Iznenađujuća nauka sreće

Den Gilbert, autor knjige Spoticanje o sreću, preispituje ideju o tome da ćemo biti nesrećni ukoliko ne dobijemo ono što želimo. Naš ''psihološki imuni sistem'' nam dozvoljava da budemo istinski srećni, čak i kada stvari ne idu baš po planu.

Kada imate 21 minut za izlaganje,

dva miliona godina se čine jako dugim.

Međutim, sa aspekta evolucije,
dva miliona godina nisu ništa.

A ipak, za ta dva miliona godina,
masa ljudskog mozga se gotovo utrostručila

krećući se od svega
pola kilograma teškog mozga

našeg pretka ovde, Habilisa,

pa do skoro 1,5kg teške veknice mesa
koju svako ovde ima među ušima.

Šta je to tako dobro
u vezi sa tako velikim mozgom,

kada je priroda bila toliko rada
da svakome od nas podari po jedan?

Pa, ispostavilo se da
kada mozak utrostruči svoju masu,

on ne postaje samo veći,
već dobija i neke nove strukture.

Jedan od glavnih razloga
zašto je naš mozak postao tako veliki

je taj što je dobio novi deo,
čeoni režanj,

a naročito važan njegov deo
je prefrontalni korteks.

E sad, šta nam to donosi
prefrontalni korteks što bi trebalo

da opravda čitav arhitektonski preobražaj
ljudske lobanje

u treptaju evolutivnog vremena?

Zapravo, prefrontalni korteks
čini dosta toga,

ali jedna od njegovih najbitnijih funkcija

je to što je on jedna vrsta
simulatora iskustva.

Piloti vežbaju u simulatorima leta

kako ne bi pravili
stvarne greške u avionima.

Ljudska bića imaju tu čudesnu adaptaciju

da mogu da prožive iskustva
u svojoj glavi,

pre nego što ih isprobaju
u stvarnom životu.

Taj trik koji nijedan
od naših predaka nije umeo da izvede,

niti to sem nas može učiniti
ijedna druga životinja.

To je zaista čudesna adaptacija.

Ona je uz pokretni palac,
uspravni hod i jezik

jedna od stvari koja je našu vrstu
izvukla iz drveća

i uvukla u tržne centre.

Sad -- (Smeh) -- svi ste vi ovo radili.

Mislim, znate,

poslastičari ne prodaju sladoled
od jetre i crnog luka.

Ne zato što su umutili malo,
probali i rekli ''Bljak''.

Već zato što, ni ne ustavši iz fotelje,

možete da simulirate ukus
i kažete bljak pre nego što ga napravite.

Pogledajmo kako
simulatori iskustva funkcionišu.

Prođimo jednu kratku dijagnostiku
pre nego što nastavim sa ostatkom govora.

Evo dve različite budućnosti
koje vas pozivam da zamislite,

možete pokušati da ih simulirate
i kažete mi koju mislite

da biste možda radije izabrali.

Jedna od njih je dobitak na lotou.
To je oko 314 miliona dolara.

A druga je, postati paraplegičar.

Dakle, razmislite o tome na trenutak.

Verovatno mislite da uopšte
ni ne morate da razmišljate.

Ono što je zanimljivo je da postoje podaci
o ove dve grupe ljudi,

podaci o tome koliko su srećni.

I ovo je upravo ono
što ste i očekivali, zar ne?

Ali ovo nisu stvarni podaci.
Ja sam ih izmislio!

Ovo su podaci.
Pali ste na blic pitanju,

a nije prošlo ni 5 minuta predavanja.

Jer činjenica je da godinu dana
nakon gubitka funkcije nogu,

i godinu dana nakon dobitka na lotou,
srećni dobitnici i paraplegičari

su zapravo podjednako zadovoljni
svojim životima.

Ali, nemojte biti previše razočarani
jer ste pali na prvom blic pitanju,

jer svi padaju na svim
blic pitanjima sve vreme.

Istraživanje na kom je radila
moja laboratorija,

na kom su radili ekonomisti
i psiholozi širom zemlje,

otkrilo nam je nešto zaista zapanjujuće.

Nešto što nazivamo uticaj događaja,

što je tendencija simulatora
da ne radi kako treba.

Da vas simulator navede
da poverujete da su različiti ishodi

različitiji nego što zapravo jesu.

Iz studija sprovedenih na terenu
i u laboratoriji,

zaključujemo da
pobediti ili izgubiti na izborima,

steći ili izgubiti ljubavnog partnera,

dobiti unapređenje ili ne,
proći ispit na fakultetu ili ne,

i tako dalje, imaju daleko manji uticaj,
intenzitet i trajanje

nego što ljudi očekuju.

Zapravo, nedavna studija
-- ovo me fascinira --

nedavna studija koja pokazuje
kako velike životne traume utiču na ljude

navodi da ukoliko se dogodilo
pre više od 3 meseca,

sa svega nekoliko izuzetaka,

nema apsolutno nikakvog uticaja
na vašu sreću.

Zašto?

Zato što se sreća može sintetisati.

Ser Tomas Braun je 1642. godine napisao
''Ja sam najsrećniji čovek na svetu.

U sebi posedujem ono što može
siromaštvo pretvoriti u bogatstvo,

nemaštinu u prosperitet.

Manje sam ranjiv no Ahil,
sudbina me ne može baš nigde pogoditi.''

Kakvu neverovatnu mašinu
ovaj čovek ima u glavi?

Pa, ispostavilo se da je to upravo
ona neverovatna mašina

koju svako od nas ima.

Ljudska bića poseduju nešto
što bi se moglo okarakterisati

kao psihološki imuni sistem.

Sistem kognitivnih procesa,
uglavnom nesvesnih,

koji im pomažu da promene
svoj pogled na svet,

kako bi se mogli osećati bolje
po pitanju svetova u kojima se nalaze.

Poput Ser Tomasa, i vi imate ovu mašinu.

Za razliku od Ser Tomasa,
vi to izgleda ne znate.

Mi sintetišemo sreću, ali mislimo
da je sreća nešto što se pronalazi.

Ne moram da vam ponudim

previše primera
ljudi koji sintetišu sreću, pretpostavljam.

Iako ću vam pokazati dokaze
dobijene eksperimentima,

dokaze zapravo uopšte nije teško naći.

Kao izazov sebi, kako ovo govorim
s vremena na vreme na predavanjima,

uzeo sam primerak Njujork Tajmsa
i pokušao da nađem

primere ljudi koji sintetišu sreću.

I evo tri čoveka koji to čine.

"Mnogo mi je bolje, u fizičkom,
finansijskom, emotivnom, mentalnom

i skoro svakom drugom smislu."
"Ne žalim ni trenutka.

Bilo je to čudesno iskustvo."

"Verujem da je ispalo
najbolje što je moglo."

Ko su ovi ljudi
koji su tako prokleto srećni?

Prvi je Džim Rajt.

Neki od vas su dovoljno stari
da bi ga se sećali kao predsednika

Predstavničkog doma koji je podneo ostavku

nakon što ga je mladi republikanac
po imenu Njut Gingrič

razotkrio zbog sumnjivog posla
oko izdavanja knjige.

Izgubio je sve.
Najmoćniji demokrata u zemlji,

izgubio je sve.

Novac, moć.

Šta ima da kaže o tome
nakon svih ovih godina?

"Mnogo mi je bolje, u fizičkom,
finansijskom, mentalnom

i skoro svakom drugom smislu."

U kom još smislu bi mu moglo biti bolje?

Biljnom? Mineralnom?
Životinjskom? Pokrio ih je otprilike sve.

Moris Bikam je neko
za koga nikad niste čuli.

Moris Bikam prozborio je ove reči
nakon što su ga pustili.

Imao je 78 godina. Proveo je 37 godina

u državnom zatvoru u Luizijani
zbog zločina koji nije počinio.

Konačno je pušten iz zatvora,

zbog dobrog vladanja,
odsluživši pola kazne.

I šta je imao da kaže o ovom iskustvu?

"Ne žalim ni trenutka.
Bilo je to čudesno iskustvo."

Čudesno! Ovaj lik ne kaže,

"Bilo je nekih finih momaka.
Imali smo teretanu."

Ne, rekao je "čudesno",

reč koju obično vezujemo
za nešto poput religijskog iskustva.

Hari S. Langerman izgovorio je ove reči,
neko za koga ste mogli čuti,

ali ipak niste, jer je 1949.
pročitao kratak članak u novinama

o štandu sa hamburgerima čiji su vlasnici
bili dvojica braće MekDonalds.

Pomislio je: "To je baš fina ideja!"

I otišao da ih potraži. Oni su rekli:

"Možemo ti prodati franšizu
za 3000 dolara."

Hari se vratio u Njujork, zatražio od brata
koji je bio investicioni bankar

zajam od 3000 dolara,

i besmrtne reči njegovog brata bile su:
"Idiote, niko ne jede hamburgere."

Nije mu pozajmio novac
i naravno, 6 meseci kasnije

Rej Krok je došao na istu ideju.

Ispostavilo se da ljudi
ipak jedu hamburgere

i Rej Krok je na neko vreme postao
najbogatiji čovek u Americi.

I na kraju
-- znate, u najboljem slučaju --

neki od vas će prepoznati
na ovoj slici Pita Besta,

koji je bio prvobitni bubnjar Bitlsa,

dok ga nisu, znate,
poslali da nešto završi, išunjali se

i poveli Ringa na turneju.

E pa, 1994. godine
kada su intervjuisali Pita Besta

-- da, i dalje je bubnjar;
da, studijski je muzičar --

Rekao je sledeće: "Srećniji sam
nego što bih bio sa Bitlsima."

U redu. Postoji nešto jako važno
što bi trebalo naučiti od ovih ljudi,

a to je tajna sreće.

Evo je, konačno će biti razotkrivena.

Prvo: nagomilajte bogatstvo,
moć i prestiž,

a onda ih izgubite.
(Smeh)

Drugo: provedite što veći deo
svog života u zatvoru.

(Smeh) Treće: načinite nekog drugog
jako, jako bogatim. (Smeh)

I konačno: nemojte nikada postati
član Bitlsa. (Smeh)

Ok. Sada ja, poput Ze Franka,
mogu da predvidim vašu sledeću misao,

koja je: "Da, baš."

Jer kada ljudi sintetišu sreću,
kao što se čini da su ova gospoda radila,

mi im se svi nasmešimo,
ali ipak prevrnemo očima i kažemo:

"Da baš, nisi ti ni hteo taj posao."

"Oh, da, naravno. Niste ni imali

nešto puno zajedničkog

i otkrio si to taman tu u vreme

kada ti je bacala
verenički prsten u facu."

Zlobno se smešimo
jer verujemo da sintetička sreća

nije jednako dobra kao ono
što bismo nazvali prirodnom srećom.

Šta se pod ovim izrazima podrazumeva?

Prirodna sreća je ono što dobijemo
kada dobijemo ono što želimo,

a sintetička sreća je ono što stvorimo
kada ne dobijemo ono što želimo.

A u našem društvu, mi snažno verujemo

da je sintetička sreća inferiornija.

Otkud takvo verovanje?

Jednostavno je.
Kakav ekonomski motor

bi mogao da nastavi sa radom

ako bismo verovali da možemo biti
jednako srećni bez obzira

da li dobijemo ono što želimo ili ne?

Uz dužno poštovanje
mom prijatelju Metju Rikardu,

tržni centar pun Zen monaha

neće mnogo profitirati

jer oni prosto ne žele te stvari dovoljno.

Želim da vam ukažem na to
da je sintetička sreća

podjednako realna i trajna

kao i ona sreća koju iskusite

kada dobijete upravo ono što ste želeli.

Ali, ja sam naučnik,
tako da se neću služiti retorikom,

već ću vam na srebrnom tanjiru
ponuditi podatke.

Dopustite mi da za početak pokažem
eksperimentalnu paradigmu koja se koristi

da bi se demonstrirala sinteza sreće

među običnim ljudima.
I ovo nije moj izum.

Ovo je 50 godina stara paradigma
poznata kao paradigma slobodnog izbora.

Veoma je jednostavna.

Izložite, recimo, 6 predmeta,

i zamolite ispitanika da ih poređa
prema stepenu sviđanja.

Pošto ih eksperiment
o kom ću govoriti koristi,

ovo su Moneove reprodukcije.

Dakle, svako može da ih poređa

prema stepenu sviđanja.

Sada vam nudimo izbor:

"Slučajno imamo nekoliko reprodukcija
viška u ormaru.

Daćemo Vam jednu kao nagradu,
da je ponesete kući.

Nekim slučajem
imamo broj tri i broj četiri",

kažemo ispitaniku.
Ovo je malo teži izbor,

jer nijedna od njih vam se ne sviđa
mnogo više od one druge,

ali prirodno, ljudi uglavnom
biraju broj tri

jer im se sviđa malo više od broja četiri.

Nakon određenog vremena
-- to može biti 15 minuta ili 15 dana --

isti stimulusi su prezentovani ispitaniku,

i ispitanik je zamoljen
da ih ponovo oceni.

"Recite nam koliko Vam se sada sviđaju."

Šta se događa?
Posmatrajte kako se sreća sintetiše.

Ovo je rezultat koji se ponavljao
iznova i iznova.

Upravo gledate kako se sreća sintetiše.

Želite li da vidite opet?
Sreća!

"Ona koju sam dobio je toliko bolja
nego što sam mislio!

Ona druga je tako bezveze!"

(Smeh)
To je sinteza sreće.

I šta je pravi odgovor na to?
"Da, baš!"

Evo sada eksperimenta
koji smo mi sproveli,

i nadam se da će vas ubediti da

"Da, baš!" nije bio pravi odgovor.

Sproveli smo ovaj eksperiment
na grupi pacijenata

koji pate od anterogradne amnezije.
To su hospitalizovani pacijenti.

Većina njih ima Korsakovljev sindrom,

jednu vrstu psihoze koja
-- pili su previše,

ne mogu da stvaraju nova sećanja.

Ok? Sećaju se svog detinjstva,
ali ako uđete i predstavite se

i potom napustite prostoriju,

kada se vratite oni neće znati ko ste vi.

Poneli smo Moneove reprodukcije u bolnicu.

Zamolili smo ove pacijente da ih poređaju

od one koja im se sviđa najviše
do one koja im se sviđa najmanje.

Tada smo im ponudili izbor
između broja tri i broja četiri.

Poput svih ostalih, rekli su,

"O, hvala doktore! Super!
Dobro će mi doći nova reprodukcija.

Uzeću broj tri."

Objasnili smo im da ćemo im poslati
broj tri poštom.

Pokupili smo svoj materijal
i izašli iz prostorije,

i sačekali da prođe pola sata.

Vrativši se u prostoriju, rekli smo,
"Zdravo, evo nas opet."

Pacijenti, bog ih blagoslovio,
su rekli: "Ah, doktore, izvinite,

imam problema sa pamćenjem,
zato sam ovde.

Ako smo se već upoznali, ne sećam se."

"Stvarno, Džim, ne sećaš se?
Sad sam bio ovde

sa Moneovim reprodukcijama?"

"Izvinite, doktore,
nemam ni najblažu predstavu."

"Nema problema, Džim. Sve što hoću
je da mi poređaš ove reprodukcije

od one koja ti se sviđa najviše
do one koja ti se sviđa najmanje."

I šta oni urade?
Pa, prvo da proverimo

da li oni stvarno pate od amnezije.
Zatražimo od ovih

pacijenata da nam kažu
koju reprodukciju oni poseduju,

koju su izabrali prošlog puta,
koja je njihova.

Ono što zapažamo je
da osobe sa amnezijom samo nagađaju.

Ovo su normalni ispitanici,
i kada bih i vas pitao,

svako bi znao
koju je reprodukciju odabrao.

Ali kada pokušate to sa osobama
koje pate od amnezije,

one nemaju predstavu.

Ne mogu da odaberu
svoj primerak od ponuđenih.

Evo šta normalni ispitanici čine:
oni sintetišu sreću.

Zar ne? Ovo je promena u dopadanju,

razlika između prvog i drugog ocenjivanja.

Normalni ispitanici pokazuju

-- to je magija koju sam vam pokazao,

sada vam je prikazujem
u grafičkom obliku --

"Ona koju imam je bolja
nego što sam mislio. Ona koju nemam,

koju nisam izabrao, nije tako dobra
kao što mi se činilo."

Ljudi sa amnezijom učinili su isto.
Razmislite o ovom rezultatu.

Ovim ljudima se više sviđa
njihova reprodukcija,

iako ni ne znaju da je poseduju.

"Da, baš" nije pravi odgovor!

Ono što su ovi ljudi učinili
kada su sintetisali sreću

je to da su zaista, istinski izmenili

svoje afektivne, hedonističke,
estetske reakcije na ovu reprodukciju.

Ne govore to samo zato što je poseduju,

jer oni to ni ne znaju.

Kada vam psiholozi prikažu grafikone,

vi znate da se tu radi o prosečnim
vrednostima za veliku grupu ljudi.

A ipak, svako od nas poseduje
taj psihološki imuni sistem,

tu sposobnost da sintetiše sreću,

ali neki od nas to čine bolje od drugih.

A postoje i situacije koje svakome
dozvoljavaju da ovo čini,

više nego neke druge situacije.

Ispostavlja se da je sloboda

-- sposobnost da donosite odluke
i menjate mišljenje --

prijatelj prirodne sreće,
jer vam dozvoljava da birate

među svim tim divnim budućnostima
i nađete onu koja vam najviše odgovara.

Ali sloboda izbora

-- da odlučujete i menjate mišljenje
-- je neprijatelj sintetičke sreće.

A pokazaću vam i zašto.

Dilbert već zna, naravno.

Čitate strip dok ja govorim.

"Dogbert tehnička podrška.
Kako Vam mogu odmoći?"

"Moj štampač izbacuje praznu stranu
nakon svakog dokumenta."

"Zašto se bunite
što dobijate besplatan papir?"

"Besplatan? Zar to nije moj papir?"

"Zaboga, čoveče!
Uporedite kvalitet besplatnog papira

sa vašim jadnim običnim papirom!

Samo bi budala ili lažov
tvrdio da su isti!"

"Ah! Sad kad rekoste,
čini se da je malo svilenkastiji!"

"Šta radiš?"

"Pomažem ljudima da prihvate stvari
koje ne mogu da promene." Zaista.

Psihološki imuni sistem
najbolje funkcioniše

kada potpuno zaglavimo, kad smo u klopci.

Koja je razlika
između zabavljanja i braka?

Mislim, odete na sastanak sa likom,

on čačka nos;
nećete se više viđati sa njim.

Udati ste za lika koji čačka nos?

Ali, ima zlatno srce, ne diraj kolač.
Zar ne?

Pronađete način da budete zadovoljni
onim što imate.

Želim da vam pokažem

je da ljudi toga nisu svesni

i to može biti velika prepreka.

Evo eksperimenta
koji smo izveli na Harvardu.

Napravili smo kurs fotografije,
u crno-beloj tehnici,

i omogućili studentima da dođu
i nauče kako se koristi mračna komora.

Dali smo im fotoaparate,
išli su po kampusu,

napravili su 12 fotografija
svojih omiljenih profesora,

svoje sobe u domu i svog psa,

i svih drugih stvari sa Harvarda
kojih bi želeli da se sećaju.

Donesu nam aparat,
uzmemo im kontakt podatke,

oni odluče koje su dve najbolje slike,

i provedemo narednih 6 sati
učeći ih o mračnim komorama,

oni izrade te dve sličice,

i imaju dva predivna 8 puta 10 podsetnika

na neke njima značajne stvari,
i mi pitamo:

"Koje ćete se odreći?"

Oni pitaju: "Moram da se odreknem jedne?"

"O, da. Moramo imati jednu
kao evidenciju o projektu.

Tako da mi morate dati jednu.
Morate odabrati.

Jedna ide Vama, jedna meni."

Postoje dva uslova u ovom eksperimentu.

U jednom slučaju, kažemo studentima,
"Ali znate,

ako se predomislite,
ova druga će ostati kod mene,

i u naredna 4 dana,
pre nego što ih pošaljem štabu,

rado ću'' -- (Smeh) -- da, "štabu" --

"rado ću ih zameniti.
Zapravo,

doneću Vam je u sobu u domu,

-- samo mi ostavite e-mail.
Još bolje, biću ja u kontaktu sa Vama.

Ako se ikada predomislite,
lako ćemo Vam ih zameniti."

Drugoj polovini studenata
rekli smo potpuno suprotnu stvar:

"Izaberite. Da, samo da znate,

šaljemo ih za, uh, samo 2 minuta,
u Englesku.

Vaša slika preleteće Atlantik.

Nikada je više nećete videti."

Polovina učenika u oba ova uslova

zamoljena je da predvidi koliko

će im se vremenom sviđati slika
koju su zadržali,

a koliko ona koje su se odrekli.

Ostali studenti su samo poslati
u svoje sobe

i praćeni tokom narednih 3 do 6 dana

po pitanju toga koliko im se sviđaju
i koliko su zadovoljni slikama.

I pogledajte šta smo otkrili.

Prvo, evo onoga
što su studenti predviđali.

Ocenili su da će im se vremenom
slika koju su izabrali

sviđati malo više
od one koje su se odrekli,

ali nema statistički značajnih razlika.

Malo je povećanje
i ne pravi veliku razliku

to da li su bili u povratnim
ili nepovratnim uslovima.

Pogrešno. Loši simulatori.
Jer evo šta se zapravo događa.

Neposredno pre razmene i 5 dana kasnije,

ljudi koji ne mogu da zamene sliku,

koji nemaju izbora,

koji ne mogu da se predomisle,
jako su zadovoljni svojom slikom!

A ljudi koji se dvoume
-- "Da li da je vratim?

Da li sam uzeo pravu?
Možda ova nije bolja?

Možda sam njima ostavio bolju?"
-- su se ubijali.

Ne sviđa im se njihova slika, zapravo

čak i nakon što je istekla
mogućnost zamene,

i dalje im se ne sviđa.
Zašto?

Zato što povratni uslovi ne pomažu

sintezu sreće.

Evo poslednjeg dela ovog eksperimenta.

Doveli smo potpuno novu grupu
naivnih Harvardovaca

i rekli: "Održaćemo kurs fotografije,

i možemo ga držati na jedan
od dva sledeća načina.

Tako što, kada izaberete
jednu od dve fotografije,

imate 4 dana da se predomislite

ili možemo raditi tako što,
kada birate sliku

morate odmah da se odlučite

i ne možete se više predomisliti.
Koju opciju birate?

Uh! 66 procenata studenata, dve trećine,

odabrali su kurs nakon koga
će moći da se predomisle.

'Alo? 66 procenata je odabralo kurs
nakon koga će

na kraju biti duboko nezadovoljni
svojom fotografijom.

Jer ne znaju pod kojim uslovima
se sintetiše sreća.

Bard je, naravno,
rekao sve najbolje, i ima pravo,

ali izrazio se hiperbolično:

"Ništa nije ni dobro ni zlo
Takvim ga čini naše razmišljanje."

Lepa je to poezija,
ali ne može to biti sasvim tačno.

Zar stvarno ništa nije ni dobro ni loše?

Zar su operacija žuči i put u Pariz
zapravo ista stvar?

Ovo se čini kao IQ test
od samo jednog pitanja.

Ne može biti potpuno isto.

U nešto nezgrapnijoj prozi,
ali bliže istini,

otac modernog kapitalizma,
Adam Smit, rekao je sledeće.

Ovo je vredno razmišljanja:

"Veliki izvor nesreće i problema
u ljudskim životima

čini se da proizlazi
iz precenjivanja razlika

između trajnih situacija...

Neke od ovih situacija, bez sumnje,
zaslužuju da ih biramo

radije nego neke druge,

ali nijedna ne zaslužuje da za njom jurimo

sa takvim strastvenim žarom
koji nas navodi da kršimo pravila,

bilo obazrivosti ili pravde
ili narušava budući mir našeg uma,

bilo sramom pri sećanju
na sopstvene gluposti,

ili žaljenjem zbog užasa
naše sopstvene nepravde."

Drugim rečima:
da, neke stvari su bolje od drugih.

Treba imati prioritete koji nas vode
u jednu budućnost,

radije nego u neku drugu.

Ali kada nas ti prioriteti
previše brzo i snažno vode

jer smo precenili razliku
između ove dve budućnosti,

mi smo u opasnosti.

Kada su nam ambicije sputane,
to nam omogućava

da radimo sa zadovoljstvom.

Kada su nam ambicije nesputane,
to nas vuče da lažemo, varamo,

krademo, povređujemo druge,
žrtvujemo stvari od pravog značaja.

Kada su nam strahovi sputani,

obazrivi smo, pažljivi.

Kada su nam strahovi nesputani i preterani,

neobazrivi smo i bivamo kukavice.

Lekcija koju želim da naučite iz ovoga

je da su naše žudnje i brige
donekle preterane,

jer posedujemo sposobnost
da proizvedemo tu ugodnost

za kojom jurimo kada biramo iskustva.

Hvala.