Зашто живим животом без бацања смећа | Лорен Сингер (Lauren Singer) | TEDxTeen

Овај говор одржан је на локалном догађају TEDx-а, организованом независно од TED-ових конференција.

Количина отпада који је Лорен Сингер направила током протеклих три године може да се смести у теглу од 450 грама. Оснажила је милионе читалаца да производе мање смећа куповином производа без амбалаже, справљањем сопствених проузвода и и одбијањем да користи пластичне предмете и предмете за једнократну употребу.

Ово је целокупно смеће које сам произвела
у претходне три године.

Када кажем ово, људи мисле
да сам луда или да лажем,

или ми постављају питања као што је:

„Хеј, а чиме бришеш задњицу?“

(Смех)

Живим начином живота
који подразумева нулти отпад,

а живела сам тако претходне три године.

Е, сад, нулти отпад је
прилично велика идеја, зар не?

Дозволите ми да је дефинишем.

За мене, живети животом нултог отпада
значи да не производите смеће.

Значи, нема слања на депонију,
нема бацања у канту за ђубре,

нема бацања жваке на земљу
и одлажења.

Је ли тако? Без смећа.

Ово је велики концепт,
а све је ово почело

док сам студирала заштиту животне средине
на њујоршком универзитету.

На завршној години сам похађала
предмет по називом

„Завршне студије о животној средини“,

свеобухватни предмет
који морају да одслушају

сви студенти заштите животне средине

да би изашли у свет
и учинили га одрживијим местом.

Па, била је једна девојка
на овим предавањима

и на свако предавање је доносила
велику пластичну торбу,

са пластичном посудом пуном хране,

пластичном виљушком и ножем,
пластичном флашом за воду

и пластичном кесом чипса,

а затим би појела све ово

и од предавања до предавања,
једноставно бацала ово у ђубре.

Ово ме је заиста нервирало,
јер ето нас,

студирамо заштиту животне средине,
покушавамо да учинимо свет бољим местом,

а ето и ње, баца све ове ствари у смеће.

Једнога дана после предавања,

и даље прилично узнемирена због тога
што је гледам да прави смеће сваког дана,

отишла сам кући да спремим вечеру,

отворила фрижидер

и приметила нешто
што никада пре нисам видела -

свака ствар у мом фрижидеру
била је некако запакована у пластику

и била сам запрепашћена.

Знате, толико сам се љутила на ову девојку
што прави толико пластичног ђубрета,

а испада да сам ја једнако лоша.

Била сам та девојка.
Тако сам донела одлуку у том тренутку -

престаћу да користим пластику.

Па, престанак коришћења пластике -

(Смех)

и није тако лака ствар, зар не?

Када размислите
о свом свакодневном животу,

када се пробудите ујутру,
одете у купатило и перете зубе -

од чега је направљена ваша четкица?

(Публика тихо) Од пластике.
ЛС: Од пластике.

У чему се налази ваша паста за зубе?

(Публика) У пластици.

ЛС: Ваше средство за испирање лица,
хидрантна крема, раствор за сочива.

Толико ствари у нашем животу
упаковано је у пластику,

те сам схватила да,
ако ћу се удаљити од пластике,

једини начин да то и урадим

је да научим да сама правим производе.

Па, не знам за вас,

али ја сигурно нисам знала
да направим дезодоранс.

Нисам имала рецепт
који вири из мог задњег џепа,

па сам схватила да морам мало да истражим,

а док сам истраживала на интернету,
налетела сам на блог под називом

„Дом са нултим отпадом“ који је започела
жена под именом Беа Џонсон,

која је супруга, мајка двоје деце
и која живи у Мил Валеју у Калифорнији,

а њих четворо живи потпуно
животом нултог отпада.

Када сам сазнала за Беу и њену породицу,
потпуно сам била затечена.

Мислила сам да радим најбоље по планету

јер нисам користила пластику.

Међутим, идеја да не морам
уопште да производим смеће

била је толико снажна, инспиративна

и савршено смислена, зар не?

Пошто сам била студент
на Заштити животне средине,

било ми је стало до животне средине,
проучавала сам одрживи развој,

причала о одрживости,
протестовала због одрживости.

Ипак, схватила сам да заправо
нисам спроводила те вредности

у свом свакодневном животу,

па сам донела одлуку
да прихватим нулти отпад.

Хајде да вам подробније објасним
и испричам неке ствари

које сам урадила
да бих мало олакшала прелазак.

Прво што сам урадила је прекидање
са куповином запаковане хране.

Тако, уместо да одем у продавницу
и купим ствари запаковане

у папир, стакло и пластику,
почела сам да носим сопствене тегле

и торбе у продавницу да бих их напунила
стварима које нису у амбалажи.

Почела сам и да купујем
воће и поврће на пијаци.

Дакле, без амабалаже.

Друга ствар коју сам почела да радим

је да сам почела
да правим сопствене производе.

Пре него што сам почела
да живим овим начином живота,

мој тадашњи дечко
прао је зубе содом бикарбоном,

а ја сам мислила да је он вероватно
најгрознија особа на свету, зар не?

Нема шансе да очистите зубе

користећи нешто као што је
сода бикарбона; то је грозно.

Па, прескочимо период и испоставило се
да је први производ који сам направила

била паста за зубе,
направљена са содом бикарбоном.

Тако сам временом почела
да сама справљам своје производе.

Када би ми понестало нечега,
уместо да одем до продавнице

и купим нови производ,
научила бих да га сама направим.

Тако, када би ми понестало лосиона,
научила бих да га сама направим.

Нема дезодоранса -
научи како да га сама направиш.

Временом су све ствари
које сам некада куповала

постале оне које сам сама правила.

Трећа ствар коју сам почела да радим
је куповина у радњама са половном робом.

Тако, уместо да купим нову одећу

и бацим ново смеће у отпадни циклус,

купила бих потпуно рециклиране,
половне ствари.

Дакле, нема прављења новог смећа.

Четврта ствар је да сам свела
ствари на минимум.

Усредсредила сам се само на ствари
које су заиста неопходне

и које су ми заиста требале.

Па, ово је заиста, заиста било тешко

јер сам тип сентименталне особе

и могу вам дати разлог
зашто чачкалица треба да ми буде у животу.

Међутим, када сам прошла кроз процес
и потпуно смањила количину ствари,

схватила сам да имам
неупоредиво мање ствари у животу,

мој дом је био мање натрпан
и све је било лакше очистити.

Када имате мање ствари,

схватате да боље бринете о њима, зар не?

Када више пазите на своје ствари,
немате менталитет типа:

„Ако не желим више ово,
бацићу га и набавити ново касније.“

Не. Имала сам само неколико ствари,
чувала сам их

и нисам ништа додавала на депонију.

Све ово мора да звучи тешко, зар не?

Уверавам вас да није толико тешко.

Ја сам само просечна, лења особа

и не бих живела овако да је тешко.

Заправо, предности оваквог начина живота

надалеко премашују негативне ствари
које можете да замислите.

Прва предност је да штедим новац.

Штедим новац када купујем храну

и производе, а када сама правим производе,

не плаћам урачунату цену за амбалажу,

па су ствари јефтиније.

Штедим и тако што купујем
само половну одећу,

јер је та одећа
обично јефтинија него нова.

Штедим новац и зато што сам
свела ствари на минимум.

Сада не идем стално у куповину

и, знате, не купујем ствари из хира.

Имам само оно што ми заиста треба.

Друга предност је да једем боље.

Сада, када идем у куповину немам опцију
да купим прерађену храну

која није у амбалажи,
па се мој режим исхране састоји

од ствари као што су
свеже воће или поврће,

или зелениш, или орашасте плодове
које купујем са својим теглама и торбама,

а када једете боље, осећате се боље.

Током претходних неколико година,
примећујем да ми се тежина стабилизовала,

да имам више енергије, треба ми мање сна,

а када једете боље, осећате се боље,

штедите новац и срећнији сте.

Поред тих ствари, срећнија сам
и због тога што по први пут у животу

живим потпуно у складу
са својим вредностима.

Зашто је ово важно? Зар не? Отпад.

Па, отпад је заиста велики проблем.

Заправо, просечан Американац

произведе око 2 килограма смећа
по особи свакодневно.

Током годину дана, то је као да узмете
8,5 најбољих пријатеља

и баците их у ђубре.

(Смех)

Немојте то да урадите; није лепо.

(Смех)

Па, ако вам је стало до пријатеља,
не бацате их

и размишљате да је могуће

да смањите колико смећа стварате,

имам три једноставна корака за вас.

Први је да заправо погледате у своје смеће
и разумете од чега се састоји

јер не можете да решите проблем
превеликог смећа

док не сазнате од чега се састоји.

Када сам урадила ову проверу,

схватила сам да имам
три основна извора смећа.

Први је био амбалажа хране,

те сам научила да купујем
на меру или без амбалаже.

Други је био амбалажа производа,

па сам научила да правим
све своје производе.

Трећи је био отпад органске хране,
па сам научила да компостирам.

Идентификовањем ова три извора отпада
и њиховом елиминацијом,

смањила сам своје ђубре за око 90%.

Друга ствар коју бих волела да предложим
је да кренете од најлакшег,

кроз мале ствари,
мењање појединачних ствари у животу

које имају шире и далекосежне последице.

Ово укључује коришћење торбе
уместо пластичне или папирне кесе,

или коришћење нерђајућег челика
или стаклене флаше за воду

уместо куповине пластичних флаша за воду.

Током ма ког временског периода,
схватите да се ове мале промене

заправо сакупе и направе велику разлику.

Трећа ствар коју бих желела
да предложим је „направи сам“,

односно да сами научите
да правите производе.

Е, сад, ја заиста волим да радим ово
јер када одете у радњу

и морате да купите производе,
на неки начин се мирите са тим

и прихватите их онакве какви јесу, зар не?

Ако вам се не свиђа њихов мирис - штета.

Ако вам се не свиђа
како се осећате због њих - жао ми је.

Ако вам се не свиђа амбалажа -
немате избора.

Међутим, за мене,
пошто сама правим прозводе,

ако ми се не свиђа како миришу -
променим мирис.

Ако ми се не свиђају састојци у њима -
променим их.

Ако ми се не свиђа амбалажа -
то је мој избор.

Тако, кроз прављење сопствених производа,
имам потпуну контролу

над тим шта стављам у своје тело.

Почела сам да живим овим начином живота
још док сам била на факултету.

Када сам дипломирала, имала сам
прави посао у одрживом развоју,

а помислићете да је управо то оно
што бих хтела да радим, зар не?

У исто време сам и даље водила
свој блог „Ђубре је за расипнике“

и приметила сам да сам добијала
питање које се често понављало,

а које гласи нешто налик овоме:

„Драга Лорен,
обожавам производе које правиш

и заиста желим
истинске природне производе,

али због живота, породице,
пријатеља, бла, бла, бла,

једноставно немам времена
да их сама правим.

Да ли имаш исте производе
које бих могла да купим?

Хвала на помоћи.
Пуно љубави, особа та-и-та.“

Тако сам отишла до продавница
и почела да загледам производе

и иако сам открила да производи за негу

подсећају на оне које сама правим,

нисам исто приметила
и код хигијенских производа.

Када сам погледала њихове састојке,

чак су и „природни“ хигијенски производи

садржали састојке који су заиста штетни,

ствари које су канцерогене
и које утичу на ендокрини систем.

Знате, када сам дубље истражила,

схватила сам да се од произвођача
хигијенских средстава

ни законски не захтева

да наведу састојке својих производа

на амбалажи производа,

па када одлазимо и купујемо производе,

препуштени смо
на милост и немилост компанији,

надајући се да имају
наше најбоље интересе у виду.

Осећала сам да ми, потрошачи,
имамо права на транспарентне производе

и који нису лоши по нас,

па сам почела да размишљам
о сопственим производима,

онима које сам правила годинама,

који су безбедни, делотворни
и имају састојке које користим

за прање зуба
или справљање дресинга за салату.

Схватила сам да има прилику,

па сам напустила посао
и основала компанију

јер сматрам да ми, људска бића,
имамо права на производе који су безбедни

по наше домове, тела и животну средину.

Стално добијам коментаре
да радим ово због привлачења пажње,

али живим овим начином живота због себе.

Никада ником не бих рекла како да живи

или колико би смећа требало да ствара.

Само желим да обезбедим начине

кроз свој блог и посао

за људе који, као и ја,

желе да смање
количину смећа које стварају.

Живим животом нултог отпада
јер је за мене то

најбољи начин на који знам да живим,

а који је у складу са оним у шта верујем.

Па, да ли има сврхе?

Ја сам само једна особа.
Какву разлику могу да направим?

Поента је једноставна -

желим да ме памте по стварима
које сам учинила док сам била на планети,

а не по смећу које сам оставила иза себе.

Хвала вам.

(Аплауз)