Моје очајничко путовање са трговцем људима

Фоторепортер Барат Али Батур живео је у Авганистану све док га ризични посао није приморао да напусти земљу. Међутим, за Батура, члана расељене етничке групе по имену Хазара, селидба дома у Пакистан показала се и опасном. Налажење сигурног места није било једноставно попут куповине авионске карте. Уместо тога, био је приморан да плати трговцу људима и придружи се смртоносној плими миграната који траже азил путујући чамцем. Забележио је мучно путовање преко океана снажним фотографијама.

Ја сам Хазарејац,

а домовина мојих људи је Авганистан.

Попут стотина хиљада
друге хазарејске деце,

рођен сам у изгнанству.

Стални прогон и операције против Хазара

натерали су моје родитеље
да напусте Авганистан.

Ово прогонство има дугу историју
почевши од касних 1800-их година

и владавине краља Абдура Рахмана.

Он је убио 63 процената
популације Хазарејаца.

Градио је минарете са њиховим главама.

Многи Хазарејци продати су у ропство,

а многи други су пребегли из земље
у суседни Иран и Пакистан.

Моји родитељи су такође отишли у Пакистан

и сместили се у Квети, где сам рођен.

Након напада на куле близнакиње
11. септембра,

добио сам прилику да одем у Авганистан

по први пут са страним новинарима.

Имао сам само 18 година
и почео сам да радим као преводилац.

Након четири године,

осетио сам да је довољно сигурно
да се заувек преселим у Авганистан,

а тамо сам радио као документарни фотограф

и радио сам на многим причама.

Једна од најважнијих на којима сам радио

била је о авганистанским
дечацима плесачима.

То је трагична прича о језивој традицији.

Укључује дечицу
која играју за војне заповеднике

и утицајне људе у друштву.

Ови дечаци су често киднаповани
или откупљени од сиромашних родитеља,

а затим радили као сексуални робови.

Ово је Шукур.

Из Кабула га је киднаповао командант.

Одведен је у другу провинцију,

где је присиљен да ради као сексуални роб
за команданта и његове пријатеље.

Када је ова прича објављена
у „Вашингтон посту”,

почео сам да добијам претње смрћу

и био сам принуђен
да напустим Авганистан,

као и моји родитељи некада.

Заједно са породицом,
вратио сам се у Кету.

Ситуација у Квети драстично се променила
од како сам је напустио 2005. године.

Некадашње мирно уточиште за Хазарејце

претворило се
у најопаснији град у Пакистану.

Хазарејци су подељени у две мале области

и маргинализовани у друштвеном,
образовном и финансијском смислу.

Ово је Надир.

Познајем га од детињства.

Повређен је када је његов комби
опкољен терористима из Квете.

Касније је подлегао повредама.

Око 1600 припадника
хазарејске националности

убијено је у различитим нападима,

а око 3000 је повређено,

а многи од њих су трајно онеспособљени.

Напади на хазарејску заједницу
само би могли да се погоршају,

па није било изненађујуће
да су многи желели да пребегну.

После Авганистана, Ирана, Пакистана,

Аустралија је дом четвртој најбројнијој
светској хазарејској популацији.

Када је дошло време
за напуштање Пакистана,

Аустралија је деловала
као очигледан избор.

Финансијски, један од нас је могао отићи

и одлучено је да ћу ја ићи,

уз наду да, ако стигнем
на своју дестинацију безбедно,

могу да радим на томе да ми се
остатак породице придружи касније.

Сви смо били упознати са ризицима

и са тим колико је путовање страшно,

а упознао сам много људи
који су изгубили вољене на мору.

Била је то очајничка одлука
коју треба донети -

оставити све иза себе,

а нико ту одлуку не доноси лако.

Да сам могао да једноставно
одлетим за Аустралију,

требало би ми мање од 24 сата,

али је добијање визе било немогуће.

Моје путовање је трајало много дуже,

било је много компликованије

и засигурно опасније -

путовање до Тајланда ваздухом,

затим копном и чамцем
до Малезије и у Индонезију,

плаћање људима и кријумчарима
током целог пута

и провођење пуно времена у скривању

и у страху да ћу бити ухваћен.

У Индонезији сам се придружио групи
од седморице азиланата.

Делили смо спаваћу собу

у граду ван Џакарте под именом Богор.

После недеље проведене у Богору,

тројица мојих цимера
кренула су у опасно путовање

и добили смо вести два дана касније

да је несрећни брод потонуо у море
на путу за Божићно Острво.

Сазнали смо да су тројица наших цимера -
Навроз, Џафар и Шабир -

такође били међу њима.

Само је Џафар спашен.

Шабир и Навроз више нису виђени.

То ме је натерало да се замислим -

да ли радим праву ствар?

Закључио сам да немам другог избора
осим да наставим.

Неколико недеља касније,
позвао нас је кријумчар људи

да нас обавести да је брод за нас спреман
да започнемо наше путовање по мору.

Одведени у току ноћи према главном броду

на моторном чамцу,

укрцали смо се на стари рибарски чамац
који је већ био пренатрпан.

Било нас је деведесет троје

и сви смо били испод палубе.

Никоме није било дозвољено
да буде на врху.

Свако од нас је платио 6 000 долара

за овај део путовања.

Прва ноћ и дан су глатко протекли,

али се до почетка друге ноћи
време променило.

Таласи су бацакали чамац около,
а дрво је шкрипало.

Људи испод палубе су плакали,
молили се, присећали се својих вољених.

Вриштали су.

Био је то ужасан тренутак.

Подсећало је на сцену из Судњег дана,

или на једну од оних сцена
из холивудских филмова

које приказују да се све распада

и да је дошао крај света.

Нама се то заиста дешавало.

Нисмо имали никакве наде.

Наш брод је плутао
као кутија шибица на води,

без икакве контроле.

Таласи су били много виши од нашег брода,

а вода је улазила унутра много брже

него што су моторне пумпе
могле да је избаце.

Сви смо изгубили наду.

Мислили смо да је то крај.

Гледали смо у своју смрт,

а ја сам то бележио.

Капетан нам је рекао

да нећемо успети;

морали смо да окренемо брод натраг.

Отишли смо на палубу

и палили и гасили бакље

да бисмо привукли пажњу
неког брода у пролазу.

Наставили смо да им привлачимо пажњу
махањем јакнама за спасавање и звиждуцима.

На крају смо некако стигли
до малог острва.

Наш брод се сударио са стенама.

Склизнуо сам у воду

и уништио свој фотоапарат,
све што сам уснимио.

Срећом, меморијска картица је преживела.

Била је то густа шума.

Сви смо се раздвојили у много група

и расправљали смо око тога
шта треба следеће урадити.

Сви смо били уплашени и збуњени.

Затим , после проведене ноћи на плажи,

нашли смо пристаниште и кокос.

Махнули смо броду из оближњег одмаралишта,

а затим су нас убрзо предали
индонежанској морској полицији.

У казненом притвору у Серангу,

имиграциони службеник је дошао
и кришом нас све претресао до голе коже.

Узео је наше мобилне, мојих 300 долара,

наше ципеле да не бисмо
могли да побегнемо,

али смо наставили да посматрамо чуваре,
пратећи њихове покрете

и око 4 ујутру, док су седели око ватре,

отклонили смо два стаклена дела
на прозору која су гледала према споља

и провукли се кроз то.

Попели смо се на дрво поред спољашњег зида
који је био прекривен крхотинама стакла.

Ставили смо јастук на то,

умотали подлактице постељином,

прекочили зид

и побегли боси.

Био сам слободан,

са несигурном будућношћу,

без новца.

Једина ствар коју сам имао
била је меморијска картица

са сликама и снимцима.

Када је мој документарац емитован
на СБС-овом „Дејтлајну”,

многи од мојих пријатеља
чули су за моју ситуацију

и покушали да ми помогну.

Нису ми дозволили да више путујем бродом
и ризикујем свој живот.

Одлучио сам и да останем у Индонезији
и предам свој случај

Високом комесаријату ОУН-а за избеглице,

али сам се заиста плашио
да ћу завршити у Индонезији,

не радећи ништа,
без могућности да радим пуно година,

као и сваки други азилант.

Међутим, десило се да је са мном
било мало другачије.

Имао сам среће.

Моји контакти су радили на томе
да убрзају мој случај кроз Комесаријат

и пребачен сам у Аустралију
маја 2013. године.

Није сваки азилант те среће.

Било је веома тешко живети
са несигурном судбином, у лимбу.

Питање азиланата у Аустралији

је изузетно политизовано,

толико да је изгубило људско лице.

Азиланти се демонизују,
а затим представљају људима.

Надам се да ће моја прича,
као и прича других Хазарејаца

расветлити неке ствари и показати људима

како ови људи пате
у земљама из којих потичу,

и како пате,

зашто ризикују животе
да би затражили азил.

Хвала вам.

(Аплауз)