Ben Kameron: Istinska moć umetničke izvedbe

Umetnički menadžer i obožavalac živog teatra, Ben Kameron posmatra stanje žive umetnosti pitajući "Kako se mogu takmičiti živi nastupi teatra, muzike ili plesa sa konstantno dostupnim internetom?". Na TEDxYYC, on nudi smeo pogled u budućnost.

Ja sam kulturni svaštojed,

čija je svakodnevna razmena sadržaja

omogućena vezanošću za iPod,

iPod na kome se nalaze Vagner i Mocart,

pop diva Kristina Agilera,

kantri pevač Džoš Tarner,

gangsterski rep umetnik Kirk Frenklin,

koncerti, simfonije i još mnogo, mnogo toga.

Ja sam nezasit čitalac,

čitalac koji čita sve od Iana Mek Evana do Stefani Mejer.

Pročitao sam "Sumrak" tetralogiju.

I onaj sam koji živi za svoj kućni bioskop,

kućni bioskop u kome skupljam DVD-jeve, i video-po-zahtevu

uz puno televizije.

Za mene, "Red i zakon: SVU",

Tina Fej i "30Rock"

i "Sudija Džudi" - "Ljudi su stvarni, slučajevi su stvarni,

presude su konačne".

E sad, ubeđen sam da mnogi od vas

verovatno dele moju strast,

naručito strast prema "Sudiji Džudi"

i da biste se suprotstavili svakome

ko bi pokušao da nam je oduzme,

ali sam malo manje ubeđen da delite moju osnovnu životnu strast,

strast za živom umetničkom izvedbom,

umetničkom izbedbom koju predstavlja orkestarski repertoar, da,

ali i džez, moderni ples, opera,

pozorište i mnogo, mnogo toga.

Znate, iskreno,

to je sektor za koji, mnogi od nas koji tu rade, brinu

da je ugrožen, i možda čak rasformiran

dolaskom tehnologije.

Iako smo automatski proglasili internet

fanstastičnim novim marketinškim alatom

koji će rešiti sve naše probleme,

sada shvatamo da je internet, ako ništa drugo,

suviše efektan u tom smislu.

U zavisnosti od toga šta čitate, umetnička organizacija,

ili umetnik, koji pokušavaju da privuku pažnju

potencijalnog kupca jedne karte,

sada se takmiči sa između

tri do pet hiljada

različitih marketinških poruka

koje prosečan građanin vidi svakog dana.

Zapravo, znamo da je

ta tehnologija naš najveći konkurent u otimanju slobodnog vremena.

Pre pet godina,

mladi su provodili 20,7 sati na internetu i uz TV,

ali većinom uz TV.

Generacija novog milenijuma provodi čak i više -

23.8 sati, većinom na internetu.

I sad, tipičan

student koji kreće na univerzitet

stiže na koledž

sa već provedenih

20.000 sati na internetu

i dodatnih 10.000 sati

igrajući video igre,

ovo je samo ozbiljan podsetnik

kulturološkog konteksta

društva u kome su video igre prodavanije

od muzike i filmova zajedno.

Šta više, bojim se da je tehnologija

izmenila samu pretpostavku kulturne potrošnje.

Zahvaljujući internetu,

verujemo da možemo dobiti sve što želimo, kad god to poželimo,

isporučeno na naš kućni prag.

Možemo kupovati u tri ujutu ili u osam uveče,

naručujući farmerke napravljene po kroju za našu jedinstvenu telesnu građu.

Očekivanja personalizacije

i prilagođavanja

koje živo izvođene umetnosti -

koje imaju određeno vreme i određeno mesto,

gde se posetilac sreće sa neugodnošću putovanja, parkiranja i slično -

jednostavno ne mogu da ispune.

I svi smo izuzetno svesni sledećeg:

šta će u budućnosti značiti

kad zatražimo od nekog da plati sto dolara

za simfonijski koncert, operu ili kartu za balet,

od kulturnog potrošača koji je navikao da to skida sa interneta

24 sata dnevno

za 99 centi po pesmi, ili besplatno?

Ovo su velika pitanja

za one koji rade na tom terenu.

Ali posebno za one koji to osećaju,

znamo da nismo sami.

Svi mi smo angažovani

u seizmičkom, osnovnom

prestrojavanju kulture i komunikacije,

prestrojavanju koje drma i desetkuje

industriju novina i magazina,

knjišku i izdavačku industriju, i dalje.

Smešteni u izvođačke umetnosti kako jesmo, antičkim koalicionim sporazumima

koji dozvoljavaju i često zabranjuju

mehančku reprodukciju i protok,

zaključani u velike ustanove

koje su dizajnirane da okoštaju

idealnu vezu

umetnika i publike

koja odgovara devetnaestom veku

i zaključani u modelu poslovanja koji zavisi od visokih prihoda od karata,

gde naplaćujemo astronomske cene,

mnoge od nas je uhvatila jeza u osvit raspada "Taur rekordsa"

uz pitanje "Da li smo mi sledeći?".

Svi umetnički izvođači sa kojima sam pričao

odzvanjaju rečima Adrijane Rič,

koja je, u "Snovima o zajedničkom jeziku" napisala,

"Mi se nalazimo u zemlji koja nema

jezik, nema zakone.

Šta god uradimo zajedno predstavlja čist izum.

Mape koje su nam dali

su zastarele već godinama."

I za one koji vole umetnost,

zar vam nije drago što ste me pozvali da vam ulepšam dan?

(Smeh)

(Aplauz)

Sad, umesto da kažem da smo na ivici sopstvenog uništenja,

radije verujem da smo angažovani u fundamentalnoj reformaciji,

reformaciji kao što je bila Reformacija religije

u šesnaestom veku.

Reformacija umetnosti, kao i Reformacija religije

je delimično podstaknuta tehnologijom,

gde je, uistinu, štamparska presa bila osnovno punjenje

religijske Reformacije.

Obe reforme su utemeljene na svađama i diskusijama,

internoj sumnji u sebe

i masovnom prestrojavanju antičkog poslovnog modela.

I duboko verujem da su obe reforme

postavile pitanja:

ko ima pravo da se ovim bavi?

Kako su stekli pravo da se bave time?

I zapravo, da li nam je potreban neko

da posreduje za nas

da bismo imali iskustvo sa duhovnim uzvišenjem?

Kris Anderson, neko za koga mislim da je svima poznat,

urednik i šef "Čudnog magazina" i autor "Dugog repa"

bio je prvi, bar po meni, koji je obuhvatio mnoštvo pomenutog.

On je pre dosta vremena napisao, znate,

da su zahvaljujući izumu interneta,

web tehnologije,

mini kamera, i mnogo toga,

sredstva umetničke proizvodnje

demokratizovana

prvi put u ljudskoj istoriji.

Devetsto tridesetih, ukoliko je bilo ko od vas hteo da napravi film,

morao je da radi za "Warner Bros" ili "RKO"

jer ko je mogao sebi da priušti filmski set

opremu za osvetljavanje, i opremu za montažu

i pozadinsku muziku i više od toga?

A danas, ko u ovoj sobi ne zna četrnaestogodišnjaka

koji radi na svom drugom, trećem ili četvrtom filmu?

(Smeh)

Slično tome, sredstva umetničke distribucije

su demokratizovana po prvi put u ljudskoj istoriji.

Ponovo, devetsto tridesetih "Warner Bros." i "RKO" su radili to za vas.

Sad, idite na "Jutjub", "Fejsbuk";

imate globalnu distribuciju

bez napuštanja privatnosti vaše spavaće sobe.

Dupli udar je zadesio

masovno redefinisanje kulturnog tržišta,

vreme u kome je svako potencijalni autor.

Iskreno, ono što sad vidimo u ovom okruženju

je ogroman trenutak,

kada se ceo svet menja,

kada napuštamo vreme u kome se publika pecala.

Ali broj učesnika u umetnosti,

ljudi koji pišu poeziju, koji pevaju pesme,

ili nastupaju u crkvenom horu,

napreduje izvan granica naših najluđih zamisli.

Ovu grupu neki nazivaju "pro ams",

amateri umetnici koji daju izvedbe profesionalnog nivoa.

Vidite ih na "Jutjubu", na plesnim takmičenjima,

na filmskim festivalima, i dalje.

Oni radikalno šire

naše shvatanje potencijala estetskog rečnika,

dok izazivaju i podrivaju

kulturnu autonomiju naših tradicionalnih institucija.

Na kraju, živimo u svetu

definisanom, ne upotrebom,

već učešćem.

Ali želim da podvučem,

isto kao što religijska Reformacija nije objavila kraj

formalnoj Crkvi ili svešteništvu,

verujem da će naše umetničke institucije

nastaviti da imaju važnost.

Oni su trenutno najbolja prilika

za umetnike da ostvare život ekonomskog dostojanstva,

ne bogatstva, već dostojanstva.

One su mesto gde umetnici

koji zaslužuju i žele da rade sa izvesnim nivoom resursa

mogu da nađu dom.

Ali posmatrati ih kao sinonim

za celovitost umetničke zajednice

je, u najmanju ruku, kratkovido.

I zaista, dok pokušavamo da razdvojimo

amatere od profesionalaca,

jedini najuzbudljiviji razvoj

u proteklih pet do deset godina

je bio uspon

profesionalnih otmenih umetnika,

profesionalnih umetnika,

koji rade, ne primarno u koncertnim salama ili na pozornici,

već najviše oko

prava žena ili ljudskih prava,

ili na globalnom zagrevanju ili pomoći za SIDA-u,

ne zbog ekonomske potrebe,

već zbog dubokog, organskog uverenja

da rad koji su on ili ona pozvani da urade

ne može biti urađen na tradicionalni način

u zatvorenoj umetničkoj sredini.

Današnji svet plesa nije definisan samo

"Kraljevskim baletom" Vinipega, ili "Nacionalnim baletom" Kanade,

već i Liz Dermaninom "Plesnom Razmenom",

multigeneracijskom, profesionalnom plesnom grupom,

čiji igrači imaju od osamnaest do osamdeset i dve godine,

koji rade sa genetskim istraživačima

na otelotvorenju DNK mreže

i sa nuklearnim fizičarima sa CERN-a.

Današnja profesionlna pozorišna zajednica

nije definisana samo "Šo" ili "Stratford" festivalima

već i "Temeljac teatrom" iz Los Anđelesa,

kolektivom umetnika koji je, posle 11. septembra

spojio 10 različitih religijskih zajednica -

Bahie, Katolike,

Muslimane, Jevreje,

čak i Indijance

i gej i lezbejske verske zajednice,

pomažući im da naprave sopstvene individualne predstave

i jednu veliku predstavu

u kojoj su istražili razlike unutar svojih vera

i našli istovetnost

kao važan privi korak

ka izlečenju društva raznolikih zajednica.

Današnji izvođači, kao što je Rodesa Džons,

rade u ženskim zatvorima,

pomažući ženama da artikulišu bol zatočeništva,

dok današnji tekstopisci i reditelji rade sa mladim bandama

da bi pronašli alternativni kanal nasilju

i mnogo, mnogo više.

I stvarno, mislim da, umesto da budu uništene,

izvođačke umetnosti su postavljene na ivicu vremena

u kome ćemo biti važniji

nego što smo ikad bili.

Znate, davno smo rekli da

smo važni za zdravlje ekonomskih zajednica u vašem gradu.

I apsolutno.

Nadam se da znate da svaki dolar potrošen na ulaznicu za umetničku izvedbu u zajednici

generiše pet do sedam dolara za lokalnu ekonomiju,

dolara potrošenih na restoran ili na parking,

u prodavnicama materijala gde kupujemo tkaninu za kostime,

štimača klavira koji namešta instrumente, i dalje.

Ali umetnost će biti važnija za ekonomiju

kako napredujemo,

posebno u industrijama koje još uvek ne možemo da zamislimo,

kao što je bila osnova za iPod

ili industriju kompjuterskih igara,

koju je malo ko, ako i bilo ko od nas

predvideo pre deset ili petnaest godina.

Poslovno vođstvo će zavisiti sve više i više

od emocionalne inteligencije,

sposobnosti da se sluša pažljivo,

sa se saoseća,

da se artikuliše promena, da se motivišu ostali -

sam potencijal

koji umetnosti stvaraju sa svakim susretom.

Posebno sad,

kada se moramo suočiti sa

manjkavošću isključivo tržišne orijentisanosti,

obučene u socijalnu svest,

moramo ugrabiti i slaviti moć umetnosti

da oblikuje naš individualni i nacionalni karakter

a posebno karaktere mladih ljudi

koji su, prečesto, subjekti bombardovanja senzacijama,

pre nego svarljivim iskustvima.

Kad podvučemo crtu, pogotovo sada, u ovom svetu,

živimo u kontekstu

regresivnih i tegobnih imigracionih zakona,

"reality" televizije koja teži poniženju

i u kontekstu analize,

gde stvar koju čujemo najčešće,

dan za danom u Ujedinjenim Državama,

na svakoj železničkoj stanici, svakoj autobuskoj stanici, svakom aerodrumu jeste,

"Dame i gospodo,

molimo vas da prijavite svako sumnjivo ponašanje

ili sumnjivog pojedinca

najbližim vlastima",

kada smo na sve načine ohrabrivani

da vidimo priljateljsko ljudsko biće sa neprijateljstvom

i strahom i prezirom i sumnjom.

Umetnosti, šta god radile, kad god nas okupe,

pozivaju nas da gledamo prijateljska ljudska bića

sa velikodušnošću i interesovanjem.

Bog sam zna, ako nam je ikad trebala

ta sposobnost u ljudskoj istoriji,

treba nam sad.

Znate, mi smo povezani,

ne mislim tehnologijom, zabavom i dizajnom,

već zajedničkim ciljem.

Mi radimo na promociji zdravih živahnih zajednica,

na umanjenu ljudske patnje,

na promociji jednog pažljivijeg,

suštinski saosećajnog svetskog poretka.

Pozdravljam sve vas aktiviste u tom pohodu

i pozivam vas da težite, zagrlite, i zavolite umetnost u svom radu,

koji god da je vaš cilj.

I obećavam vam da je ruka "Doris Djuk Humanitarne Fondacije"

ispružena prema prijateljstvu sada i u dolazećim godinama.

I hvala vam na dobroti i strpljenju da me slušate ovog popodneva.

Hvala i blagosloveni bili.