Kako učiti decu da govore o tabu temama

Kada je jedna učenica četvrtog razreda nastavnici Liz Klajnrock rekla nešto nezamislivo na početku predavanja o rasi, Liz je znala da je to previše važan trenutak za učenje da bi ga propustila. Ali odakle početi? Saznajte kako Klajnrok uči decu da govore o tabu temama bez straha, jer je razgovor o društvenim problemima najbolji način da počnemo da ih rešavamo.

Pre nekoliko godina

započinjala sam novu lekciju
sa svojim đacima četvrtog razreda.

Kad god započnemo novu lekciju,

volim da krenem tako što učenici
navedu sve što znaju o toj temi,

a potom i zabeležimo koja pitanja imaju.

Desio mi se trenutak
koji je košmar svakog učitelja.

Jedan od mojih učenika
je postavio pitanje:

„Zašto su neki ljudi rasisti?“

A druga učenica, zvaćemo je Abi,

podigla je ruku i ponudila odgovor:

„Možda neki ljudi ne vole crnce
jer je njihova koža boje kake.“

Da, znam.

U tom času je čitav razred eksplodirao.

Polovina njih je odmah počela da se smeje,

a druga polovina je počela da viče na Abi

i da uzvikuje, na primer:

„O bože, ne smeš to da govoriš,
to je rasistički!“

Hajde, na trenutak
zamislite ovu scenu u svojoj glavi.

Imate razred dece od devet i 10 godina

i polovina njih je upala u histeriju

jer misle da je Abi rekla
nešto što je nenormalno smešno,

a druga polovina viče na nju
jer je rekla nešto uvredljivo.

A zatim imate Abi
koja sedi sasvim zbunjena

jer u svojoj glavi ne razume
težinu svojih reči

i zašto svi tako reaguju.

A tu sam i ja, učiteljica
koja stoji u ćošku

i samo što ne dobije napad panike.

Kao učiteljica,

stalno moram da donosim brze odluke.

Znala sam da moram da reagujem, ali kako?

Uzmite u obzir svoje instinkte
„bori se ili beži“.

Mogla sam da se borim

tako što bih povisila ton
i izgrdila je zbog njenih reči.

Ili da pobegnem - prosto promenim temu

i brzo pređem na nešto drugo,

bilo šta što bi učenicima
skrenulo pažnju sa reči „kaka“.

Međutim, kao što znamo,
često nije lako uraditi pravu stvar.

Koliko god da sam želela
da se taj trenutak završi,

i znala da bi mi obe opcije pomogle
da pobegnem iz situacije,

bila sam svesna da je ovaj trenutak

previše važan za učenje
da bih ga propustila.

Nakon izvesnog perioda stajanja
koji se činio kao večnost,

otkočila sam se, okrenula se
ka razredu i rekla:

„U stvari, ima smisla
ono što je rekla Abi.“

Moji učenici su se zbunjeno
pogledali međusobno.

Nastavila sam:

„Jedan od razloga zašto rasizam postoji

je taj što su ljudi sa svetlom kožom
gledali ljude sa tamnom kožom

i rekli da je njihova koža ružna.

Čak koriste taj razlog
kao izgovor da ih dehumanizuju.

A razlog zašto uopšte učimo
o rasi i rasizmu

je da bismo se obrazovali
i da bismo znali da postupamo bolje,

da bismo razumeli
zašto su ovakvi komentari bolni,

i da se postaramo da ljude sa tamnom kožom

uvek tretiramo sa poštovanjem
i ljubaznošću.“

Ovo je bio zaista zastrašujući
trenutak za učenje.

Ali kako smo nastavili sa razgovorom,

primetila sam da su Abi i ostala deca

i dalje bila voljna da se uključe.

Dok sam posmatrala
kako učenici tonu u razgovor,

počela sam da se pitam
koliko učenika ima pretpostavke kao Abi.

Šta se desi kada te pretpostavke
prođu neprimećene i nerazrešene,

kao što se često dešava?

Ali najpre, mislim da je važno
da se vratimo unazad

i da razmislimo
zbog čega je neka tema tabu.

Ne sećam da sam dobila
zvaničnu listu stvari

o kojima ne treba govoriti.

Ali se sećam da sam tokom odrastanja
uvek iznova slušala

da postoje dve stvari o kojima na treba
govoriti na porodičnim okupljanjima,

a to su religija i politika.

Oduvek sam mislila da je to baš čudno

jer su religija i politika
obično faktori od snažnog uticaja

na veliki deo našeg identiteta i uverenja.

Ali ono zbog čega je neka tema tabu

jeste taj osećaj neprijatnosti
kada se ona javi u razgovoru.

Ali neki ljudi izuzetno dobro
poznaju jezik pravičnosti,

dok se drugi boje da će ih posramiti
jer nisu politički korektni

ili da će se videti
njihovo neznanje čim otvore usta.

Smatram da je prvi korak
ka vođenju razgovora

o nečemu kao što je pravičnost

početi stvaranjem zajedničkog jezika.

To zapravo počinje
uklanjanjem stigme sa tema

koje se obično smatraju tabuom.

Razgovori o rasi, na primer,

imaju svoj specifičan jezik

i potrebno je da učenici poznaju taj jezik

kako bi vodili ove razgovore.

Škole su često jedino mesto

gde se učenici mogu osećati
slobodno i opušteno

da bi postavljali pitanja
i pravili greške.

Ali, nažalost, nemaju svi učenici
taj osećaj sigurnosti.

Tog dana sam pred učenicima
četvrtog razreda znala

da način na koji odaberem da odgovorim
može imati životne posledice

ne samo za Abi, već i za ostale
učenike u mom razredu.

Da sam odbacila njene reči,

ostatak razreda mogao je da zaključi
da je ovaj tip komentara prihvatljiv.

Ali da sam vikala na Abi

i osramotila je
pred svim njenim prijateljima,

taj osećaj sramote vezan za jedan
od prvih razgovora o rasi

mogao bi je sprečiti da se ponovo angažuje
u razgovorima na tu temu.

No, podučavanje dece pravičnosti
u školama ne uči ih šta da misle.

Ne radi se o tome da im daje
sredstva, strategije, jezik

i prilike da vežbaju kako da razmišljaju.

Na primer, razmislite o tome
kako učimo decu da čitaju.

Ne počinjemo tako što im damo knjige.

Počinjemo tako što rastavimo reči
na slova i zvukove

i podstičemo ih da vežbaju znanje
svakodnevnim čitanjem,

sa partnerom ili sa prijateljima.

Postavljamo im mnoga pitanja
vezana za razumevanje

da bismo se uverili
da razumeju ono šta čitaju.

Smatram da podučavanju dece pravičnosti

treba pristupiti na potpuno isti način.

Volim da započnem tako što učenicima
zadajem anketu svake godine

o različitim pitanjima
vezanim za pravičnost i uključivanje.

Ovo je primer ankete jednog od moje dece,

i kao što vidite, prisutan je humor.

Na pitanje: „Šta je rasa?“

odgovorila je „Kada dva ili više
automobila, čoveka ili životinje

trče da vide ko je najbrži
i ko će pobediti.“

Međutim, ako pogledate njen odgovor
na pitanje: „Šta je rasizam?“,

kaže: „Kada neko ružno govori ili naziva
ružnim imenom nekog ko je tamne kože.“

Dakle, mlada je, ali pokazuje
da počinje da razume.

A kada se ponašamo

kao da naši učenici nisu sposobni
da vode takve razgovore,

zapravo im činimo medveđu uslugu.

Takođe znam da ovakvi razgovori

našim učenicima mogu delovati
veoma zastrašujuće,

naročito osnovcima.

Ali ja sam predavala
od prvog do petog razreda

i mogu vam reći, na primer,

da neću ući u prvi razred

i početi da govorim o stvarima
kao što je masovno stavljanje u zatvor.

Ali čak i prvak od šest godina
može da razume razliku

između onog što je pravedno -
ljudi dobijaju ono što im treba.

Zajedno smo u razredu
prepoznali mnogo ovakvih stvari.

Razlika između pravednosti i jednakosti -

kada svi dobiju isto,

pogotovo poklončiće za goste
na rođendanskim žurkama.

Prvaci obično mogu da razumeju razliku

između kazne i posledice.

Sve ove stvari su osnovni koncepti

koje osoba mora da razume

pre nego što uđe u razgovor

o masovnom zatvaranju
u Sjedinjenim Državama.

Neki će možda pomisliti
da su predškolci i prvaci

previše mladi da bi razgovarali o rasizmu,

ali će vam takođe reći da tako mala deca

razumeju da postoji
mnogo različitih komponenti

od kojih je sačinjen naš identitet,

kako su ljudi slični i različiti

i šta znači imati moć
kada je drugi ljudi nemaju.

Kada vodimo ovakve razgovore
sa učenicima mlađeg uzrasta,

to zapravo uklanja deo osećaja o tabuu

kada te teme iskrsnu
na starijim uzrastima.

Takođe znam da podučavanje
ovim stvarima u školama

može delovati kao šetnja
kroz minsko polje.

Na primer, šta se dešava
kada se roditelji ili porodice

ne slažu da takve razgovore
treba voditi u školama?

Ali tim ljudima mogu reći

da postoje primeri stvari
koje su mi učenici rekli

i koje su mi stavili do znanja.

Na primer, jedan učenik
je došao i šapnuo mi:

„Čuo sam da mnogi ljudi
koriste termin LGBTQ,

ali ne znam šta to znači
i previše me je sramota da priznam.“

Jedan učenik je došao preko vikenda,
prišao mi i rekao:

„Znate, upravo sam gledao
film o Australiji

i zapitao sam se
da li i tamo postoji rasizam.“

Uvek želim da mojim učenicima
bude ugodno da vode ove razgovore,

jer kada im je ugodno
da govore o tome i postavljaju pitanja,

takođe im postaje prijatnije
da iznesu svoje životne priče i iskustva

u smislu toga u kakvom su odnosu
sa ovim velikim temama.

Takođe, neki učitelji se mogu unervoziti

ako učenik iznese temu
ili postavi pitanje,

a oni ne znaju odgovor na njega.

Ali ako učenik nekada
iznese nešto pred mene

a ja ne znam odgovor,

uvek to priznam i prihvatim,

jer se neću pretvarati
da sam stručnjak za nešto

u čemu nemam iskustvo ili autoritet.

Iste te godine, učenik je došao

i postavio pitanje o zajednici LGBTQ,

a ja jednostavno nisam dovoljno znala
da bih dala odgovarajući odgovor.

Tako da sam umesto toga
podstakla tog učenika

da uspostavi kontakt i postavi pitanje
predstavnici neprofitne organizacije

koja je došla da govori našem razredu
upravo o tom problemu.

Kada priznamo svojim učenicima
da nemamo sve odgovore,

ne samo da nam to pred njima
pripisuje ljudskost,

već im takođe pokazuje
da i odrasli treba da pređu dug put

kada se radi o učenju
o temama pravičnosti.

Nedavno sam napisala
lekciju o saglasnosti.

Za neke ljude je to bilo vrlo uzbudljivo

jer sam uzela tu temu,
koja je delovala kao tabu i zastrašujuće,

i razložila je na način
koji je bio pristupačan za osnovce.

Međutim, za druge ljude,

ideja o saglasnosti
je snažno vezana za seks,

a seks se često smatra tabu temom,

pa im je zbog toga bilo vrlo neprijatno.

Ali moji učenici su trećaci,

pa mi ne govorimo o seksu na časovima.

Umesto toga, htela sam da shvate

da svako ima različite fizičke granice

sa kojima im je ugodno.

Društvena i emocionalna inteligencija

koja je potrebna da bi se protumačile
nečije reči, ton i jezik tela

su veštine koje često treba
eksplicitno podučavati,

isto kao što učimo stvari
kao što su čitanje i matematika.

Ova lekcija nije rezervisana za učenike
samo jednog dela populacije.

Stvari poput preispitivanja,
primećivanja i kritičkog promišljanja

su nešto što svi učenici,
bilo koje rase, etničke pripadnosti,

porekla, jezika, prihoda i mesta boravka
treba da uče u školama.

Takođe, namerno izbegavanje ovih tema

mnogo toga govori našim učenicima

jer deca primećuju
kada njihovi učitelji i udžbenici

izostavljaju mišljenja i iskustva ljudi
kao što su žene ili ljudi obojene kože.

Tišina mnogo govori.

Nedavno sam upitala razred trećaka

šta bi rekli odraslima
koji misle da su oni previše mladi

da bi učili o problemima pravičnosti.

Mada je u pitanju mali uzorak
od mojih 25 učenika,

svi su se složili

da ne samo da su sposobni
da vode ove razgovore,

već učenje o tome
vide kao pravo, a ne privilegiju.

Njihovim rečima:

„Dovoljno smo veliki
da znamo za ove stvari

jer se ti problemi dešavaju
tamo gde mi živimo.

Imamo pravo da govorimo o njima

jer će to biti naš život u budućnosti.“

Hvala.

(Aplauz)