Da li androidi preuzimaju naše poslove? | Endru Mekafi | TEDxBoston

Roboti i algoritmi postaju dobri u poslovima kao što su: pravljenje automobila, pisanje članaka, prevođenje - poslovima za koje je pre bio potreban čovek. Koji ćemo posao onda mi ljudi da radimo? Endru Mekafi prolazi kroz skorašnje podatke o radnoj snazi i kaže: nismo još ništa videli. Ali onda se vraća korak unazad da pogleda veliku istoriju i iznosi iznenađujući i čak uzbudljiv pogled na to šta će doći sledeće.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Prosle jeseni, Erik Brinjolfson
i ja smo objavili knjigu

"Race Against the Machine",

i uključili smo se
u veoma živopisnu diskusiju.

Jer, kako se ispostavlja,

kada je desetine miliona ljudi

nezaposleno ili nedovoljno zaposleno,

ima puno interesovanja za ono
što tehnologija možda čini za radnu snagu.

I kad pogledam taj razgovor,
upada mi u oči

da je fokusiran na pravu temu,

i u isto vreme, promašuje suštinu
u potpunosti.

Tema na koju je fokusiran,
pitanje da li ili ne

sve ove digitalne tehnologije
utiču na sposobnost ljudi

da zarade za život ili
da kažemo to na malo drugačiji način,

da li nam androidi uzimaju poslove?

I evo nekih dokaza da to rade.

Velika recesija se završila kad je
američki bruto domaći proizvod

povratio svoj spori, postojani hod naviše

i neki drugi ekonomski pokazatelji
su takođe počeli da skaču

i brzo su se oporavili.

Korporativni profiti su prilično visoki.

U stvari,
ako uključite profite banaka,

oni su veći nego ikada.

I poslovno ulaganje u pribor, u opremu

i hardver i softver je najveće ikada.

Tako da firme vade svoje čekovne knjižice.

A to ne rade da bi zapošljavale.

Ova crvena linija je odnos
zaposlenosti i populacije,

drugim rečima,
procenat radno sposobnih ljudi

u Americi koji imaju posao.

I vidimo da se sunovratila
tokom Velike recesije,

i nije uopšte počela da se ponovo podiže.

Ali priča nije samo priča o recesiji.

Decenija koju smo upravo prošli
imala je relativno

anemičan porast posla za sve vreme
njenog trajanja,

naročito kada je uporedimo
sa drugim decenijama i 2000-te

su jedini period kada smo zabeležili

da manje ljudi radi na kraju decenije

nego na početku.

To nije nešto što želite da vidite.

Kada crtate grafikon
broja potencijalnih zaposlenih

suprotstavljen broju poslova u zemlji,
vidite da jaz

postaje sve veći i veći tokom
vremena i onda,

u toku Velike recesije, se mnogo proširio.

Uradio sam neke brze proračune

Uzeo sam rast bruto domaćeg proizvoda
u zadnjih 20 godina

i rast radne produktivnosti
u zadnjih 20 godina

i iskoristio sam ih
na prilično uobičajen način

da pokušam da predvidim
koliko će poslova ekonomiji

biti potrebno na nastavi rast,
i ovo je linija koju sam dobio.

Je li to dobro ili loše?

Ovo je predviđanje vlade
za radno sposobno stanovništvo unapred.

Ako su ova predviđanja tačna,
taj jaz se neće zatvoriti.

Problem je taj što ja ne mislim
da su ova predviđanja tačna.

U stvari, mislim da je
moje predviđanje suviše optimistično

jer kad sam ga radio,
pretpostavljao sam da će budućnost

izgledati otprilike isto kao i prošlost

sa rastom radne produktivnosti,
a to u stvari nije ono u šta verujem,

jer kad se osvrnem,
mislim da još ništa nismo videli

kad je u pitanju uticaj tehnologije
na radnu snagu.

Samo u poslednjih nekoliko godina,
videli smo digitalne alate

koji pokazuju veštine i mogućnosti
koje nikad ranije nisu imali,

i to se nekako uvlači duboko u ono
što mi kao ljudska bića

radimo da bi se izdržavali.

Daću vam par primera.

Tokom cele istorije,
ako ste želeli da nešto prevedete

sa jednog jezika na drugi,

morali ste da uključite ljudsko biće u to.

Sada imamo multijezičke, trenutne,

automatske prevodilačke servise
dostupne besplatno

preko mnogih naših uređaja
sve do smart telefona.

I ako smo ih nekad koristili,
znamo da nisu savršeni, ali su pristojni.

Kroz celu istoriju,
ako ste hteli nešto napisano,

izveštaj ili članak,
morali ste da uključite osobu.

Ne više. Ovo je članak koji se pojavio

u Forbsu na internetu pre nekog vremena,
o Eplovim zaradama.

Napisao ga je algoritam.

I nije pristojan. Savršen je.

Mnogi vide ovo i kažu:

"Okej, ali to su vrlo specifični,
uski zadaci,

a većina radnika koji koriste znanje
u stvari ima opšte znanje,

i ono što oni rade je da koriste
veoma veliki skup

stručnosti i znanja i to koriste

da reaguju u hodu
na donekle nepredvidive zahteve,

a to je jako, jako teško automatizovati."

Jedan od najimpresivnijih radnika
koji koriste znanje u svom radu

u skorijem sećanju je čovek
po imenu Ken Dženings.

On je pobedio u kvizu "Džepardi!"
74 puta zaredom,

odnevši kući tri miliona dolara.

Ovo desno je Ken koga sa 3-1 pobeđuje

Votson, superkompjuter za igranje
"Džepardija" iz IBM-a.

Tako da kad vidimo šta tehnologija
može da uradi

radnicima sa opštim znanjem,
počinjem da mislim

da možda nema ničeg posebnog u ovoj ideji

o radnicima opšteg znanja,
posebno kad počnemo da radimo stvari

kao što su spajanje Sirija i Votsona
i dobijemo uređaje

koji mogu da razumeju šta govorimo

i ponove nam govor.

Siri je daleko od savršenog,
i možemo da se smejemo

njenim manama, ali takođe
treba da imamo na umu da

ako tehnologije
kao Siri i Votson napreduju

sledeći liniju Murovog zakona, što hoće,

za šest godina, one neće biti
dva puta bolje

ili četiri puta bolje, nego će biti
16 puta bolje nego što su sada.

Tako da mislim da će ovo da utiče
na mnoge vrste rada koji koriste znanje.

I digitalne tehnologije ne zadaju udarce
samo radu u kome se koristi znanje.

One počinju da stežu svoje mišiće
i u fizičkom svetu.

Imao sam priliku pre nekog vremena
da se vozim u Guglovom

autonomnom vozilu, koji je baš tako
kul kao što zvuči. (Smeh)

I posvedočiću da se snašao
u kreni-stani saobraćaju

na putu U.S. 101 vrlo glatko.

Ima oko tri i po miliona ljudi

koji profesionalno voze kamione
u Sjedinjenim Državama.

Mislim da će na neke od njih
uticati ova tehnologija.

A sada, humanoidni roboti
su još uvek neverovatno primitivni.

Oni ne mogu da urade mnogo.

Ali napreduju prilično brzo i DARPA,

koja je investiciona ruka
Ministarstva odbrane,

pokušava da ubrza njihovu putanju.

Ukratko, da,
androidi će preuzeti naše poslove.

Na kratak rok, možemo da
podstičemo porast radnih mesta

podsticanjem preduzetništva
i ulaganjem u infrastrukturu,

zato što roboti danas još nisu

baš dobri u popravljanju mostova.

Ali u ne tako dugom periodu,
misaim u toku životnog veka

većine ljudi u ovoj prostoriji,
ući ćemo u tranziciju

ka ekonomiji koja je vrlo produktivna,

ali kojoj ne treba mnogo ljudskih radnika,

i rukovođenje tom tranzicijom će biti

najveći izazov
sa kojim se suočava naše društvo.

Volter je sumirao zbog čega.
On kaže: "Rad nas spašava

od tri najveća zla:
dosade, poroka i oskudice."

Ali uprkos ovom izazovu, ja sam lično,

još uvek veliki digitalni optimista

i krajnje sam uveren da će nas
digitalne tehnologije

koje sada razvijamo odvesti
u utopijsku budućnost, a ne distopijsku.

I da bih objasnio zašto,

želim da postavim jedno
apsurdno široko pitanje.

Želim da pitam koja su bila najvažnija

dostignuća u ljudskoj istoriji?

Želim da podelim sa lama
neke od odgovora koje sam dobio

na ovo pitanje.

To je divno pitanje

u vezi s kojim se otvara
beskonačna rasprava,

zato što će neki ljudi izneti

filozofske sisteme Zapada i Istoka

koji su promenili način na koji mnogi
ljudi razmišljaju o svetu.

I onda drugi ljudi će reći:
"Ne, u stvari, velike priče,

velika dostignuća su osnivanje
najvećih svetskih religija,

koje su promenile civilizacije

i promenile i uticale na to
kako nebrojeni ljudi žive svoje živote."

I onda neki drugi će reći:

"U stvari, ono što menja civilizacije,
ono što ih modifikuje

i što menja živote ljudi

su carstva, tako da su velika
dostignuća u ljudskoj istoriji

priče o osvajanju i ratu."

I onda neka vesela duša obično zapeva

i kaže: "Hej, ne zaboravite kugu."

(Smeh)

Ima nekih optimističkih odgovora
na ovo pitanje,

pa će neki ljudi izneti razdoblje
velikih geografskih otkriića.

i otvaranje sveta.

Drugi će pričati o intelektualnim
dostignućima

u disciplinama kao što je matematika,

koja su nam pomogla
da bolje upravljamo svetom,

a drugi će pričati o periodima
kada su cvetali umetnost i nauke.

Tako će se ova rasprava nastaviti.

To je beskrajna rasprava,
i ne postoji nijedan zaključni,

jedan odgovor na to.

Ali ako ste štreber kao ja,

reći ćete: "Šta kažu podaci?"

I počinjete da radite stvari kao što su
grafikoni koji bi nas možda interesovali,

cela svetska populacija na primer

ili neka mera društvenog razvoja

ili stanje napretka društva,

i počinjete da povezujete podatke,
jer, po ovom pristupu

velike priče, velika dostignuća
u ljudskoj istoriji,

su ona koja puno savijaju ove krive.

Tako da kad uradite ovo
i kad povežete podatke,

vrlo brzo dođete
do nekih čudnih zaključaka.

Zaključite u stvari
da ništa od ovih stvari

nije bilo naročito važno.

(Smeh)

One nisu nimalo uticale na krive.
(Smeh)

Bila je jedna priča, jedno dostignuće

u ljudskoj istoriji koje je
savilo krivu, savilo ju je otprilike

za 90 stepeni i to je tehnološki događaj.

Parna mašina i druge povezane tehnologije

industrijske revolucije su promenile svet

i uticale na ljudsku istoriju toliko,

da, po rečima istoričara Ijana Morisa,

narugale su se svemu što je bilo pre.

I ovo su uradile tako što su
beskonačno umnožile snagu naših mišića,

prevazilazeći ograničenja naših mišića.

Ono usred čega se nalazimo sada

je prevazilaženje ograničenja
naših individualnih mozgova

i beskonačno umnožavanje
naše mentalne snage.

Kako to može da ne bude
isto tako važno kao i prevazilaženje

ograničenja naših mišića?

Rizikujući da se malo ponavljam,
kad pogledam šta se dešava

sa digitalnom tehnologijom danas,

nismo ni izbliza gotovi
sa ovim putovanjem,

i kad pogledam šta se dešava
sa našim ekonomijama

i našim društvima,
moj jedini zaključak je da

nismo još ništa videli.

Najbolji dani su tek ispred nas.

Da vam dam nekoliko primera.

Ekonomije ne pokreće energija.

Njih ne pokreće kapital,
ne pokreće ih radna snaga.

Ekonomije pokreću ideje.

Tako da rad na inovacijama,
rad na pronalaženju novih ideja,

jedan je od najsnažnijih,

jedan od najosnovnijih radova
koje možemo da obavljamo u ekonomiji.

Ovako smo ranije inovirali.

Našli bi gomilu ljudi
koji prilično liče jedni na druge

- (Smeh) -

izvadili bismo ih iz elitnih
institucija, stavili bismo ih

u druge elitne institucije
i čekali na inovaciju.

Sad - (Smeh) -

kao belac koji je proveo
celu svoju karijeru na MIT-u i Harvardu,

ja nemam problem s tim.

(Smeh)

Ali neki drugi ljudi imaju
i oni su nekako upali na žurku

i olabavili kodeks odevanja inovacije.

(Smeh)

Evo pobednika "Top koder"
takmičenja u programiranju

i uveravam vas da nikog nije briga

gde su ovi klinci odrasli,
gde su išli u školu

ili kako izgledaju.

Sve što ikoga zanima
je kvalitet rada, kvalitet ideja.

I opet iznova, vidimo da se ovo dešava

u svetu koji je olakšan tehnologijom.

Rad na inovacijama postaje otvoreniji,

uključeniji, transparentniji
i više zasnovan na zaslugama,

i to će se nastaviti bez obzira
šta MIT i Harvard

misle o tome i ja ne mogu biti
srećniji zbog tog razvoja.

Čujem ponekad:
"Okej, priznajem to,

ali tehnologija je još uvek alat
za bogati svet

i ono što se ne dešava,
je da ovi digitalni alati

ne poboljšavaju živote ljudi
na dnu piramide."

I ja želim da kažem vrlo jasno: gluposti.

Dno piramide ima ogromne koristi
od tehnologije.

Ekonomista Robert Džensen
je uradio ovu divnu studiju

pre nekog vremena gde smo videli,
jako detaljno,

šta se desilo sa ribarskim selima
u Kerali, u Indiji,

kada su dobili mobilne telefone prvi put,

i kada pišete za
"Quarterly Journal of Economics",

morate da koristite vrlo suv
i oprezan jezik

ali kada čitam njegov rad,
imam utisak da Džensen pokušava

da nam vikne, i kaže: vidite,
ovo je bila velika stvar.

Cene su stabilizovane, tako da ljudi mogu
da planiraju svoje živote.

Otpad nije smanjen; eliminisan je.

I životi i kupaca i prodavaca

u ovim selima su se primetno poboljšali.

Ne mislim da je Džensen
imao neverovatnu sreću

i da se slučajno zaustavio
u jednom skupu sela

gde je tehnologija poboljšala stvari.

Ono što se u stvari desilo je
da je on brižljivo dokumentovao

šta se dešava stalno iznova
kada tehnologija

stigne po prvi put
u okolinu i u zajednicu.

Životi ljudi, blagostanja ljudi,
poboljšavaju se dramatično.

Tako da kad se osvrnem
na sve dokaze i pomislim

na prostor koji imamo ispred nas,
postajem veliki digitalni optimista,

i počinjem da mislim da ova divna izjava

fizičara Frimena Dajsona
nije u stvari hiperbola.

To je tačna procena onoga što se dešava.

Naše tehnologije su veliki pokloni,

i mi sada imamo veliku sreću

da živimo u vreme
kad digitalna tehnologija cveta,

kada se širi i produbljuje

i postaje temeljnija širom sveta.

I da, androidi preuzimaju naše poslove,

ali fokusiranjem na tu činjenicu,
potpuno se propušta poenta.

Poenta je da smo onda slobodni
da radimo druge stvari,

i ono što ćemo da uradimo,
ubeđen sam,

ono što ćemo da uradimo
je da smanjimo siromaštvo i kulučenje

i bedu širom sveta.

Ubeđen sam da ćemo naučiti
da živimo lakše na planeti,

i krajnje sam ubeđen
da će ono što ćemo uraditi

sa našim novim digitalnim alatima
biti toliko duboko

i toliko korisno da će izvrgnuti ruglu

sve što je bilo pre.

Ostaviću zadnju reč čoveku koji je bio

u prvim redovima digitalnog napretka,

našem starom prijatelju Kenu Dženingsu.

Slažem se s njim.
Ponoviću njegove reči:

"Poželeću, za početak, dobrodošlicu
našim novim kompjuterskim gospodarima."

(Smeh)

Hvala mnogo.
(Aplauz)