Ivan Krastev: Da li demokratija može da postoji bez poverenja?

Pet velikih revolucija je oblikovalo političku kulturu tokom poslednjih 50 godina, kaže teoretičar Ivan Krastev. Pokazuje nam kako svaki korak napred - od kulturne revolucije '60-ih do poslednjih otkrića u neuronauci - u isto vreme ruši poverenje u demokratska sredstva. Kako on kaže: "Ono što je bilo dobro, u isto vreme je bilo loše." Može li demokratija da preživi?

Bojim se da sam jedan od onih govornika

za koje se nadate da nećete susresti na TED-u.

Kao prvo, nemam mobilni telefon,

tako da sam siguran po tom pitanju.

Drugo, politički teoretičar

koji namerava da govori o krizi demokratije

verovatno i nije najzanimljivija tema
koju možete zamisliti.

Pored toga, neću vam dati nikakve odgovore.

Više ću pokušati da dodam neka pitanja
o kojima ćemo razgovarati.

Jedna od stvari koju želim da preispitam

je ova veoma popularna nada
današnjeg vremena

da transparentnost i otvorenost

mogu vratiti poverenje
u demokratske institucije.

Ima još jedan razlog zbog kog treba
da ste sumnjičavi u vezi sa mnom.

Vi ste, kao Crkva TED-a,
veoma optimistična zajednica.

(Smeh)

U suštini, verujete u složenost,
ali ne u dvosmislenost.

Kao što vam je rečeno, ja sam Bugarin.

A prema nekim istraživanjima,

mi Bugari smo najpesimističniji narod na svetu.

(Smeh)

U časopisu "Ekonomist"
nedavno je objavljen članak

o jednoj nedavno sprovedenoj studiji o sreći,

a naslov je bio "Srećni, nesrećni i Bugari".

(Smeh)

Sada kada znate šta da očekujete,

hajde da krenem sa pričom.

Izborni je dan, uz to kišovit,
u jednoj maloj zemlji -

koja bi mogla biti moja zemlja, ali i vaša.

I upravo zbog kiše,
sve do četiri sata posle podne

niko se nije pojavio na glasačkim mestima.

Zatim, kiša je prestala i

ljudi su otišli da glasaju.

Kada su glasovi prebrojani,

tri četvrtine glasača
se opredelilo za prazne listiće.

I vlada i opozicija

su jednostavno bili paralizovani.

Zna se šta treba uraditi u vezi sa protestima.

Znate koga da uhapsite,
a sa kim da pregovarate.

Ali šta učiniti sa ljudima
koji su glasali praznim listićem?

Zbog toga je vlada odlučila
da ponovo raspiše izbore.

Ovoga puta je čak veći broj,

83 posto glasača,
glasao praznim listićima.

Jednostavno su otišli na glasačka mesta

kako bi rekli da nemaju za koga da glasaju.

Ovo je uvod predivnog romana Žozea Saramaga

"Viđenje".

Meni se čini da taj uvod izvrsno opisuje

deo problema demokratije u Evropi
sa kojim se suočavamo danas.

S jedne strane, niko ne dovodi u pitanje

da je demokratija najbolji vid vladavine.

Demokratija je jedini izbor.

Problem je u tome što mnogi počinju da veruju

da to i nije baš pravi izbor.

Poslednjih trideset godina,
politikolozi su primetili

stalan pad izlaznosti na izborima

i da su najmanje zainteresovani da glasaju

oni ljudi za koje očekujete
da će dobiti najviše glasanjem.

Mislim na nezaposlene i siromašne.

To je suštinsko pitanje.

Naročito sada sa ekonomskom krizom,

možemo da vidimo da su poverenje u politiku

i poverenje u demokratske institucije,

zaista uništeni.

Prema poslednjem istraživanju Evropske komisije,

89 posto građana Evrope
veruje da je sve veći jaz

između mišljenja onih koji kreiraju politiku
i mišljenja javnosti.

Samo 18 posto Italijana i 15 posto Grka

veruje da je njihov glas bitan.

U suštini, ljudi počinju da shvataju
da mogu promeniti vlade,

ali ne mogu promeniti politiku.

A pitanje koje želim da postavim je sledeće:

kako je moguće da živimo u društvima

koja su slobodnija nego ikada pre -

imamo više prava, možemo lakše putovati,

imamo pristup većem broju informacija -

i u isto vreme imamo potpuno srozavanje

poverenja u naše demokratske institucije?

Želim da pitam sledeće:

šta je bilo dobro, a šta loše u ovih 50 godina

kada govorimo o demokratiji?

Počeću sa onim što je dobro.

Prva stvar koja je bila dobra su, naravno,

ovih pet revolucija koje su, po mom viđenju,

značajno promenile način na koji živimo
i produbile naše demokratsko iskustvo.

Prvo su bile kulturna i socijalna revolucija 1968.
i sedamdesetih,

koje su stavile pojedinca u središte politike.

To je bilo vreme ljudskih prava.

Takođe bio je to i ključni proboj,
kultura nezadovoljstva,

kultura suštinskog nonkonformizma,

koja do tada nije bila poznata.

Verujem da su čak i stvari poput toga

u značajnoj meri deca '68. -

bez obzira što većina nas
u to vreme još nije ni bila rođena.

Nakon toga '80-ih smo imali tržišnu revoluciju.

Bez obzira što mnogi levičari
pokušavaju da je mrze,

istina je da je upravo tržišna revolucija
bila ta koja je poslala sledeću poruku:

"Vlada ne zna bolje".

Od tada imate društva vođena izborima.

I naravno, revolucija 1989. -
krah komunizma, kraj Hladnog rata.

Tu nastaje globalni svet.

Sada imamo internet.

Ovo nije publika kojoj bih želeo propovedati

o tome u kolikoj je meri internet osposobio ljude.

Promenio je način na koji komuniciramo

i u suštini, na koji posmatramo politiku.

Sama ideja političke zajednice
se potpuno izmenila.

Pomenuću još jednu revoluciju,

a to je revolucija u kognitivnoj nauci,

koja je u potpunosti promenila način

na koji shvatamo kako ljudi donose odluke.

Znači, ovo su one stvari koje su dobre.

Ali ako pogledamo šta je bilo loše,

završićemo sa istih pet revolucija.

Najpre smo '60-ih i '70-ih imali

kulturnu i socijalnu revoluciju,

koje su na izvestan način
uništile ideju zajedničke svrhe.

Sama ideja, sve ove zajedničke imenice
o kojima su nas učili -

nacija, klasa, porodica.

Razvod nam se dopao,
u slučaju da smo i bili venčani.

Sve ovo je u velikoj meri bilo izloženo napadima.

Jako je teško uključiti ljude u politiku

kada veruju da je ono što je zaista važno

zapravo njihovo lično mišljenje.

Imate tržišnu revoluciju tokom '80-ih

i ogroman rast socijalne nejednakosti.

Setite se, sve do '70-ih,

širenje demokratije uvek je bilo propraćeno

smanjenjem neravnopravnosti.

Što bi društva postajala demokratskija,

sve više je bilo jednakosti.

Sada imamo obrnutu tendenciju.

Širenje demokratije je sada
u velikoj meri propraćeno

porastom nejednakosti.

Smatram da je to vrlo zabrinjavajuće

kada govorimo o tome šta je dobro, a šta loše

u vezi sa demokratijom danas.

A ako se vratimo na 1989. -

nešto što u principu ne očekujete
da bi bilo ko kritikovao -

mnogi će vam reći:
"Slušaj, upravo je kraj Hladnog rata

uništio socijalni sporazum između elita
i običnih ljudi u Zapadnoj Evropi."

Dok je još postojao Sovjetski Savez,

bogatima i moćnima je bio potreban narod,

jer su ga se plašili.

Elite su sada u principu oslobođene.

Dosta su mobilne.
Ne možete im nametnuti poreze.

One se zapravo ne plaše naroda.

Kao rezultat toga, imamo dosta neobičnu situaciju

da su se elite otele kontroli glasača.

Nije slučajnost

da glasači više nisu zainteresovani da glasaju.

Kada pričamo o internetu,

istina je da nas internet sve povezuje,

ali takođe moramo znati da je internet stvorio
i ove odjeke i političke getoe

u kojima možete ostati do kraja života
sa političkom zajednicom kojoj pripadate.

Sve je teže

razumeti one koji nisu poput vas.

Znam da mnogi među vama

fantastično govore o digitalnom svetu
i mogućnostima saradnje,

ali vidite li šta je taj digitalni svet
danas učinio američkoj politici?

To je delimično rezultat internet revolucije.

To je druga strana onoga što nam se sviđa.

A kada govorimo o kognitivnoj nauci,

ono što su politički savetnici
naučili od kognitivnih naučnika

je da više ne govore o idejama,

da ne govore o političkim programima.

Ono što je zaista bitno je
da manipulišu osećanjima ljudi.

To je toliko snažno prisutno da,

dok u današnje vreme govorimo o revolucijama,

te revolucije više ne nazivamo
po ideologijama ili idejama.

Revolucije su nekada imale ideološka imena.

Mogle su da budu komunističke, liberalne,

mogle su da budu fašističke ili islamske.

Sada se revolucije nazivaju
prema mediju koji se najviše koristi.

Tako imamo Fejsbuk revoluciju, Tviter revoluciju.

Sadržaj više nije bitan, problem je u mediju.

Ovo kažem jer je jedna od glavnih tačaka to

da ono što je dobro, istovremeno je i loše.

Sada kada pokušavamo da shvatimo
kako da promenimo situaciju,

šta da uradimo sa demokratijom,

treba da imamo na umu ovu dvoznačnost.

Verovatno će neke stvari koje najviše volimo

istovremeno biti i stvari
koje nas najviše mogu povrediti.

U današnje vreme je jako popularno verovanje

da ovaj poriv za transparentnošću,

ova kombinacija aktivnih građana,
novih tehnologija

i transparentno-prijateljskog zakonodavstva

može da vrati poverenje u politiku.

Verujete da je, kada imate sve ove nove tehnologije
i ljude koji su spremni da ih koriste,

vladama mnogo teže da lažu,

da će im biti teže da kradu

i da će im verovatno biti još teže da ubiju.

To je verovatno tačno.

Ali verujem da takođe moramo da budemo jasni

da sada kada stavimo transparentnost
u samo središte politike,

tu je poruka da je transparentnost glupa.

Transparentnost ne znači
vraćanje poverenja u institucije.

Transparentnost je upravljanje
nepoverenjem u politici.

Podrazumevamo da će naša društva
biti zasnovana na nepoverenju.

Nepoverenje je oduvek bilo
jako bitno za demokratiju.

Zbog toga imate stalne provere.

Zbog toga i imate ovo kreativno nepoverenje

između predstavnika i onih koje oni predstavljaju.

Međutim, kada se politika svede
samo na upravljanje nepoverenjem,

onda - a veoma mi je drago da je pomenuta "1984." -

znači da ćemo sada imati "1984."
obrnutim redosledom.

To neće biti Veliki brat koji nas posmatra,

već ćemo mi biti Veliki brat

koji posmatra političku klasu.

Ali, da li je to ideja slobodnog društva?

Na primer, možete li da zamislite

da će se pristojni, građanski orijentisani,
talentovani ljudi kandidovati za pozicije

ukoliko zaista veruju

da je politika takođe i upravljanje nepoverenjem?

Zar se ne plašite da će sve ove tehnologije

koje će ući u trag

svakoj izjavi političara o određenim pitanjima,

zar se ne plašite da će to biti izuzetno
snažan signal političarima

da ponavljaju svoje pozicije,
čak i one veoma pogrešne

jer će doslednost biti
mnogo važnija od zdravog razuma?

A vi Amerikanci koji ste sa nama danas,

zar se ne plašite da će vaši predsednici vladati

na osnovu onoga što su izjavili
tokom primarnih izbora?

Smatram to izuzetno značajnim

jer demokratija podrazumeva
da ljudi menjaju svoja mišljenja

na osnovu racionalnih argumenata i razgovora.

Mogli bismo izgubiti ovu izuzetno plemenitu ideju

zadržavanja odgovornosti

radi pokazivanja netolerancije prema političarima

za oportunizam.

To je za mene izuzetno bitno.

Verujem da kada danas razgovaramo o politici,

verovatno ima smisla

pogledati i ovu vrstu priče.

Ali ne zaboravite da je svako otkrivanje
istovremeno i skrivanje.

Bez obzira na to koliko
naše vlade žele da budu transparentne,

one će biti selektivno transparentne.

U maloj zemlji, koja bi lako mogla da bude moja zemlja,

ali i vaša,

doneli su odluku - ovo je istinita priča -

da će sve odluke vlade

i sve rasprave Saveta ministara

biti objavljene na internetu

24 časa nakon rasprave.

Javnost je u ogromnom broju bila za to.

Tako sam imao priliku da razgovaram sa premijerom

zbog čega je doneo takvu odluku.

Rekao je: "Slušaj, ovo je najbolji način

da začepim usta nekima od ministara

jer će im biti jako teško da se usprotive

znajući da će 24 časa nakon toga

sve biti u javnosti,

što bi zasigurno proizvelo političku krizu."

Tako da kada govorimo o transparentnosti,

kada govorimo o otvorenosti,

zaista smatram da ono što moramo imati na umu

je da je ono što je dobro, istovremeno i loše.

A ovo je rekao Gete,
koji nije bio ni Bugarin, niti politikolog,

pre nekoliko vekova:

"Velika je sena tamo gde je dosta svetlosti."

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)