Kako da se oslobodimo toga da smo „dobra“ osoba i postanemo bolja osoba

Šta ako vas vezanost za to da ste „dobra“ osoba sputava da zaista postanete bolja osoba? U ovom pristupačnom govoru, socijalni psiholog Doli Čug objašnjava zagonetnu psihologiju etičkog ponašanja (na primer, zašto je teško prepoznati svoje predrasude i priznati greške) i pokazuje kako put do toga da postanemo bolji počinje prisvajanjem sopstvenih grešaka. „U svakom drugom području života, dajemo sebi prostor za razvoj, osim u ovom, gde je to najvažnije“, kaže Čug.

Jedna moja prijateljica se vozila
taksijem do aerodroma pre neki dan.

Na putu do aerodroma
je ćaskala sa taksistom

i on joj je rekao, krajnje iskreno:

„Vidi se da si baš dobra osoba.“

Kada mi je kasnije ispričala tu priču,

rekla je da nije mogla da veruje
koliko se dobro zbog toga osetila,

da joj je to mnogo značilo.

Ovo može delovati kao preterana reakcija

moje drugarice na reči potpunog neznanca,

ali ona nije jedina u tome.

Ja sam društvena naučnica.

Izučavam psihologiju dobrih ljudi,

a istraživanje u mojoj oblasti kaže
da je mnogima među nama duboko stalo

da se osećamo kao dobra osoba
i da nas drugi vide kao dobru osobu.

E, sad, vaša definicija „dobre osobe“
i vaša definicija „dobre osobe“

i možda taksistina definicija
„dobre osobe“ -

ne moramo svi imati istu definiciju,

ali šta god da je naša definicija,

taj moralni identitet je važan
za mnoge među nama.

Ako ga neko dovede u pitanje, na primer,
preispituju nas zbog šale koju ispričamo,

ili je možda, recimo,
naša radna snaga homogena

ili imamo nezgodan poslovni izdatak,

često zauzimamo odbrambeni stav.

Mislim, ponekad se pozivamo

na sve načine na koje pomažemo
ljudima iz marginalizovanih grupa,

na donacije u dobrotvorne svrhe

ili na sve naše sate volonterskog rada
za neprofitne organizacije.

Trudimo se da zaštitimo
taj identitet dobre osobe.

To je mnogima od nas važno.

Ali, šta ako vam kažem sledeće?

Šta ako bih vam rekla da nas vezanost
za to da smo dobri ljudi

sputava u tome da budemo bolji ljudi?

Šta ako vam kažem da je naša definicija
„dobre osobe“ toliko uska

da je naučno nemoguće dostići je?

Šta ako bih vam rekla da put
do toga da postanete bolja osoba

počinje time što se oslobodite
toga da ste dobra osoba?

Da vam sada ispričam ponešto

o istraživanju načina
na koji ljudski um funkcioniše

da bih ovo objasnila.

Mozak se oslanja na prečice
da bi obavio dobar deo svojih zadataka.

To znači da se često

vaši mentalni procesi obavljaju
izvan vaše svesti,

kao da su u režimu
smanjenog korišćenja baterije,

negde u nesvesnom delu uma.

To je zapravo pretpostavka
ograničene racionalnosti.

Ograničena racionalnost
je ideja dobitnika Nobelove nagrade

da ljudski um poseduje
ograničene resurse za skladištenje,

ograničenu moć obrade,

i posledično se oslanja na prečice
da bi obavio veliki deo posla.

Tako, na primer,

neki naučnici procenjuju
da u svakom trenutku...

Treba da bolje pucnem, je l' da? Evo.

(Smeh)

U svakom datom momentu,

11 miliona pojedinačnih informacija
pristiže u naš um.

Jedanaest miliona.

A samo 40 njih se svesno obradi.

Dakle, 11 miliona, 40.

Mislim, da li vam se ikada ovo desilo?

Da li ste nekada imali
zaista užurban dan na poslu,

vozite se kući,

i kada stignete do vrata,

shvatate da se ni ne sećate
vožnje do kuće,

na primer, da li ste naletali
na zelena ili crvena svetla.

Uopšte se ne sećate.
Bili ste na autopilotu.

Ili da li ste nekada otvorili frižider,

tražili puter,

mogli ste se zakleti da ga nije bilo,

a zatim ste shvatili da je puter
sve vreme bio pred vama?

To su ti trenuci pravljenja grešaka
kojima se smejemo,

a to je nešto što se dešava u mozgu

koji može da podnese
da u njega uđe 11 miliona podataka,

a da samo 40 bude svesno obrađeno.

To je ograničeni deo
ograničene racionalnosti.

Ovaj rad na temu ograničene racionalnosti

inspirisao je moje radove u saradnji

sa Maksom Bejzermanom i Mazarin Benaži

na temu nečega što zovemo
ograničenom etičnošću.

Ista je pretpostavka
kao i kod ograničene racionalnosti,

da imamo ljudski um
koji je ograničen na neki način

i oslanja se na prečice,

a te prečice nas nekada
mogu navesti na pogrešan put.

Kod ograničene racionalnosti,

to će možda uticati na to koje žitarice
ćemo kupiti u prodavnici

ili na to koji ćemo proizvod
predstaviti na zasedanju odbora.

Uz ograničenu etičnost, ljudski um,

isti ljudski um

donosi odluke,

a ovde se radi o tome
koga sledećeg zaposliti,

koji vic ispričati

ili da li treba doneti
nezgodnu poslovnu odluku.

Dozvolite da vam iznesem primer
ograničene etičnosti na poslu.

Nesvesna pristrasnost je jedno od područja

gde vidimo efekte ograničene etičnosti.

Nesvesna pristrasnost se odnosi
na asocijacije koje imamo u umu,

prečice koje mozak koristi
da bi organizovao informacije,

vrlo verovatno izvan vaše svesti

i ne podudaraju se nužno
da vašim svesnim uverenjima.

Istraživači Nosek, Benaži i Grinvald

pregledali su podatke
dobijene od nekoliko miliona ljudi

i našli su da, na primer,

većina Amerikanaca bele rase
može brže i lakše

da poveže bele ljude i dobre stvari

nego crne ljude i dobre stvari,

a većina muškaraca i žena
može brže i lakše da dovede u vezu

muškarce i nauku nego žene i nauku.

Ove asocijacije se ne poklapaju nužno

sa onim što ljudi svesno misle.

Oni u stvari mogu imati
vrlo egalitarna gledišta.

Tako se ponekad tih 11 miliona
i tih 40 informacija prosto ne uklapaju.

Evo još jednog primera:

konflikt interesa.

Skloni smo tome da potcenimo
koliko mali poklon -

zamislite hemijsku ili večeru -

koliko taj mali poklon
može uticati na naše odlučivanje.

Ne shvatamo da naš um
nesvesno izdvaja dokaze

da bi podržao stanovište
onoga ko je dao poklon,

bez obzira na to koliko se svesno trudimo
da budemo objektivni i profesionalni.

Takođe vidimo ograničenu etičnost -

uprkos našoj privrženosti
tome da budemo dobri ljudi,

ipak pravimo greške,

i to pravimo greške
koje nekada povređuju druge,

koje nekad podstiču nepravdu,

uprkos najboljim nastojanjima,

i branimo svoje greške
umesto da učimo iz njih.

Na primer,

kada sam dobila imejl
od studentkinje iz svoje grupe

u kome je stajalo
da je tekst koji sam zadala,

koji sam zadavala godinama,

seksistički.

Ili kada sam pomešala dva studenta u grupi

koji su bili iste rase -

a uopšte nisu ličili -

kada sam ih pomešala

više puta, pred svima.

Takve greške šalju nas, šalju mene,

u opasno odbrambeno stanje.

Ostavljaju nas da se borimo
za taj identitet dobre osobe.

Ali, najnoviji rad na kome sam radila
vezan za ograničenu etičnost sa Meri Kern

kaže da ne samo da smo skloni greškama,

već da ta sklonost ka pravljenju grešaka

zavisi od toga koliko smo blizu
toj opasnoj zoni.

Većim delom vremena niko ne dovodi
u pitanje naš identitet dobre osobe,

tako da ne razmišljamo previše

o etičkim posledicama svojih odluka

i naš model pokazuje
da se tada sve više okrećemo

ponašanjima koja su sve manje
etična, u većini slučajeva.

Sa druge strane, neko bi mogao
preispitati naš identitet

ili bismo to učinili mi sami,
nakon promišljanja.

Tako etičke implikacije naših odluka
postaju zaista primetne,

i u tim situacijama se sve više okrećemo
postupcima dobre osobe

ili, da budemo precizniji,

sve više ka postupcima
zbog kojih se osećamo kao dobra osoba,

što, naravno, nije uvek isto.

Ideja ograničene etičnosti

je da možda precenjujemo

značaj uloge unutrašnjeg kompasa
u našim etičkim odlukama.

Možda precenjujemo
koliko naš lični interes

pokreće naše odluke

i možda ne shvatamo koliko naša slika
o sebi kao dobroj osobi

utiče na naše ponašanje,

da se zapravo toliko trudimo
da zaštitimo taj identitet dobre osobe,

da se klonimo te zone opasnosti,

da ne dajemo prostora sebi
da učimo iz svojih grešaka

i da zaista budemo bolji ljudi.

Možda je to tako
jer očekujemo da to bude lako.

Imamo definiciju
dobre osobe koja je ili-ili.

Ili ste dobra osoba ili niste.

Ili imate integritet ili nemate.

Ili jeste rasista, seksista,
ili homofob ili niste.

A u ovoj definiciji ili-ili
nema mesta za razvoj.

A inače,

to ne radimo u većini segmenata života.

Na primer, ako treba
da naučite računovodstvo,

išli biste na časove računovodstva

ili, ako postanete roditelj,

uzmete knjigu i čitate o tome.

Pričamo sa stručnjacima,

učimo iz svojih grešaka,

dopunjavamo znanje,

jednostavno stalno napredujemo.

Ali, kada se radi o tome
da budemo dobri ljudi,

mislimo da je to nešto
što prosto treba da znamo,

što se podrazumeva da radimo,

bez ikakvog truda ili razvoja.

Zato sam razmišljala

šta bi bilo da prosto zaboravimo
na to da budemo dobri ljudi,

prosto da se oslobodimo toga,

i da umesto toga postavimo viši standard,

da budemo donekle dobra osoba?

Donekle dobra osoba
zasigurno i dalje pravi greške.

Kao donekle dobra osoba,
stalno pravim greške.

Ali, kao donekle dobra osoba, trudim se
da učim iz njih, da ih prisvojim.

Očekujem ih i tragam za njima.

Shvatam da postoji cena ovih grešaka.

Kada se radi o pitanjima poput etike,
predrasuda, raznolikosti i inkluzije,

postoji stvarna cena za stvarne ljude,

i to prihvatam.

Kao donekle dobra osoba, zapravo,

postajem bolja u prepoznavanju
sopstvenih grešaka.

Ne čekam da mi ljudi ukažu na njih.

Vežbam da ih pronalazim,

i kao rezultat...

Naravno, to ponekad može
da izazove osećaj sramote

i da bude neprijatno.

Ponekad postavimo sebe u ranjiv položaj.

Ali, kroz svu tu ranjivost,

kao i u svemu ostalom
u čemu pokušavamo da budemo bolji,

vidimo napredak.

Vidimo razvoj.

Omogućavamo sebi da postanemo bolji.

Zašto ne bismo to pružili sebi?

U svakom drugom području života,
dajemo sebi prostora za razvoj -

osim u ovome, gde je to najvažnije.

Hvala.

(Aplauz)