„Sve se dešava sa razlogom“ i druge laži koje sam volela

Kako nastaviti sa životom u najtežim životnim trenucima? Kejt Bouler istražuje ovo pitanje otkad joj je dijagnostikovan rak IV stadijuma u 35. godini. U dubokom, srceparajućem i neočekivano duhovitom govoru, ona nudi neke odgovore, pri čemu dovodi u pitanje ideju da se „sve događa s razlogom“ i iznosi mukom stečenu mudrost o tome kako dati smisao svetu nakon što vam se život iznenada potpuno promeni. „Verujem da u tami, čak i tu, bude lepote i bude ljubavi,“ kaže ona.

Postoje izvesne vesti o zdravlju
koje niko, apsolutno niko,

nije spreman da čuje.

Ja svakako nisam bila spremna za to.

Pre tri godine sam primila
poziv u kancelariji

sa rezultatima testa nedavnog pregleda.

Imala sam 35 godina i konačno sam živela
život kakav sam želela.

Udala sam se za svoju ljubav
iz srednje škole

i konačno sam zatrudnela
nakon mnogo godina neplodnosti.

I onda smo odjednom dobili Zeka,

savršenog jednogodišnjeg dečaka
ili dinosaurusa,

u zavisnosti od njegovog raspoloženja.

I baš mi je odgovaralo majčinstvo.

Dobila sam prvi akademski posao
na koji sam konkurisala,

u zemlji hiljadu slomljenih snova.

I tako sam ja

radila na svom poslu iz snova

sa svojom bebicom

i čovekom koga sam uvezla iz Kanade.

(Smeh)

Ali nekoliko meseci pre toga
sam počela da osećam bol u stomaku

i išla sam kod svih mogućih stručnjaka
da bih otkrila razlog.

Niko nije znao da mi kaže.

A onda, iz vedra neba,

pomoćnik nekog lekara me je zvao na poslu

da mi kaže da imam rak IV stadijuma,

i da treba odmah da dođem u bolnicu.

Jedino što mi je palo
na pamet da kažem je:

„Ali ja imam sina.

Ja ne mogu da nestanem.

Ovaj svet ne može da nestane.

Tek je počeo.“

Zatim sam pozvala muža
koji je pojurio kod mene,

i izgovorila sam sve istine
koje sam znala.

Rekla sam: „Oduvek sam te volela,

oduvek sam te volela.

Toliko mi je žao.

Molim te, brini o našem sinu.“

A onda, kada sam krenula u bolnicu,

prvi put mi je palo na pamet:

„O, kakva ironija.“

Samo što sam napisala
knjigu pod nazivom „Blagoslovena“.

(Smeh)

Ja sam istoričarka

i stručnjak za ideju da se dobre stvari
dešavaju dobrim ljudima.

Istražujem oblik hrišćanstva
zvani „jevanđelje napretka“,

zbog njegovog vrlo smelog obećanja
da bog želi da napredujete.

Nikada nisam sebe smatrala
sledbenikom jevanđelja napretka.

Bila sam samo posmatrač.

Jevanđelje napretka veruje
da bog želi da vas nagradi

ako negujete pravu vrstu vere.

Ako ste dobri i imate vere,

bog će vam podariti zdravlje, bogatstvo

i bezgraničnu sreću.

Život je kao bumerang:

ako ste dobri,

dobre stvari će vam se uvek vratiti.

Mislite pozitivno. Govorite pozitivno.

Ništa nije nemoguće ako verujete.

Zainteresovala me je
ova vrlo američka teologija

kada sam imala oko 18 godina,

i do 25. godine sam putovala zemljom
da bih intervjuisala njena poznata lica.

Provela sam deceniju
u razgovoru sa televangelistima

koji su davali duhovne garancije
za božanski novac.

Intervjuisala sam bezbroj sveštenika
iz megacrkava sa spektakularnom kosom

o tome kako sada žive bolje nego ikada.

Posećivala sam ljude
u bolničkim čekaonicama

i luksuznim kancelarijama.

Držala sam se za ruke
sa ljudima u invalidskim kolicima,

moleći se da se izleče.

Stekla sam reputaciju
uništitelja porodičnih odmora

jer sam uvek insistirala da me odbace
kod najluksuznije megacrkve u gradu.

Ako je tu reka koja protiče kroz oltar,

orao koji slobodno leti u dvorani,

ili ogroman zlatni globus koji se vrti,

ja sam bila tamo.

Kada sam počela da ovo izučavam,
čitava ideja o „blagoslovenosti“

nije bila ono što je danas.

Nije, kao što je sada,

čitava liniju kućne robe „#blagoslovena“.

Još nije bilo poplava
registarskih tablica, majica

i neonske zidne umetnosti „#blagoslovena“.

Nisam imala pojma da će „blagoslovena“

postati jedan od najčešćih
kulturalnih klišea,

jedan od najčešće korišćenih
haštagova na Instagramu,

kako bi se slavile slike
na kojima jedva da postoji bikini,

kao da se poručuje:
„Toliko sam blagoslovena.

Hvala ti, Isuse, na ovom telu.“

(Smeh)

Još nisam u potpunosti shvatila
kako je jevanđelje napretka

postalo velika građanska religija

koja nudi još jedno
transcendentalno opravdanje

suštine američkog sna.

Umesto da odaje počast osnivanju Amerike,

jevanđelje napretka
je uzdizalo Amerikance.

Ono obogotvoruje
i ritualizuje njihovu glad,

njihov naporan rad i moralni karakter.

Amerikanci veruju u jevanđelje optimizma,

i sami su svoj dokaz.

Ali uprkos što sam govorila sebi:

„Ja ovo samo izučavam,
uopšte nisam kao oni,“

kada sam dobila dijagnozu,

odjednom sam shvatila
koliko duboko sam zašla

u ličnu teologiju Horejšija Aldžera.

Ako živite u ovoj kulturi,
bilo da ste religiozni ili ne,

izuzetno je teško izbeći upadanje u zamku

verovanja da vrlina i uspeh
idu ruku pod ruku.

Što sam više gledala svoju dijagnozu,

sve više sam uviđala
da imam svoju tihu verziju

predstave da se dobre stvari
dešavaju dobrim ljudima.

Zar ja nisam dobra?

Zar nisam nekako posebna?

Počinila sam nula ubistava

do sada.

(Smeh)

(Aplauz)

Pa zašto mi se to dešava?

Želela sam da me bog učini dobrom

i usput nagradi moju veru
sa samo nekoliko sjajnih nagrada.

U redu, mnogo sjajnih nagrada.

(Smeh)

Verovala sam da su teškoće samo skretanja

sa onoga za šta sam bila uverena
da će biti moj dug, dug život.

Kao što je to slučaj sa mnogima od nas,
to shvatanje mi je dobro služio.

Jevanđelje uspeha
me je podstaklo na postignuće,

na velike snove,

napuštanje straha.

Bio je to način razmišljanja
koji mi je dobro služio

sve dok više nije bilo tako,

sve dok se nisam suočila sa nečim
odakle nisam mogla da nađem izlaz,

dok se nisam zatekla
kako govorim u telefon:

„Ali ja imam sina,“

jer mi je to jedino
padalo na pamet da kažem.

To je bio najteži trenutak za prihvatanje:

telefonski poziv, šetnja do bolnice,

kada sam shvatila

da me je izneverilo
moje lično jevanđelje napretka.

Ništa što sam mislila da je dobro
ili posebno u vezi sa mnom

nije me moglo spasiti -

moj naporan rad, moja ličnost,

moj humor, moja perspektiva.

Morala sam da se suočim sa činjenicom
da je moj život napravljen od papira,

kao i životi svih drugih.

Teško je prihvatiti da sve nas
samo jedan dah deli

od problema koji bi mogao
uništiti nešto nezamenljivo

ili potpuno nam promeniti život.

Znamo da u životu postoji pre i posle.

Od mene stalno traže da kažem
da se nikada ne bih vratila nazad,

ili da sam stekla vrednu novu perspektivu.

A ja im kažem ne,

pre je bilo bolje.

Nekoliko meseci
nakon što sam se razbolela,

napisala sam tekst o ovome
i poslala ga uredniku „Njujork tajmsa“.

Gledajući unazad, kada uzmete jedan
od najranjivijih trenutaka u svom životu

i pretvorite ga u kolumnu,

to nije sjajan način
da se osećate manje ranjivo.

(Smeh)

Dobila sam na hiljade pisama i mejlova.

I dalje ih svakodnevno dobijam.

Mislim da je to zbog pitanja
koja sam postavila.

Pitala sam: kako živeti
bez naročitih razloga

za loše stvari koje se dogode?

Pitala sam: da li bi bilo bolje živeti
bez preteranih formula

o tome zašto ljudi zaslužuju
ono što dobiju?

Ono što je bilo tako smešno
i tako strašno je, naravno,

što sam mislila da sam zamolila
ljude da malo smanje

potrebu za objašnjenjem
za loše stvari koje su se dogodile.

I, šta je uradilo hiljade čitalaca?

Da, pisali su mi da bi odbranili ideju
da mora postojati razlog

za ono što mi se dogodilo.

I oni zaista žele da razumem razlog.

Ljudi žele da ih uverim
da je moj rak deo plana.

Nekoliko pisama je čak sugerisalo
da je božji plan da dobijem rak

da bih pomogla ljudima
tako što ću pisati o tome.

Ljudi su sigurni
da je to provera mog karaktera

ili dokaz za nešto strašno
što sam učinila.

Žele da bez sumnje znam

da postoji skrivena logika
u ovom prividnom haosu.

Govore mom mužu,

dok sam još uvek u bolnici,

da se sve dešava sa razlogom,

a zatim nespretno mucaju kada on kaže:

„Voleo bih da ga čujem.

Voleo bih da čujem razlog
za to što moja žena umire.“

Kapiram.

Svi želimo razloge.

Želimo formule

koje će predvideti
da li će se naš trud isplatiti,

da li će zbog naše ljubavi i podrške
naši partneri uvek biti srećni,

a deca nas voleti.

Želimo da živimo u svetu u kome ni gram

našeg truda, bola i najdubljih nada
neće biti uzaludan.

Želimo da živimo u svetu
u kojem ništa nije izgubljeno.

Ali ono što sam naučila
kroz život sa rakom IV stadijuma

je da ne postoji jednostavna korelacija

između toga koliko se trudim

i koliko će moj život biti dug.

U poslednje tri godine
doživela sam više bola i traume

nego što sam mislila da mogu da preživim.

Shvatila sam pre neki dan da sam prošla
toliko operacija na stomaku

da trenutno imam peti pupak,

a ovaj poslednji mi se najmanje sviđa.

(Smeh)

Ali istovremeno sam doživela ljubav,

toliko ljubavi,

ljubav koju teško mogu objasniti.

Pre neki dan sam čitala nalaze

Fondacije za istraživanja bliske smrti,

i da, postoji tako nešto.

Intervjuisali su ljude
o njihovom dodiru sa smrću

u najrazličitijim okolnostima:

u saobraćajnim nesrećama, pri porođaju,

pri samoubistvima.

I mnogi su iznosili priču
o istoj čudnoj stvari:

ljubavi.

Sigurna sam da bih to ignorisala
da me nije podsetilo

na nešto što sam doživela,

nešto što mi je bilo neugodno
da bilo kome kažem:

da, kada sam bila sigurna da ću umreti,

nisam osećala bes.

Osetila sam se voljeno.

To je bila jedna od najnadrealnijih
stvari koje sam doživela.

U trenutku kada je trebalo da se osećam
kao da me je bog napustio,

nisam bila uništena.

Osećala sam se kao da lebdim,

lebdim na ljubavi i molitvama

svih onih koji su zujali oko mene
kao pčele radilice,

koji su mi donosili beleške, čarape, cveće

i jorgane sa izvezenim rečima ohrabrenja.

Ali kada su sedeli pored mene

sa mojom rukom u svojoj,

počelo je da mi se čini
da mi je moja patnja razotkrila

patnju drugih.

Zakoračila sam u svet
ljudi kao što sam ja,

ljudi koji se spotiču u ruševinama

snova na koje su mislili da polažu pravo

i planova koje nisu shvatali
da su pravili.

Bio je to osećaj nekakve
veće povezanosti sa drugima,

osećaj da prolazimo kroz istu situaciju.

Taj osećaj me je pratio mesecima.

Zapravo, toliko sam se navikla na njega

da sam počela da paničim
zbog mogućnosti da ga izgubim.

Zato sam počela da pitam prijatelje,

teologe, istoričare, monahinje
koje su mi se dopadale:

„Šta da radim kada
taj divni osećaj nestane?“

Znali su tačno o čemu govorim,

jer su to već i sami doživeli

ili su čitali o tome u velikim delima
hrišćanske teologije.

Rekli su:

„Da, nestaće.

Osećanja će nestati.

I neće biti formule kako da ih povratiš.“

Ali ponudili su mi komadić sigurnosti

za koji sam se čvrsto držala.

Rekli su:

„Kada se osećanja povuku kao plima,

ostaviće za sobom trag.“

I zaista je tako.

To nije dokaz nečega,

i nije nešto čime se treba hvaliti.

To je samo dar.

Ne mogu da odgovorim
na hiljade mejlova koje dobijam

svojim planom od pet koraka
za božansko zdravlje

i čarobna osećanja lebdenja.

Vidim da je svet potresen događajima
koji su divni i užasni,

prelepi i tragični.

Ne mogu da pomirim protivrečnosti,

osim što počinjem da verujem
da se ove suprotnosti

ne poništavaju međusobno.

Život je tako lep

i tako težak.

Danas mi je prilično dobro.

Izgleda da lekovi imunoterapije deluju,

i mi pratimo stanje i čekamo nalaze.

Nadam se da ću dugo živeti.

Nadam se da ću živeti
dovoljno dugo da osramotim sina

i da posmatram supruga
kako gubi svoju lepu kosu.

Mislim da je to moguće.

Ali učim da živim

i volim

bez proračuna,

bez razloga i uveravanja
da ništa neće biti izgubljeno.

Život će vam slomiti srce,

i može vam oduzeti sve što imate

i sve čemu se nadate.

Ali postoji jedna vrsta
jevanđelja napretka u koju verujem.

Verujem da će u tami,

čak i tu,

biti lepote

i biti ljubavi.

I s vremena na vremena,

to će se činiti kao više nego dovoljno.

Hvala.

(Aplauz)