Raskrinkavanje mitova o opsesivno-kompulzivnom poremećaju - Nataša M. Santos (Natascha M. Santos)

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/debunking-the-myths-of-ocd-natascha-m-santos

Postoji uvreženo pogrešno razumevanje da ako volite da pedantno sređujete stvari, održavate higijenu ruku ili planirate vikend do poslednje sitnice, patite od OKP-a. Zapravo, OKP (opsesivno-kompulzivni poremećaj) je ozbiljno psihijatrijsko stanje koje učestalo nailazi na pogrešno razumevanje društva, ali i profesionalaca iz područja mentalnog zdravlja. Nataša M. Santos raskrinkava mitove koji okružuju OKP.

Lekciju pripremila: Nataša M. Santos, animacija: Zedem Media.

Postoji uvreženo pogrešno mišljenje

da ako volite
da pedantno organizujete svoje stvari,

održavate ruke čistima

ili planirate vikend
do poslednjeg detalja,

možda imate OKP.

U stvari, OKP, što označava
opsesivno-kompulzivni poremećaj,

ozbiljno je psihijatrijsko stanje

koje učestalo nailazi
na pogrešno razumevanje društva,

ali i profesionalaca
iz područja mentalnog zdravlja.

Započnimo sa raskrinkavanjem
nekih mitova.

Mit broj 1:

repetitivna ili ritualistička ponašanja

jednaka su OKP-u.

Kao što i samo ime govori,

opsesivno-kompulzivni poremećaj
ima dva aspekta -

nametljive misli, slike ili impulse,
poznate kao opsesije,

i prisilna ponašanja
koja ljudi upražnjavaju

da bi odagnali anksioznost
koju prouzrokuju opsesije.

Radnje koje ljudi
često dovode u vezu sa OKP-om,

kao što su preterano pranje ruku
ili proveravanje stvari u više navrata,

mogu biti primeri
opsesivnih ili kompulzivnih tendencija

koje mnogi od nas ispoljavaju
s vremena na vreme.

Međutim, pravi poremećaj je mnogo ređi
i može biti prilično iznurujući.

Ljudi pogođeni ovom bolešću

imaju malo ili nimalo kontrole
nad opsesivnim mislima

i kompulzivnim ponašanjem,

što oduzima mnogo vremena

i ometa ih u poslu, školovanju
ili društvenom životu

do te mere da stvara
značajnu opasnost.

Ovaj skup dijagnostičkih kriterijuma
je ono što odvaja ljude koji pate od OKP-a

od onih koji su možda nešto pedantniji

ili opsednutiji higijenom
nego što je uobičajeno.

Mit broj 2: glavni simptom OKP-a
je preterano pranje ruku.

Iako je pranje ruku najuobičajenija slika
OKP-a u popularnoj kulturi,

opsesije i kompulzije mogu da se jave
u različitim oblicima.

Opsesije mogu da se manifestuju
kao strahovi od trovanja i bolesti,

zabrinutost o povređivanju drugih,

ili okupiranost brojevima, obrascima,
moralnošću, ili seksualnim identitetom.

Kompulzije mogu da obuhvataju
preterano čišćenje ili proveravanje,

sve do probirljivog uređenja predmeta

ili hodanje
po unapred određenim obrascima.

Mit broj 3:

osobe sa OKP-om ne razumeju
da se ponašaju iracionalno.

Mnoge osobe sa OKP-om
zapravo veoma dobro razumeju

odnos između opsesija i kompulzija.

Nemogućnost da izbegnu ove misli i radnje,

iako postoji svest
o njihovoj iracionalnosti,

jedan je od razloga
zašto je OKP tako mučan.

Oni koji pate od OKP-a
izveštavaju da se osećaju ludo

jer doživljavaju anksioznost
koja se zasniva na iracionalnim mislima

i nalaze da je teško
da kontrolišu svoje reakcije.

Šta zapravo uzrokuje OKP?

Frustrirajući odgovor je
da ne znamo zaista šta.

Ipak, posedujemo neke važne naznake.

OKP se smatra neurobiološkim poremećajem.

Drugim rečima, istraživanje pokazuje
da su mozgovi onih koji boluju od OKP-a

podešeni tako da se ponašaju
na određeni način.

Istraživanja obuhvataju tri područja mozga

raznoliko uključenih
u društvenom ponašanju,

složenom kognitivnom planiranju,
dobrovoljnim pokretima,

kao i emotivnim i motivacionim reakcijama.

Drugi deo slagalice je

da se OKP dovodi u vezu
sa niskim nivoom serotonina,

neurotransmitera koji saobraća
između moždanih struktura

i pomaže u regulisanju vitalnih procesa,

kao što su raspoloženje, agresija,
kontrola impulsa,

san, apetit, temperatura tela i bol.

Ipak, da li su serotonin i aktivnost
u ovim moždanim područjima uzroci OKP-a

ili simptomi nepoznatog
unutrašnjeg razloga poremećaja?

Verovatno nećemo znati

sve dok ne stignemo
do dubljeg razumevanja mozga.

Dobra vest je da postoje
efikasna lečenja OKP-a

koja uključuju lekove
koji povećavaju serotonin u mozgu

ograničavajući njegovu ponovnu apsorbciju
od strane moždanih ćelija,

bihevioralna terapija
koja postepeno desenzitizuje pacijenta

prema anksioznostima,

a u nekim slučajevima
i elektrokonvulzivnu terapiju

ili operaciju, kada OKP ne reaguje
na druge vrste lečenja.

Saznanje da vas sopstveni mozak laže,

a da u isto vreme ne možete da se
oduprete njegovim komandama je agonija,

ali sa znanjem i razumevanjem
dolazi i moć da se potraži pomoć,

a buduća istraživanja mozga

mogla bi konačno obezbediti
odgovore koje tražimo.