Зашто треба да знате колику плату имају ваше колеге | Дејвид Беркус (David Burkus) | TEDxUniversityofNevada

Колико вас плаћају? У каквом је то односу са платама ваших колега? Требало би да то знате, а и они би требало да то знају, каже истраживач менаџмента, Дејвид Беркус. У овом говору, Беркус преиспитује наше културолошке претпоставке везане за то да висина плата остане тајна и убедљиво представља разлоге због којих би дељење тих података могло бити корисно за запослене, организације и друштво.

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају који користи формат TED конференције, али га независно организује локална заједница. Сазнајте више на http://ted.com/tedx.

Колико вас плаћају?

Немојте одговорити на то наглас,

али у глави замислите број.

Е, сад, шта мислите, колику плату има
особа која седи поред вас?

Поново, немојте одговорити наглас на то.

(Смех)

На послу, шта мислите,

колико плаћају особу која је на одељењу
или седи за столом поред вас?

Да ли знате?

Да ли треба да знате?

Приметите да ми је помало незгодно
што уопште постављам ова питања.

Ипак, признајте,
некако бисте желели да знате.

Већини нас није пријатна идеја
да обелоданимо своју плату.

Не треба да кажемо својим суседима

и дефинитивно не треба
да кажемо суседима у канцеларији.

Наводни разлог је да би,
ако би сви знали колико су сви плаћени,

све пошло по злу.

Дошло би до свађа, расправа,

чак би можда пар људи и дало отказе.

Међутим, шта ако је скривање
заправо узрок тог целокупног раздора?

И шта би се десило
ако бисмо отклонили то скривање?

Шта ако би отвореност заправо увећала
осећај правичности и сарадње

унутар једне компаније?

Шта би се десило ако бисмо имали
потпуно транспарентне плате?

У току протеклих пар година,

проучавао сам корпоративне
и предузетничке лидере

који преиспитују конвенционалну мудрост
о томе како треба водити компанију.

Питање плате се упорно јавља,

а одговори нас упорно изненађују.

Испоставило се да транспарентност плате -

отворено дељење података
о платама у компанији -

чини да је радно место боље
и за запосленог

и за организацију.

Када људи не знају колика је њихова плата
у поређењу са колегама,

вероватније је да ће мислити
да нису довољно плаћени

и да их можда дискриминишу.

Да ли желите да радите на месту
које толерише идеју

да се осећате недовољно плаћени
или дискриминисани?

Међутим, прикривање
висине плате чини управо то,

а то је пракса стара
колико је и уобичајена,

упркос чињеници да у Сједињеним Државама

закон штити право запосленог
да разговара о својој плати.

У једном познатом примеру
старом неколико деценија,

управа часописа „Сајам таштине“

заправо је свима послала допис са насловом

„Забрањена дискусија међу запосленима
о плати коју примају.“

„Забрањена“ дискусија међу запосленима
о плати коју примају.

Е, сад, тај допис нису баш сви прихватили.

Њујоршки писци као што су Дороти Паркер,

Роберт Бенчли и Роберт Шервуд,

сви писци „Округлог стола Алгонквина“,

одлучили су да се заложе
за транспарентност

и дошли су на посао наредног дана

са платама исписаним на знаковима
који су висили на њиховом врату.

(Смех)

Замислите да се појавите на послу

са платом исписаном преко груди
да је сви могу видети.

Ипак, зашто би компанија уопште желела
да спречи разговор о платама?

Зашто неки људи то прихватају,
док се други буне?

Испоставило се да је,
поред претпостављених разлога,

прикривање плата заправо начин
да се уштеди пуно новца.

Видите, прикривање плата

води ка нечему што економисти зову
„асиметрија информација“.

Ово је ситуација у којој, у преговорима,

једна страна има гомилу информација
више него друга страна,

а при запошљавању, напредовању
или разговорима о годишњим повишицама

послодавац може да искористи прикривање
да уштеди пуно новца.

Замислите колико бисте боље
преговарали о повишици

ако бисте знали свачију плату.

Економисти упозоравају
да асиметрија информација

може проузроковати
да се тржишта преокрену наопачке.

Неко остави извештај о плати
на фотокопир машини

и одједном сви вичу једни на друге.

Заправо, чак и упозоравају

да асиметрија информација може довести
до тоталног пропадања тржишта,

а ја мислим да смо скоро стигли тамо.

Ево и зашто.

Као прво, већина запослених нема појма

колика им је плата
у односу на плате колега.

У испитивању из 2015. године
на 70 000 запослених,

две трећине оних који имају плату
у складу са просеком на тржишту

рекло је да осећају
да нису довољно плаћени.

Међу свима онима који су осећали
да нису довољно плаћени,

60 процената је изјавило
да имају намеру да дају отказ,

без обзира каква им је позиција -
недовољно плаћени, преплаћени

или плаћени према просеку на тржишту.

Да сте део овог истраживања,
шта бисте рекли?

Да ли сте недовољно плаћени?

Па, чекајте - како уопште знате,

када вам није дозвољено
да разговарате о томе?

Следеће, асиметрија информација,
прикривање висина плате,

омогућава да је лакше
игнорисати дискриминацију

која већ постоји на данашњем тржишту.

У извештају Института за истраживање
политике према женама из 2011. године,

разлика у платама између мушкараца и жена

износила је 23 процената.

Одатле потиче оних 77 центи на долар.

Међутим, у федералној влади,

у којој се плате везују за одређене нивое

и сви знају какви су то нивои,

родна разлика у платама
смањује се на 11 посто,

а ово се дешава
пре контролисања свих фактора

око којих економисти расправљају
да ли их треба контролисати.

Ако заиста желимо да укинемо
родну разлику у платама,

можда треба да кренемо
са отвореношћу платног списка.

Ако овако изгледа потпуни пад тржишта,

онда је отвореност једини начин
да се обезбеди приступ који је фер.

Схватам да, ако дозволите
да људи знају колико зарађујете,

то може бити непријатно,

али зар није мање непријатно

од тога да се увек питате
да ли вас дискриминишу

или да ли вам жена, ћерка или сестра
примају плату која није фер?

Отвореност остаје најбољи начин
да се обезбеди праведност,

а транспарентност везана
за плате то омогућава.

Због тога предузетнички
и корпоративни лидери

експериментишу са поделом плата годинама.

На пример, Дејн Еткинсон.

Дејн је серијски предузетник
који је покренуо многе компаније

у условима у којима су плате тајне,

а чак је и користио тај услов да плаћа
двоје једнако квалификованих особа

изузетно различито,

у зависности од тога
колико добро преговарају.

Дејн је видео и раздор
који се дешава као последица овога.

Тако, када је покренуо
своју најновију компанију, „Самол“,

био је од почетка посвећен
транспарентности плата,

а резултати су били изузетни.

У студији за студијом,

када људи знају колико су плаћени

и у каквом је то односу
са платама њихових колега,

вероватније је да ће радити више
да побољшају свој учинак,

да ће се више заложити,
а мање вероватно да ће дати отказ.

Због тога Дејн није сам.

Од технолошких старт-апова,
какав је „Бафер“,

до десетине хиљада
запослених у „Хол Фудзу“,

где не само да је плата видљива свима,

већ су и подаци везани за учинак
радње и вашег одељења

доступни на компанијском интранету

за све који желе да их виде.

Е, сад, транспарентност плата
има много облика.

Нема модела који свима одговара.

Неки објављују плате да их сви виде.

Неки то задржавају само унутар компаније.

Неки објављују формулу
за израчунавање плате,

а други објављују нивое плаћања

и додају све на тај ниво.

Дакле, не морате да направите знакове

за све своје запослене
које ће носити по канцеларији.

Не морате ни да будете једини
који ће носити знак

који сте направили код куће.

Међутим, сви можемо предузети
боље кораке ка транспарентности плата.

За оне међу вама који су имају овлашћења

да крену ка транспарентности -

време је да се крене напред,

а за оне међу вама
који немају та овлашћења -

време је да заштитите своја права на то.

Па, колико вас плаћају?

И у каквом је то односу
са платама људи са којима радите?

Треба да знате.

А и они би требало да знају.

Хвала вам.

(Аплауз)