Prelepa ravnoteža između hrabrosti i straha

Nakon što joj je dijagnostikovano retko genetsko stanje koje slabi mišiće, Kari E. Jar Kan su govorili da će morati da ograniči svoje karijerne ambicije i smanji svoje snove. Ona je ignorisala te savete i umesto toga nastavila je da sledi svoje najveće ambicije. U ovom moćnom, dirljivom govoru, ona iznosi svoju filozofiju o radu na projektima koji su joj najvažniji - pri čemu dozvoljava hrabrosti i strahu da istovremeno budu prisutni. Pogledajte snimke putovanja koji zaustavljaju srce i izazivaju vrtoglavice, a koji prikazuju kako ona dosledno primenjuje svoju teoriju.

Kad smo mladi, nevino smo hrabri,

i neustrašivo sanjamo
kakav bi mogao da bude naš život.

Možda ste želeli da budete astronaut
ili kosmički inženjer.

Možda ste sanjali o tome
da obiđete sve kontinente.

Ja sam od vrlo ranog uzrasta

maštala o tome da radim
za Ujedinjene nacije

u nekim zemljama koje su najteže za život.

Zahvaljujući ogromnoj hrabrosti,

taj san se ostvario.

Ali evo u čemu je caka
kada je reč o hrabrosti:

ona se neće naprosto pojaviti
kad god vam je potrebna.

Rezultat je jakog promišljanja
i istinskog rada,

što podrazumeva ravnotežu
između straha i hrabrosti.

Bez straha pravimo gluposti.

A bez hrabrosti nikada nećemo
zakoračiti u nepoznato.

Magija je u ravnoteži između ta dva,

a sa tom ravnotežom
imamo posla svakodnevno.

Najpre da kažem nešto
o mojim opasnim točkovima.

Nisam uvek koristila invalidska kolica.

Odrastala sam kao i mnogi među vama,
trčala, skakala i plesala.

Obožavam da plešem.

Međutim, u svojim dvadesetim,

počela sam da prolazim
kroz niz neobjašnjivih padova.

Nekoliko godina kasnije,

dijagnostikovano mi je
recesivno genetsko stanje

zvano nasledna inkluziona
telesna miopatija

ili NITM.

To je progresivna bolest gubitka mišića

koja zahvata sve moje mišiće
od glave do pete.

NITM je veoma retka.

U Sjedinjenim Državama
tu dijagnozu ima manje od 200 ljudi.

Ni dan-danas ne postoji
dokazano efikasan tretman ili lek,

a u roku od 10 do 15 godina
otkako se pojavi,

NITM obično dovodi do kvadriplegije,

zbog čega sada koristim kolica.

Kada sam dobila tu dijagnozu,
sve se promenilo.

Bile su to zastrašujuće vesti

jer nisam imala nikakvo iskustvo
sa hroničnim bolestima ili invaliditetom.

Nisam imala predstavu
kako ova bolest može napredovati.

Ali najviše me je rastuživalo

kada bih slušala kako me ljudi savetuju

da smanjim svoje ambicije i snove,

i da promenim očekivanja
u vezi sa ostatkom života.

„Trebalo bi da odustaneš
od međunarodne karijere.“

„Niko se neće oženiti sa tobom takvom.“

„Bilo bi sebično od tebe
da odlučiš da imaš decu.“

Činjenica da neko ko nije ja

postavlja ograničenja
mojim snovima i ambicijama

bila je suluda.

I neprihvatljiva.

Tako da sam ih ignorisala.

(Ovacije i aplauz)

Ipak se jesam udala.

I samostalno sam rešila
da neću imati dece.

Nastavila sam karijeru
u Ujedinjenim nacijama

nakon postavljene dijagnoze,

i otišla na dve godine da radim u Angoli,

zemlji koja se opravljala
od 27 godina brutalnog građanskog rata.

Međutim, tek pet godina kasnije

sam zvanično poslodavcu
saopštila svoju dijagnozu.

Zato što sam se bojala

da će dovesti u pitanje moju sposobnost
da upravljam i da ću izgubiti posao.

Radila sam u zemljama
u kojima je dečja paraliza bila učestala,

pa kada sam slučajno čula
nekog kako govori

da misli da sam možda
preživela dečju paralizu,

mislila sam da je moja tajna bezbedna.

Niko me nije pitao zašto hramljem.

Tako da ni ja ništa nisam govorila.

Trebalo mi je više od decenije
da prihvatim ozbiljnost NITM-a,

čak i kako su osnovni zadaci
i funkcije postajali sve teži.

Ipak sam nastavila da sledim svoj san
da radim po celom svetu,

i čak sam postavljena
kao kontakt za osobe sa invaliditetom

pri UNICEF-u u Haitiju,

gde sam radila dve godine
nakon razornog zemljotresa 2010. godine.

A zatim me je posao doveo
u Sjedinjene Države.

Čak i kada je bolest značajno napredovala

i kada su mi bile potrebne proteze za noge
i hodalica da bih se kretala,

i dalje sam žudela za avanturom.

Ovoga puta,

počela sam da maštam
o velikoj avanturi na otvorenom.

A šta ima veće od Velikog kanjona?

Da li ste znali da na svakih
pet miliona ljudi koji posete obod,

samo jedan odsto siđe do baze kanjona?

Želela sam da budem deo
tog jednog procenta.

Jedini problem je -

(Aplauz)

Jedini problem je u tome što Veliki kanjon
nije baš pristupačan.

Bila mi je potrebna pomoć

da bih se spustila niz kilometar i po
nestabilnog vertikalnog terena.

Kada se suočim sa preprekama,

strah obično ne nastupi odmah

jer pretpostavim da ću,
šta god da se desi,

nekako naći rešenje.

A u ovom slučaju sam mislila da,

pa, ako ne mogu da peške siđem dole,

mogla bih da naučim da jašem konja.

I to sam i uradila.

Tom sudbonosnom odlukom

započeta je četvorogodišnja posvećenost,

u stalnoj smeni straha i hrabrosti,

kako bih krenula
na ekspediciju od 12 dana.

Četiri dana na konju da bih prešla
Veliki kanjon od oboda do oboda,

i osam dana raftinga
duž 240 km reke Kolorado,

a sve to u paketu sa filmskom ekipom.

Pokvariću vam film - uspeli smo.

Ali tako da sam uvidela
da moj najdublji strah

nekako može iznedriti
reakciju podjednake hrabrosti.

Dana 13. aprila 2018. godine,

dok sam sedela
dva i po metra iznad zemlje,

jašući konja mustanga po imenu Šerif,

moj prvi utisak o Velikom kanjonu

bio je ispunjen šokom i užasom.

Ko bi rekao da imam strah od visine.

(Smeh)

Ali nisam mogla da odustanem sada.

Smogla sam svaki gram snage u sebi

kako ne bih dozvolila da me obuzme strah.

Kada sam krenula ka južnom obodu,

jedino što sam mogla da bih se sabrala

bilo je da dišem duboko, zurim u oblake

i usredsredim se na glasove
ljudi iz mog tima.

Ali potom je, tokom prvog sata,
nastupila katastrofa.

Kako nisam mogla
da se uspravno držim u sedlu,

idući niz preveliki stepenik,

poletela sam napred
i udarila licem u potiljak konja.

Nastala je panika,

glava me je žestoko bolela,

ali staza je bila suviše uska
da bismo sjahali.

Tek na pola puta, na 700 metara visine,

sa najmanje dva sata nadole,

mogli smo da se zaustavimo
da skinemo moju kacigu

i vidimo čvorugu velicine jajeta
koja mi je virila na čelu.

Uz sve to planiranje i opremu,

kako to da nismo imali ni hladne obloge?

(Smeh)

Srećom za sve nas, otok je izašao spolja,

i slio mi se niz lice
kao dve fantastične modrice ispod očiju,

što je sjajan izgled za dokumentarni film.

(Smeh)

(Aplauz i ovacije)

Ovo nije bilo lako i mirno putovanje,

ali ipak, to je bila poenta.

Mada sam se bojala da se vratim u sedlo,

opet sam zajahala.

Samo spuštanje do dna kanjona

trajalo je ukupno 10 sati,

a to je bio samo prvi
od četiri dana jahanja.

Usledili su moćni brzaci.

Reka Kolorado u Velikom kanjonu

ima uzburkane vode
sa nekim od najvećih brzaka u zemlji.

I samo da budemo spremni
za slučaj da se prevrnemo,

vežbali smo da plivam kroz manji brzak.

I mogu otvoreno reći
da to nije bio glamurozan prizor.

(Smeh)

Udahnula sam na pogrešnom delu talasa,

gušila se od rečne vode

i nisam bila u stanju da se usmerim.

Da, bilo je strašno,

ali isto tako i fantastično.

Vodopadi, klizavi kanjoni

i nekoliko milijardi godina stare stene

koje kao da su menjale boje tokom dana.

Veliki kanjon je prava divljina

i dostojan svega zbog čega ga hvale.

(Aplauz)

Ova ekspedicija,

sve to planiranje i sam put,

pokazali su mi nivo straha
kakav nikada pre nisam doživela.

Ali što je važnije,

pokazali su mi
koliko hrabra mogu da budem.

Moje putovanje po Velikom
kanjonu nije bilo lako.

To nije bio prizor Amazonke

koja se bez napora probija
kroz epski predeo.

Ja sam tu plakala,

iscrpljena i izmučena
sa dve modrice ispod očiju.

Bilo je strašno,

bilo je stresno,

bilo je uzbudljivo.

Sada kada se putovanje završilo,

lako je biti ravnodušan
prema onome što smo postigli.

Znam da želim da ponovo idem
na rafting na reci.

Ovog puta, duž celih 446 kilometara.

(Aplauz)

Ali isto tako znam da nikada više neću
pristati na deo sa jahanjem konja.

(Smeh)

To je jednostavno previše opasno.

A to je u stvari moja poenta.

Nisam došla ovde
samo da bih vam pokazala snimak.

Ovde sam da bih sve nas podsetila

da je život zapravo samo lekcija

pronalaženja ravnoteže
između straha i hrabrosti.

I uviđanje šta jeste,
a šta nije pametno činiti.

(Smeh)

Život je sam po sebi strašan,

pa, da bi se naši snovi ostvarili,
moramo biti hrabri.

Kroz suočavanje sa strahovima

i pronalaženje hrabrosti
da nastavim uprkos njima,

kunem se, moj život je bio izvandredan.

Zato živite punim plućima

i probajte da pustite
da vam hrabrost nadjača strah.

Nikada ne znate gde vas može odvesti.

Hvala.

(Aplauz i ovacije)