Геније мапе метроа у Лондону

Пројектантска легенда, Мајкл Бјерут, прича о случајном успеху који је постигла једна од најпознатијих мапа на свету, мапа метроа у Лондону.

Историја цивилизације је,
на неки начин, историја мапа.

Како смо стигли до тога
да разумемо свет око нас?

Једна од најпознатијих мапа функционише
јер заправо уопште није мапа.

[Мала ствар. Велика идеја.]

[Мајкл Бјерут о мапи метроа у Лондону]

Лондонски метро
се консолидовао 1908. године,

када се осам различитих,
независних железница удружило

да створи јединствени систем.

Била им је потребна мапа
да представе тај систем,

да би људи знали куда да се возе.

Мапа коју су направили је компликована.

Можете видети реке,
приказе воде, дрвећа и паркова -

све су станице биле угуране
у централни део мапе,

а на периферији су постојале неке
које чак нису могле да стану на мапу.

Тако је мапа била географски тачна,
али можда не и толико корисна.

На сцену долази Хари Бек.

Хари Бек је био 29-годишњи
инжењер за нацрте

који је ту и тамо радио
за Лондонски метро.

Oн је имао кључно сазнање,

а то је да људе који су се возили
возовима у метроу

у ствари не интересује
шта се дешава изнад метроа.

Они само желе да стигну
од станице до станице -

„Где улазим? Где излазим?“

Важан је систем, а не географија.

Преузео је овај комликовани
хаос од шпагета

и поједноставио га.

Линије прате само три правца:

хоризонталне су, вертикалне
или су под углом од 45 степени.

Слично томе је једнако распоредио станице,

направио је да боја сваке станице
одговара боји линије

и средио је све тако
да то заправо није више мапа.

То је заправо дијаграм,

баш као коло,

осим што коло овде не чине
жице које проводе електроне,

већ цеви које садрже возове
који воде људе од места до места.

Године 1933. је Метро одлучио да, коначно,
пружи прилику мапи Харија Бека.

Метро је спровео тестове
хиљаду ових мапа, џепног издања.

Разграбљене су у току једног сата.

Схватили су да су
на добром путу ка нечему,

одштампали још 750 000 примерака,

а то је мапа коју имамо данас.

Беков дизајн је заправо постао образац

за начин на који видимо мапе метроа данас.

Токио, Париз, Берлин, Сао Пауло,
Сиднеј, Вашингтон -

сви они претварају сложену географију

у јасну геометрију.

Сви они користе различите боје
да направе разлику између линија,

сви они користе једноставне симболе
да разликују типове станица.

Сви су део универзалног језика, чини се.

Кладим се да Хари Бек не би знао
шта је кориснички интерфејс,

али заправо је то осмислио,

а заиста је то питање свео на три принципа

који се, мислим, могу применити
на скоро сваки пројектантски проблем.

Први је усредсређеност.

Усредсређеност на то за кога ово радите.

Други принцип је једноставност.

Који је најкраћи пут
до испуњавања те потребе?

Коначно, последња ствар:

размишљање на интердисциплинарни начин.

Ко би помислио
да ће инжењер електротехнике

бити кључна особа

у разрешењу једног од тадашњих
најкомпликованијих система на свету -

а све је кренуло од момка
са оловком и идејом.