Kurdi, najpoznatiji nepoznati ljudi na svetu | Stiven Mejnsfild | TEDxNashville

Kurdi su drevni i plemenit narod, a sad čine osnovnu kopnenu snagu protiv ISIS-a na Srednjem Istoku. Ima 35 miliona Kurda širom sveta; oni su najveća grupa naroda bez domovine. U ovom nadahnutom govoru Stiven Mejnsfild pripoveda o Kurdima i čini to, neočekivano, kroz život tri žene.

Ovaj govor je održan na lokalnom događaju TEDx-a, organizovanom nezavisno od TED-ovih konferencija.

Hteo bih da vam ispričam jednu priču,
u stvari tri priče,

ali bez brige, brzo govorim.

Moji rođaci sa Juga kažu
da brzo govorim, kao drogirani Jenki.

(Smeh)

Završićemo sve za dva-tri sata.

Postoji jedna grupa ljudi na Zemlji

koja broji 35 miliona.

Oni su najveća grupa ljudi na svetu

koja nema svoju domovinu.

Oni će verovatno biti
sledeća nova nacija na svetu.

Zovu se Kurdi,

i želeo bih da vam ispričam
delić njihove priče.

Verovatno znate o njima
i više nego što mislite.

Možda ste videli lepa lica
njihove divne dece

posvuda na internetu
i u časopisima; često ih koriste.

Ako jedete jogurt,
onda već znate nešto o Kurdima.

Ovo je osnivač kompanije za jogurt,
„Čobani“, Hamdi Ulukaja.

On je Kurd.

Možda ste, iako niste voljni
da to priznate,

među pristalicama ženske pešmerge,

kurdskih gerilaca.

Reč „pešmerga“ je kurdska reč
koja znači „oni koji su suočeni sa smrću“.

Među onima koji se suočavaju
sa smrću u Kurdistanu su žene

i one imaju mnoštvo pristalica sa Zapada.

Muškarci u Kurdistanu su poznati
kao žestoki borci već vekovima

i mnogi su jednostavno neverovatno lepi.

Očigledno to počinje prilično rano.

Pogledajte ovog malog.
Ma, daj! Trebalo bi sada da prekinem.

Ono što svi oni žele
je mesto među narodima.

Ono što svi oni žele
je da imaju svoju državu.

Evo o čemu sanjaju.
Ovo je njihova drevna domovina.

Oni su u središtu Bliskog Istoka,

tamo gde planina Zagros
stvara kičmu njihove zemlje,

i nalaze se između
Iraka i Irana, Turske i Sirije.

To je ono što žele, domovinu,

slobodni i nezavisni Kurdistan
koji bi mogli nazivati domom,

njih trideset pet miliona.

Sada bih voleo da pričam malo o Kurdima,

i to tako što ću iskoristiti
priču o tri žene.

Može da zvuči neobično
što ću koristiti priču o tri žene,

ali Kurdi su ponosni na činjenicu što su,

iako su 97 posto muslimanska zemlja,

žene izuzetno istaknute
u njihovom društvu.

Žene su u Vrhovnom sudu.
Žene komanduju trupama.

Žene su vodeći preduzetnici.

Žene su diplomate,
kao što ćete uskoro videti.

Ponosni su na sve ovo, zato je jasno,

posebno vezano za Kurde,
što želim da koristim priču o ženama.

Počeću priču o jednoj
dosta neobičnoj ženi;

ona je Britanka, nije Kurdkinja.

Zove se Gertruda Bel.

Možda vam je ime nepoznato,
ali pogledajte na trenutak lice

Gertrude Bel.

Ovo nežno viktorijansko lice pripada ženi

koju smatraju majkom modernog Iraka.

Rođena je 1868. godine.
Studirala je na Oxfordu.

Sjajan akademski um -

sa osam godina savladala je šest jezika,
rano u svom životu,

i pre nego što je završila -

bila je ne samo veliki um,
nego i hrabra duša.

Postoji planina u Evropi nazvana po njoj,

jer je bila sjajan planinar.

Jednom je provela 52 sata

viseći sa litice na užetu tokom mećave.

Zato su nazvali planinu po njoj.

Zato, takođe, po meni
neće nazvati ni jednu planinu.

(Smeh)

Otišla je u posetu ujaku u Persiju,
zaljubila se u arapski svet,

zaljubila se u pustinju,
zaljubila se u ljude,

i postala je ekspert za arapski svet,

prepoznatljiva u celoj
britanskoj imperiji,

a tokom Prvog svetskog rata

britanska vlada ju je zamolila

da povede vojnike preko pustinje,
jer je u tome bila dobra.

Uradila je to u tipičnom britanskom stilu.

Iako se nalazila usred pustinje,

ponekad i usred rata,

insistirala je da stanu
i popiju poslepodnevni čaj,

a obroke je jela iz najfinijeg
kineskog porcelana iz Londona.

Zatim bi ih vratila u sedlo i odjurila.

Vidite ovde na slici.

Nosi arapsku maramu, haljinu iz Londona,

sedi u engleskom sedlu i pije čaj.

Ovo je divan delić onoga što je ona.

Imala je fenomenalan uticaj

na strukturu Srednjeg Istoka
posle Prvog svetskog rata,

jer je bila briljantna žena.

Imala je i veoma uticajne prijatelje.

Jedan od njih je bio Vinston Čerčil,
ko je bio, kao što vidite,

državni sekretar vazduhoplovstva i rata
posle Prvog svetskog rata.

Drugi je T. E. Lorens,
poznatiji kao Lorens od Arabije.

Bili su to njeni drugari.

Dakle, imala je uticaj
koji drugi nisu imali.

Svakako bi bila uticajna

jer niko nije poznavao
taj deo sveta bolje od nje.

Međutim, moram da vam kažem
da su pogrešili.

Ova tri junaka su pogrešila.

Oni su zamislili da osnuju novu državu.

To je bio period

kada se Otomanska imperija
povukla iz Prvog svetskog rata,

a javljao se arapski trenutak u istoriji,
pojavljuju se Arapi;

sve to je trebalo proslaviti.

Ipak, ovo troje, stvaraoci modernog Iraka,
zaboravili su na Kurde.

Odnosno, ako i nisu zaboravili na Kurde,
zaboravili su ko su bili Kurdi

i ko su oni oduvek bili.

Jer, Kurdi su drevni narod.

Kurdi su ljudi koji imaju
neverovatnu baštinu

i neverovatnu kulturu.

Oni nisu Arapi; oni žive u miru
sa svojim arapskim prijateljima,

ali Kurdi nisu Arapi,

oni potiču sa persijske grane
srednjeistočnog etničkog stabla

i imaju snažan osećaj identiteta.

Ako čitate Bibliju,

možda znate da su Kurdi
potomci drevnih Međana.

Oni su deo knjige Starog zaveta,

kao i knjige proroka Danila, na primer.

Preci današnjih Kurda postojali su
na dan Pedesetnice, preci modernih Kurda,

za Duhove,

u Jerusalimu kad se rodila
hrišćanska crkva.

Samo su imali drugačije nasleđe i poreklo

od mnogih u njihovoj okolini.

Oni su legendarni,
obećani narod, jaki ljudi,

ljudi koji ne žele da izgube
svoje nasleđe i poreklo

pa da se stope u drugu kulturu,

bez obzira na bliskost sa tom kulturom.

Ono što su naša tri evropska
junaka uradila -

Čerčil, Lorens od Arabije i Gertruda Bel -

stvorili su iračku naciju

koja nikad pre nije postojala.

Iskoristili su Kurde
u severnom delu zemlje

kao štit protiv Turske,

koja je nastala iz Otomanske imperije

i bila je pomalo agresivna.

Pazite - iskoristili su Kurde.

Iskoristili su ih da se odbrane i zaštite

od Sunita i Šiita na jugu.

Kurdi su u dobrim odnosima
sa Sunitima i Šiitima, mnogi su i sami to,

ali su želeli da imaju svoju domovinu.

Predsednik Vilson im je to obećao,

kao i evropski pregovarači,
da će imati svoju domovinu;

tu leži uzrok današnjih problema.

To postaje deo kurdskog problema,

jer ih je Evropa iskoristila
da bi se zaštitila od Turske,

a nije im obezbedila domovinu
koju im je obećala.

Gertruda Bel,

u osnovi mentor kralja Fejsala,

koga je Evropa postavila za kralja Iraka,

bila je dobronamerna.

Ne možemo kritikovati sa ove daljine,
ne možemo gledati ovo lice,

ovo nežno viktorijansko lice,
kao što rekoh,

i da pomislimo da je htela
da nanese nepravdu,

ali to je osnova za veliku nepravdu,

iako je Gertuda Bel
bila genijalna i veličanstvena.

A sad priča o jednoj drugoj ženi.

Ne mogu da vam kažem njeno pravo ime,
ni da vam pokažem njenu pravu sliku

jer bi je to moglo koštati života,
ali zvaćemo je Ništman.

Ništman je živela kao Kurd u Iraku

koji su stvorili Gertruda Bel,
Lorens od Arabije i Vinston Čerčil.

Rođena je 1980. godine.

To znači da je rani deo života provela

za vreme vladavine ovog čoveka,
Sadama Huseina.

Sadam Husein je mrzeo Kurde

jer nisu hteli da se asimiliraju
u njegov san,

u arapsko-irački san,
u neovavilonsko kraljevstvo.

Zato je počinio užasna zlodela nad njima.

Moram da vas upozorim,
videćete dosta grube slike.

Šesnaestog marta 1988. godine

odlučio je da napadne hemijskim oružjem

rodni grad Ništman, Halabdžu.

Možda ste i čuli za Halabdžu.

Šesnaestog marta 1988. godine

Sadam Husein je naredio vazdušnim snagama

da ispuste iperit, sarin, tabun

i druge oblike gasa
uglavnom na ljude koji se opiru -

na svoje ljude, na Kurde,
deo iračkih Kurda.

Ovde se vidi početak svega.

Naredio je da ispuste gas
na periferiju Halabdže,

da okruži ljude, a zatim je ispustio
ovaj ozbiljan gas pravo na njih.

Ovo su kudravi oblaci iperita i sarina.

Ljudi su surovo umirali.

Organi su im se rastakali,

čudno su se krivili,

lomili su leđa,
rastavljali su im se zglobovi,

razbijali su sopstvene lobanje.

Zahvatalo ih je, bukvalno, ludilo;
neki su od smeha umirali.

Ovakav opis zvuči užasno,

ali upravo se to dogodilo.

Pripremite se sada.

Smrt je bila trenutna, užasna,
5 000 mrtvih za dva sata,

još 10 000 unakaženih i povređenih,

a mnogi među njima su umrli
u narednim nedeljama.

Ovo je slika mrtvog čoveka.

Njegova dva sina su živa,
ali ga drže, ne žele da odu.

Deda pokušava da ih odvede odatle.

Stariji su momentalno umirali
i ukočili bi se u mestu.

Tragedija ovog para je to
što su i oni momentalno umrli,

ali su danima ostali u vozilu.

Susedi su mislili da su živi
i ponekad bi im mahnuli.

Takve su bile smrti.

Na ovoj slici čovek je u kući.

Kada je gas prodro u njegov dom,
zgrabio je sina, otrčao do suseda,

ali nije uspeo; obojica su umrli.

Ovaj prizor je urezan na statui.

Ovo je osnova statue

spomenika u Halabdži,
u iračkom Kurdistanu.

Uzeli su ovu sliku čoveka
koji drži svog sina

kao simbol za sveukupno stradanje.

Ništman je izgubila oca
u tom gasnom napadu na Halabdžu.

Njeno osmogodišnje meso
gorelo je mesecima.

Nekima i godinama.

Njena majka je preživela,
ali su je kasnije zarobile Sadamove trupe

i sahranjena je u masovnoj grobnici.

Mnogi su udarili na irački Kurdistan.

Sadam je znao kako to dobro da obavi.

Međutim, Kurdi su jedinstveni ljudi.

Oni poštuju svoje mrtve,
znaju kako da pronađu masovne grobnice.

Ništmanina majka je pronađena.

Analiza DNK potvrdila je njen identitet,

i ona je sahranjena.

U Iračkom Kurdistanu

svi poštuju mrtve.

Ožale ih, smeste ih u kovčege,

pomenu njihove živote
i ponude ih Bogu.

Tako postupaju, jer je to
njihova istorija i tradicija.

A šta je sa Ništman?

Rođena je 1980. godine
i, znači, sad ima 36 godina.

Šta ona radi sada?

Možda vam bude drago,
pošto ste videli njenu patnju,

da ona nije na slikama
koje ću vam pokazati,

nije ni na jednoj.

Slična je ovim ljudima,
ali njenu sliku ne smem da pokažem.

Ona je jedna od ovih divnih
ženskih pešmerga,

i njeno ratničko pleme plaši ISIS,

jer oni imaju neobično verovanje
koje nije po Kuranu da,

ako ih ubije žena, onda neće stići u raj.

Ovim ženama se veoma dopada ta misao.

(Uzvici)

(Aplauz)

Neke od njih su najbolji
strelci i snajperisti u pešmergi,

i sad će me moji prijatelji Kurdi
sigurno kritikovati,

ali ja vam kažem da je to istina.

One su veličanstvene
i Ništman je jedna od njih.

Zanimljivo je pogledati,

bar onima koji prate ove trendove,

koliko žena pešmerga ima naloge na Tviteru

i koliko pratilaca imaju na Zapadu.

Mnoge su zgodne. Ova žena drži ajped.

Danju puca,

a noću kontaktira prijatelje i pratioce.

(Smeh)

I ne znam zašto i teško mi je da zamislim,

ali dobijaju mnogo ponuda za brak

od muškaraca sa Zapada.

(Smeh)

Viđao sam ih, stvarno su divne,

i bilo bi bolje da budete dobar suprug,
to je sve što imam da kažem.

(Smeh)

Čuvajte se.

To je Ništman. A sad jedna druga žena.

To je Bajan, B-A-J-A-N,

žena kojoj se veoma divim.

Bajan je odrasla uz čoveka
kog vidite sa desne strane

i uz njegovu ženu, naravno,

Samija Abdula Rahmana.

Ovaj čovek je kurdski heroj.

Bio je vođa otpora protiv režima,
kako bi Kurdi rekli,

u širem smislu protiv Sadama,
ali sve vreme iračkog režima,

koji je bio surov prema Kurdima.

Bio je sjajan, veoma obrazovan,
govorio je engleski,

ali pošto je bio deo otpora,
završio je živeći u planinama,

a to znači da je i mala Bajan
živela u planinama.

S jedne strane,

kuća im je bila puna zapadnih novinara,

jer su govorili engleski
i mogli su da izlože ciljeve Kurda.

S druge strane,
živeli su teškim seoskim životom

u planinama Zagros.

Ovde je mala Bajan kako gricka hleb,

sa prekaljenim vojnicima,
a oni je vole kao malu maskotu.

U ovakvoj kulturi je odrasla.

Planine Zagros su divne,
ali surove i opasne.

Ovo je izvorna domovina Kurda.

Oni koji žele da budu uvredljivi,

nazivaju ih planinskim Kurdima,

što je, u stvari, istina.

Njen otac je bio neverovatno uticajan

i pomagao je stvaranje Iračkog Kurdistana.

Sa dolaskom više slobode,
imali su posla sa Sadamom,

postao je premijer svoje partije.

Zaista neverovatan čovek.

Nažalost, 2004. godine,

tokom dva bombardovanja
od strane islamske ekstremističke grupe,

dr. Sami Abdul Rahman je ubijen
zajedno sa svojim sinom.

Veoma nasilan trenutak.

Tada je Bajan već otišla
u Englesku na školovanje.

Delimično i zbog bezbednosti.

Postala je novinarka „Fajnenšel tajmsa“;

veoma prestižna uloga.

„Fajnenšl tajms“ ju je imenovao
da radi u Japanu,

gde je provela mnogo godina.

Uvek je razmišljala o Kurdistanu

i pratila je, naravno, očevu borbu.

Uvek je brinula za Kurdistan.

Međutim, nije znala
kako da to tačno sprovede.

Na kraju, znala je

da mora da sprovede zaveštanje roditelja,

da sprovede svoju ljubav za Kurdistan,

i ono što su joj roditelji usadili u dušu.

Mala Bajan je sada
gospođa Bajan Sami Abdul Rahman.

Ona je u Vašingtonu predstavnik

kurdske regionalne vlade.

Ona je neosporno najmoćnija
Kurdistanka na svetu.

Neverovatno.

(Aplauz)

Otprilike je ovolicka.

ali je upečatljiva.

Ona je ujedno Golda Meir i Margaret Tačer,

i Opra i Pink,
ako već želite neke paralele.

(Smeh)

Neverovatna je.

U Vašingtonu izlaže američkoj vladi

kako treba da podrže
Kurde protiv ISIS-a,

i da moraju biti spremni
za nezavisni Kurdistan.

Mislim da vam je ovo danas važno.

Šta vam ovo znači? Zašto vam je ovo bitno?

Tu ste, pametni ste, obrazovani.

Imate društvenu svest.

Trideset pet miliona Kurda čeka

da postanu slobodna nacija.

Nameravam da im pomognem.
A i vi, nadam se.

Hvala.

(Aplauz)