Moje putovanje zahvaljivanja svim ljudima odgovornim za moju jutarnju kafu

Pisac AJ Džejkobs se zaputio u pohod sa varljivom i u srži prostom idejom: da lično zahvali svakoj osobi koja je pomogla u spremanju njegove jutarnje šoljice kafe. Nakon više od hiljadu „hvala“, Džejkobs se osvrće na beskonačno putovanje koje je usledilo, i deli sa nama transformativnu mudrost koju je usput stekao. „Otkrio sam da moja kafa ne bi bila moguća bez stotina ljudi koje uzimam zdravo za gotovo“, kaže Džejkobs.

Dakle, ne volim da se hvalim,

ali strašno sam dobar
u pronalaženju razloga za nerviranje.

To je moja istinska specijalnost.

Mogu da čujem 100 komplimenata
i samo jednu uvredu,

i šta ću da upamtim?

Uvredu.

A prema istraživanjima, nisam usamljen.

Nažalost, ljudski mozak je podešen
da se usredsređuje na loše stvari.

Ovo je možda bilo od pomoći
kada smo bili pećinski ljudi,

koji pokušavaju da izbegnu grabljivice,

ali sada se radi o groznom
načinu da se ide kroz život.

To je istinski sastavni deo
anksioznosti i depresije.

Pa kako možemo da se suprotstavimo
sklonosti mozga ka pesimizmu?

Prema mnogim istraživanjima,
jedno od najboljih oružja je zahvalnost.

Saznavši to, započeo sam novu tradiciju
u svojoj kući pre nekoliko godina.

Pre obroka bih sa suprugom i decom

izgovorio molitvu zahvalnosti.

Molitva baš i nije prava reč.

Ja sam agnostik, pa sam se umesto
zahvaljivanja bogu,

zahvaljivao nekim ljudima koji su pomogli
u tome da moja hrana postoji.

Rekao bih: „Želim da se zahvalim seljaku
koji je uzgojio ovaj krompir

i kamiondžiji koji je prevezao
ovaj krompir do prodavnice

i kasirki koja je naplatila ovaj krompir.“

I smatrao sam da ova tradicija
ide sasvim dobro.

Onda mi je jednog dana
moj 10-godišnji sin rekao:

„Znaš, tata, ti ljudi nisu u našem stanu.

Ne mogu da te čuju.

Da ti je zaista stalo, otišao bi
i zahvalio bi im se lično.“

Pomislio sam:
„Hm, to je zanimljiva ideja.“

(Smeh)

E sad, pisac sam i zbog svojih knjiga
volim da idem u avanture.

Idem u pohode.

Pa sam odlučio da ću da prihvatim
sinovljev izazov.

Činio se dosta prostim.

A da bih ga dodatno uprostio,

odlučio sam da se usredsredim
na samo jednu namirnicu.

Namirnicu bez koje ne mogu da živim:

moju jutarnju šoljicu kafe.

Pa, ispostavilo se da uopše nije prosto.

(Smeh)

Ovaj pohod je potrajao mesecima.

Odveo me je na put oko sveta.

Jer sam otkrio da moja kafa
ne bi bila moguća

bez stotina ljudi
koje uzimam zdravo za gotovo.

Pa bih zahvalio kamiondžiji

koji je dovezao zrna kafe u kafedžinicu.

Ali on ne bi obavio taj posao
da nema puta.

Pa bih zahvalio ljudima
koji su asfaltirali put.

(Smeh)

A onda bih zahvalio ljudima
koji su napravili asfalt za pločnik.

A uvideo sam da moja kafa,

poput većine ostalog u svetu,

zahteva kombinovani rad

zapanjujuće velikog broja ljudi
iz raznih oblasti života.

Arhitekata, biologa,
dizajnera, rudara, kozara,

koga sve ne.

Odlučio sam da naslovim projekat:

„Hiljadu hvala“.

Jer sam na kraju zahvalio
više od hiljadu ljudi.

I to je bilo iscrpljujuće,
ali je bilo i čarobno.

Jer mi je mogućilo da se usredsredim

na stotine stvari koje se odvijaju
kako treba svakodnevno,

nasuprot tri ili četiri stvari
koje krenu po zlu.

A to me je podsetilo na zapanjujuću
isprepletanost našeg sveta.

Naučio sam desetine lekcija
tokom ovog projekta,

ali danas ću da se usredsredim
samo na pet njih.

Prva je: podignite pogled.

Započeo sam stazu zahvalnosti

zahvaljujući se kafedžinki
u mojoj lokalnoj kafedžinici,

"Džo kofi" u Njujorku.

Zove se Čang

i Čang je jedna od najveselijih
ljudi koje sam upoznao.

Široki osmeh, uvek spremna za zagrljaj.

Međutim, čak je i Čang
teško da bude kafedžinka.

A to je zato što se susrećete
sa ljudima u najopasnijem stanju.

(Smeh)

Znate koje je to stanje - pretkafeinsko.

(Smeh)

Na Čang su ljudi vikali
sve dok bi zaplakala,

uključujući devetogodišnjakinju
kojoj se nije svidela šara od šlaga

koju je Čang napravila
na njenoj toploj čokoladi.

Pa sam se zahvalio Čang,

a ona se zahvalila meni
što joj zahvaljujem.

Presekao sam sve tu.

Ne želeći da upadnem
u beskrajnu petlju zahvaljivanja.

(Smeh)

Međutim, Čang je rekla da je najteži deo

taj kada se ljudi ni ne ophode
prema njoj kao da je ljudsko biće.

Tretiraju je kao aparat za napitke.

Dakle, predaju joj kreditnu karticu,

a da ni ne podignu
pogled sa svog telefona.

I dok je ovo izgovarala,
shvatio sam da sam i ja to radio.

Bio sam taj šupak.

I u tom sam se trenutku zavetovao:

kada radim s ljudima,
izdvojiću te dve sekunde

i pogledati u njih,
ostvariću kontakt očima.

Jer vas to podseća
da ste u dodiru sa ljudskim bićima

koja imaju porodicu i težnje

kao i sramotna sećanja iz srednje škole.

A taj kratki trenutak povezanosti

je toliko važan i za ljudsku
čovečnost i za sreću.

U redu, druga lekcija je:

pomirišite ruže. I zemlju. I đubrivo.

Posle Čang, zahvalio sam se ovom čoveku.

Ovo je Ed Kofman.

A Ed je taj koji bira koju će kafu
da služe u mojoj lokalnoj kafedžinici.

On putuje širom sveta,
do Južne Amerike, do Afrike,

tragajući za najboljim zrnima kafe.

Pa sam zahvalio Edu.

A zauzvrat, Ed mi je pokazao
kako da degustiram kafu kao profesionalac.

A to je pravi ritual.

Uzmete kašiku i umočite je u kafu,

a potom napravite veliki, glasan srk.

Gotovo karikaturalno glasno.

Radite to da biste raspršili kafu
svuda po vašim ustima.

Imate receptore ukusa
u unutrašnjosti obraza,

na nepcu,

morate sve da ih aktivirate.

Dakle, Ed bi ovo uradio

i on bi -

lice bi mu se ozarilo i rekao bi:

„Ova kafa ima ukus jabuka hanikrisp,

notu zemljišta i javorovog sirupa.“

A ja bih uzeo gutljaj i rekao:

„Prepoznajem kafu.

(Smeh)

Meni ima ukus kafe.“

(Smeh)

No, inspirisan Edom, odlučio sam

da mi kafa zaista zastane
na jeziku na pet sekundi -

svi smo mi zauzeti,
ali mogu da odvojim pet sekundi

i da zaista razmislim o teksturi,
kiselosti i slatkoći.

Počeo sam tako da postupam
i sa ostalom hranom.

A ova ideja naslađivanja
je tako važna za zahvalnost.

Psiholozi govore o tome
kako se kod zahvalnosti radi

o uzimanju jednog trenutka i držanju
za njega koliko god je to moguće.

Kao i o usporavanju vremena.

Kako život ne bi prošao u jednoj
velikoj izmaglici, kao što to obično biva.

Broj tri je:

pronađite skrivena
remek-dela svuda oko vas.

Jedan od omiljenih razgovora ove godine

vodio sam sa čovekom koji je izumeo
poklopac na mojoj čaši za kafu.

I do tog momenta,

poklopcima za kafu
nisam posvetio niti jednu misao.

Međutim, svidelo mi se da razgovaram
sa izumiteljem Dagom Flemingom

jer je bio toliko strastven.

I sva krv, znoj i suze
koje je potrošio na ovaj poklopac,

kome nikad nisam posvetio pažnju.

Kaže kako loš poklopac
može da vam pokvari kafu.

Da može da blokira aromu,

koja je toliko važna za doživljaj.

Dakle, on je veoma inventivan.

On je poput Ilona Maska
za poklopce za kafu.

(Smeh)

Pa je dizajnirao ovaj poklopac
koji sadrži izvrnuti heksagon

da biste mogli da smestite nos tačno tu
i izvučete maksimum iz arome.

Dakle, očarao me je razgovor s njim,

i naveo me je da shvatim da svuda oko nas
ima na stotine remek-dela

koja uzimamo zdravo za gotovo.

Kao što prekidač na mojoj stonoj lampi
ima maleno ulegnuće za moj palac

koje savršeno paše mom palcu.

A kada je nešto odrađeno kako treba,

procedura iza toga je uglavnom nevidljiva.

Međutim, obraćanje pažnje na to

može da pokrene osećaj divljenja
i da nam obogati živote.

Broj četiri je: foliraj se dok ne osetiš.

Do kraja projekta bio sam prosto
u transu od zahvaljivanja.

Ustao bih i proveo nekoliko sati

pišući imejlove, šaljući poruke,

obavljajući telefonske razgovore,
posećujući ljude

u znak zahvalnosti
na njihovom udelu u mojoj kafi.

A neki od njih, biću krajnje iskren -

nisu bili zainteresovani.

Bili su u fazonu: „Šta je ovo?

Da li je to piramidalna shema,
šta želiš, šta prodaješ?“

Međutim, mnogi ljudi
su bili iznenađujuće dirnuti.

Sećam se, nazvao sam ženu
koja se bavi suzbijanjem štetočina

u magacinu gde se služi moja kafa -

izvinjavam se -
gde se skladišti moja kafa.

A rekao sam:

„Ovo će možda da zvuči čudno,

ali želim da vam zahvalim
što držite bube podalje od moje kafe.“

A ona je rekla: „Pa da, to zvuči čudno,

ali upravo si mi ulepšao dan.“

To je bio anti-zezatorski
telefonski poziv.

I nije samo uticao na nju,
uticao je i na mene.

Jer bih se probudio svako jutro u osnovnom
raspoloženju, a to je mrzovolja,

ali bih se naterao da napišem zahvalnicu,

a potom još jednu, pa još jednu.

A otkrio sam da, ako se ponašate
kao da ste zahvalni,

vremenom stvarno postanete zahvalni.

Moć našeg delanja da promeni
naš um je zapanjujuća.

Dakle, često smatramo
da misao menja ponašanje,

ali ponašanje veoma često
menja naše razmišljanje.

I naposletku, poslednja lekcija
o kojoj želim da vam govorim je sledeća:

vežbajte šest stepeni zahvalnosti.

A svako mesto, svaka stanica
na ovoj stazi zahvalnosti

bi iznedrili stotinu drugih ljudi
kojima bih mogao da zahvalim.

Otišao sam u Kolumbiju da bih zahvalio
farmerima koji uzgajaju moju kafu.

A to se dešava u malom planinskom gradu

i tamo sam se vozio
krivudavim putevima na ivicama stena.

A svaki put kad bismo skrenuli
iza oštre krivine,

vozač bi se prekrstio.

A ja bih bio u fazonu: „Hvala ti na tome.

(Smeh)

Ali možeš li to da radiš
dok držiš ruke na volanu?

Jer sam prestravljen.“

Međutim, stigli smo.

I upoznao sam farmere,
braću Gvarniso.

Radi se o maloj farmi, prave odličnu kafu,

plaćeni su iznad fer tržišne cene kafe.

A oni su mi pokazali kako se uzgaja kafa.

Zrno se zapravo nalazi
unutar voćke koja se naziva kafena bobica.

I ja sam im zahvalio.

A oni su rekli: „Pa ne bismo
mogli da obavljamo svoj posao

da nije stotinu drugih ljudi.“

Mašina koja razdvaja zrno od bobice
se proizvodi u Brazilu,

a kombi koji voze po farmi

je sačinjen od delova iz čitavog sveta.

Zapravo, SAD izvoze čelik u Kolumbiju.

Pa sam otišao u Indijanu
i zahvalio se izrađivačima čelika.

A to je samo istaklo činjenicu

da nije potrebno selo
da se proizvede šoljica kafe.

Potreban je celi svet
da se proizvede šoljica kafe.

A ova globalna ekonomija,
ova globalizacija,

ima svoje loše strane.

Međutim, verujem da su dugoročno
dobre strane daleko veće,

da je napredak stvaran.

Postigli smo napredak
u poslednjih 50 godina,

siromaštvo širom sveta je umanjeno.

I trebalo bi da se odupremo iskušenju

da se povlačimo u naše tabore.

I trebalo bi da se odupremo nagonu

za izolacionizmom
i ekstremnim nacionalizmom.

Što me dovodi do moje poslednje tačke.

A to je nada da ćemo da koristimo
zahvalnost da pokrenemo delanje.

Neki ljudi brinu da zahvalnost
ima svoje loše strane.

Da ćemo da budemo toliko zahvalni
da ćemo da postanemo pomirljivi.

Da ćemo biti skroz: „Oh, sve je divno,
tako sam zahvalan."

Pa, ispostavlja se da je suprotno tačno.

Istraživanje pokazuje

da što ste zahvalniji,
to ste skloniji da pomažete drugima.

Kada ste u lošem stanju,

često ste usredsređeniji na lične potrebe.

Međutim, zahvalnost
vas podstiče da širite dobra dela.

A to sam lično iskusio.

Mislim, nisam Majka Tereza,

i dalje sam sebični gad većinu vremena.

Međutim, bolji sam nego što sam bio
pre ovog projekta.

A to je zato što sam postao svestan

eksploatacije u lancu nabavke.

Podsetilo me je da ono što olako shvatam

nije dostupno milionima ljudi širom sveta.

Poput vode.

Kafa je 98,8 procenata voda.

Shvatio sam da bi trebalo da se zahvalim
ljudima u njujorškom vodovodu,

stotinama njih, koji mi dostavljaju vodu,

i ovom čudu da mogu da otvorim slavinu
i dobijem bezbednu vodu.

Kao i da milioni ljudi širom sveta
nemaju taj luksuz

i moraju da hodaju satima
da bi nabavili bezbednu vodu.

Inspirisalo me je da pronađem načine
da pomognem ljudima da imaju bolji pristup

i uradio sam istraživanje
i pronašao sjajnu grupu

pod nazivom Dispenzeri za bezbednu vodu.

I priključio sam se.

I ne očekujem da mi komitet
za Nobelovu nagradu

pokuca na vrata,

ali to su mali koraci, to je bar nešto.

A to je sve zbog zahvalnosti.

I to je razlog zašto podstičem
ljude, prijatelje, porodicu

da prate sopstvene staze zahvalnosti.

Jer radi se o iskustvu koje menja život.

A ne mora da se radi o kafi.

Može da bude bilo šta.

Može da bude par čarapa,
može da bude sijalica.

I ne morate da idete širom sveta,
možete da napravite male gestove,

poput pogleda u oči ili slanja poruke
dizajneru loga koji vam se sviđa.

Više se radi o mentalnom sklopu.

O svesti da je na hiljadu ljudi
uključeno u svaku sitnicu koju radimo.

O podsećanju da postoji
neko u nekoj fabrici

ko je napravio tkaninu za stolicu
na kojoj upravo sedite.

Da se neko spustio u rudnik
i dopremio bakar za ovaj mikrofon

kako bih mogao da iskažem
svoju finalnu zahvalnost,

a to je da zahvalim vama.

Hiljadu hvala što ste
saslušali moju priču.

(Aplauz)

(Ovacije)