Lisa Kristin (Lisa Kristine): Slike kao živi svedoci modernog ropstva

U poslednje dve godine, fotograf Lisa Kristin je proputovala svet, dokumentujući nepodnošljivo okrutne realnosti savremenog ropstva. Prikazuje nam uznemirujuće, ali u isto vreme lepe slike -- rudari u Kongu, ciglari u Nepalu --obelodanjujući položaj 27 miliona duša porobljenih širom sveta. (Snimljeno na TEDxMaui)

Nalazim se na 40 metara dubine u ilegalnom rudniku u Gani.

Vazduh je težak od vrućine i prašine

i jedva se diše.

Osećam dašak oznojenih tela kako prolaze pored mene

u pomrčini, ali ne vidim mnogo više.

Čujem glasove, ali većinom je to samo

kakofonija muškaraca koji kašlju

i kamenja koje se lomi primitivnim alatima.

Kao i ostali, nosim treperavo, jeftino svetlo,

koje mi je zavezano za glavu elastičnom, dronjavom trakom

i jedva mogu da razlikujem klizave grane

koje podržavaju zidove ove rupe od pola metara kvadratnih,

koja zaranja stotinama metara duboko u zemlju.

Kada mi glava padne, odjednom se setim rudara

koga sam upoznala nekoliko dana ranije, koji je izgubio ravnotežu

i pao nebrojeno mnogo metara niz to okno.

Dok danas stojim ovde i dok vam govorim,

ovi muškarci su i dalje duboko u toj rupi,

rizikujući svoje živote bez plate ili kompenzacije

i često umiru.

Ja sam se popela uz tu rupu i otišla sam kući,

ali oni najverovatnije nikada neće, jer su u zamci ropstva.

U poslednjih 28 godina zabeležila sam

autohtone kulture u preko 70 zemalja,

na šest kontinenata i 2009. godine imala sam posebnu čast

da budem jedini izlagač na Mirovnom samitu u Vankuveru.

Među svim izuzetnim ljudima koje sam tamo upoznala,

upoznala sam i pristalicu nevladine organizacije
Oslobodimo robove,

koja je posvećena iskorenjivanju modernog ropstva.

Počeli smo da razgovaramo o ropstvu i stvarno

sam počela da učim o ropstvu,

jer sam zasigurno znala da ono postoji u svetu,

ali ne u tim razmerama.

Nakon što smo završili razgovor, osetila sam se ušasno

i iskreno osramoćena sopstvenim neznanjem

da ovakvo zverstvo postoji u moje vreme i pomislila sam,

ako ja ne znam, koliko još ljudi ne zna?

Počelo je da mi se kuva u stomaku,
tako da sam nakon nekoliko nedelja

odletela u Los Anđeles da se nađem sa direktorom

Oslobodimo robove i ponudila im pomoć.

Odatle je započelo moje putovanje u moderno ropstvo.

Začuđujuće, već sam bila na mnogim od ovih mesta ranije.

Neke sam čak i smatrala svojim drugim domom.

Ali ovoga puta sam videla sve te skrivene stvari.

Konzervativna procena nam govori da postoji preko

27 miliona ljudi koji su robovi danas u svetu.

To je duplo više ljudi od onih koji su uzeti iz Afrike

tokom cele preko-atlantske trgovine robljem.

Pre 150 godina, rob u poljoprivredi

koštao je trećinu godišnje plate

američkog radnika.

To je oko 50 000 dolara današnjeg novca.

Dok danas čitave porodice mogu biti
porobljene generacijama

zbog duga koji iznosi samo 18 dolara.

Začuđujuće, ropstvo donosi zaradu

od više od 13 milijardi dolara svuda u svetu svake godine.

Mnoge su prevarili lažnim obećanjima

o dobrom obrazovanju, boljem poslu, da bi zatim saznali

da su prisiljeni da rade bez novčane naknade,

pod pretnjama nasiljem i oni ne mogu tek tako da odu.

Današnje ropstvo povezano je sa trgovinom,

tako da dobra koja robovi proizvode imaju vrednost,

dok su ljudi koji ih proizvode za jednokratnu upotrebu.

Ropstvo postoji skoro svuda u svetu,

ali je ilegalno svuda u svetu.

U Indiji i Nepalu upoznata sam sa sušionicama.

Neobičan i sjajan prizor bio je kao

ulaženje u antički Egipat ili Danteov pakao.

Obavijeni temperaturama od 130 stepeni,

muškarci, žene, deca, zapravo cele porodice

bili su uvijeni u težak prekrivač prašine,

dok su mehanički slagali cigle na glave,

do 18 cigala u isto vreme i nosili ih

od vrelih pećnica do kamiona
udaljenih stotinama kilometara.

Iscrpljeni od monotonije i premora,

rade u tišini, ponavljajući zadatak

16 ili 17 sati dnevno.

Nije bilo pauza za hranu, pauza za vodu

i ozbiljna dehidratacija učinila je da uriniranje

bude nepotrebno.

Vrućina i prašina su bile toliko sveprožimajuće

da mi je kamera postala toliko vruća
da nije mogla ni da se dodirne

i prestala je da radi.

Svakih 20 minuta morala sam da trčim nazad do džipa

da očistim opremu i da je stavim ispod klime

da je oživim i dok sam sedela tamo,

pomislila sam da se o mojoj kameri mnogo više vodi računa

nego o ovim ljudima.

Nazad u pećnici htela sam da zaplačem,

ali me je abolicionist do mene brzo zgrabio

i rekao: "Lisa, nemoj to da radiš.
Nemoj to ovde da radiš."

Jasno mi je objasnio da je pokazivanje emocija

vrlo opasno na ovakvom mestu,

ne samo za mene, već za njih.

Nisam mogla da im ponudim nikakvu direktnu pomoć.

Nisam mogla da im dam novac, ništa.

Nisam bila građanin te zemlje.

Mogla sam da ih dovedem u goru situaciju

od one u kojoj su već bili.

Morala sam da se oslonim na
Oslobodimo robove da rade

u okvirima sistema za njihovo oslobađanje

i verovala sam da će uspeti.

Što se mene tiče, morala sam da čekam da dođem kući

da zaista osetim kako mi se srce slama.

Na Himalajima, naišla sam na decu koja su nosila kamenje

kilometrima niz planinski teren,

do kamiona koji su čekali na putevima dole.

Velike ploče bile su teže

od dece koja su ih nosila

i deca su ih dizala na glave,

koristeći ručno pravljene pojaseve od štapa i kanapa

i iscepane odeće.

Teško je posvedočiti nečemu toliko potresnom.

Kako možemo da utičemo na nešto tako podmuklo,

a tako prožimajuće?

Neki ni ne znaju da su porobljeni,

ljudi koji rade 16, 17 sati dnevno bez bilo kakve plate,

jer je tako celog njihovog života.

Nemaju sa čim da uporede.

Kada su ovi seljaci zatražili svoju slobodu,

robovlasnici su im zapalili kuće.

Zaista, ovi ljudi nisu imali ništa

i bili su toliko prestrašeni, želeli su da odustanu,

ali žena u centru ih je ubeđivala da ne odustaju

i abolicionisti na terenu

su im pomogli da dobiju kamenolom u najam,

tako da sada rade isti posao koji slama kičmu,

ali sada to rade za sebe, plaćeni su za to

i rade u slobodi.

Obično pomislimo na trgovinu belim robljem

kada čujemo reč ropstvo

i zbog ove svesti rasprostranjene širom sveta

upozorili su me da će biti teško da radim bezbedno

baš u ovoj industriji.

U Katmanduu pratnja su mi bile žene koje

su i same pre toga bile belo roblje.

Požurile su me niz uzano stepenište

koje je vodilo do prljavog, zadimljeno
fluorescentno osvetljenog podruma.

Ovo nije bio bordel per se.

Bio je više kao restoran.

Kabinski restorani, kako se za njih zna u ovom poslu,

su glavno mesto za prinudnu prostituciju.

Svaki ima male, privatne sobe, gde su robovi,

žene sa mladim devojčicama i dečacima,

neki od njih imaju samo sedam godina,

naterani da zabavljaju mušterije

i da ih ohrabruju da kupe još hrane i alkohola.

Svaka kabina je mračna i prljava,

prepoznaje se po naslikanom broju na zidu

i podeljena je šperpločom i zavesom.

Radnice ovde obično pretrpe tragično,
seksualno zlostavljanje

u rukama svojih mušterija.

Dok sam stajala u gotovo potpunom mraku,
sećam se da sam osećala

brzi, vreli strah i u tom trenutku

mogla sam samo da zamislim kako mora da je

biti zarobljen u tom paklu.

Imala sam samo jedan izlaz, stepenište odakle sam ušla.

Nisu postojala zadnja vrata.

Nije bilo dovoljno velikih prozora
kroz koje bi moglo da se iskoči.

Ovi ljudi nisu imali uopšte izlaza

i dok razgovaramo o tako teškoj temi,

važno je primetiti da se ropstvo,
uključujući i trgovinu belim robljem,

dešava i u našem dvorištu.

Desetine stotina ljudi su porobljeni u poljoprivredi,

u restoranima, u služenju po kućama

i lista može da se niže.

Skoro je New York Times objavio da

je između 100 000 i 300 000 američke dece

prodato u belo roblje svake godine.

Svuda je oko nas. Mi samo ne vidimo.

Tekstilna industrija je često još jedna
industrija na koju pomislimo

kada čujemo o ropstvu.

Posetila sam sela u Indiji gde su čitave porodice porobljene

u industriji svile.

Ovo je porodični portret.

Obojene crne ruke su očeve, dok su plave

i crvene, ruke njegovih sinova.

Mešaju boju u ovim velikim buradima

i uranjaju svilu u tečnost do svojih laktova,

ali boja je otrovna.

Moj prevodilac mi je ispričao njihove priče.

"Nemamo slobodu", rekli su.

"Ipak se još uvek nadamo da ćemo
moći da napustimo ovu kuću

jednoga dana i da odemo negde drugde

gde bismo bili plaćeni za bojenje."

Procenjuje se da je više od 4 000 dece

porobljeno na jezeru Volta,

najvećem veštačkom jezeru na svetu.

Čim smo stigli, htela sam samo da bacim pogled.

Videla sam nešto što je izgledalo
kao porodica koja peca u čamcu,

dva starija brata, nekoliko mlađe dece, ima smisla, zar ne?

Pogrešno. Svi su bili robovi.

Deca su uzeta od svojih porodica,

prodata su i nestala,

primorana su da rade nebrojeno mnogo sati na ovim čamcima

na jezeru, iako ne znaju da plivaju.

Ovo dete ima osam godina.

Tresao se kada mu se naš čamac približio,

prestrašen da će mu srušiti malecni kanu.

Uplašio se da ćemo ga prevrnuti u vodu.

Skeletne grane drveta uranjale su u jezero Volte

i često su hvatale ribolovačke mreže i premorenu,

prestrašenu decu bacaju u vodu

da otpetljaju mrežu.

Mnogi od njih se dave.

Od kad zna za sebe, terali su ga da radi

na jezeru.

Preplašen od svog gazde, neće pobeći

i pošto su ga okrutno tretirali celog života,

prenosi to mlađim robovima

kojima upravlja.

Srela sam ove dečake u pet sati ujutru,

kada su izvlačili jenu od poslednjih mreža,

s tim da su radili od jedan ujutru

po hladnoj, vetrovitoj noći.

Važno je naznačiti da su ove mreže teške

više od 400 kilograma kada su napunjene ribom.

Želim da vam predstavim Kofi.

Kofi je spašen iz ribarskog sela.

Upoznala sam ga u skloništu gde Oslobodimo robove

rehabilituju žrtve ropstva.

Videli su ga kako se kupa na izvoru,

tako što se poliva velikim kofama preko glave

i predivna vest je,

dok vi i ja sedimo danas ovde i pričamo,

Kofi je ponovo sa svojom porodicom

i što je još bolje, njegovoj porodici su dali alate

da bi zaradili za život i da bi im deca bila bezbedna.

Kofi je otelotvorenje mogućnosti.

Ko će postati jer se neko založio

i promenio nešto u njegovom životu?

Vozeći se putem u Gani

sa partnerima iz Oslobodimo robove,

partner abolicionist na motoru, odjednom je ubrzao

do našeg džipa i pokucao nam na prozor.

Rekao nam je da ga pratimo niz prašnjavi put u džunglu.

Na kraju puta, požurio nas je da izađemo iz auta

i rekao vozaču da brzo ode.

Zatim je pokazao na jedva vidljivu stazu

i rekao: "Ovo je staza, ovo je staza. Idite."

Kako smo išli niz stazu, gurali smo sa strane puzavicu,

koja je blokirala put i nakon skoro sat vremena hoda,

otkrili smo da je staza poplavljena skorim kišama,

podigla sam fotografsku opremu iznad glave

dok smo se spuštali u ovu vodu koja mi je dosegla do grudi.

Nakon dodatnih dva sata hodanja, krivudava staza

se odjednom završila na proplanku i ispred nas

bilo je mnoštvo rupa,

koje su mogle da stanu u veličinu fudbalskog terena

i sve su bile pune porobljenih ljudi koji su radili.

Mnoge žene su imale decu zavezanu na leđima,

dok su one tražile zlato

i gacale po vodi otrovnoj od žive.

Živa se koristi u procesu vađenja.

Ovi rudari su porobljeni u oknu ridnika

u drugom delu Gane.

Kada su izašli iz okna, bili su mokri do gole kože

od sopstvenog znoja.

Sećam se da sam gledala njihove umorne, krvave oči,

mnogi su bili ispod zemlje 72 sata.

Okna su i do 90 metara duboka i oni iznose

teške torbe kamenja, koje će kasnije biti prenesene

u drugu zonu, gde će kamen biti izlupan

da bi se iz njega moglo izvući zlato.

Na prvi pogled, mesto za lupanje kamena izgleda puno

moćnih ljudi, ali kada bolje pogledamo,

vidimo neke manje srećne kako rade na ivici,

kao i decu.

Svi oni su žrtve povreda, bolesti i nasilja.

Zapravo, vrlo je verovatno da će ova mišićava osoba

završiti kao ova ovde, iscrpljena od tuberkuloze

i od trovanja živom za samo nekoliko godina.

Ovo je Manuru. Kada mu je otac umro,

ujak ga je prodao da radi sa njim u rudnicima.

Kada mu je ujak umro, Manuru je nasledio dug svog ujaka,

što ga je dodatno teralo da bude porobljen u rudnicima.

Kada sam ga upoznala, radio je u rudnicima

14 godina i povreda noge koju vidite ovde

je zapravo od nezgode u rudniku,

koja je toliko ozbiljna, da doktori kažu
da bi trebalo da bude amputirana.

I pored svega toga, Manuru ima tuberkulozu,

uprkos čemu ga teraju da radi stalno

u tom rudničkom oknu.

Bez obzira na sve to, sanja da će postati slobodan

i postati obrazovan uz pomoć lokalnih aktivista,

kao što su Oslobodimo robove.

I upravo me njegova odlučnost,

uprkos nezamislivim okolnostima,

ispunjava strahopoštovanjem.

Želim da osvetlim ropstvo.

Kada sam radila na polju,

donela sam mnogo sveća sa sobom

i uz pomoć mog prevodioca,

podelila sam ljudima koje sam fotografisala,

čije sam priče želela da prosvetlim

i njihov položaj,

tako da sam, kada je bilo bezbedno za njih i za mene,

napravila ove slike.

Znali su da ćete njihovu sliku videti

vi koji ste negde u svetu.

Želela sam da znaju da ćemo im biti živi svedoci

i da ćemo učiniti sve što možemo

da pomognemo da promenimo nešto u njihovim životima.

Zaista verujem, ako možemo jedni druge da vidimo

kao jednaka ljudska bića, onda postaje vrlo teško

tolerisati grozote kao što je ropstvo.

Ove slike nisu slike problema. To su slike ljudi,

stvarnih ljudi, kao što smo vi i ja i svi zaslužuju

jednaka prava, dostojanstvo i poštovanje

tokom svog života.

Nema dana da prođe, a da ne pomislim

na ove mnogobrojne, prelepe ljude
prema kojima se loše ophodi,

a koje sam imala ogromnu čast da upoznam.

Nadam se da će ove slike da probude silu

u onima koji ih vide, ljudima kao što ste vi

i nadam se da će ta sila da raspali vatru

i ta će vatra osvetliti ropstvo,

jer bez te vatre, zver ropstva

može da nastavi da živi u senkama.

Hvala vam puno.

(Aplauz)