Чудна и сјајна метаморфоза лептира - Франциска Бауер (Franziska Bauer)

Погледајте целу лекцију на: https://ed.ted.com/lessons/the-weird-and-wonderful-metamorphosis-of-the-butterfly-franziska-bauer

Да би постало лептир, тело гусенице се скоро потпуно разлаже и поново изграђује из сопствених сокова. Лептири су само једна међу 800 000 врста инсеката који се претварају из ларве у одрасле јединке кроз потпуну метаморфозу. Али како тачно овај процес функционише? Франциска Бауер објашњава како се ове безбројне мекане ларве разлажу и претварају у оклопне, аеродинамичне и спретне одрасле јединке.

Лекцију припремила: Франциска Бауер, анимација: Ави Офер

Да би постало лептир,

тело гусенице се скоро потпуно разлаже

и поново изграђује из сопствених сокова.

Иако овај процес звучи неугодно,
па чак и веома опасно,

заправо је веома уобичајен.

Лептири су само једна
међу 800 000 врста инсеката

који се претварају
из ларве у одрасле јединке

кроз потпуну метаморфозу.

То је око 85% инсеката
и 70% свих познатих животињских врста.

Али како то тачно гусеница постане лептир?

Када се гусеница излегне из јајета,

нема ниједно физичко својство лептира.

Има групе ћелија у телу
које се називају имагиналним дисковима

који ће на крају постати делови лептира.

Засад су ове ћелије неактивне.

Јувенилни хормон сузбија њихову активност

и спречава гусенице
да прерано започну метаморфозу.

Чим се излегне,
гусеница почиње да се храни,

нагомилавајући масноће

док њена тврда кожа, кутикула,
не постане превише тесна.

У том тренутку, хормон екдизон покреће
митарење или одбацивање кутикуле.

Док гусеница расте,
кутикула се обично одбацује четири пута.

Онда, када је фина и дебељушкаста,

ниво јувенилног хормона гусенице опада,

што је тера да престане
да једе и да се креће.

Коначни налет екдизона

покреће ћелије гусенице
да започну самоуништење.

Ускоро мишићи, масти и друга ткива
постају скоро потпуно течни,

иако имагинални дискови
остају нетакнути и почињу да расту.

У исто време се други слој коже,
кутикула лутке,

формира испод првог слоја.

Још једно одбацивање кутикуле
открива чврсту површину лутке.

Осим имагиналних дискова,
тек неколико ткива је поштеђено,

укључујући делове респираторног система,

срце,

неке трбушне мишиће,

као и печуркаста тела у мозгу.

Сок гусенице онда покреће
развој имагиналних дискова

у очи,

пипке,

ноге,

крила,

гениталије

и друге делове тела.

Када се његово ново тело изгради,
инсект се митари последњи пут

и збацује кутикулу лутке.

Одатле може да одлети као нови лептир.

Чак и након такве
драматичне трансформације,

лептир задржава сећања на дане
када је био гусеница.

Печуркаста тела у мозгу вероватно

преносе важно знање
са гусенице на одраслог лептира.

Како је настао такав
компликовани развојни процес?

Не знамо засигурно.

Водећа теорија је да је гусеница
заправо продужена верзија

животног доба које се дешава
у јајету за неке друге инсекте.

Према овој хипотези, током милиона година,

ларве су развиле способност
да једу и живе изван јајета.

Без обзира на то како је настала
потпуна метаморфоза,

постала је део животног циклуса
вртоглавог броја врста инсеката.

Ипак, многе врсте
се савршено добро сналазе

уз једноставнији развојни процес.

Које предности опстанка
би потпуна метаморфоза могла обезбедити

да надокнади додатне компликације?

Пре свега, ларве
и одрасле јединке не морају

да се такмиче за иста
станишта и изворе хране.

Иако лутка можда делује рањиво,

ово стање непокретности
заправо може бити добар начин

да се преживе делови године
када је храна ретка појава.

Нама метаморфоза лептира
може звучати незамисливо

као и феникс који се рађа из пепела.

Али, ове трансформације се дешавају
свуда око нас све време.

Од јеленка

преко пчеле

до баштенског мрава,

безбројне мекане ларве
се разлажу и претварају се

у оклопне, аеродинамичне
и спретне одрасле јединке.