Zašto je jezik najveći izum čovečanstva

Civilizacije počivaju na postojanju jezika, kaže tvorac jezika Dejvid Piterson. U govoru koji je podjednako strastven i urnebesan, on prikazuje kako nam učenje, očuvanje i stvaranje novih jezika pomaže razumevanju naše kolektivne čovečnosti i drži kratku lekciju o visoko valirijskom, jednom od dva jezika koja je stvorio za „Igru prestola” (pored dotračkog). „Jezik nije samo sredstvo”, kaže on, „On je naše nasleđe, naš način saopštavanja toga šta znači biti čovek.”

Kašike.

Kartonske kutije.

Dečji električni vozići.

Praznični ukrasi.

Dvorci na naduvavanje.

Ćebad.

Korpe.

Tepisi.

Podmetači.

Pametni telefoni.

Klaviri.

Ogrtači.

Fotografije.

Šta sve ove stvari imaju zajedničko,

osim što su to fotografije
koje sam ja slikao poslednja tri meseca,

te stoga imam autorska prava na njih?

(Smeh)

To su sve izumi

koji su stvoreni zahvaljujući jeziku.

Nijedna od ovih stvari
ne bi postojala bez jezika.

Zamislite da stvarate
bilo koju od ovih stvari

ili da zidate celu zgradu, kao što je ova,

a da ne možete da koristite jezik

ili bilo koje znanje koje je stečeno
kroz upotrebu jezika.

U suštini, jezik je najvažnija stvar

na celom svetu.

Cela naša civilizacija počiva na njemu.

A oni koji posvete život
njegovom izučavanju -

kako se jezik pojavio,
u čemu se ljudski jezici razlikuju,

kako se razlikuju od sistema
komunikacije kod životinja -

su lingvisti.

Formalna lingvistika je, manje-više,
relativno novo područje.

Otkrila je mnogo izuzetno bitnih stvari.

Kao na primer, da se ljudski
sistemi komunikacije

veoma razlikuju od sistema
komunikacije životinja,

da su svi jezici podjednako izražajni,

čak i kada to čine na različite načine.

Ipak, uprkos svemu tome,

postoje brojni ljudi
koji vole da popuju o jeziku

kao da imaju podjednako razumevanje
o njemu kao lingvisti,

zato što, bože moj, govore taj jezik.

I ako govorite jezik,
to znači da imate sva prava

da pričate o njegovoj upotrebi
kao i bilo ko drugi.

Zamislite da pričate sa hirurgom

i kažete: „Slušaj, drugar.

Ja imam srce, pa, nekih 40 godina.

Mislim da znam par stvari
o zameni aortnog ventila.

Smatram da je moje mišljenje
jednako vredno kao i tvoje.”

Pa ipak, upravo to se dešava.

Ovo je Nil de Gras Tajson,
koji kaže da bi u filmu „Dolazak”

on doveo kriptografa -

nekog ko može dešifrovati poruku
na jezik koji već zna -

pre nego lingvistu,

da razgovara sa vanzemaljcima,

zato što, šta će nam lingvista -

zašto bi to bilo korisno
ako pričamo sa nekim

ko govori jezik koji čak i ne znamo?

Iako, naravno, film „Dolazak”
nije baš bajan.

Mislim, molim vas -
slušaj, film. Hej, druže:

vanzemaljci dolaze na našu planetu
u ogromnim svemirskim brodovima,

i ne žele ništa drugo
osim da razgovaraju sa nama,

i vi angažujete jednog lingvistu?

(Smeh)

Zar je vlada SAD-a spala
na nizak budžet ili nešto slično?

(Smeh)

Mnoge ovakve stvari se mogu
pripisati nerazumevanju

toga šta je jezik,
kao i formalnog izučavanja jezika,

same lingvistike.

Mislim da postoji nešto što je u osnovi
dosta ovakvih nerazumevanja,

a što je sažeto u divnom članku Forbsa,

o tome zašto srednjoškolci
ne bi trebalo da uče strane jezike.

Izvući ću nekoliko citata iz njega,

da vidite da li možete da shvatite

šta se nalazi u osnovi
nekih od ovih mišljenja i ideja.

„Amerikanci retko čitaju klasike,
čak i kada su prevedeni.”

Drugim rečima, zašto se mučiti
učenjem stranog jezika,

kada ionako neće čitati
klasike u originalu?

U čemu je poenta?

„Učenje stranih jezika u školi
je gubljenje vremena,

u poređenju sa drugim stvarima
koje biste mogli raditi u školi.”

„Evropa ima mnogo jezičkih grupa
svrstanih na relativno malom prostoru.”

Dakle, po Amerikancima, ma,
u čemu je poenta učenja drugog jezika?

Ionako nećete imati
neku veliku korist od toga.

Ovo je moj omiljeni:

„Student iz Birminhema
bi trebalo da putuje

oko 1600 kilometara
da bi došao do meksičke granice,

pa čak i u tom slučaju,
naišao bi na dovoljno ljudi

koji govore engleski jezik."

Drugim rečima, ako umete
da mlatite rukama naokolo,

i to vas može dovesti tamo gde idete,

onda stvarno nema svrhe učiti drugi jezik.

Ono što se ističe u dosta ovakvih stavova
je konceptualna metafora

da je jezik sredstvo.

Postoji nešto što zvuči
veoma istinito u ovoj metafori.

Jezik jeste neka vrsta sredstva
po tome što, ako znate lokalni jezik,

možete da postignete više
nego kada ne znate.

Ali iz toga proizilazi
da je jezik samo sredstvo,

što je potpuno netačno.

Kada bi jezik bio samo sredstvo,
iskreno, bio bi prilično loše sredstvo.

Zamenili bismo ga davno
nečim mnogo boljim. Evo primera.

Pomislite na bilo koju rečenicu.

Evo rečenice koju sam sigurno
već izgovarao: „Juče sam video Kina”.

Imam prijatelja po imenu Kin.

Kada ja izgovorim rečenicu:
„Juče sam video Kina”,

da li stvarno mislite

da je sad sve što mi je na pameti
presađeno u vaš mozak

putem ove rečenice?

Teško, zato što se tu dešava
mnogo drugih stvari.

Na primer, kada kažem „juče”,

mogu razmišljati kakvo je vreme
bilo juče, zato što sam bio tamo.

A ako se prisećam,

verovatno ću se setiti da sam nešto
zaboravio da pošaljem,

što se upravo i desilo.

Ovo je bila smišljena šala, ali zaista
sam zaboravio da pošaljem nešto.

Što znači da ću to morati
da uradim u ponedeljak,

jer se tada vraćam kući.

I naravno, kad pomislim na ponedeljak,

setim se pesme „Manični ponedeljak”
od Banglsa. Odlična pesma.

Kada izgovorim reč „video”,
pomislim na izraz:

„'Vidim!', reče slepi čovek dok je kupio
svoj čekić i testeru.”

Uvek mi to padne na pamet.

Kad god čujem ili izgovorim
reč „video”, odmah pomislim na to,

zato što je to moj deda
imao običaj da govori,

pa onda mislim i na njega.

Vraćamo se opet, iz nekog razloga,
na „Manični ponedeljak”.

Sa Kinom, kada govorim nešto kao:
„Juče sam video Kina”,

pomisliću na okolnosti
pod kojima sam ga video.

To bi bio ovaj dan.
Evo ga sa mojom mačkom.

Naravno, ako razmišljam o Kinu,

misliću o njegovom odlasku
na Univerzitet Long Bič,

i setiću se da su i moj dobar drug
Džon i moja majka

diplomirali na Univerzitetu Long Bič,

a moja rođaka Kejti ga upravo pohađa.

I evo opet „Maničnog ponedeljka”.

Ali to je samo delić onoga
što se odvija u vašoj glavi

svaki put dok govorite.

Sve što imamo za predstavljanje
celog tog haosa

koji se odvija u našoj glavi je ovo.

Mislim, to je sve što imamo.

(Smeh)

Zar je čudno što
nam je sistem tako oskudan?

Zamislite, poređenja radi,

da želite da saznate
kakav je osećaj jesti tortu,

na taj način što ćete,
umesto da jedete tortu,

morati da svarite sastojke za tortu,

jedan po jedan,

zajedno sa uputstvima

o tome kako ove sastojke
treba izmešati da bi se dobila torta.

Morate da pojedete i uputstvo.

(Smeh)

Kada bismo na takav način
morali da doživimo tortu,

verovatno je nikada ne bismo jeli.

Pa opet, jezik je jedini način -
jedan jedini način -

da shvatimo šta se to dešava
ovde, u našim mislima.

To je naša unutrašnjost,

ono što nas čini ljudima,

ono što nas razlikuje
od ostalih životinja,

sve je to ovde negde unutra,

i sve što nam je potrebno
da bismo to predstavili je naš jezik.

Jezik je najbolji način da pokažemo
šta se dešava u našim glavama.

Zamislite da želite da pitate
neko važno pitanje, na primer:

„Kakva je priroda
ljudskih misli i osećanja?”

Ono što želite da uradite

je da uporedite što je moguće više jezika.

Jedan neće biti dovoljan.

Da bih vam dao primer,

evo slike malog Romana,

koju sam napravio
kamerom od 12 megapiksela.

Evo sad iste slike sa mnogo manje piksela.

Očigledno, ni na jednoj
od ovih slika nije prava mačka,

ali jedna daje mnogo bolji osećaj
toga šta je mačka, nego ona druga.

Jezik nije samo puko sredstvo.

To je naše nasleđe.

To je naš način saopštavanja
toga šta znači biti čovek.

Naravno, pod „našim” nasleđem,
mislim na ceo ljudski rod.

Gubitak samo jednog jezika
čini sliku mnogo manje jasnom.

Dakle, za posao u prethodnih 10 godina,

a takođe i radi razonode, zabave radi,

ja stvaram jezike.

Oni se zovu „konjezici”,

skraćeno od „konstruisani jezici”.

Predstavljajući ove
činjenice, rame uz rame,

da gubimo jezike na našoj planeti

i da stvaram potpuno nove jezike,

možete pomisliti da postoji
neka dublja veza između ta dva.

Zapravo, mnogo ljudi je ovo spojilo.

Ovo je lik koji se mnogo uzdrmao

time da u filmu Džejmsa Kamerona
„Avatar” postoji konjezik.

On tvrdi:

„Kroz tri godine,
koliko je trebalo Džejmsu Kameronu

da snimi Avatar, jedan jezik je umro.”

U stvari, verovatno mnogo više od jednog.

„Na'vi, avaj, neće ispuniti prazninu
tamo gde je ona postojala...”

Istinski duboka i dirljiva izjava -

ako uopšte ne razmišljate o tome.

(Smeh)

Ali kad sam ja bio ovde na univerzitetu,

diplomirao sam na dva predmeta.

Jedan od njih je bio lingvistika,
ali je drugi bio engleski jezik.

Naravno, smer engleskog jezika,
studiranje engleskog,

nije u stvari studiranje engleskog jezika,
kao što vam je poznato,

to je studiranje književnosti.

Književnost je divna stvar,

zato što u suštini, književnost
u širem smislu je kao umetnost:

spada u kategoriju umetnosti.

A u književnosti se dešava

da autori stvaraju
kompletna nova bića i istorije.

Nama je interesantno da gledamo

kakve misli i osećanja,
kao i jedinstveni duh,

autori mogu uložiti u ova izmišljena bića.

Toliko mnogo da, mislim - pogledajte ovo.

Postoje čitavi serijali knjiga

koje su napisane o izmišljenim likovima.

Cela knjiga samo o jednom
izmišljenom, lažnom ljudskom biću.

Postoji čitava knjiga o Džordžu F. Babitu,

iz knjige „Babit” Sinklera Luisa,

i kladim se da je knjiga
duža nego „Babit”,

koja je kratka knjiga.

Da li se iko uopšte seća te knjige?

Veoma je dobra, mislim čak
da je bolja od „Glavne ulice”.

Eto, rekoh svoje mišljenje.

Dakle, nikad nismo dovodili u pitanje
da je književnost interesantna.

Ali uprkos toj činjenici,

čak ni lingvisti nisu
zainteresovani da saznaju

šta nam to stvoreni jezici mogu reći

o dubinama ljudske duše
kroz umetničko nastojanje.

Daću vam jedan mali primer.

Postojao je jedan članak o meni

u magazinu Kalifornijski alumni,
pre dosta vremena.

Kada su pisali taj članak,

želeli su da dovedu nekog
ko se ne slaže sa mnom,

što, iz ove perspektive,
izgleda malo čudno.

Pričaš o nekoj osobi,

i želiš da nađeš nekog
ko se ne slaže sa tom osobom.

(Smeh)

U suštini, to je samo
promotivni članak, ali nema veze.

Tako se desilo da su došli

do jednog od najsjajnijih
lingvista našeg vremena,

Džordža Lejkofa, koji je lingvista
ovde na Berkliju.

Njegov rad je, u suštini,
zauvek promenio oblasti lingvistike

i kognitivne nauke.

Kada su ga pitali o mom radu
i o stvaranju jezika uopšte,

on je rekao: „Postoji toliko stvari koje
treba da se prouče o pitanju jezika.

Treba da trošite vreme
na nešto što je stvarno."

Aha.

„Nešto stvarno”.
Da li vas ovo podseća na nešto?

Da upotrebim isti okvir
koji je on lično izmislio,

vratiću se ovoj konceptualnoj metafori:

jezik je sredstvo.

A on, izgleda, radi pod ovom
konceptualnom metaforom,

što znači da je jezik koristan kada može
biti upotrebljen za komunikaciju.

Jezik je beskoristan kada ne može
biti upotrebljen za komunikaciju.

Možda vam padne na pamet:
šta da radimo sa mrtvim jezicima?

Ali nije bitno.

Zbog ove ideje,

može se činiti prilično apsurdno

imati na Duoligu kurs valirijskog jezika

koji sam stvorio za seriju
„Igra prestola” na HBO-u.

Možda se onda zapitate
šta to onda 740 000 ljudi uči?

(Smeh)

Pogledajmo.

Šta to oni uče?

Šta bi uopšte mogli da uče?

Imajući u vidu drugi jezik za ovo -

to je za ljude sa engleskog
govornog područja -

oni koji govore engleski jezik
uče baš dosta toga.

Evo rečenice koju verovatno nikad
neće upotrebiti u komunikaciji

za ceo svoj život:

„Vala abre urnes.”

„Čovek vide ženu.”

Mala srednja linija je napomena,

poručuje da je u pitanju
doslovno ono što piše.

Oni u stvari uče
neke prilično fascinantne stvari,

posebno ako govore engleski jezik.

Uče da se glagol može staviti
i na sam kraj rečenice.

To baš i ne može u engleskom jeziku
kada imate složeniju rečenicu.

Uče da, ponekad,

jezik nema svoj paritet za određeni član -
on je potpuno odsutan.

To je nešto što može
da se desi sa jezikom.

Uče da dugi samoglasnici
mogu zaista biti duži u trajanju,

umesto razlike u kvalitetu,

što naši dugi samoglasnici i rade:
oni su u stvari iste dužine.

Uče da postoje one male promene.

Hm? Hm?

Postoje promene zvane „padeži”
na kraju imenice -

(Smeh)

koje vam govore
ko šta radi kome u rečenici.

Čak i ako ostavite isti red reči,

ali zamenite krajeve,

to menja ko kome šta radi.

Ono što uče jeste da jezici
rade iste stvari na različite načine.

I da učenje jezika može biti zabavno.

Ono što uče je poštovanje
prema Jeziku, sa velikim slovom „J”.

S obzirom na činjenicu da 88% Amerikanaca
govori samo engleski jezik kod kuće,

ne mislim da je to nužno loše.

Znate li zašto jezici umiru
na našoj planeti?

Ne zato što vlade nametnu
jedan jezik manjoj grupi,

niti zato što je cela grupa
govornog jezika zbrisana.

To se svakako dešavalo u prošlosti,
a dešava se i danas,

ali to nije glavni razlog.

Glavni razlog je
što se dete rodi u porodici

koja govori jezik koji nije široko
rasprostranjen u njihovoj zajednici,

i dete ga ne nauči.

Zašto?

Zato što taj jezik nije cenjen
u njihovoj zajednici.

Zato što taj jezik nije koristan.

Zato što to dete ne može naći posao
ako govori taj jezik.

Zato što, ako je jezik samo sredstvo,

onda je učenje njihovog maternjeg jezika

korisno otprilike kao i učenje
visoko valirijskog,

pa zašto se mučiti onda?

Sad...

Možda izučavanje jezika neće dovesti
do znatnog lingvističkog ovladavanja.

Ali možda to i nije tako bitno.

Možda će, ako više ljudi
bude učilo više jezika,

to dovesti do veće jezičke tolerancije

i smanjiti jezički imperijalizam.

Možda, ako budemo poštovali
jezik zbog onog što on zapravo i jeste -

bukvalno, najveći izum
u istoriji čovečanstva -

tada u budućnosti

možemo slaviti ugrožene jezike
kao žive jezike,

a ne kao deo muzejske zbirke.

(Visoko valirijski) Kirimvose. Hvala.

(Aplauz)