Како ме је посао терао да идем напред током лечења рака

Када је адвокату Сари Донели дијагностикован рак дојке, окренула се пријатељима и породици да би добила подршку, али је, такође, нашла смисао, фокус и стабилност у свом послу. У личном говору о томе зашто и како је наставила да ради, она дели увид у то како радна места могу да изађу у сусрет потребама људи који проживљавају озбиљну болест јер обе стране имају користи од тога.

Био је јун 2014. године.

Имала сам 30 година

и добила сам позив
из ординације моје докторке

која ми је рекла да су стигли
резултати испитивања.

Отишла сам да се видимо током паузе
за ручак, а докторка ми је рекла

да јој је веома жао што мора
да ми саопшти да имам рак дојке.

Нисам желела да јој верујем
и, испрве, нисам.

Видите, ја сам адвокат
и били су ми потребни докази.

Зато ме је веома срамота да вам кажем

да сам устала и отишла
до места где је седела

да бих могла да погледам
преко њеног рамена и потврдим

шта је писало на страници испред ње.

(Смех)

Малигни карцином.

Али, још увек не желећи
да верујем у то, рекла сам:

„Малигни карцином,
сигурни сте да то значи рак?“

(Смех)

Рекла ми је да је сигурна.

По повратку на посао, другима сам предала
хитне ствари које је требало урадити

док сам имала додатна испитивања
да видим да ли се мој рак проширио.

Али, у том тренутку,
посао ми није био приоритет.

Размишљала сам о томе како ћу рећи
својој породици и пријатељима

да имам рак.

Како ћу одговорити на њихова питања

о томе колико је озбиљно
и да ли ћу бити добро

када ни сама то нисам знала.

Питала сам се да ли ћемо мој партнер и ја
икада имати прилику да заснујемо породицу.

И размишљала сам о томе
како ћу то рећи својој мајци,

која је и сама имала рак дојке
док ме је носила у стомаку.

Знала би како сам се осећала

и имала представу о томе шта ме чека.

Али, такође нисам желела да мора
да поново преживи своје искуство с раком.

У то време нисам схватала

да ће посао почети да игра огромну улогу
у мом лечењу и опоравку.

Да ће моје колеге и посао

учинити да се осетим вредно и као жена

у периодима у којима бих се
иначе осећала као статистички податак.

Да ће ми посао пружити рутину и стабилност

док сам се бавила многим
тешким личним одлукама

и великом неизвесношћу.

Рецимо, какву реконструкцију
груди ћу имати.

А у периодима као што је овај,

помислили бисте да ћу од своје породице
и пријатеља затражити подршку.

И да, наравно да сам то учинила.

Али су ми на крају колеге

одиграле огромну улогу
у свакодневном животу.

И они су ти који су ме засмејавали.

Видите, били смо прилично близак тим

и делили пар стварно добрих интерних шала,

као када су начули да ме неко пита

како то да ми је коса
тако сјајна и савршена -

не знајући да је то, наравно, била перика,

а, знате, била је то веома добра перика

и стварно су ми јутарња спремања
због ње била лака.

(Смех)

Али, у оваквим кратким тренуцима
сам ценила оно што значи њихова подршка

и питала се шта бих радила без те мреже.

Разговарала сам са толико
много људи, посебно жена,

који нису имали прилику
да имају такву мрежу

јер им није дата прилика
да раде током лечења.

А постоји неколико разлога за ово.

Али мислим да се углавном све своди
на сувише очински настројене послодавце.

Ови послодавци желе да одете
и усредсредите се на себе.

И да се вратите када вам буде боље.

И користе такве фразе.

Иако су овакве реакције добронамерне,

знајући какве сам добробити имала,

невероватно ме нервира

када се људима говори
да не могу или не треба да раде

када се ради о нечему што желе
и физички могу да раде.

Тако сам почела да истражујем
шта послодавац мора да уради

када се неко појави са дијагнозом рака.

Открила сам да се у аустралијским законима
рак сматра хендикепом.

Дакле, ако не можете да обављате
своје уобичајене задатке на послу,

Закон о забрани дискриминације особа
са инвалидитетом обавезује послодавца

да се у разумној мери прилагоди
вашим радним потребама

да бисте могли да наставите да радите.

Како би разумно прилагођавање
изгледало за мене?

Знала сам какав ће очигледан утицај
моја дијагноза имати на посао.

Посете лекару ће бити заказане
током мог радног времена

и знала сам да ће ми требати слободни дани
да се опоравим после хируршких захвата.

Поново, пошто сам типични адвокат,

детаљно сам испитала то
шта могу да очекујем од лечења.

Признајем, много тога сам сазнала
помоћу доктора Гугла,

што можда није и мој најпаметнији потез
и не бих то препоручила.

(Смех)

Али, иако сам била спремна
на сва физичка нежељена дејства,

оно што ме је заиста плашило
је нешто под именом хемо мозак.

Хемо мозак се манифестује
кроз губитак памћења,

неспособност да се концентришете

и неспособност да решавате проблеме.

А ако би ми се ово десило,

питала сам се како ћу радити
свој посао адвоката.

Да ли ћу бити приморана да напустим посао?

И како ћу уопште разговарати
са својим менаџером

о разумним прилагођавањима у мом послу

ако не знам како ће лечење
утицати на мене?

Имала сам среће да сам имала менаџера
који ми је пружио подршку

и који је био задовољан тиме да види
како ће се ствари одвијати

уместо да унапред захтева конкретан план.

Имала сам среће што је,
иако можда уопште није знао

за концепт разумног прилагођавања,

за њега то била само ствар здравог разума.

Али сам схватила да то није било
питање здравог разума за све.

Сви који пролазе кроз лечење
ће схватити како ће то утицати на њих

и шта ће им бити ограничења.

И научиће да се прилагоде на то.

За мене су постојали савети и трикови
које сам научила о самом лечењу,

као што је да, рецимо,
пре него што одете на хемотерапију,

морате да будете сигурни
да сте добро хидрирани

и да вам је топло, јер то помаже
да вам медицинске сестре нађу вене.

Немојте ни да једете ништа
од своје омиљене хране,

пре ни после хемотерапије,

јер ћете је повраћати

и нећете пожелети да је икада више видите.

(Смех)

Научила сам то на тежи начин.

Затим, постојали су трикови
за организовање радних обавеза.

Прва ствар коју сам заказивала
за понедељак ујутру била је хемотерапија.

Знала сам да сам од тренутка
када напустим одељење за лечење рака

имала око четири сата
пре него што ми се мрена спусти на очи

и пре него што почнем да осећам мучнину.

Користила сам то време
да рашчистим свој инбокс

и обавим хитне телефонске разговоре.

Најгори део мучнине
је пролазио у току отприлике 48 сати.

Затим бих се улоговала на посао од куће.

Лечење се наставило
и знала сам шта да очекујем.

Могла сам да поставим разумна очекивања
у односима са пословним партнерима

везана за то шта могу да урадим

и временске оквире
у којима бих могла то да остварим.

Али, и даље памтим
оклевање у њиховом гласу

када се радило о томе
да траже од мене да урадим нешто.

И да траже да то урадим
до одређеног времена.

А верујте ми, ово су били људи

који се нису бојали тога
да одреде добар крајњи рок.

(Смех)

Стекла сам утисак да нису хтели
да ме стављају под додатни притисак

док сам пролазила кроз лечење.

Иако ми је њихова обзирност значила,

заправо су ми били потребни рокови.

За мене је то било нешто
над чим имам контролу

и нешто над чиме сам могла
задржати контролу

док су постојале многе ствари
над којима је нисам могла имати.

И док сам радила од куће,

размишљала сам о томе како послодавци
треба да примењују овај концепт

разумног прилагођавања у нашем времену,

у ком ће једно од двоје
Аустралијанаца и Аустралијанки

добити дијагнозу рака до своје 85. године.

Док настављамо да радимо све дуже
са све више година,

вероватноћа да ћемо патити
од озбиљне болести док радимо

се повећава.

А са технологијом која нам омогућава
да радимо било где у било које време,

разумно прилагођавање више не зависи

од тога да ли и даље
можете физички да дођете

у стварну канцеларију.

Разумна прилагођавања се, такође, не тичу

само понуде да имате дуже паузе
или удобнију столицу за седење,

иако и ове ствари могу бити добре.

У најмању руку,

треба да примењујемо
правила и стратегије о флексибилности

које смо развили за другачије ситуације,

као што су, рецимо,
оне за људе са породичним обавезама.

Али, како да осигурамо да ће људи
макар само разговарати

о томе како би разумна прилагођавања
изгледала када су они у питању,

ако је прва ствар коју ће менаџер рећи:

„О, не, не враћај се на посао
док ти не буде боље.“

И само ми се јавило.

Мора бити обавезно за менаџере

да морају да разговарају о овоме
са својим запосленима.

А закључци људи попут мене,

који су заиста имали користи
од тога што су радили док су се лечили,

морају се делити више.

Размишљала сам о томе шта се може учинити
да се воде овакви разговори,

а онда је моја невероватна
колегиница, Камила Ган,

осмислила приручник, „Рад са раком“.

Овај приручник обезбеђује оквир
за оне који имају дијагнозу рака,

њихове менаџере,
људе који се брину о њима и колеге

у ком могу да разговарају о раку
и постојећој подршци у раду.

Камила и ја идемо
до различитих организација

да говоримо о овом приручнику

и о томе како може помоћи при вођењу

онога што су иначе, искрено,
прилично непријатни разговори.

И драго ми је што могу да кажем да се
коришћење приручника све више повећава.

Па, шта би требало да буде
прва реакција менаџера

када му неко каже да је болестан

и да не зна како ће то утицати
на његов или њен рад?

Мора бити оваква:

„До тачке до које можеш и желиш,

желели бисмо да направимо договор

да би наставио/ла да радиш док се лечиш.“

Морамо да почнемо да позитивно укључујемо
људе са озбиљном болешћу

да бисмо их задржали као радну снагу,

уместо да их очински гурамо да оду.

Испричала сам вам своју причу
јер желим да знате за добробити

које ми је донео рад док сам се лечила.

А желим и да промените своје ставове

ако мислите да је некоме ко се лечи

само досадно, да је слаб
или да много повраћа.

И да, ове ствари су некада биле тачне,

ако то није био случај и много пута,

али сам, такође, била одлучна
да погурам себе на послу

онолико колико сам то одувек радила.

А могла сам то да урадим јер ми је
мој послодавац дао могућност избора.

Што је најважније, говорим вам ово

јер, иако је ово наизглед очигледан
избор који се некоме даје,

није и избор које се увек
нуди или подржава.

А мора бити.

Хвала вам.

(Аплауз)