Mastilo od zagađenog vazduha

Šta ako bismo mogli da uhvatimo zagađenje iz vazduha i pretvorimo ga u nešto korisno? Pronalazač Anirud Šarma deli sa nama svoje iskustvo o tome kako je stvorio AIR INK, vazdušno mastilo napravljeno od zagađenih čestica PM 2,5. Pogledajte kako ugljani materijali mogu stati na put dugogodišnjim industrijskim navikama u modi, štampanju i pakovanju, i usput učiniti ovaj svet malo čistijim.

Svake godine, između četiri
i pet miliona ljudi umre

usled izloženosti zagađenom vazduhu

u celom svetu.

Ova Petrijeva šolja koju trenutno vidite

sadrži dvedesetominutno
zagađenje iz vazduha

iz postrojenja za pirolizu.

Ovo je PM 2,5.

Ove čestice sada možete da vidite,

ali kada su u vazduhu, nevidljive su.

Toliko su sitne da naša pluća

ne mogu da ih filtriraju,
i one završavaju u našim telima,

pa tako dobijamo astmu ili rak pluća
ukoliko se ne lečimo na vreme.

Na putovanju u Indiji 2012. godine,
kada sam još bio student,

uslikao sam ovo.

Ovu sliku nikada nisam zaboravio.

Sa jedne strane vidite
izduvni gas dizel-motora,

istоg motora koji je obeležio
ljudski napredak,

koji je znak ubrzane industrijalizacije

i onoga što smo postali
kao društvo u poslednjih 100 godina,

proizvođači energije.

Ali sa druge strane,

vidite ovaj zanimljivi
trouglasti crni uzorak,

nastao od istih otpadnih čestica,

koje su stvorile emisije motora.

Ova slika me je inspirisala

i naterala da ponovo razmislim
o zagađenju i mastilu,

jer je stvarala te crne fleke.

Ali, u stvarnosti,
većina mastila koje koristimo

se obično proizvodi

konvencionalnim sagorevanjem
fosilnih goriva u fabrikama.

Po celom svetu postoje fabrike
koje sagorevaju fosilna goriva

radi stvaranja čađi

od koje se pravi crno mastilo
za svakodnevnu upotrebu.

Ali imajući u vidu da se milioni litara
fosilnih goriva već sagorevaju

iz naših automobila, motora i auspuha,

šta ako bismo mogli
da uhvatimo tu zagađenost

i da je recikliramo
kako bismo napravili mastilo?

Probao sam da ispitam ovu teoriju.

Otišao sam u svoju kancelariju u Bostonu
i sproveo mali eksperiment.

U Bostonu nisam našao
zagađenje da se igram,

pa sam stoga koristio sveću.

U ovome se sastojao eksperiment.

Izgoreo sam sveću,

stvorio ovu čudnu mašinu
koja je usisavala čađ iz sveće,

izmešao ga sa biljnim uljem i vodkom,

jer su za hakera „uradi sam“
ove stvari vrlo lako dostupne.

(Smeh)

Nakon što sam ih pomešao,

dobio sam osnovni oblik mastila

koji sam stavio u ketridž

i koristio za štampanje.

Ovo je bio moj prvi eksperiment

štampanja zagađenjem.

Ovo je isto zagađenje
koje sam vam pokazao u Petrijevoj šolji

koje nastaje kao rezultat
bilo kog sagorenog fosilnog goriva.

Odlučio sam da 2015. godine
nastavim sa ovim eksperimentom

i osnovao sam laboratoriju u Indiji

za rad na hvatanju i recikliranju
vazdušnog zagađenja.

U dobrim vremenima,
laboratorija je izgledala ovako.

Ali eksperimenti
su nekada izmicali kontroli

i desile bi se katastrofe.

Za vreme trajanja eksperimenata,

laboratorija bi na kraju izgledala ovako.

Pa, znali smo kuda želimo da idemo,

ali nismo bili sigurni
kako da tamo stignemo.

Prolaznici koji bi slučajno prolazili
pored naše laboratorije

s vremena na vreme bi pomislili:
„Ovi ljudi ovde prave bombe,“

zbog toga što je bilo previše vatre,
žice i dima u istom prostoru.

(Smeh)

Odlučili smo da eksperimente
preselimo u garažu.

Obezbedili smo garažu, i u početku

smo se vozili po Bangaloru
sa ovim čudnim napravama.

Ovo je prototip iz početne faze.

Zamislite poglede tih ljudi:
„Šta rade ovi ljudi vozeći ova kola?“

Ovo je prototip našeg početnog sistema
koji hvata zagađenje

koje dolazi iz konvencionalnih
dizel-automobila.

Ovo je početna faza naše tehnologije.

Napredovali smo i stvorili ovu verziju

koja hvata zagađenje iz statičkih izvora
kao što je dizel-motor.

Ako vidite, sav dim nestaje
čim se mašina uključi.

Bez ikakvog uticaja na rad motora,

možemo da uhvatimo 95% zagađenja

iz dizel-motora.

Ovo je čestična materija
o kojoj govorimo i koju hvatamo,

u ovom slučaju, za tri
do četiri časa rada generatora.

I kako su naši eksperimenti
i istraživanje napredovali,

veoma velika kompanija, velika marka,
nam se obratila, rekavši:

„Želimo da dalje razvijamo
ovu ideju sa vama,

i dovedemo je do vrhunca.“

Rekli su: „Hajde da napravimo
globalnu umetničku kampanju

sa mastilom koje pravite
od ovog zagađenja.“

Pokazaću vam kako izgleda mastilo.

Ovu olovku smo napravili reciklažom

tih zagađivača iz automobila
tokom 40 do 50 minuta,

istog zagađenja kao iz Petrijeve šolje.

To je veoma oštra crna boja
kojom možete pisati.

Stoga ću napisati...

PM 2,5, netačno.

Ovo je vrlo oštra crna boja
stvorena iz istog zagađenja.

Nakon mnogo rada u laboratoriji,

dobili smo ponudu velike korporacije
za isprobavanje ove ideje.

Desilo se da je u pitanju
bila marka, i nismo oklevali.

Rekli smo: „Idemo!“

Pronalaženje u laboratoriji je jedno,

a pretvaranje ideje u stvarnost
je nešto sasvim drugo.

Na početku,

morali smo da koristimo
naše domove i kuhinje

kao fabrike mastila,

a naše spavaće i dnevne sobe

kao montažnu traku za pravljenje mastila.

Ovo je spavaća soba suosnivača Nikhila,

koju koristimo za snabdevanje
umetnika koji bi slikali ovim mastilom

po celom svetu.

A ovo je on, isporučuje mastilo lukama

kako bi ono stiglo
do umetnika širom sveta.

Ubrzo smo počeli sretati

hiljade umetnika širom sveta
koji koriste vazdušno mastilo,

i nastajala su umetnička dela.

Ubrzo, hiljade crno-belih dela
napravljenih od zagađenja

se pojavilo na globalnom nivou.

A verujte mi, za grupu naučnika,
inženjera i pronalazača,

nema ničeg boljeg
nego da proizvod njihovog rada

koriste neki od najuticajnijih
umetnika širom sveta.

Ovo je prošlogodišnja naslovnica
časopisa „Contagious“

koja je urađena od mastila
iz naše laboratorije.

Ovo je poznata slika
britanskog umetnika, Kristijana Fura,

koju je naslikao za pesmu
„Paint It Black“ od Roling stounsa.

Ovo mastilo i ova olovka su više

od popularnih dela iz pop kulture.

Sada je naš cilj osnivanje kompanije

koja bi pravila crni novac -
mislim, samo novac -

(Smeh)

i kvalitetna mastila i procese štampanja

koji bi zamenili
konvencionalna crna mastila

koja koristimo u svetu
već hiljadama godina.

Ubrzo nakon što je naša popularnost
u svetu počela da raste,

počeli smo se suočavati
sa novom vrstom problema.

Počeli smo dobijati
neočekivanu poštu od zagađivača,

koji bi nam slali pune džakove
zagađenja na našu adresu,

i pitali: „Šta možemo uraditi
sa ovim zagađenjem?“

U laboratoriji u Bombaju
trenutno imamo uzorke zagađenja

iz Londona, Indije, Kine, itd.

A ovo je samo početak.

Ovaj zagađivač nam je poslao
ovu sliku i kazao nam

da su ovo džakovi puni čestica PM 2,5,

i da ih možemo reciklirati
ukoliko mu platimo.

A šta bi on uradio
da nismo uzeli te džakove?

Verovatno bi ih bacio
u obližnju reku ili deponiju.

Ali sada kada imamo razrađenu
ekonomiju vazdušnog mastila,

podstakli smo ga da nam preda to zagađenje
i da od njega napravimo mastilo,

i da ga pretvorimo u vredniji proizvod.

Zagađenje je, kao što znamo,
globalni ubica.

Ne možemo tvrditi da će naše mastilo
rešiti problem zagađenja u svetu.

Ali pokazuje šta se može uraditi

ukoliko se ovaj problem
posmatra malo drugačije.

Pogledajte majicu koju trenutno držim.

Napravljena je od istog vazdušnog
mastila o kome govorim.

Od istog zagađenja
koje je u ovoj Petrijevoj šolji.

I to je isto zagađenje koje udišemo
dok šetamo napolju.

Ali stvari su krenule nabolje.

Hvala vam puno.

(Aplauz)