Ja ne želim decu -- prestanite mi govoriti da ću se predomisliti

Jedna od pet žena u Sjedinjenim Američkim državama neće imati svoje biološko dete, i Kristen Rajter je jedna od njih. Od malih nogu, ona je znala da nije želela decu, uprkos insistiranju mnogih ljudi (uključujući i njenog lekara) koji su joj rekli da će se predomisliti. U ovom moćnom govoru, ona deli svoju priču o potrazi za sterilizacijom -- i dokazuje da je majčinstvo produžetak ženstvenosti, ne definicija.

Prepoznala sam uloge
koje su mi nametnute, veoma rano.

Jedan uporan koncept
koji sam posmatrala --

postoji u nasem jeziku u našim medijima --

je taj da žene ne samo da treba
da imaju decu,

već se očekuje i da to žele.

Ovo je postojalo svuda.

Postojalo je u načinu
na koji su odrasli pričali sa mnom

kada su postavljali pitanja
u kontekstu "kada."

"Kada se udaš..."

"Kada budeš imala decu..."

I ove buduće misli
su uvek bile meni predstavljene

kao deo američkog sna

ali meni je to uvek izgledalo
kao nečiji tuđi san.

Vidite, vrednost koju sam
ja uvek razumela o sebi

je ta da je nikada nisam želela decu.

I kao dete, kada bih pokušala
to da objasnim,

taj raskorak između
njihovih uloga i mojih vrednosti,

obično bi se smejali

na način na koji se odrasli smeju
dečijim glupostima.

I rekli bi mi znalački:

"Promenićeš mišljenje."

I ljudi su mi govorili slične stvari
celog mog života.

Inače pristojan razgovor
može se brzo pretvoriti u nametljiv.

"Da li tvoj muž zna?"

(Smeh)

"Da li ti roditelji znaju?"

(Smeh)

"Zar ne želiš porodicu?"

"Zar ne želiš ostaviti nešto iza sebe?"

I prvo što ti kažu
kada pričaš o nemanju dece:

"To je sebično."

Bezbrojni su razlozi koje žena može imati

zbog kojih je izabrala
da se suzdrži od majčinstva,

većina njih nisu u cilju
stavljanja sebe na prvo mesto.

Ali je i dalje socijalno prihvatljivo
javno omalovažavati ženu kao takvu,

zato što nijedan od tih razloga
nije ušao u društveni narativ.

Kada sam kao mala učila
o neizbežnosti majčinstva,

nikad mi nije objašnjena

učestalost tih faktora koje žena razmatra,

kao što su rizik od prenošenja
naslednih bolesti,

opasnost kada moraš prekinuti uzimati lek
koji ti je neophodan

za vreme trajanja trudnoće,

zabrinutost oko prenaseljenosti,

tvoj pristup resursima,

i činjenica da se 415.000 dece

nalazi u hraniteljstvu u svakom momentu
u Sjedinjenim Američkim Državama.

Razlozi kao ovi, mnogi drugi,

i činjenica da mi se ne sviđa da stvari
ovakvih razmera prepustim slučaju,

su pohranili moju odluku

da se hirurški sterilišem.

Počela sam da istražujem sa uzbuđenjem,

želela sam da potpuno razumem

sve što ide uz proceduru tubalne ligacije,

što je drugi naziv
za podvezivanje jajovoda.

Želela sam da znam rezultat,

postotak zadovoljstva, rizike i statistiku

I na početku, bila sam osnažena.

Vidite, prema pričama
kojima su mene učili,

ja bih pomislila da su retke žene
koje ne žele decu,

I onda sam saznala da jedna od pet
američkih žena

neće imati biološko dete,

neke po izboru, neke zbog okolnosti.

(Aplauz)

Ali ja nisam bila sama.

Ali što sam više čitala,
više sam bila obeshrabrena.

Čitala sam priče žena,

koje su očajno pokušavale
da dobiju ovu proceduru.

Saznala sam koliko je često
da žene iscrpe svoje finansije,

obraćajući se desetinama ginekologa,
tokom mnogo godina,

samo da bi bile odbijene toliko puta,

često sa tako očiglednim nepoštovanjem
da su samo odustale.

Žene su izjavile da su lekari
često bili snishodljivi,

negativni u vezi njihovih motiva,

rečeno im je nešto kao:

"Vratite se kad se udate i imate dete. "

Ali ženama koje su imale decu,
i otišle da dobiju ovaj tretman,

bilo je rečeno da su premlade,

ili da nemaju dovoljno dece,

što je veoma interesantno,

budući da su zakonski uslovi u mojoj
državi za dobijanje operacije ove vrste:

"Najmanje 21 godina starosti,"

"izgledaj da si pri zdravom razumu,
nastupaj po svojoj zamisli,"

i "sačekaj 30 dana."

I ja sam bila začuđena da sam zadovoljila
sve zakonske uslove,

a ipak morala da se suočim
sa borbom u ordinaciji

za autonomiju nad mojim telom.

I to je bilo obeshrabrujuće,

ali ja sam bila odlučna.

Sećam se da sam se obukla profesionalno
za taj prvi sastanak.

(Smeh)

Sedela sam uspravno.

Pričala jasno.

Želela sam da tom doktoru
dam svaki mogući dokaz

da ja nisam datum rođenja u tom fajlu.

I pobrinula sam se da pomenem stvari kao:

"Upravo sam diplomirala

i apliciram na ove doktorske studije,

ja ću da studiram to i to."

I "moj dugogodišnji partner
ima takav i takav biznis,"

i "ja sam istraživala o ovome mesecima.

Razumem sve o tome, sve rizike."

Zato što mi je trebalo da doktor zna
da ovo nije samo hir,

nije revolt,

da ja nisam dvadesetogodišnjakinja
koja hoće da može da se zabavlja

bez straha da ostane trudna...

(Smeh)

da ovo podržava nešto
što je sastavni deo mene.

I da razumem informisani pristanak,

tako da sam u potpunosti očekivala da
budem re-edukovana o tome, ali...

U jednom momentu, informacije koje
su mi dali, počele su da deluju sa namerom

isprepletane sa pristrasnošću
i preduvanom statistikom.

Pitanja su počela da budu ispitivačka.

U početku su mi postavljali pitanja

koja su izgledala u cilju, da bi razumeli
bolje moju situaciju,

i onda je izgledalo da su me ispitivali
sa ciljem da me pokolebaju.

Osećala sam se kao na ispitivačkoj klupi,
unakrsno ispitivana.

Doktor me je pitao o mom partneru:

"Kako se on ili ona oseća
po ovom pitanju?"

"Pa, ja sam sa istim muškarcem pet godina,

i on u potpuno podržava
bilo koju odluku o mom telu."

A on će na to: "A šta se dešava
u budućnosti,

ako promeniš partnera?

Šta se dešava ako ta osoba
bude htela decu?"

I ja nisam znala kako da reagujem na to,

jer ono što sam ja čula je to

da mi ovaj lekar govori da ja treba
da odbacim sve u šta verujem,

ako moj partner zahteva decu.

Pa sam mu ja rekla da ne brine o tome.

Moj stav o nemanju dece je oduvek
bio tema na prvom sastanku.

(Smeh)

(Ovacije)

(Smeh)

Onda mi je tražio da razmotrim

kako "za 20 godina, možeš zaista
zažaliti zbog ovoga"...

kao da već nisam.

Rekla sam mu:

"OK, ako se probudim jednog dana

i shvatim, znate,

da želim da sam donela
drugačiju odluku u prošlosti,

istina je, ja sam samo uklonila jedan
od puteva ka roditeljstvu

Nije mi ni bila potrebna biologija
da imam porodicu."

(Aplauz)

Radije bih se nosila sa tim bilo koji dan,

nego da se jednom probudim,

shvateći da imam dete

koje zaista ne želim ili o kojem nisam
spremna da brinem.

Zato što prvo utiče samo na mene.

Drugo utiče na dete,

njegov razvoj, dobrostanje --

(Aplauz)

a ljudskim bićima se ne treba kockati.

On mi onda kaže kako mi niko
neće odobriti ovu operaciju,

sigurno ne on,

zbog koncepta zvanog
medicinski paternalizam,

koji mu dozvoljava da kao
dobro informisani provajder,

donese odluke za mene...

bazirano na njegovoj percepciji
o mom najboljem interesu,

bez obzira na to šta ja,
kao pacijent, želim i verujem.

On koristi ovu priliku da istupi

i diskutuje o mom slučaju
sa mojim potencijalnim hirurgom,

i kroz vrata, ja ga čujem kako me opisuje
kao malu devojčicu.

Bila sam tako uvređena.

Želela sam da se branim.

Želela sam da izričito objasnim
svakom od tih provajdera

kako su me tretirali,

kako je to bilo omalovažavajuće
i seksistički,

i da ja nisam morala to da trpim.

Ali ja to jesam trpela.

Progutala sam svaku oštru reč u mom grlu,

stisnula zube, i umesto toga

odgovorila na svako njihovo
snishodljivo pitanje i izjavu.

Došla sam ovde tražeći
objektivnost i podršku,

a umesto toga osećala sam se
napuštenom i utišanom,

i mrzela sam sebe zbog toga.

Mrzela sam što sam dozvoljavala ljudima da
me uzastopno tretiraju sa nepoštovanjem.

Ali to je bila moja jedina šansa.

To je bila jedna od višestrukih
konsultacija na koje sam morala da odem.

U jednom momentu, posetila sam pet
ili šest lekara u istom satu.

Vrata ka ordinaciji izgledala su više
kao vrata ka klovnovskom autu.

Tu je moj lekar,

tu je njegov kolega,

direktor, OK.

Osećala sam se kao da sam im tražila
da me inficiraju malim boginjama

umesto, ne znam, kontracepcije.

Ali ja nisam pokleknula,

bila sam uporna,

i na kraju sam ubedila jednog od njih
da odobri operaciju.

I čak dok sam u sobi, potpisujem formulare

i dobijam hormonske inekcije
i podvezujući rastavljene krajeve...

moj doktor odmahuje glavom
u neodobravanju.

"Promenićeš mišljenje."

Nikada nisam zapravo razumela

koliko se snažno ovo društvo
drži ove uloge

dok nisam prošla kroz ovo.

Doživela sam iz prve ruke, više puta,

kako su ljudi, bilo to lekari,

kolege, stranci,

bili bukvalno u nemogućnosti
da razdvoje mene kao ženu

od mene kao majke.

A ja sam oduvek verovala da je imati decu

bilo produženje ženstvenosti,
a ne definicija.

Ja verujem da ženina vrednost

ne bi nikada trebalo da bude određena
po tome da li ili ne ona ima decu,

jer joj to oduzima njen ceo identitet

kao odraslog u njoj.

Žene imaju ovu neverovatnu
sposobnost da stvore život,

ali kada kažemo da je to njena svrha,

to ukazuje na to da je njeno
celokupno postojanje sredstvo za cilj.

Lako je zaboraviti da su uloge
koje nam društvo nameće

mnogo više nego puki nazivi.

Šta je sa težinom koja dolazi sa njima,

pritiskom da zadovoljimo te standarde...

strahom povezanim sa sumnjom u njih,

i željama koje odbacimo
da bismo ih prihvatili?

Ima mnogo puteva do sreće i ispunjenja.

Oni svi izgledaju veoma različito,

ali ja verujem da svi oni

su popločani sa pravom na samo-određenje.

Žene, želim da znate da vaš izbor
da prihvatite ili odbijete majčinstvo

nije ni na koji način povezano sa vašom
vrednošću ili identitetom

kao supruge, kao odraslog, ili kao žene...

i apsolutno postoji izbor iza majčinstva,

i on je vaš

i samo vaš.

Hvala.

(Aplauz)