nekoga da dođe pred
ovo telo i svedoči u saslušanju

i kaže:
"Evo, zbog ovoga oni nisu u pravu."

Postojala je kancelarija koja je
davala naučne i tehnološke savete

i članovi su mogli da odu tamo i kažu:
"Pomozite mi da shvatim XYZ".

A Gingrich ju je ugasio.
Rekao je da je to bacanje para.

Od tada je skupština utonula u mračno doba.

Mislim da niko nije mislio da se SOPA
može pobediti, uključujući i Aaron-a.

Znao je da vredi pokušati, ali
delovalo je da se ne može pobediti.

I sećam se, možda par meseci
kasnije, sećam se da me je

okrenuo i bio u fazonu:
"Ja mislim da bi mogli da pobedimo."

A ja sam rekla:
"To bi bilo neverovatno."

Pozivi skupštini se nastavljaju kada sajt za
domene "GoDaddy" počinje da podržava akt.

Desetine hiljada korisnika prebacilo
je svoje domene u znak protesta.

U roku od nedelju dana, ponizni "GoDaddy"
okreće svoju poziciju prema SOPA-i.

Kada su ljudi iz skupštine podržali ovo,

filmska i muzička industrija shvata da
je došlo do tog naglog povratka nazad

i oni su na neki način malo prikočili akt.

Mogla se videti krivulja dešavanja.

Moglo se videti da su naši
argumenti počeli da odjekuju.

Izgledalo je kao da Aaron
zadaje udarce i biva raznesen...

Zadaje još jedan, pa opet biva raznesen.

I na kraju je uspeo da skupi dovoljno drva
za potpalu, da bi vatra zapravo gorela

i sve se pretvorilo u veliki plamen.

16. januara 2012. godine
Bela kuća je izdala saopštenje

u kome se kaže da nisi podržavali akt.

A onda, desilo se ovo.

Ja snažno verujem da treba da
se bavimo pitanjem piraterije

i da to treba da radimo jako ozbiljno.

Ali ovaj akt nije prava stvar.

Kada je Jimmy Wales
podržao zatamnjivanje Wikipedia,

petog najpopularnijeg sajta na svetu,

to je sajt koji čini 7% svih `klikova`,
bilo gde na internetu.

Wikipedia je postala crna,

Reddit je postao crn,

Craigslist je postala crna,

telefonske linije na Capitol Hill-u
su počele da se tope od usijanja,

članovi skupštine su užurbano davali izjave

kojima povlače svoju podršku aktu,
koji su promovisali do pre samo par dana.

U roku od 24 časa, broj
protivnika SOPA-e u skupštini

otišao je sa ovoga...

...na ovo.

Videti Kongresmena i Senatore
kako lagano menjaju ploču

tokom dana u kome je došlo do
zatamnjenja je bilo poprilično neverovatno.

bio je to potpuni obrt.

I tada, ma koliko mi je bilo teško
u to da poverujem nakon svega,

mi smo pobedili!

Stvar za koju su svi rekli da je nemoguća,

koju su neke od najvećih kompanija na
svetu otpisale kao nerealnu, se dogodila.

Uspeli smo!

Pobedili smo!

Ovo je istorijska nedelja za politiku prema
internetu, možda i za američku politiku.

Od ljudi iz Vašingtona,

od zaposlenih u Capitol Hill-u, smo čuli da su
dobili više e-mail-ova i telefonskih poziva

toga dana kada je SOPA ugašena
nego što su ikada za bilo šta dobili.

Mislim da je to bio izuzetno
interesantan momenat.

To je bio momenat kada je internet
odrastao, u političkom smislu.

To je bilo inspirativno jer je teško
poverovati da se zapravo desilo.

Teško je poverovati da jedan akt
sa tolikom finansijskom silom iza sebe

nije lagano prošao u skupštini.

I ne samo da nije lagano prošao,
već nije prošao uopšte.

Ponekad je lako osećati se nemoćnim.

Kada izađite na ulice, marširate i vičete,

a niko vas ne čuje.

Ali ja sam danas tu da vam kažem:
"Vi ste moćni!"

Možda se ponekad osećate
kao da vas niko ne sluša,

ali ja sam tu da vam kažem
da ste vi ti koje slušaju.

Vi pravite razliku. Vi možete da zaustavite
ovaj akt ako ne odustanete od borbe.

Stop PIPA! Stop SOPA!

Neke od najvećih interenet kompanija,
da budemo iskreni, bi imale koristi

u svetu u kome će sitniji
konkurenti biti cenzurisani.

Ne smemo da dozvolimo da se to dogodi.

Za njega je važnije bilo da bude
siguran da je napravljena manja promena,

nego da igra neku malu
ulogu u velikoj promeni.

Ali SOPA je bilo nešto gde je
igrao veliku ulogu u velikoj promeni.

I za njega je to na neki
način bio dokaz koncepta.

Ok, ono što ja želim da uradim u
svom životu je da promenim svet.

Razmišljam o tome na jednom
naučnom nivou, procenjujući svoj uticaj.

I ovo je dokaz da je to moguće.

Ono što želim da uradim
u svom životu je moguće.

Dokazao sam da mogu to da uradim.
Da ja, Aaron Swartz, mogu da promenim svet.

Za momka koji nikada nije mislio
da je stvarno nešto mnogo uradio,

a takav je bio Aaron,

to je bio jedan od nekoliko momenata
gde se stvarno moglo videti

da se osećao kao da je uradio nešto dobro.

Osećaj kao da je to možda i jedan
jedini njegov pobednički krug.

Svi su rekli da nema šanse da zaustavimo SOPA-u.

Mi smo je zaustavili. To su 3 neverovatno
dobre pobede, a godina još nije gotova.

Mislim, ako postoji trenutak kada
treba biti pozitivan, onda je to ovaj.

On pobeđuje SOPA-u godinu
dana nakon što je bio uhapšen.

To nije nedvosmisleno srećan trenutak,

dosta toga se dešava.

On je toliko nabrijan da učestvuje u političkim
dešavanjima, ne možete ga zaustaviti.

Spisak organizacija koje je Swartz
osnovao ili bio ko-osnivač je ogroman.

I godinama pre nego što je Edward Snowden obelodanio
široko rasprostranjeno nadgledanje interneta,

Swartz je već bio zabrinut.

Šokantna je i pomisao da je
odgovornost toliko labava,

da oni čak nemaju ni osnovnu statistiku

o tome koliko je veliki
ovaj špijunski program.

Odgovor je: "Špijuniramo toliko mnogo ljudi,
da ne možemo čak ni da ih izbrojimo."

Onda je to užasno mnogo ljudi.

Jedna od stvari koje su rekli bila je:
"Vidi, znamo brojeve telefona onih koje špijuniramo,

ali ne znamo tačno koliko je to stvarnih osoba."

Ali su govorili da uopšte
ne mogu da iznesu cifru.

To je poprilično...
Mislim, to je zastrašujuće.

Izložili su ga neverovatnom pritisku,
oduzeli mu sav novac koji je zaradio.

Pretili su da će mu fizički oduzeti slobodu.

Zašto su to radili? Zašto su se
okomili na borce protiv korupcije?

Zašto su se okomili na ljude koji govore istinu

o raznim stvarima, od banaka

preko ratova, do transparentnosti vlade.

Dakle, tajnovitost odgovara onima koji već
imaju moć, a mi živimo u eri tajnovitosti

koja se podudara sa erom u kojoj vlada čini

takođe i dosta stvari koje su
verovatno ilegalne i protivne ustavu.

Dakle, te dve stvari nisu slučajne.

Potpuno je jasno da je
ova tehnologija razvijena

ne za male prekookeanske
zemlje, nego baš za ovde,

za upotrebu u SAD, i to od
strane vladajuće strukture.

Problem u vezi špijunskih programa je
što su već dugo u laganoj ekspanziji,

još iz vremena Nixon-ove administracije.

Očigledno je da su omasovljeni nakon 9/11,
pod vlašću George W. Bush-a.

Obama je nastavio da ih širi.

Problemi su se lagano pogoršavali,

ali se nikada nije pojavio
momenat kada si mogao reći:

"Ok, moramo da motivišemo opoziciju danas,
jer danas je dan kada je to važno."

Po mojoj proceni, sudski
proces protiv Aaron Swartz-a

bio je način da se pošalje neka
vrsta laserske poruke grupi ljudi

koje je Obamina administracija
videla kao političku pretnju.

A to su naročito bila hakerska,
informaciona i udruženja demokratskih aktivista.

I poruka koju je Obamina
administracija želela da pošalje

toj određenoj grupi ljudi,
po mojoj proceni, bila je:

"Znamo da ste sposobni da
napravite probleme establišmentu,

i zato ćemo pokušati da od
Aaron Swartz-a napravimo primer,

da bismo zastrašili što je moguće više vas,
da ne upadnete u takve probleme."

Iz vlade su rekli:

"O, pravna sredstva koja koristimo da bismo
legalizovali špijunske programe, takođe su poverljiva,

tako da ne možemo čak ni da vam kažemo koje
zakone koristimo da bismo mogli da vas špijuniramo."

Svaki put mogu da kažu:
"A, ovo je još jedan primer sajber rata,

sajber kriminalci nas ponovo napadaju,

u opasnosti smo, svi smo ugroženi."

To koriste kao opravdanje da
proguraju sve opasnije i opasnije zakone.

Šta ti lično misliš,
kako se odvija ova borba?

Od tebe zavisi!

Znate, postoje neka dva različita ugla gledanja.

Sve je sjajno, internet je stvorio svu tu slobodu

i sve će biti fantastično.

Ili, sve je užasno.

Internet je stvorio sve te alatke za razbijanje

i špijuniranje i ono što zovemo kontrolisanjem.

I ja mislim da su oba ugla gledanja istinita.

Internet je učinio obe stvari,
i obe su na neki način zadivljujuće.

A od nas zavisi šta će pobedtiti na duže staze.

Nema smisla reći:
"O, više se dešava jedno nego ovo drugo."

Znate, istinite su obe stvari,

a od nas zavisi na koju ćemo staviti
akcenat i koju ćemo iskoristiti,

jer su obe tu i uvek će biti tu.

12. septembra 2012. federalni tužioci
promenili su optužnicu protiv Swartz-a,

dodajući telekomunikacionu prevaru, nedozvoljeno
pristupanje kompjuteru i kompjutersku prevaru.

Sada, umesto sa 4 prekršaja,
Swartz se suočavao sa 13.

Snaga tužilaštva dramatično je porasla,

kao i potencijalne kazne i robija za Swartz-a.

Podigli su odvojene optužnice da bi
dodali još dela za koje ga terete

i imali su teoriju zašto sve to
predstavlja seriju federalnih zločina

i da tu ima prostora za veoma
oštru kaznu u skladu sa zakonom.

Ta teorija i veći broj slučajeva protiv Swartz-a

uticali su na zakon prvobitno donešen 1986. godine.

Zvao se "Computer Fraud and Abuse Act"
(kompjuterske prevare i akt o zloubotrebi).

Bio je inspirisan filmom "War Games"

sa Mathew Brodrick-om
i bio je to sjajan film.

U ovom filmu, jedan klinac može
da magijom kompjuterske mreže

pokrene nuklearni napad.

To baš i nije moguće, a svakako
nije bilo moguće osamdesetih,

ali izgleda da je ovaj film
dovoljno uplašio skupštinu

da preskoče originalni zakon
o kompjuterskim prevarama.

Ovaj zakon je zastareo.

Na primer, on kažnjava sporazume
o uslovima pružanja usluga

i nešto poput "eHarmony" ili "match.com"

i neko ko, na neki način,
napumpava svoje lične karakteristike.

I odjednom, u zavisnosti
od nadležnosti i tužioca,

mogli bi se naći u gomili problema.

Svi znamo šta znači `uslovi korišćenja`.

Većina ljudi ih ne čita,
ali nepridržavanje njihovih uslova

moglo bi da znači da činite prestup.

Na sajtovima uslovi korišćenja obično
sadrže nešto poput "Budite pristojni" ili

"ne činite ništa što je neprikladno".

Ideja da krivični zakon ima bilo šta
da kaže u vezi sa ovim tipom prekršaja,

mislim da većinu ljudi označava kao ludake.

Primeri su još luđi.

Dok nisu promenjeni u martu 2013.,

u uslovima korišćenja na sajtu "Seventeen magazine"
pisalo je da morate biti stariji od 18 godina da biste ga čitali.

Ja bih rekla da prema načinu na
koji pravosuđe interpretira ovaj zakon,

verovatno svi mi kršimo zakon.

Nejasan i sklon zloupotrebi, ovaj
zakon je postao univerzalni čekić

za široki spektar sporova
u vezi sa kompjuterima.

Iako nije bio jedini faktor u njegovom slučaju,
11 od 13 optužbi protiv Swartz-a

bili su sadržani u
"Computer Fraud and Abuse Act" zakonu.

Pitanje "Zašto?" kruži nad većim
delom priče o Aaron Swartz-u.

Šta je to motivisalo vladu
i šta je zapravo njihov slučaj?

Iz Ministarstva pravosuđa
odbili su da daju odgovore,

ali Prof. Orin Kerr je bivši
tužilac koji je proučavao slučaj.

Mislim da sam ovom slučaju prišao drugačijim
pravcem od drugih ljudi iz brojnih razloga.

Bio sam federalni tužilac u Odseku za pravosuđe
3 godine pre nego što sam počeo da predajem.

Vlada je istupila sa optužnicom

baziranom na njihovom mišljenju
o vrsti zločina koji su počinjeni.

Sa čisto pravničkog aspekta,
gledajući presedane,

gledajući statut, gledajući istoriju,

gledajući slučajeve koji su do tada bili,

ja mislim da je to bila fer optužnica,
ako je bazirana na tome.

Može se raspravljati o tome da li
je trebalo da pokreću ovaj slučaj.

Ima tu dosta razmimoilaženja.

Neki ljudi su na strani
slobodnog pristupa, neki nisu.

Ja mislim da je vlada shvatila Swartz-ov
"Guerilla Open Access Manifesto" jako ozbiljno.

I mislim da su ga smatrali za nekoga ko je
prestupnik. Moralni imperativ

da se prekrši zakon, zakon koji je
Swartz smatrao nepravednim.

A u demokratiji, ako mislite da je zakon nepravedan,
postoje načini da se taj zakon promeni.

Možete otići u skupštinu, kao što je to
Swartz mćstralno uradio sa SOPA-om,

ili možete prekršiti taj zakon,
s ciljem da ga poništite.

I ja mislim da se tužilaštvo vodilo osećajem

da je Swartz prekršio zakon ne samo da
bi ga prekršio, već da bi ga istinski poništio.

Da svi mogu imati pristup
bazi podataka na način

da se pasta za zube više
ne može vratiti u tubu.

To bi bila gotova priča i
Swartz bi izašao kao pobednik.

Postoji dosta neslaganja u društvu po
pitanju toga da li je ovaj zakon nepravedan,

i na kraju je to odluka koju narod
Amerike treba da donese preko skupštine.

A mislim da je drugi problem taj što mi
još uvek pokušavamo da shvatimo

gde je granica između ozbiljnih
i manje ozbiljnih prestupa.

Sada ulazimo u novu eru kompjutera
i kompjuterskih zloupotreba

i još uvek nemamo jasan stav gde je ta granica,

jer to još uvek usaglašavamo.

Ovo je jadna upotreba tužilačke diskrecije.

Čekić kojim Odsek za pravosuđe plaši
ljude postaje sve veći i veći i veći.

I zato većina ljudi... Znate, ne možete
se tako kockati sa svojim životom.

Treba li da prisluškujemo nečiji telefon?
Treba li da ih snimamo?

Treba li da privedemo nekoga i nateramo
ga da svedoči protiv nekog drugog?

Tako razmišljaju federalni agenti i tužioci.

Oni grade slučajeve,
oni ih prave.

Swartz je uhvaćen kandžama
brutalnog pravosudnog sistema

iz koga se nije moglo nazad.

Mašinerija koja je Ameriku učinila zemljom
sa najvećom stopom zatvorskih kazni na svetu.

Dozvolili smo sebi da budemo
zarobljenici politike straha i besa.

I sve ono čega se bojimo,
poput budućnosti interneta i pristupa,

i sve ono zbog čega smo ljuti,
instinktivno dovodi do

intervencije pravosudnih organa.

I koristili smo zatvor, tamnicu i kazne

da bi rešili gomilu problema koji
istorijski nikada nisu smatrani

problemom pravosuđa.

Impuls za pretnju, optužbu, krivično gonjenje,

što je deo onoga što je stvorila ova debata i
kontroverze oko online pristupa i informacija na internetu.

To je u skladu sa onim što
smo videli u drugim oblastima,

uz jednu razliku što su mete i žrtve

zatvorskog kažnjavanja
obično bili siromašni i manjine.

Swartz-ovo izolovanje od
prijatelja i familije se pojačalo.

Suštinski je prestao da
se bavi bilo čim drugim.

Taj slučaj je u stvari potpuno
okupirao njegov život.

Jedan od Aaron-ovih
advokata je rekao tužiocima da

je on bio emocionalno ranjiv,

i da je to nešto što bi trebalo da
imaju na umu, tako da... Da to znaju.

To ga je jako pritiskalo.

Nije mu se dopalo da su mu akcije i
kretanja ograničeni u bilo kom pogledu.

A pretnja zatvorom,
kojom su mu pretili,

za njega je bila zastrašujuća.

Potpuno je iscrpeo svoja finansijska sredstva.

I nas je to dosta koštalo, a
podigao je i dodatne svote novca.

To se merilo milionima dolara.

- Pravna odbrana?
- Da.

- Merila se milionima?
- Da.

Da, mislim da nije želeo da predstavlja
teret ljudima. Mislim da je to bio faktor.

Na primer, ja vodim normalan život, a onda
imam i ovo sranje kojim treba da se bavim.

A trudim se da ta dva
odvojim što je više moguće.

Ali, počelo je da se prepliće,
i sve je postajalo usrano.

Pred Swartz-om je bio težak izbor,
koji je samo postajao još teži.

Priznati krivicu i nastaviti sa svojim
životom ili boriti se protiv lošeg sistema?

U njegovom slučaju, odgovor je bio jednostavan.
Odbio je poslednju nagodbu i datum suđenja je bio određen.

Aaron je bio odlučan u nameri da ne poklekne

i prihvati nešto što nije smatrao ispravnim,

ali takođe mislim da je bio i uplašen.

Mislim da ne bi osudili Aarona.

Mislim da bismo ga izvukli iz te
sudnice i ja bih ga od srca zagrlio

i prešli bismo preko te rečice
u Bostonu i otišli na par piva.

Stvarno sam mislio da smo u pravu.

Mislio sam da ćemo dobiti slučaj.

Mislio sam da možemo da dobijemo slučaj.

Nije mnogo pričao o tome, ali se mogao
videti strašan bol kroz koji je prolazio.

Nikada u detinjstvu Aaron nije ispoljavao ozbiljnije
promene raspoloženja ili neke depresivne epizode

ili bilo šta što bih ja opisao
kao ozbiljnu depresiju.

Moguće je da je bio u depresiji,
ljudi znaju da budu depresivni.

U veoma ranoj fazi naše veze,
nakon nekih 3 ili 4 nedelje,

sećam se da mi je rekao da
sam mnogo snažnija nego on.

Bio je lomljiv na mnogo načina, za njega su
stvari bile mnogo teže nego za druge ljude.

I to je bio deo njegove brilijantnosti.

Mislim da je verovatno imao nešto poput
kliničke depresije u ranim dvadesetim.

Ne mislim da se to dešavalo
kada sam ja bila sa njim.

Nije bio radosna osoba....
Ali to nema veze sa depresijom.

Samo je bio pod ogromnim
pritiskom ravno dve godine.

Prosto to nije želeo više da radi.

Bio je prosto...
Mislim da mu je to bilo previše.

Imao sam telefonski poziv kasno uveče.

Osetio sam da nešto nije u redu i onda
sam pozvao i shvatio šta se desilo.

Jedan od osnivača društvene
mreže "reddit" pronađen je mrtav.

Policija je objavila da se 26-ogodišnji
Aaron Swartz ubio juče u svom stanu u Bruklinu.

Pomislio sam da smo izgubili jednog
od najkreativnijih umova naše generacije.

U tom trenutku osećao sam
se kao da se ceo svet raspao.

Bila je to jedna od najtežih noći u mome životu.

Kao da sam vikala:
"Ne čujem te! Šta si rekao? Ne čujem te!"

Ne mogu, to je to...

Ništa od toga nije imalo smisla
i stvarno i dalje nema.

Bio sam tako isfrustriran i besan.

Znate, pokušao sam to
da objasnim mojoj deci.

Moje trogodišnje dete mi je
reklo da će doktori da ga srede.

Poznavao sam mnogo ljudi koji su umrli,
ali nikada nisam izgubio tako nekoga.

Jer svi osećaju, pa i ja takođe, da
smo toliko toga mogli... još da uradimo.

Nisam znao da je dotle stiglo.
Nisam znao da je toliko patio.

On je bio deo mene.

I samo sam želela da to nije stvarno.

A onda sam pogledala na njegovu stranicu
na Wikipedii i videla sam krajnji datum.

02-02-2013.

Aaron je mrtav.

Lutalice ovoga ludoga sveta,
izgubili smo mentora, mudraca.

Borci za pravo, jedan nas je manje,

izgubili smo jednog našeg.

Negovatelji, staratelji, slušaoci,
hranioci, svi roditelji,

izgubili smo naše dete.

Zaplačimo svi.

Prva pomisao mi je bila:
"Šta ako niko i ne primeti?"

Nije mi bilo jasno koliko je bio poznat.

Nikada nisam videla ništa
slično takvom izlivu.

Mreža se prosto upalila.

Svako je to pokušao da objasni na svoj način,

ali nikada ranije nisam video
da ljudi tuguju na Twitter-u.

Ljudi su evidentno žalili online.

On je bio dečko interneta.
I ceo svet ga je ubio.

Živimo u sred perioda kada
velika nepravda ostaje netaknuta.

Arhitekte finansijskog kraha redovno
sede na večeri sa predsednikom.

U sred toga vremena stoji ideja

šta je vlada trebalo krivično da goni.

Prosto bi bilo apsurdno,
da nije bilo tragično.

Pitanje je možemo li nešto da uradimo,
imajući u vidu šta se desilo,

da učinimo svet boljim mestom.

I kako možemo da nastavimo to nasleđe,
to je jedino pitanje koje se može postaviti.

Po celom svetu se organizuju računarski skupovi

i Aaron Swartz je u nekom
smislu izvukao najbolje iz nas

u pokušajima da se kaže:
"Kako ovo da popravimo?"

Po mom skromnom mišljenju
on je bio jedan od pravih

ekstraordinarnih revolucionara
koje je ova zemlja proizvela.

Ja ne znam da li je Aaron
bio poraženi ili pobednik, ali

mi smo svakako oblikovani rukom onih stvari

sa kojima se on rvao.

Kada smo pokrenuli naoružane
predstavnike zakona

na građane koji pokušavaju
da poboljšaju pristup znanju,

mi smo prekršili zakon

i oskrnavili smo hram pravde.

Aaron Swartz nije bio kriminalac.

Promena se ne odvija na točkovima

neminovnosti.

Ona proizilazi iz stalne borbe.

Aaron je stvarno mogao
da proizvodi magiju

i ja sam posvećena tome da se osigura da

se njegova magija ne okonča njegovom smrću.

On je verovao da može da promeni svet.

I bio je u pravu.

Od prošle nedelje i od danas,

Feniksi se već podižu.

Nakon Swartz-ove smrti, poslanik
Zoe Lofgren i senator Ron Wyden

predstavili su zakone za reformisanje

zakona o kompjuterskim
prevarama i zloupotrebama,

zastarelog zakona na osnovu
koga je podignuta većina optužbi

protiv Swartz-a.

Nazvan je "Aaron's Law"
(Aronov zakon).

Aaron je verovao da bi bukvalno sve vreme

trebalo da se pitamo:

"Šta je najvažnija stvar na svetu
kojom bi sada trebalo da se bavimo?"

I ako ne radite na tome,
zašto ne radite?

Voleo bih da možemo da promenimo
prošlost, ali ne možemo.

Ali možemo i moramo promeniti budućnost.
Moramo to zbog Aaron-a. Moramo to zbog sebe samih.

Moramo uraditi to da bi naš svet napravili
boljim mestom. Humanijim mestom.

Mestom u kome pravda funkcioniše.

I u kome pristup znanju
postaje ljudsko pravo.

Bio je jedan klinac,
u februaru, iz Baltimora.

14 godina star.

...Koji je imao pristup `JStor`-u i koji je
pretraživao `JStor` nakon što je nešto pročitao.

I on je smislio način kako da uradi
rane testove na rak pankreasa.

A rak pankreasa ubija sve u vama,

jer ga otkrivamo suviše kasno, i u momentu kada
ga otkrijemo već je prekasno da nešto preduzmemo.

I on je slao e-mail-ove čitavom odeljenju onkologije u John Hopkins-u.

- Znate, stotine mail-ova.
- Četraestogodišnjak?

Da, klinac od 14 godina.
I većina njih ga je ignorisalo.

Ali jedan od njih mu je odgovorio na mail.

Napisao je: "Ovo nije skroz glupa ideja.
Zašto ne bi navratio ovde?"

Ovaj klinac je radio večerima i vikendima sa tim
istraživačem i u februaru sam ga čuo u vestima.

Samo nekoliko nedelja nakon Aaron-ove smrti,
kada je Aaron-a bilo dosta na vestima.

Izvinite...

I rekao je da je razlog zbog koga
je na vestima, to što su uspeli.

Slali su rani test za rak pankreasa,
koji će spašavati živote.

I on je rekao: "Evo zbog čega je ono
što je Aaron radio bilo toliko važno."

Jer nikada se ne zna, zar ne?

Ova istina univerzuma nije samo nešto
što kreatori politike koriste da skapiraju

koliko bi trebalo da bude ograničenje brzine.

To je mesto odakle dolaze stvari koje će vaše
dete spasiti da ne umre od raka pankreasa.

A bez pristupa, osoba koja bi
mogla da smisli nešto što ima

vaš broj zapisan na sebi, možda
nikada neće smisliti taj odgovor.

Vrlo dobro Aaron, vrlo dobro!

Ok! A sada, showtime!

Preuzeto sa www.titlovi.com