Zašto su neki ljudi altruističniji od drugih

Zašto neki ljudi rade nesebične stvari, pomažu drugima čak i rizikujući sopstvenu dobrobit? Psihološkinja istraživač Ebigejl Marš, izučava motivaciju ljudi koji obavljaju izuzetno altruistična dela, poput doniranja bubrega potpunom strancu. Da li su njihovi mozgovi prosto drugačiji?

Postoji čovek tamo negde

koji pomalo liči na glumca Idrisa Elbu,

ili je bar ličio pre 20 godina.

Ne znam bilo šta više o njemu,

osim toga da mi je jednom spasio život,

rizikujući sopstveni život.

Ovaj čovek je pretrčao četiri trake
na auto-putu u sred noći,

kako bi me smestio na sigurno mesto

nakon saobraćajne nesreće
u kojoj sam mogla da poginem.

Zbog svega toga sam, očito,
bila poprilično uzdrmana,

ali mi je takođe ostala
žarka, izjedajuća želja

da razumem zašto je to uradio,

koje su ga sile u njemu
navele da napravi ovaj izbor

kojima dugujem život,

da rizikuje sopstveni život
kako bi spasio život strancu?

Drugim rečima, koji su razlozi za njegovu
ili bilo čiju drugu sposobnost altruizma?

Ali prvo ću da vam ispričam šta se desilo.

Te noći, bilo mi je 19 godina

i vozila sam nazad svojoj kući
u Takomi, Vašington,

duž auto-puta Interstejt 5,

kada se maleni pas
džilitnuo direktno pred moj auto.

I uradila sam baš ono što ne bi trebalo,

skrenula sam da ga izbegnem.

I otkrila sam zašto
ne bi trebalo to da radite.

Svejedno sam udarila psa,

a zbog toga su zadnji točkovi proklizali

i auto se zavrteo preko auto-puta,

dok naposletku nisam završila
na brzoj traci auto-puta

okrenuta leđima nadolazećem saobraćaju,

a potom se motor ugasio.

I bila sam sigurna u tom trenu
da ću da umrem,

ali nisam

zbog postupka tog hrabrog čoveka,

koji mora da je doneo odluku

u deliću sekunde
nakon što je video moj nasukan auto,

da se zaustavi i pretrči
četiri trake auto-puta

po mraku,

kako bi mi spasio život.

I potom, nakon što je pokrenuo moj auto

i izveo me na sigurnost
i uverio se da ću da budem dobro,

ponovo se odvezao.

Nikad mi ni svoje ime nije rekao

i gotovo sam sigurna
da sam zaboravila da mu se zahvalim.

Pa pre nego što nastavim,

zaista želim da odvojim tren

da se zaustavim i kažem hvala tom strancu.

(Aplauz)

Sve ovo vam govorim

jer su događaji od te noći
unekoliko promenili pravac mog života.

Postala sam psiholog istraživač

i posvetila sam svoj rad razumevanju
ljudske sposobnosti da mare za druge.

Odakle ona potiče i kako se razvija,

i koji su ekstremni oblici
koje može da poprimi?

Ova pitanja su uistinu važna
za razumevanja osnovnih aspekata

ljudske društvene prirode.

Mnogi ljudi, a ovo uključuje sve

od filozofa i ekonomista do običnih ljudi,

veruju da je ljudska priroda
u osnovi sebična,

da smo zaista uvek motivisani
sopstvenom dobrobiti.

No, ako je to tačno, zašto neki ljudi,
poput stranca koji me je spasio,

rade nesebične stvari,
poput pomaganja drugima

uprkos ogromnom riziku
i ceni po njih same?

Odgovor na ovo pitanje

zahteva istraživanje korena
neverovatnih činova altruizma

i šta bi moglo te ljude
koji ispoljavaju altruizam

da razlikuje od drugih ljudi.

No sve do nedavno, veoma malo
se radilo na ovom problemu.

Čin čoveka koji me je spasio

se uklapa u najskučeniju
definiciju altruizma,

da je to voljno, rizično ponašanje

motivisano željom
da se pomogne drugom pojedincu.

Te je to nesebičan čin
namenjen da bude od koristi jedino drugom.

Šta bi uopšte moglo da objasni sličan čin?

Jedan od očitih odgovora je samilost,

koja je ključni pokretač altruizma.

No to povlači za sobom pitanje:

zašto je kod nekih ljudi
prisutnija nego kod drugih?

A odgovor bi mogao da bude
da su mozgovi veoma altruističnih ljudi

u osnovi različiti.

No da bismo razumeli kako,

zapravo sam krenula sa suprotnog kraja,

od psihopata.

Uobičajen pristup razumevanju
osnovnih aspekata ljudske prirode,

poput žudnje da se pomogne drugima,

je izučavanje ljudi
kod kojih ta žudnja ne postoji,

a psihopate su upravo takva grupa.

Psihopatija je razvojni poremećaj

sa čvrstim genetskim uporištem,

i rezultira ličnošću
koja je hladna i nemarna

i teži ispoljavanju antisocijalnog
i ponekad veoma nasilnog ponašanja.

Jednom smo moje kolege i ja sa Nacionalnog
instituta za mentalno zdravlje

sproveli jedno od prvih
istraživanja snimaka mozga

adolescenata psihopata,

i naša otkrića, kao i trenutna
otkrića drugih istraživača

su pokazala da ljudi koji su psihopate

prilično pouzdano ispoljavaju
tri karakteristike.

Prvo, iako generalno nisu bezosećajni
za emocije drugih ljudi,

bezosećajni su prema znacima
da su drugi ljudi u nevolji.

A naročito

imaju problema u prepoznavanju
uplašenih izraza lica, poput ovoga.

A uplašeni izrazi prenose
hitnu potrebu i emotivni nespokoj

i obično mame samilost
i potrebu za pomaganjem

kod ljudi koji ih vide,

te ima smisla da ljudi
kojima nedostaje samilosti

takođe znaju da budu
bezosećajni prema ovome.

Deo mozga

koji je najvažniji
za prepoznavanje preplašenih izraza

se zove amigdala.

Retki su slučajevi ljudi
kojima u potpunosti nedostaje amigdala

i oni su istinski nesposobni
da prepoznaju ispoljavanje straha.

Dok su kod zdravih odraslih osoba i dece

obično vidljivi veliki skokovi
u aktivnosti amigdale

kada posmatraju uplašena lica,

amigdale psihopata su nedovoljno
reaktivne na ove izraze lica.

Ponekad uopšte ne reaguju,

zbog čega možda imaju
problema da prepoznaju ove znake.

Na kraju, amigdale kod psihopata
su u proseku manje

za oko 18 do 20 procenata.

Dakle, sva ova otkrića
su pouzdana i snažna

i veoma su zanimljiva.

Znate da moje glavno interesovanje

nije razumevanje
zašto ljudi ne mare za druge,

već razumevanje zašto mare.

Stoga je istinsko pitanje:

da li bi izuzetan altruizam,

koji je suprotan psihopatiji

u smislu saosećanja
i žudnje da se pomogne drugima,

mogao da proistekne iz mozga
koji je takođe suprotan mozgu psihopate?

Neki vid antipsihopatskog mozga,

koji je više u stanju
da prepozna strah drugih ljudi,

amigdale koja je reaktivnija
na ovaj izraz lica

i takođe je možda veća od prosečne?

Moje istraživanje je pokazalo

da su sve tri stvari tačne.

A ovo smo otkrili,

testirajući populaciju
istinski izvanrednih altruista.

To su ljudi koji su donirali
jedan svoj bubreg

potpunom strancu.

Te su to ljudi koji su volontirali
da prođu kroz tešku operaciju

kako bi jedan od njihovih
zdravih bubrega bio uklonjen

i transplantiran veoma bolesnom strancu

koga nikad nisu
i verovatno i neće upoznati.

"Zašto bi bilo ko ovo uradio?"
je uobičajeno pitanje.

A odgovor bi mogao da bude

da mozgovi ovih izuzetnih altruista

imaju neke naročite karakteristike.

Bolji su u prepoznavanju
straha kod drugih ljudi.

Bukvalno su bolji u otkrivanju
kad je neko drugi u nevolji.

Ovo bi delimično moglo da bude jer
im je amigdala reaktivnija na ova lica.

I setite se da je to isti deo mozga
za koji smo otkrili

da je nedovoljno reaktivan kod psihopata.

I, na kraju, njihove amigdale
su takođe veće od prosečnih

za otprilike osam posto.

Pa, svi ovi podaci nagoveštavaju

postojanje nečega,
poput kontinuuma brige u svetu

koji je s jedne strane označen
ljudima koji su izrazite psihopate,

a s druge strane ljudima
koji su veoma saosećajni

i pokreću ih dela ekstremnog altruizma.

Ali ću da dodam da ono po čemu
su izuzetni altruist toliko različiti

nije samo to što
su u proseku saosećajniji.

Jesu,

ali još neobičnije kod njih

je da su saosećajni i altruistični

ne samo prema ljudima
koji su u njihovom najužem krugu

prijatelja i porodice. U redu?

Jer saosećati sa ljudima
koje volite i s kojima se identifikujete

nije izuzetno.

Istinski izvanredna saosećajnost altruiste
se proteže daleko mimo tog kruga,

čak i mimo njihovog šireg kruga poznanika,

na ljude koji su potpuno
van njihovog društvenog kruga,

na potpune strance,

baš poput čoveka koji me je spasio.

I imala sam priliku da pitam
mnoge altruistične donatore bubrega

kako to uspevaju da stvore
tako širok krug saosećajnosti,

da su spremni da daju
svoj bubreg potpunom strancu.

I otkrila sam da je za njih
uistinu teško da odgovore na to pitanje.

Pitam: "Kako to da ste
spremni da uradite ovo,

kad mnogi drugi ljudi ne bi?

Vi ste jedan od manje od 2000 Amerikanaca

koji je dao bubreg strancu.

Šta vas čini tako posebnim?"

A šta oni kažu?

Kažu: "Ništa.

Nema ništa naročito kod mene.

Ista sam kao i svi drugi."

I mislim da je to zapravo
odgovor koji mnogo otkriva

jer nagoveštava da krugovi
ovih altruista ne izgledaju ovako,

pre su sličniji ovome.

Nemaju centar.

Ovi altruisti bukvalno ne vide sebe

kao centar bilo čega,

da su bolji ili suštinski važniji
od bilo koga drugog.

Kad sam altruistkinju pitala
kakvog je smisla imalo doniranje bubrega,

rekla je: "Jer se ne radi o meni."

Druga je rekla:

"Nisam različita. Nisam jedinstvena.

Vaše istraživanje će da otkrije
da sam ista kao i vi."

Smatram da je najbolji opis
ovog divnog odsustva samoobuzetosti -

skromnost,

a to je vrlina,
koja prema rečima Sv. Avgustina

od ljudi pravi anđele.

Zašto je tako?

Tako je jer ako nemate središte kruga,

onda nema unutrašnjih
ili spoljašnjih krugova,

niko nije više ili manje vredan
vaše brige i saosećanja

od bilo koga drugog.

I mislim da ovo zaista
razlikuje izuzetne altruiste

od prosečnih osoba.

Ali takođe smatram da je ovaj
pogled na svet dostižan mnogima

a možda čak i većini ljudi.

A ovo smatram jer na društvenom nivou,

širenje altruizma i saosećajnosti
se već svuda dešava.

Psiholog Stiven Pinker i drugi su pokazali

da širom sveta za ljude
postaje sve manje prihvatljiva

patnja u krugovima
koji su sve širi za druge,

a to je dovelo do pada
u svim vidovima okrutnosti i nasilja,

od zlostavljanja životinja
i porodičnog nasilja do smrtne kazne.

I dovelo je do porasta
u svim vidovima altruizma.

Pre sto godina ljudi bi smatrali
da je smešno

koliko je normalno i uobičajeno

da ljudi doniraju svoju krv i koštanu srž

trenutno potpunim strancima.

Da li je moguće da će
za sto godina od sad

ljudi da smatraju
da je doniranje bubrega strancu

jednako normalno i uobičajeno

kao što danas smatramo
da je doniranje krvi i koštane srži?

Možda.

Pa, šta je u korenu
svih ovih sjajnih promena?

Delimično se čini

da je to porast bogatstva
i životnog standarda.

Kako društva postaju bogatija i imućnija,

čini se da ljudi usmeravaju
svoju pažnju ka spolja,

i posledica toga je porast u raznim
vidovima altruizma prema strancima,

od volontiranja i dobrotvornih donacija,
čak i do altruističnih donacija bubrega.

Ali sve ove promene takođe povlače

čudne i paradoksalne rezultate,

a to je da čak iako svet
postaje bolje i humanije mesto,

a jeste tako,

uobičajeno je viđenje da postaje sve gori

i okrutniji, a nije tako.

I ne znam tačno zašto je tako,

ali mislim da je možda
zato što znamo mnogo više

o patnji stranaca na udaljenim mestima

i stoga sad marimo daleko više

o patnji tih dalekih stranaca.

Ali su evidentni vidovi promene
koju trenutno pokazujemo;

da su koreni altruizma i saosećajnosti

podjednako deo ljudske prirode
kao okrutnost i nasilje,

možda čak i više,

i dok se neki ljudi čine
po prirodi osetljivijim

prema patnji udaljenih drugih,

zaista verujem da je sposobnost
izmeštanja sebe

iz središta kruga

i širenje kruga saosećanja ka spolja,
da bismo uključili čak i strance,

dostižno skoro svim ljudima.

Hvala vam.

(Aplauz)