Moja ćerka, moja supruga, naš robot i potraga za besmrtnošću

Osnivač satelitskog radija Sirijus XM, Martina Rotblat, sada vodi farmaceutsku kompaniju koja pravi lekove koji spašavaju živote od retkih bolesti (uključujući jedan lek koji je spasio život njene ćerke). U međuvremenu, radi na tome da svest žene koju voli sačuva u digitalnom obliku... i u robotu. U razgovoru na bini, sa Krisom Andersonom iz TEDa, Rotblatova deli s nama svoju snažnu priču o ljuibavi, identitetu, kreativnosti i beskonačnim mogućnostima.

Kris Anderson: Pretpostavljam

da ćemo pričati o tvom životu,

koristeći neke fotografije
koje si mi poslala.

Mislim da bi trebalo da počnemo ovom.

U redu, ko je ovo?

Martina Rotblat: To sam ja,
sa našim najstarijim sinom, Ilajem.

Imao je oko pet godina.

Ovo je snimljeno u Nigeriji

odmah posle polaganja pravosudnog ispita
u Vašingtonu.

KA: OK, ali ovo baš i ne izgleda
kao Martina.

MR: Tako je. Tada sam bila muško,
tako sam odrasla.

Pre nego što sam prešla iz muškarca
u ženu, iz Martina u Martinu.

KA: Odrasla si kao Martin Rotblat.

MR: Tačno.

KA: I oko godinu dana posle ove slike
oženila si se jednom divnom ženom.

Da li je to bila ljubav na prvi pogled?
Kako se to desilo?

MR: Bila je ljubav na prvi pogled.

Videla sam Binu u jednoj diskoteci
u Los Anđelesu,

kasnije smo počele da živimo zajedno,

ali čim sam je videla,
primetila sam auru energije oko nje.

Zamolila sam je za ples.

Rekla je da je videla auru energije
oko mene.

Bila sam samohrani otac,
ona samohrana majka.

Pokazali smo jedno drugom slike naše dece

i u srećnom smo braku već trećinu veka.

(Aplauz)

KA: U to vreme si bila važan preduzetnik,

radila sa satelitima.

Mislim da si imala dve uspešne kompanije,

a potom si počela da radiš na problemu

korišćenja satelita u revoluciji radija.

Reci nam o tome.

MR: Da. Uvek sam volela
svemirsku tehnologiju

i sateliti su, po mom mišljenju,
kao kanui koje su naši preci

gurnuli u vodu.

Bilo mi je zanimljivo
da budem deo navigacije

okeana na nebu,

i kako sam razvijala razne tipove
sistema satelitske komunikacije,

bilo je najvažnije da lansiram
veće i moćnije satelite,

a posledica toga bi bile manje antene

koje primaju signal,

i posle direktnog
televizijskog emitovanja,

ideja mi je bila da ako bismo napravili
moćniji satelit,

prijemna antena bi bila toliko mala,

da bi bila sam deo paraboličnog tanjira,

ravna pločica ugrađena na krov automobila,

i bilo bi moguće imati satelitski radio
širom zemlje,

i to je danas Sirius XM.

KA: Sjajno. Ko ovde koristi Sirius?

(Aplauz)

MR: Hvala vam na mesečnim pretplatama.

(Smeh)

KA: To je uspelo, uprkos svim
tadašnjim predviđanjima.

Doživelo je ogroman komercijalni uspeh,

ali ubrzo posle, ranih devedesetih,

u tvom životu se desila velika promena
i postala si Martina.

MR: Tačno.
KA: Reci mi, kako se to desilo?

MR: Desilo se kroz konsultacije sa Binom
i naše četvoro divne dece,

razgovarala sam sa svakim od njih

da se osećam da je moja duša
uvek bila ženska,

ali sam se plašila da će mi se
ljudi smejati ako je pokažem,

pa sam je uvek držala u sebi

i pokazivala samo svoju mušku stranu.

I svako od njih je imao drugačije viđenje.

Bina je rekla: "Ja volim tvoju dušu,

i bilo da je spolja Martin ili Martina,

meni nije važno, volim tvoju dušu."

Moj sin je rekao: "Ako postaneš žena,
da li ćeš i dalje biti moj otac?"

Rekla sam, naravno,
uvek ću biti tvoj otac,

i danas sam njegov otac.

Moja najmlađa ćerka je uradila
najsjajniju stvar petogodišnjakinje.

Govorila je ljudima: "Volim mog tatu,
i ona voli mene".

Uopšte nije imala problem
sa stapanjem rodova.

KA: I par godina kasnije,
objavila si ovu knjigu:

"The Apartheid of Sex."

Šta je tvoja teorija u toj knjizi?

MR: Moja teorija je da na svetu ima
7 milijardi ljudi

i zapravo, 7 milijardi jedinstvenih načina
da se izrazi rod.

I ako ljudi možda imaju genitalije
muškarca ili žene,

genitalije ne određuju vaš rod

ili čak zapravo
ni vaš seksualni identitet.

To je samo stvar anatomije

i reproduktivnih organa,

a ljudi bi mogli da odaberu
koji god žele rod,

da ih društvo ne prisiljava u kategorije
muškarca ili žene,

kao što je Južna Afrika prisiljavala ljude
u kategorije crnaca ili belaca.

Iz antropologije znamo da je rasa fikcija,

iako je rasizam veoma, veoma stvaran,

i iz kulturologije znamo

da je podela na muški i ženski rod
konstruisana.

Stvarnost je rodna fluidnost

koja pokriva čitav kontinuum
od muškog do ženskog.

KA: Ti se ne osećaš uvek 100% kao žena.

MR: Tačno. Na neki način

menjam rod onoliko često
koliko i frizure.

KA: (Smeh) OK, ovo je tvoja
prelepa ćerka, Dženesis.

Pretpostavljam da je bila ovih godina
kada se nešto strašno desilo.

MR: Da, odjednom nije mogla
da se penje uz stepenice

do svoje sobe u našoj kući,

i posle nekoliko meseci poseta lekarima,

dijagnostikovana joj je retka,
skoro sigurno smrtna bolest

zvana plućna arterijska hipertenzija.

KA: Kako ste reagovali na to?

MR: Pa, prvo smo pokušali da je odvedemo
kod najboljih mogućih lekara.

Stigli smo do Nacionalnog dečjeg
medicinskog centra u Vašingtonu.

Načelnik pedijatrijske kardiologije

rekao nam je da će je uputiti
na transplantaciju pluća,

ali da se ne nadamo mnogo,

jer je veoma mali broj pluća dostupan,

naročito za decu.

Rekao je da su umrli svi
koji su oboleli od ove bolesti,

i ako je neko od vas gledao film
"Lorenzo's Oil",

tamo postoji scena gde se glavni lik

skotrlja niz stepenice, plačući
i kukajući nad sudbinom svog sina,

i upravo tako smo se osećali
zbog Dženesis.

KA: Ali to niste prihvatili
kao ograničenje.

Počeli ste da istražujete i vidite
da li nekako možete da pronađete lek.

MR: Tako je. Ona je tada nedeljama
bila na intenzivnoj nezi,

a Bina i ja smo se smenjivali u bolnici,

dok je ono drugo čuvalo ostalu decu,

a kada sam ja bila u bolnici,
a ona spavala,

išla sam u bolničku biblioteku.

Pročitala sam svaki članak koji sam našla
o plućnoj hipertenziji.

Nikada nisam učila biologiju,
čak ni na fakultetu,

pa sam morala da krenem od osnova,
sve do fakultetskog nivoa

i onda medicinskih knjiga, članaka,
napred-nazad,

i na kraju sam znala dovoljno
da bih mislila da je moguće

da neko može da pronađe lek.

Osnovali smo neprofitnu fondaciju.

Napisala sam opis, tražila od ljudi
da podnesu radove,

a mi bismo plaćali
medicinska istraživanja.

Postala sam stručnjak u toj oblasti -
lekari su mi rekli, Martina,

stvarno cenimo svo finansiranje
koje si obezbedila,

ali nećemo uspeti da pronađemo lek
na vreme

da bismo spasili tvoju ćerku.

Međutim, postoji jedan lek

koji razvija kompanija
"Burroughs Wellcome"

i koji bi mogao
da uspori napredak bolesti,

ali tu kompaniju je upravo kupila
kompanija "Glaxo Wellcome".

Oni su odlučili da ne razvijaju

nikakve lekove za retke bolesti,

možda možeš da iskoristiš svoju stručnost
u satelitskim komunikacijama

da razviješ taj lek
za plućnu hipertenziju.

KA: Kako si, zaboga,
dobila pristup tom leku?

MR: Otišla sam u "Glaxo Wellcome"

i pošto su me odbili tri puta
i zalupili mi vrata pred nosom,

jer nisu hteli da daju licencu za lek

stručnjaku za satelitske komunikacije,

nisu nikome hteli da daju lek,

i mislili su da nisam stručna,

konačno sam uspela da ubedim
mali tim ljudi da rade sa mnom

i da razvijem kredibilitet.

Slomila sam njihov otpor,

a usput, oni se nisu ni nadali
da će ovaj lek delovati,

pokušavali su da mi kažu:

"Samo traćite vreme.
Žao nam je zbog vaše ćerke."

Ali konačno, za 25.000 dolara

i dogovor da platim 10%
od bilo kakvih prihoda koje ostvarimo,

pristali su da mi daju
svetska prava na lek.

KA: Lek si izbacila na tržište
na sjajan način,

naplaćujući samo toliko
da pokriješ troškove.

MR: O da, Kris, ali to nije taj lek -

pošto sam napisala ček na 25.000 dolara,

i rekla: "U redu, gde je lek za Dženesis?"

oni su rekli: "Oh, Martina,
ne postoji lek za Dženesis.

Ovo je samo nešto
što smo isprobali na pacovima."

I dali su mi plastičnu vrećicu

sa malom količinom praška.

Rekli su: "Nemoj ovo davati ljudima",

i dali mi papir koji kaže da je to patent,

i od toga je trebalo da shvatimo
kako da napravimo ovaj lek.

Sto hemičara u SAD-u,
sa najboljih univerziteta,

zaklelo se da taj mali patent
nikad neće moći da postane lek.

I ako se pretvori u lek,
neće moći da se primeni,

jer mu je vreme poluraspada
bilo samo 45 minuta.

KA: A ipak, godinu-dve kasnije,
imala si lek

koji je pomogao Dženesis.

MR: Kris, izuzetna stvar je
da ova potpuno bezvredna

količina praška,

koja je dala iskru obećanja nade
za Dženesis,

ne samo da danas održava u životu
Dženesis i druge ljude,

nego i donosi skoro milijardu ipo dolara
zarade godišnje.

(Aplauz)

KA: Eto.

Ti si ovu kompaniju iznela na berzu,
zar ne?

I stekla ogromno bogatstvo.

I koliko si ono platila Glaxu,
posle onih 25.000?

MR: Da, pa, svake godine im plaćamo
10% od milijardu ipo,

150 miliona dolara,
prošle godine 100 miliona dolara.

To im je najbolja zarada na investiciju
koju su ikada imali. (Smeh)

KA: A najbolja od svih vesti,
pretpostavljam,

je ovo.

MR: Da, Dženesis je apsolutno
predivna mlada dama.

Živa je, zdrava, danas ima 30 godina.

Tu smo ja, Bina i Dženesis.

Ono što je naizuzetnije u vezi s njom,

je da je mogla da sa svojim životom
uradi bilo šta,

i veruj mi, ako odrastaš sa ljudima

koji ti u lice govore da patiš
od smrtne bolesti,

ja bih verovatno otrčala na Tahiti
i ne bih volela nikog više da vidim.

Umesto toga, ona bira da radi
u "United Therapeutics".

Kaže da želi da uradi sve što može
kako bi pomogla da ljudi

koji pate od retkih bolesti
dobiju lekove,

i danas je ona vođa naših projekata
za javne aktivnosti,

gde pomaže da se cela kompanija
digitalno ujedini i sarađuje

na pronalasku lekova
za plućnu hipertenziju.

KA: Ali nisu svi sa ovom bolešću te sreće.

Još uvek mnogi umiru,
a vi se i protiv toga borite. Kako?

MR: Tako je, Kris. Samo u SAD-u
oko 3000 ljudi godišnje,

možda 10 puta toliko na celom svetu,

i dalje umire od ove bolesti

jer lekovi usporavaju napredak bolesti,

ali je ne zaustavljaju.

Jedini lek za plućnu hipertenziju
i plućnu fibrozu,

cističnu fibrozu, emfizem,

hroničnu opstruktivnu bolest pluća,
od koje je umro Lenard Nimoj,

je transplantacija pluća,

ali na žalost, pluća su dostupna
samo za 2000 ljudi

u SAD godišnje,

dok skoro pola miliona ljudi godišnje

umire od poslednjeg stadijuma
plućnih bolesti.

KA: Kako možete da utičete na to?

MR: Bavim se mogućnošću da,

baš kao što večno održavamo

automobile, avione i zgrade

uz pomoć neograničene količine
rezervnih i mašinskih delova,

zašto ne napravimo neograničenu količinu
organa za transplantaciju

kako bi ljudi živeli neograničeno,

posebno ljudi sa plućnim bolestima.

Udružili smo se sa Kregom Venterom,
koji je dekodirao ljudski genom,

i sa kompanijom koju je osnovao

sa Piterom Diamandisom,
osnivačem X nagrade,

da genetski modifikujemo

genom svinje,

kako ljudsko telo ne bi odbacivalo
organe svinje,

i da tako napravimo neograničenu zalihu

organa za transplantaciju.

To radimo kroz našu kompaniju,
"United Therapeutics".

KA: Dakle, zaista veruješ
da u roku od decenije,

ovaj nedostatak organa za transplantaciju
može da se reši, pomoću njih?

MR: Apsolutno, Kris.

Sigurna sam u to, koliko sam bila
sigurna u uspeh koji smo doživeli

sa direktnim TV prenosom, Sirus XM.

To u stvari nije nuklearna fizika.

To je jednostavno sekvenciranje
jednog po jednog gena.

Veoma smo srećni da smo rođeni
u vreme kad je sekvenciranje genoma

rutinska radnja,

a izuzetni ljudi u "Synthetic Genomics"

mogu da pronađu određeni gen svinje,

da nađu problematične gene
i poprave ih.

KA: Ali ne samo tela -
mada je to izuzetno.

(Aplauz)

Tebe ne interesuju samo dugotrajna tela.

Nego i dugotrajni umovi.

Mislim da ovaj grafik tebi govori
nešto veoma važno.

Šta ovo znači?

MR: Ovo dolazi od Reja Kurcvela,
i znači

da razvoj računarske obrade,

hardvera, softvera,

napreduje takvim tempom

da će do 2020,
kao što smo videli u ranijim govorima,

postojati informaciona tehnologija

koja obrađuje informacije
i svet oko nas

istom brzinom kao i ljudski um.

KA: S tom činjenicom u vidu,
ti se pripremaš za taj svet,

verujući da ćemo uskoro moći - šta,

da sadržaj naših umova
nekako sačuvamo zauvek?

Kako to objašnjavaš?

MR: Pa, Kris, mi radimo na tome
da napravimo situaciju

gde ljudi mogu da naprave datoteku uma,

a to je kolekcija njihovih osobina,
njihove ličnosti,

sećanja, osećanja,

verovanja, stavova i vrednosti,

svega što smo do sada pretočili u Gugl,
Amazon, Fejsbuk,

i sve te informacije koje se tu nalaze,
u narednih par decenija,

kada softver bude mogao da sažme svest,

moći će da ožive svest
koja će uskoro biti u našoj datoteci uma.

KA: Ti se ne šališ u vezi s ovim.

Ozbiljna si. Ko je ovo?

MR: To je robotska verzija
moje voljene supruge, Bine.

Zovemo je Bina 48.

Progamirala ju je firma "Hanson Robotics"
iz Teksasa.

To je duplerica iz magazina
Nacionalna geografija

sa jednim od njenih čuvara,

i ona luta internetom

i ima stotine sati Bininih manerizama,
ličnosti.

Ona je kao dvogodišnje dete,

ali govori stvari
koje ljude obaraju s nogu,

a to je možda najbolje prenela

novinarka Njujork Tajmsa, Ejmi Harmon,
dobitnica Pulicerove nagrade,

koja kaže da njeni odgovori
često frustriraju,

ali često su i zanimljivi kao odgovori
neke žive osobe koju je intervjuisala.

KA: Da li razmišljaš i nadaš se

da će ova verzija Bine na neki način
živeti zauvek,

ili će neka buduća bolja verzija
moći da živi zauvek?

MR: Ne samo Bina, nego svi.

Znaš, skoro ništa nas ne košta
da pohranimo datoteke svog uma

na Fejsbuk, Instagram, šta god.

Mislim da su društveni mediji
jedan od najizuzetnijih izuma našeg doba,

i kako nam postaju dostupne aplikacije

koje dozvoljavaju da sve više
poboljšamo virtuelne pomoćnike,

i razvijamo svesne operativne sisteme,

svi na svetu, milijarde ljudi

će moći da razviju svoje umne klonove

koji će na internetu živeti njihov život.

KA: Martina, stvar je u tome da,

u bilo kom normalnom razgovoru
ovo zvuči potpuno suludo,

ali u kontekstu tvog života,
onoga što si uradila,

nekih stvari koje smo čuli ove nedelje,

realnosti koje konstruišu naši umovi,

ti se ne bi kladila protiv toga.

MR: Mislim da nije značajno
kad ja to kažem.

Ja samo prenosim aktivnosti

koje sprovode sjajne kompanije

u Kini, Japanu, SAD, Evropi.

Desetine miliona ljudi programiraju kod

koji izražava sve više aspekata
naše ljudske svesti,

i ne morate biti genije da shvatite

da će se sve ujediniti
i na kraju stvoriti ljudsku svest,

a to će svima biti važno.

U životu ima toliko stvari,

i ako možemo da imamo simulakrum,
svog digitalnog dvojnika

koji nam pomaže u čitanju knjiga,
kupovini,

koji je naš najbolji prijatelj,

mislim da će naši umni klonovi,
naše digitalne verzije

na kraju biti naši najbolji prijatelji,

i za mene i Binu lično,

mi se volimo do ludila.

Svaki dan govorimo

da se volimo još više nego pre 30 godina.

I ideja o klonovima uma

i regenerisanim telima,

za nas, Kris, znači da naša ljubav
može večno da traje.

Nikad ne dosadimo jedna drugoj,
sigurna sam da nikad nećemo.

KA: Verujem da je Bina ovde, zar ne?
MR: Jeste.

KA: Da li imamo bežični mikrofon?

Bina, da li bi došla na scenu?
Moram da ti postavim jedno pitanje.

Osim toga, moramo da te vidimo.

(Aplauz)

Hvala, hvala.

Pridruži se Martini ovde.

Vidi, kad ste se venčale,

da ti je neko rekao
da će kroz nekoliko godina

čovek za koga si se udala postati žena,

a da ćeš ti nekoliko godina kasnije
postati robot -

(Smeh) -

kako je to bilo?

Bina Rotblat: To je zaista
uzbudljiva avantura,

i tada to nikad ne bih pomislila,

ali počeli smo da postavljamo ciljeve

i da ostvarujemo zamisli,

i ubrzo smo sve više napredovali

a i dalje ne stajemo, što je sjajno.

KA: Martina mi je rekla nešto veoma lepo,

pre ovoga, preko Skajpa,

a to je da je želela da kao umna datoteka

živi stotinama godina,

ali ne bez tebe.

BR: Tako je, želimo to da uradimo zajedno.

Mi smo i pristalice krionike
i želimo da se probudimo zajedno.

KA: Samo da znate, po mom mišljenju,

ovo nije samo jedna od najneverovatnijih
životnih priča koju sam čuo,

ovo je jedna od najneverovatnijih
ljubavnih priča koju sam čuo.

Stvarno je uživanje
što ste obe ovde na TEDu.

Mnogo vam hvala.

MR: Hvala.

(Aplauz)