Да ли је рат између Кине и САД неизбежан?

Усвајајући поуке из историјског обрасца који се зове „Тукидидова замка“, политиколог Грејам Алисон показује зашто би се Кина у успону и доминантне Сједињене Државе могле кретати ка насилном судару који нико не жели - и како можемо призвати здрав разум и храброст да то избегнемо.

Допустите ми да захвалим
на прилици да говорим

о највећој интернационалној причи
ваших професионалних живота,

која је такође и најбитнији
интернационални изазов

са којим ће се свет суочити
колико нам поглед сеже унапред.

Прича је, наравно, о успону Кине.

Никада се раније није тако много људи
уздигло тако далеко тако брзо,

у толико различитих димензија.

Изазов је утицај кинеског успона -

пометња коју ће ово ће изазвати за САД

и интернационални поредак,

за који су САД биле
главни архитекта и заштитник.

Прошлих 100 година су биле оно што
историчари сад називају „амерички век“.

Американци су се навикли на своје место

на врху сваког ланца исхране.

Тако да сама идеја о некој другој земљи

која би могла бити велика и јака
као САД - или већа -

погађа многе Американце
као напад на то ко су.

Ради перспективе на оно
што сада видимо као ривалство,

корисно је да га лоцирамо
на већој мапи историје.

Протеклих 500 година
су виделе 16 случајева

у којима је сила у успону
претила да збаци владајућу силу.

Дванаест од њих је завршено ратом.

Тако, управо у новембру, сви ћемо стати
да обележимо 100. годишњицу

последњег дана рата
који је постао толико свеобухватан

да је захтевао да историчари
уведу сасвим нову категорију: светски рат.

Дакле, 11. сата 11. дана

11. месеца у 1918. години,

топови Првог светског рата су утихнули,

али је 20 милиона особа лежало мртво.

Знам да је ово софистицирана публика,

тако да знате о успону Кине.

Сконцентрисаћу се зато
на утицаје кинеског успона

на САД, на интернационални поредак

и на изгледе за рат и мир.

Али, предавајући на Харварду
дуги низ година,

научио сам да је с времена на време
корисно да се направи кратка пауза,

да будемо сигурни
да смо сви на „истој страници“.

Ово радим тако што затражим тајм-аут,

задам студентима кратак тест -
без оцењивања, наравно.

Дакле, пробајмо ово.
Тајм-аут, кратак тест.

Питање:

пре 40 година, 1978,
Кина се запутила на марш ка тржишту.

У том тренутку, који проценат
од кинеских милијарду становника

се борио да преживи
на мање од два долара дневно?

Погађајте - 25 процената?

Педесет?

Седамдесет пет?

Деведесет.

Шта мислите?

Деведесет.

Девет на сваких десет
на мање од два долара дневно.

Година 2018, 40 година касније.

Шта је са бројевима?

Која је ваша опклада?

Погледајте.

Мање од једног у 100 данас.

А кинески председник је обећао
да ће у току наредне три године

те последње десетине милиона
бити подигнуте

изнад тог прага.

То је, заправо, чудо
у нашем животном веку.

Тешко да се поверује.

Али тврде чињенице је још теже игнорисати.

Нација која се чак није појављивала
ни на једној табели интернационалне лиге

пре 25 година

узлетела је,

да угрози - а у неким областима,
и да престигне - Сједињене Државе.

Самим тим, изазов
који ће обликовати наш свет:

наизглед незаустављива Кина у успону,

која убрзава ка очигледно
стабилним владајућим САД,

на путањи ка нечему што би могло
да буде највећи судар у историји.

Да бих помогао да појмимо овај изазов,

упознаћу вас са великим мислиоцем.

Представићу вам велику идеју

и поставићу питање од највише последица.

Велики мислилац је Тукидид.

Е сад, знам да је његово име
превелик залогај

и да неки људи имају
проблема да га изговоре.

Хајде да пробамо, је'н, два, три, заједно:

Тукидид.

Још једанпут: Тукидид.

Дакле, ко је био Тукидид?

Он је био отац и оснивач историје.

Написао је прву књигу из историје.

Насловљена је „Историја Пелопонеског рата“

и говори о рату у Грчкој, пре 2500 година.

Ако ништа друго данас,
можете бар да твитнете пријатељима:

„Упознао сам великог мислиоца.

И могу чак и да му
изговорим име: Тукидид.“

Дакле, о овом рату
који је уништио класичну Грчку,

Тукидид је написао оно чувено:

„Успон Атине и страх
који је утерао у Спарту

било је оно што је учинило
рат неизбежним.“

Дакле, успон једног

и реакција другог

праве отрован коктел поноса,

ароганције и параноје,

који их обоје опија у рат.

Што ме доводи до велике идеје:

„Тукидидова замка“.

„Тукидидова замка“ је појам
који сам сковао пре неколико година,

да учиним живописним Тукидидов увид.

Тукидидова замка
је опасна динамика која се дешава

када сила у успону
прети да смени владајућу силу,

као Атина -

или Немачка пре 100 година,
или Кина данас -

и њихов утицај на Спарту,

или Велику Британију
пре 100 година, или САД данас.

Као што је Хенри Кисинџер рекао,

када добијете ту идеју, тај концепт
Тукидидове замке у вашој глави,

подариће вам перспективу

да помогне да видите
кроз вести и дневну буку,

да схватите шта се заиста дешава.

Тако, питање од највише последица
о нашем свету данас:

да ли ћемо следити стопе из историје?

Или ћемо, кроз комбинацију
маште, здравог разума

и храбрости

наћи начин да превазиђемо ово ривалство

без рата који нико не жели

и за који свако зна
да би био катастрофалан.

Дајте ми пет минута да распакујем ово

и касније поподне,
када вам искочи следећа вест

о Кини која је учинила ово

или Сједињеним Државама
које реагују овако,

бићете у могућности да имате
боље разумевање о томе шта се дешава,

па чак и да то објасните
својим пријатељима.

Дакле, као што смо видели
са овим превртањем пирамиде сиромаштва,

Кина се у ствари винула.

И то метеорски.

Мислим да је бивши чешки председник
Вацлав Хавел то најбоље срочио.

Рекао је: „Све ово се десило толико брзо

да још нисмо имали времена
да будемо задивљени.“

(Смех)

Да бих се подсетио
колико би задивљен требало да будем,

с времена на време погледам кроз прозор
своје канцеларије у Кембриџу

на овај мост, који се протеже
преко реке Чарлс,

између школе Кенеди
и Харвардске пословне школе.

Године 2012, држава Масачусетс
је изјавила да ће реновирати овај мост,

као и да ће бити потребно две године.

Године 2014, рекли су да није било готово.

Године 2015, рекли су
да ће потрајати још једну годину.

Године 2016. рекли су да није завршено,

и нећемо вам рећи
када ће бити завршено.

Напослетку, прошле године завршено је -
троструко прекорачивши буџет.

Сада то упоредимо са сличним мостом

преко којег сам се возио
прошлог месеца у Пекингу.

Мост се зове Сенјан.

Године 2015, Кинези су одлучили
да хоће да реновирају овај мост.

Он заправо има дупло више
трака за саобраћај.

Колико дуго је њима било потребно
да заврше пројекат?

Била је 2015, на шта бисте се кладили?

Погађајте - океј, три...

Погледајте.

(Смех)

Одговор је 43 сата.

(Публика: Вау!)

(Смех)

Грејам Алисон: Ово, наравно,
не би могло да се деси у Њујорку.

(Смех)

Иза ове брзине у извођењу
стоји сврхом гоњен вођа

и влада која фукционише.

Најамбициознији и најкомпетентнији вођа

на светској позорници данас
је кинески председник Си Ђинпинг.

И уопште не таји шта је то што хоће.

Као што је рекао када је постао
председник пре шест година,

његов циљ је да Кину
поново учини великом -

(Смех)

мото који је истакао давно пре него што
је Доналд Трамп преузео верзију овога.

С тим циљем, Си Ђинпинг је објавио
тачно одређене циљеве за одређене датуме:

2025, 2035, 2049.

До 2025, Кина је наумила
да буде водећа сила

на главном тржишту
у 10 водећих технологија,

укључујући аутомобиле без возача, роботе,

вештачку интелигенцију,
квантно рачунарство.

До 2035. Кина је наумила
да буде водећи иноватор

у свим напредним технологијама.

И до 2049, што је стогодишњица

оснивања Народне Републике,

Кина је наумила да недвосмислено
буде број један,

укључујући, каже Си Ђинпинг,
армију коју назива „Борба и победа“.

Ово су, дакле, одважни циљеви,
али као што видите,

Кина је већ добрано на путу

ка остварењу ових циљева.

И морали бисмо да упамтимо
колико се брзо наш свет мења.

Пре тридесет година,

светска интернет мрежа
још увек није била изумљена.

Ко ће најнепосредније
осетити овај успон Кине?

Очигледно, тренутни број један.

Како Кина буде постајала
све већа, јача и богатија,

технолошки напреднија,

неизбежно ће се чукнути
о америчке положаје и повластице.

Сад, за пунокрвне Американце -

а поготово за Американце сељаке као ја,
ја сам из Северне Каролине -

нешто није у реду са том сликом.

САД значе број један,
то је оно што ми јесмо.

Али опет, да поновим:
грубе чињенице је тешко занемарити.

Пре четири године, сенатор Џон Мекејн
ме је питао да сведочим о томе

пред његовим сенаторским комитетом
за оружане снаге.

И направио сам за њих
график који можете да видите,

на коме се пореде САД и Кина

као деца на супротним крајевима
клацкалице на игралишту,

а свака је представљена
величином своје економије.

Чак до 2004, Кина је била
једва упола наше величине.

До 2014, њен БДП био је једнак нашем.

И на тренутној путањи,
до 2024, биће дупло већи.

Последице ове тектонске промене
ће се осетити свуда.

На пример, у тренутном
трговинском конфликту,

Кина је већ трговински партнер број један

свих већих азијских земаља.

Што нас враћа до нашег грчког историчара.

Харвардова „Студија случаја
Тукидидове замке“

размотрила је протеклих
500 година историје

и пронашла 16 случајева
у којима је сила у успону

претила да збаци владајућу силу.

Дванаест њих се завршило ратом.

Трагедија овога је што су у врло мало њих

ма који од протагониста хтели рат.

Неке од њих су започеле или силе у успону

или владајуће силе.

Дакле, како ово функционише?

Оно што се дешава
је да провокација треће стране

присиљава једну од сила да реагује,

и то покреће спиралу,

која ово двоје вуче
тамо где не желе да оду.

Ако то делује лудо, јесте.

Али то је живот.

Сетите се Првог светског рата.

Провокација у том случају

је била атентат на другоразредну фигуру,

надвојводу Франца Фердинанда,

што је довело до тога да аустроугарски цар

објави ултиматум Србији,

увукли су разне савезнике,

и у року од два месеца
цела Европа је била у рату.

Замислимо, дакле, да Тукидид
посматра планету Земљу данас.

Шта би рекао?

Да ли би могао да пронађе
пригоднијег водећег човека владајуће силе

од Доналда Трампа?

(Смех)

Или способнијег вођу
силе у успону од Си Ђинпинга?

И почешао би се по глави

и сигурно рекао да не може
да замисли живописнијег провокатора

од севернокорејског Кима Џонг Уна.

Свако се чини одлучним
да одигра своју додељену улогу

и тачно по сценарију.

И тако напослетку, закључујемо
најважнијим питањем,

питањем које ће имати најтеже последице

на остатак наших живота:

да ли ће Американци и Кинези дозволити
да нас силе историје увуку у рат

који би био катастрофалан за обоје?

Или можемо да призовемо машту и храброст

да нађемо начин да преживимо заједно,

да поделимо вођство у 21. веку,

или, према Си Ђинпингу, да створимо
нови облик односа великих сила?

Ово је проблематика
којој сам се страствено посветио

у протекле две године.

Имао сам прилику да говорим
и збиља да слушам

вође свих битних влада -

Пекинг, Вашингтон, Сеул, Токио -

и водеће мислиоце широм спектра
како уметности, тако и бизниса.

Волео бих да је више ствари
о којима бих известио.

Добра вест је да су вође све више свесне

ове тукидидовске динамике

и опасности које представља.

Лоша вест је да нико нема изводљив план

да се побегне уобичајеној историји.

Дакле, јасно ми је
да су нам потребне неке нове идеје

изван уобичајених оквира
конвенционалног државништва -

збиља, са неке друге стране или простора -

што је и оно што ме доводи на TED данас

и што ме доводи до молбе.

У публици су многи
најкреативнији умови на планети,

који ујутру устају и размишљају

не само о томе како да управљамо
светом који имамо,

већ како да створимо светове
какви би требало да буду.

Пун сам наде да ће,
док ово упијате и размишљате о томе,

некима од вас пасти на памет
неке храбре идеје, заправо, дивље идеје,

које ће, када их изнађемо,
променити ствари у овом простору.

И само да вас подсетим да, ако то урадите,

ово неће бити први пут.

Дозволите да вас подсетим шта се десило
одмах након Другог светског рата.

Изванредна група Американаца,
Европљана и других,

не само из влада,
већ из света културе и привреде,

упустила се у колективни налет маште.

Оно што су замислили и оно што су створили

био је нови светски поредак,

поредак који је омогућио вама и мени
да живимо животе, све наше животе,

без рата великих сила

и са више просперитета
него икада раније на планети.

Дакле, изванредна прича.

Интересантно је да су сваки стуб
пројекта који је створио ове резултате,

приликом првог предлагања,

одбиле спољнополитичке установе

као наиван и нереалан.

Мој омиљени је „Маршалов план“.

После Другог светског рата,
Американци су се осећали исцрпљено.

Демобилисали су 10 милиона трупа,

били су сконцентрисани
на ургентна домаћа питања.

Али како су људи почели да признају
колико је Европа била разорена,

и колико је био агресиван
совјетски комунизам,

Американци су напослетку
одлучили да се опорезују

проценат и по БДП-а сваке године
током четири године

и пошаљу тај новац у Европу
као помоћ да се реконструишу те државе,

укључујући и Немачку и Италију,

чије су трупе баш недавно
убијале Американце.

Запањујуће.

Ово је такође створило Уједињене нације.

Запањујуће.

Универзалну декларацију о људским правима.

Светску банку.

НАТО.

Све ове елементе реда
за мир и просперитет.

Дакле, једном речју,
потребно нам је да то поновимо.

И мислим да нам је сад потребан
налет маште, креативности,

поучен историјом,

јер, како нас филозоф Сантајана подсећа,

на крају су само они који одбијају
да проучавају историју

осуђени да је понове.

Хвала вам.

(Аплауз)