Rekonstrukcija predgrađa

Elen Danam-Džons ispaljuje prvi hitac velikog održivog projekta u narednih 50 godina: rekonstrukcije predgrađa. Stižu: rehabilitovani umirući tržni centri, ponovo naseljene mrtve "kutijaste" prodavnice, parkinzi pretvoreni u plodne površine.

Poslednjih 50 godina

gradimo predgrađa

sa mnogo neželjenih posledica.

Predstaviću vam neke od tih posledica

kao i gomilu interesantnih projekata

koji nam, po mom mišljenju,
daju ogromne razloge

da budemo stvarno optimistični

da će veliki projekat razvoja
u narednih 50 godina

biti rekonstrukcija predgrađa.

Dakle bilo da je to ponovo razvijanje
mrtvih tržnih centara,

ili ponovno naseljavanje
ogromnih kutijastih prodavnica,

ili rekonstrukcija parkinga

u močvare,

činjenica je

da nam rastući broj

praznih i mesta koja ničemu ne služe,

posebno prodajnih objekata

širom predgrađa,

daje stvarno izvrsnu priliku

da svoje trenutno najmanje

održive predele

preoblikujemo

u mesta koja su održivija.

I u tom procesu, to nam dozvoljava

da peusmerimo veliki deo svog rasta

nazad ka postojećim zajednicama

kojima bi godio podstrek,

koje imaju infrastrukturu,

umesto da nastavljamo

da sečemo drveće

i uništavamo zelene površine
na periferijama.

Dakle zašto je ovo važno?

Mislim da postoji veliki broj razloga.

Neću ulaziti u detalje,
ali pomenuću ih nekoliko.

Samo iz perspektive klimatskih promena,

karbonski otisak prosečnog
gradskog stanovnika

u SAD je za trećinu manji

od otiska prosečnog stanovnika predgrađa,

najviše zato što ljudi iz predgrađa
mnogo više voze,

i pošto žive u odvojenim kućama

postoji mnogo veća površina

iz koje se rasipa energija.

Znači strogo

iz prespektive klimatskih promena,

gradovi su već

relativno ekološki.

Velika prilika

da se smanje efekti staklene bašte

je u stvari u urbanizovanju

predgrađa.

Svom tom silnom vožnjom u predgrađima

udvostručili smo
broj kilometara koje prelazimo.

To je povećalo našu zavisnost

od strane nafte

uprkos dobicima u efikasnosti goriva.

Mnogo više vozimo

da nismo uspeli
tehnološki da to ispratimo.

Javno zdravlje je još jedan razlog

za rekonstrukciju.

Istraživači u Centru
za kontrolu bolesti i drugde

sve više povezuju

razvoj predgrađa

sa pasivnim načinima života.

A oni se potom povezuju

sa prilično alarmantnim

porastom gojaznosti,

što je pokazano na ovim mapama

i ta gojaznost je uzrok

porasta srčanih oboljenja

i dijabetesa,

do tačke gde, dete rođeno danas

ima šansu 1 u 3

da razvije dijabetes.

Ta verovatnoća raste istom brzinom

kao i činjenica da deca

više ne idu peške u školu,

opet, zbog naših razvojnih šema.

I na kraju tu je pitanje isplativosti.

Mislim, koliko je isplativo

da nastavimo da živimo u predgrađu

kad cene goriva rastu?

Širenje predgrađa na jeftinu zemlju,

poslednjih 50 godina -

znate tu jeftinu zemlju na ivicama -

pomoglo je generacijama porodica

da uživaju u američkom snu.

Ali sve više,

ušteda koja je obećana

sistemom da svako može da priušti kuću -

a to je u osnovi naš model -

ta ušteda nestaje,

kada uzmete u obzir troškove prevoza.

Na primer, ovde u Atlanti

oko polovina domaćinstava

zarađuje između 20.000 i 50.000 godišnje.

I oni troše 29 procenata svojih primanja

na stanovanje

i 32 posto

na prevoz.

Mislim, to su podaci iz 2005.

To je pre nego što je gorivo poskupelo.

Znate, niko od nas

stvarno ne računa troškove prevoza.

I oni se neće smanjiti
u neko skorije vreme.

Bilo da volite zelenu privatnost predgrađa

ili mrzite njegove
bezdušne komercijalne bulevare,

postoje razlozi
zašto je bitno rekonstruisati.

Ali da li je to praktično?

Mislim da jeste.

Džun Vilijamson i ja istražujemo ovu temu

preko deset godina.

I pronašli smo preko 80

različitih projekata.

Svi su vođeni tržištem.

Ono što naročito pokreće tržište -

na prvom mestu
su velike demografske promene.

Svi mislimo da je predgrađe

mesto koje je usredsređeno na porodicu.

Ali to više nije slučaj.

Od 2000. godine

već dve trećine domaćinstava u predgrađima

nema dece.

Samo nismo u toku sa realnošću ovoga.

Razlog tome je velikim delom

u trenutnoj dominaciji

dve velike demografske grupe,

Bejbi bum generacije koja se penzioniše,

potom imamo prazninu,

generacija X, koja je mala generacija.

Oni još uvek imaju decu.

Ali generacija Y još nije stigla

u godine za rađanje dece.

Oni su druga velika generacija.

Kao rezultat toga,

demografi predviđaju

da će do 2025. godine

75 do 85 posto novih domaćinstava

biti bez dece.

A marketinška istraživanja,
istraživanja potrošača,

ispitivanje Bum i generacije Y

šta bi želeli,

u čemu bi voleli da žive,

govori nam da će postojati
velika potražnja -

i već se nazire -

za urbanijim načinima života

u okviru predgrađa.

Bum generacija želi da može
da stari na jednom mestu,

i generacija Y bi volela

da živi urbanim načinom života,

ali većina njihovih poslova
će i dalje biti u predgrađu.

Druga velika dinamika promene

jeste čista izvedba

nezadovoljavajućeg asfalta.

Stalno mislim kako bi ovo bilo odlično ime

za neki indi rok bend.

Ali izvođači ga uglavnom koriste

kada misle na premalo korišćene parkinge.

A predgrađe ih je puno.

Kada su prva posleratna predgrađa
izgrađena

na jeftinoj zemlji,

daleko od centra grada,

imalo je smisla graditi

parkinge u jednom nivou.

Ali ta mesta se sada preskaču

sve više,

i samo nastavljamo da se širimo.

Oni sada imaju

relativno centralnu poziciju.

To više nema smisla.

Zemlja je vrednija
od parkinga u jednom nivou.

Sada ima smisla vratiti se

i graditi platformu i graditi

u visinu.

Dakle, šta činiti

sa mrtvim tržnim centrom,

mrtvim poslovnim zgradama?

Mnogo stvari, ispostavilo se.

U sporoj ekonomiji kakva je naša,

ponovno naseljavanje

je jedna od popularnijih strategija.

Ovo je jedan

mrtav tržni centar u Sent Luisu

koji je preuređen u umetnički prostor.

Tu su sada umetnički ateljei,

pozorišne trupe, plesne trupe.

Ne plaća toliko poreza

kao nekada.

Ali koristi svojoj zajednici.

Drži upaljena svetla.

Mislim da postaje stvarno
odlična institucija.

Drugi tržni centri su pretvoreni

u staračke domove,

univerzitete

i u svakakve poslovne prostore.

Takođe smo pronašli puno primera

gde su velike "kutijaste" prodavnice

pretvorene u svakave

prostore koji koriste društvu -

mnogo škola, crkava

i mnogo biblioteka kao što je ova.

Ovo je bila mala prodavnica, "Food Lion",

a sada je javna biblioteka.

Pored toga što, po mom mišljenju,
ima lepu novu funkciju,

porušili su neka parking mesta

i postavili filtere da sakupljaju
i čiste otpadnu vodu,

postavljeno je više trotoara

da se poveže sa komšilukom.

Od prodavnice

na komercijalnom bulevaru napravili su

prostor u kome se zajednica okuplja.

Ovo je mali tržni centar
L-oblika na bulevaru

u Feniksu, Arizona.

Sve što su uradili je dodavanje
svežeg sloja svetle boje,

gurmansku prodavnicu,

i stavili su restoran
gde je pre bila pošta.

Nikada ne podcenjujte moć koju hrana ima

da preoblikuje neko mesto

i napravi od njega destinaciju.

Postalo je toliko uspešno,
da su uzeli i ulicu prekoputa.

A oglasi za nekretnine u kraju

svi veoma ponosno objavljuju,

"Stiže se peške do Le Grande Orange",

jer to obezbeđuje

ono što sociolozi nazivaju

"trećim mestom".

Ako je dom prvo mesto,

a posao drugo mesto,

treće mesto je ono gde provodite vreme

i gradite zajednicu.

I naročito pošto predgrađe postaje

manje usmereno na porodicu

i porodična domaćinstva,

postoji velika glad

za više trećih mesta.

Najdramatičnije rekonstrukcije

su u stvari one u sledećoj kategoriji,

sledeća strategija, obnova.

Sad, tokom buma, bilo je nekoliko

prilično značajnih projekata obnove,

gde je prvobitna zgrada

srušena do temelja i celo mesto
je ponovo izgrađeno

ali gušće, kao kompaktno

urbano naselje u kom se može šetati.

Ali neke su bile i postepenije.

Ovo je "Mashpee Commons",

najstarija renovacija koju smo pronašli.

Samo je postepeno,
tokom proteklih 20 godina,

urbanizovana

preko starih parkinga.

Crno bela fotografija pokazuje

jednostavni tržni centar iz '60.

A mape iznad pokazuju

postepenu transformaciju

u kompaktno,

raznovrsno selo u stilu Nove Engleske

i sada postoje planovi koji su odobreni

da se poveže

sa novim stambenim naseljima

glavnim putevima

i preko na drugu stranu.

Tako da, nekad je postepeno.

Nekada je sve odjednom.

Ovo je još jedan projekat
popunjavanja parkinga,

ovo je kancelarijska zgrada
izvan Vašingtona D.C.

Kada je "Metrorail"
proširio prevoz do predgrađa

i otvorio stanicu u blizini ovog mesta,

vlasnici su odlučili

da izgrade novu parking platformu

i onda da na vrhu garaže

naprave novu Glavnu ulicu,

nekoliko stambenih zgrada,

a da sačuvaju postojeće
kancelarijske zgrade.

Ovo je to mesto 1940.

Tada je to bilo samo mala farma

u mestu Hajatsvil.

Do 1980. je podeljeno

na veliki tržni centar s jedne strane

i kancelarijski kompleks s druge.

I neka udaljena mesta za biblioteku

i crkvu u daljini desno.

Danas, izgrađeni su

tranzitni saobraćaj, Glavna ulica

i novi stanovi.

Očekujem da će do kraja

ulice da se protežu
kroz preuređeni tržni centar.

Već su objavljeni planovi

za izgradnju mnogo baštenskih stanova

iznad tržnog centra.

Tranzit je veliki pokretač rekonstrukcija.

Evo kako to izgleda.

Možete videti moderne nove stambene zgrade

između poslovnih zgrada

i javni prostor i novu Glavnu ulicu.

Ovo je Belmar, jedan od mojih omiljenih.

Mislim da su stvarno napravili
atraktivno mesto

i primenili su samo ekološku gradnju.

Tu su ogromni sunčani kolektori
na krovovima

kao i vetrenjače.

Ovo je bio veoma velik tržni centar

na bloku od 400 hektara.

Sada tu ima 22

urbana pešačka bloka

sa javnim ulicama,

dva javna parka, osam autobuskih linija

i raznim tipovima stanovanja.

To je dalo Lejkvudu u Koloradu

centar

kakav ovo predgrađe nikada nije imalo.

Evo ga centar na svom vrhuncu.

Održano je matursko veče u njemu.
Voleli su svoj tržni centar.

Evo ga to mesto 1975.

sa tržnim centrom.

Do 1995. centar je umro.

Robna kuća je zadržana.

Ovo se potvrdilo u mnogim slučajevima.

Robne kuće su višespratne;
bolje su sagrađene.

Lako ih je preurediti.

Ali ove stvari s jednim nivoom...

to je stvarno prošlost.

Evo ga u projektu za budućnost.

Mislim da ovaj projekat
ima odličnu povezanost

sa postojećim susedstvima.

Obezbeđuje opciju urbanijeg života

za 1500 domaćinstava.

Već je izgrađeno oko dve trećine.

Evo kako izgleda nova Glavna ulica.

Veoma je uspešna.

I pomoglo je da se ubrza -

osam od 13

regionalnih tržnih centara u Denveru

planiraju ili su objavili planove

za rekonstrukciju.

Ali važno je znati da se sve ovo

ne dešava -

buldozeri dolaze i ruše ceo grad.

Ne, prave se pešačke zone

na mestima

nezadovoljavajućih poseda.

I tako daje ljudima više izbora.

Ali ne oduzima izbore.

Ali takođe nije dovoljno samo

napraviti prolazna mesta.

Želite i da napravite
sistematičniju transformaciju.

Moramo da rekonstruišemo i same prolaze.

Evo jednog u Kaliforniji

koji je rekonstruisan.

Uzeli su komercijalnu ulicu

prikazanu na crno belim slikama ispod,

i izgradili bulevar

koji je postao Glavna ulica
njihovog grada.

I transformisao se

iz ružnog, nebezbednog,

nepoželjnog mesta

u lepo,

privlačno, dostojanstveno mesto.

Mislim, nadam se
da ćemo početi da vidimo -

već su izgradili gradsku kuću,
privukli dva hotela.

Mogla bih da zamislim lepe kuće uz ulicu

bez rušenja ijednog drveta.

Dakle ima mnogo odličnih stvari.

Ali volela bih da vidim
da se više prolaza rekonstruiše.

Ali zgušnjavanje

neće svuda pomoći.

Ponekad je ponovo ozelenjavanje

stvarno bolji odgovor.

Može mnogo da se nauči iz uspešnog

prostornog programa

u gradovima kao što je Flint u Mičigenu.

Postoji i program razvoja farmi
u predgrađu -

nešto kao ratne bašte upoznaju internet.

Ali možda je jedan
od najvažnijih aspekata ozelenjavanja

prilika da se povrati

lokalna ekologija,

kao u ovom primeru izvan Mineapolisa.

Kada je tržni centar umro,

grad je povratio močvare

koje su prvobitno bile tu,

stvarajući obalu

koja je onda privukla
privatne investitore,

prve privatne investitore
za preko 40 godina

koji su došli u ovaj veoma siromašan kraj.

Dakle oni su uspeli
da u isto vreme povrate

lokalnu ekologiju i lokalnu ekonomiju.

Ovo je još jedan primer ozelenjavanja.

To takođe ima smisla na jakim tržištima.

Ovaj u Sijetlu

je na mestu parkinga tržnog centra

koji je pored nove tranzitne stanice.

A krivudava linija je

staza uz potok
koji je sada na dnevnom svetlu.

Potok je bio pretvoren
u kanal ispod parkinga.

Ali osvetljavanje potoka

u mnogome poboljšava kvalitet vode

i doprinos životnoj sredini.

Dakle pokazala sam vam neke

od prvih generacija rekonstrukcija.

Šta je sledeće?

Mislim da u budućnosti imamo tri izazova.

Prvi je da planiramo rekonstrukcije

sistematičnije

na većem nivou.

Moramo da procenimo

kojim površinama
je neophodno ozelenjavanje.

Gde bi trebalo da renoviramo?

I gde bi trebalo da podstičemo
ponovno naseljavanje?

Ovi slajdovi pokazuju dve slike

iz jednog većeg projekta

koji je imao za cilj
da to uradi u Atlanti.

Vodila sam tim od kog je traženo

da zamisli Atlantu za 100 godina.

Pokušali smo da preokrenemo širenje

kroz tri jednostavna koraka -
skupa, ali jednostavna.

Prvi, za sto godina

tranzit ide svim velikim

železničkim i drumskim putevima.

Drugi, za sto godina

hiljadu zaštitnih ograda

na svim potocima.

To je malo ekstremno,
ali imamo mali problem sa vodom.

Za sto godina,

neće biti moguće imati
posed koji je previše blizu vode

ili previše udaljen od puta.

Napravili smo ekološki transfer zemlje,

za prenošenje prava na izgradnju

na tranzitne puteve

i dozvoljavanje ozelenjavanja

tih starih poseda

za proizvodnju hrane i energije.

Dakle drugi izazov je

poboljšati kvalitet
arhitektonskih projekata

ovih rekonstrukcija.

Završavam sa ovom slikom

demokratije na delu.

Ovo je protest

na jednoj rekonstrukciji
u Silver Springu, Merilend

na veštačkoj travi u gradu.

Često se kaže da su rekonstrukcije

primeri lažnih centara

i instant urbanizma.

I ne bez razloga; ne može biti lažnije

od veštačke trave.

Moram priznati
da su ovo veoma hibridna mesta.

Nova su,
ali pokušavaju da izgledaju staro.

Ulice izgledaju urbano,

ali su nivoi parkiranja prigradski.

Stanovništvo je raznovrsnije

nego u tipičnom predgrađu,

ali manje raznovrsno nego u gradovima.

To su

javna mesta,

ali ih vode privatne firme.

A samo od površinskog izgleda -

kao što je veštačka trava ovde -

se stresem.

Mislim, znate drago mi je da

urbanizam radi svoj posao.

Činjenica da postoji protest

stvarno znači

da je raspored blokova, ulica i blokova,
postavljanje javnog prostora,

pod kakvim god kompromisom,

ipak stvarno dobra stvar.

Ali moramo poboljšati arhitekturu.

Poslednji izazov je za sve vas.

Želim da se pridružite protestu

i da počnete da zahtevate

održivija mesta u predgrađima -

održivija mesta, tačka.

Ali kao kultura,

mi mislimo da bi centri

trebalo da budu dinamični
i to i očekujemo.

Ali izgleda da očekujemo

i da predgrađa zauvek ostanu zamrznuta

u kakvom god adolescentnom obliku

su se prvobitno i rodila.

Vreme je da ih pustimo da odrastu.

Želim da svi

podržite promene zona,

smanjivanje saobraćaja,
poboljšanja infrastruktura

i rekonstrukcije koje uskoro stižu
u vaše komšiluke.

Hvala vam.