Десет начина да остварите бољи разговор

Када вам посао зависи од тога колико добро остварујете разговор са људима, научите пуно о томе како да водите разговор, као и да већина нас не разговара на добар начин. Селест Хедли је деценијама радила као водитељ на радију и зна састојке сјајног разговора - искреност, сажетост, јасноћу и здраву количину слушања. У овом проницљивом говору, она дели десет корисних правила за вођење бољих разговора. „Изађите, разговарајте са људима, слушајте их“, каже она. „И, као најважније, будите спремни да вас задиве.“

Добро, хоћу да видим подигнуте руке.

Колико вас је избацило из пријатеља
некога на Фејсбуку

јер је рекао нешто увредљиво
о политици или религији,

бризи о деци, храни?

(Смех)

А колико вас познаје
макар једну особу коју избегава

јер једноставно не жели да прича са њом?

(Смех)

Знате, некада је важило
да је за пристојан разговор

потребно само пратити савет
Хенрија Хигинса из „Моја лепа госпођице“:

„Држите се времена и здравља.“

Међутим, ових дана, из климатске промене
и покрета против вакцинисања, ни ове теме

(Смех)

нису више сигурне.

Дакле, свет у коме живимо,

свет у коме сваки разговор

има потенцијал да се претвори у свађу,

у ком наши политичари
не могу да причају међусобно

и где чак и најбаналнија питања

имају иза себе неког ко се острашћено бори
за њега, а и против, није нормалан.

Истраживачки центар Пју је урадио студију
са 10 000 одраслих Американаца

и открили су да смо тренутно
поларизованији и подељенији

више него икада пре у историји.

Мање су шансе да ћемо пристати
на компромис,

што значи да не слушамо једни друге,

а доносимо одлуке о томе где ћемо живети,

са ким ћемо ступити у брак,
чак и ко ће нам бити пријатељи

на основу постојећих веровања.

То поново значи да не слушамо једни друге.

Разговор захтева равнотежу
између причања и слушања,

а негде успут смо изгубили равнотежу.

Ово је делимично због технологије.

Мобилни телефони које или држите у рукама,

или довољно близу да можете
заиста брзо да их зграбите.

Према Пјуовом истраживачком центру,

око трећине америчких тинејџера
пошаље преко сто порука дневно,

а многи од њих, скоро сви,
ће вероватније послати поруку пријатељима

него разговарати са њима лицем у лице.

Сјајан чланак је објављен у „Атлантику“.

Написао га је средњошколски професор
под именом Пол Барнвел.

Својој деци је задао
пројекат комуникације.

Хтео је да их научи да причају
о одређеној теми без коришћења белешки.

Рекао је ово: „Схватио сам…“

(Смех)

„Схватио сам да би способност
вођења разговора

могла бити најзанемаренија вештина
којој нисмо успели да научимо људе.“

Деца свакодневно проводе сате

укључујући се у идеје
и ангажујући се путем екрана,

али ретко имају прилику

да усаврше своје интерперсоналне
комуникационе вештине.

Може звучати као чудно питање,
али морамо да се запитамо

да ли постоји
било која вештина из 21. века

која је важнија од одржавања
повезаног, поверљивог разговора.

Е, сад, ја зарађујем
тако што причам са људима:

добитницима Нобелове награде,
возачима камиона,

милијардерима, васпитачима из обданишта,

поглаварима државе, водоинсталатерима.

Причам са људима који ми се свиђају,
са људима који ми се не свиђају.

Причам са људима
са којима се лично дубоко не слажем.

Ипак, и даље остварујем
сјајне разговоре са њима.

Хоћу да вас у следећих отприлике 10 минута
научим како да причате

и како да слушате.

Многи су већ чули
велики број савета на ову тему,

ствари као што су: гледајте особу у очи,

смислите интересантну тему
о којој бисте могли да причате унапред,

гледајте, климајте главом и смешкајте се
да бисте показали да обраћате пажњу,

поновите оно што сте управо чули
или резимирајте.

Хоћу да све то заборавите.

То су глупости.

(Смех)

Не постоји разлог да учите
како да покажете да обраћате пажњу

ако заправо обраћате пажњу.

(Смех)

(Аплауз)

Е, сад, ја заправо користим исте особине
као особа која ради интервјуе

и као особа у регуларном животу.

Дакле, научићу вас
како да интервјуишете људе,

а то ће вам заправо помоћи
да научите како да боље водите разговор,

да научите да водите разговор

без губљења времена, без досаде

и, молим те, боже, без вређања некога.

Сви смо ми водили сјајне разговоре.

Сви смо их имали у прошлости.
Сви знамо како то изгледа.

То је разговор после кога се осећате
укључено и инспирисано,

или када осећате да сте се заиста повезали

или да вас савршено разумеју.

Нема разлога

да већина интеракција не буде таква.

Зато имам 10 основних правила.

Спровешћу вас кроз сва,

али искрено, ако изаберете једнo од њих
и доведете га до савршенства,

већ ћете уживати у бољим разговорима.

Број један: не радите
више ствари одједном.

Не мислим само на одлагање
мобилног телефона,

таблета, кључева од аутомобила
или било чега што вам је у рукама.

Мислим на то да будете присутни.

Будите у том тренутку.

Не размишљајте о свађи са својим шефом,

о томе шта ћете вечерати.

Ако желите да прекинете
да разговарате, учините то,

али немојте бити половично у њему.

Број два: немојте поповати.

Ако желите да кажете своје мишљење

без пружања прилике за реакцију,
расправу, негативан одговор или развој,

напишите блог.

(Смех)

Постоји заиста добар разлог
зашто нема аналитичара у мојој емисији -

јер су стварно досадни.

Ако су конзервативци, мрзеће Обаму,
бонове за храну и абортус.

Ако су либерали, мрзеће

велике банке, нафтне компаније
и Дика Чејнија.

Потпуно предвидиво,

а ви не желите да будете такви.

Треба да започнете сваки разговор

претпостављајући да постоји
нешто што ћете научити.

Познати терапеут М. Скот Пек је рекао

да право слушање захтева
да себе ставите са стране.

То понекад значи да ставите са стране
и своје лично мишљење.

Рекао је да ће говорник,
када осети овакво прихватање,

постајати све мање рањив,

а све ће бити већа вероватноћа
да прикажу скривена унутрашња места

његовог или њеног ума слушаоцу.

Понављам, претпоставите да постоји
нешто што ћете научити.

Бил Нај: „Свако кога ћете некада упознати
зна нешто што ви не знате.“

Ја то формулишем овако -

свако је стручњак у нечему.

Број три: користите отворена питања.

У овом случају, угледајте се на новинаре.

Започните питањa са „ко“, „шта “,
„када “,„где“, „зашто“ или „ како“.

Ако поставите компликовано питање,
добићете једноставан одговор.

Ако вас упитам:
„Да ли сте били престрављени?“,

одреаговаћете на најснажнију реч
у тој реченици,

што је „престрављени“, а одговор је:
„Да, била сам“ или „Не, нисам била.“

„Да ли сте били бесни?“
„Да, био сам веома бесан.“

Пустите да они то опишу.
Они су ти који знају.

Покушајте да их питате
нешто попут: „Како је то било?“

„Какав је то био осећај?“,

јер ће онда можда морати да застану
на тренутак и да размисле о томе,

а ви ћете добити
много интересантнији одговор.

Број четири: пратите ток ствари.

То значи да ће вам се јављати мисли,

а ви треба да их одагнате из главе.

Често чујемо интервјуе

у којима гост прича неколико минута,

а затим домаћин упадне са питањем

за које се чини да је дошло ниоткуда
или на које је већ одговорено.

То значи да је домаћин
вероватно престао да слуша пре два минута

јер је смислио неко виспрено питање

и једноставно се намерачио да га изговори.

Ми чинимо исту ствар.

Седимо и разговарамо са неким,

а онда се сетимо тренутка
када смо срели Хјуа Џекмена у кафићу

(Смех)

и престанемо да слушамо.

Надолазиће вам приче и идеје.

Треба да им допустите да дођу
и да их пустите да оду.

Број пет: ако не знате,
реците да не знате.

Људи на радију, а посебно
на Националном радију,

су много свеснији да их снимају,

те су и много пажљивији у вези са питањима
за која тврде да су стручњаци

и када тврде да нешто знају засигурно.

Чините то. Приклоните се опрезу.

Говор не би требало да буде јефтин.

Број шест: не изједначавајте
своје искуство са њиховим.

Ако причају о губитку члана породице,

немојте започети причу о времену
када сте изгубили члана породице.

Ако причају о проблемима на послу,

немојте им причати
колико мрзите свој посао.

То није исто. Никада није исто.

Сва искуства су индивидуална.

Што је још важније, не ради се о вама.

Не треба да заузмете то време
да бисте доказали колико сте невероватни

или колико сте пропатили.

Неко је једном упитао Стивена Хокинга
колики је његов IQ, а он је рекао:

„Немам појма. Људи који се хвале
својим IQ-ом су губитници.“

(Смех)

Разговори нису прилика за промоцију.

Број седам:

покушајте да се не понављате.

Снисходљиво је и заиста досадно,

а имамо обичај да то чинимо често,

посебно у разговорима о послу
или са нашом децом,

када желимо да нагласимо нешто,

па настављамо да то непрестано
различито формулишемо.

Немојте то радити.

Број осам: не детаљишите.

Искрено, људе не интересују

године, имена,

датуми, сви ти детаљи

око чијег се смишљања мучите.

Не интересују их. Ви их интересујете.

Интересује их какви сте ви,

шта вам је заједничко.

Зато заборавите детаље. Изоставите их.

Број девет:

ово није последња ствар,
али је најважнија.

Слушајте.

Не могу вам набројати
колико је заиста важних људи рекло

да је слушање можда најважнија вештина
коју можете да развијете.

Буда је рекао, а ја парафразирам:

„Ако су вам уста отворена, не учите.“

Калвин Кулиџ је рекао:
„Нико због слушања није изгубио посао.“

(Смех)

Зашто не слушамо једни друге?

Као прво, радије бисмо причали.

Када причам, имам контролу.

Не морам да чујем ништа
што ме не интересује.

У центру сам пажње.

Могу да увећам свој идентитет.

Међутим, постоји још један разлог -

одвлачи нам се пажња.

Просечна особа изговара
око 225 речи по минути,

али ми можемо да слушамо
и до 500 речи по минути.

Зато наш ум попуњава празнину
од ових 275 речи.

Знам да су потребни труд и енергија

да стварно обратите пажњу на некога,

али ако то не можете да учините,
не разговарате.

Ви сте само двоје људи који извикују
једва повезане реченице

на истом месту.

(Смех)

Морате да слушате једни друге.

Стивен Кави је то лепо формулисао.

Рекао је: „Већина нас не слуша
са намером да разуме.

Слушамо са намером да одговоримо.“

Још једно правило, број 10,
а то је следеће - будите кратки.

[Добар разговор је као мини сукња,
довољно кратак да задржи интересовање,

али довољно дуг
да покрије тему. - Моја сестра]

(Смех)

(Aплауз)

Све се ово своди
на исти основни концепт, а то је -

будите заинтересовани за друге људе.

Знате, одрасла сам уз веома познатог деду

и постојала је некаква
врста ритуала у мом дому.

Људи би свратили да причају
са мојим деком и баком,

а након што би отишли, мајка би нам пришла

и рекла би: „Да ли знате ко је то био?

Била је то пратиља мис Америке.

Био је то градоначелник Сакрамента.

Добила је Пулицерову награду.
Он је руски балетан.“

Тако сам порасла претпостављајући

да свако има неку скривену,
невероватну ствар у себи.

Искрено, мислим да ме то чини
бољим водитељем.

Ћутим што више могу,

држим ум отворен,

увек сам спремна да ме задиве

и никада се не разочарам.

Радите исто.

Изађите, разговарајте са људима,

слушајте их

и, као најважније, будите спремни
да будете задивљени.

Хвала.

(Аплауз)