Šta sam naučio tokom 31 dana provedenog ispod vode

1963, Žak Kusto je proveo 30 dana u podvodnoj laboratoriji postavljenoj na dnu Crvenog mora i time postavio svetski rekord. Ovog leta, njegov unuk Fabian Kusto je potukao taj rekord. Mlađi Kusto je proveo 31 dan na Akvarijusu, podvodnoj istraživačkoj laboratoriji udaljenoj oko 14km od obale Floride. On nam šarmantnim govorom dočarava svoju čudesnu avanturu.

Moram da vam priznam nešto:

ja sam ovisnik o avanturi,

i kao mali dečak,

radije sam gledao kroz prozor

ka pticama na drveću i nebu

nego u tu dvodimenzionalnu tablu,

na kojoj vreme stoji,

a ponekad i umire.

Moji učitelji su mislili da nešto

sa mnom nije u redu
jer nisam pazio na času.

Nisu pronašli ništa posebno loše

sem što sam malo disleksičan
jer sam levoruk.

Ali oni nisu proveravali znatiželju.

Znatiželja je, za mene,

otkrivanje naše povezanosti

sa svetom, univerzumom.

Nje se tiče šta se nalazi iza
te sledeće kolonije korala

ili šta je iza tog sledećeg drveta

i učenje ne samo o našoj okolini

već i o nama samima.

Sada, san svih mojih snova:

želim da idem
da istražujem okeane na Marsu,

ali, dok ne budemo mogli da tamo idemo,

mislim da okeani još uvek sadrže

poprilično mnogo tajni.

Zapravo,

ako našu planetu posmatrate
kao oazu u svemiru, što ona i jeste,

i analizirate je kao životni prostor,

okeani predstavljaju preko 3,4 milijarde

kubnih metara zapremine,

od koje smo istražili
manje od pet procenata.

Pogledam ovo i pomislim, pa,

postoje alatke pomoću kojih možemo
da idemo dublje, duže i dalje:

podmornice, podmornice na
daljinsko upravljanje pa čak i ronjenje.

Ali ako hoćemo da istražimo
krajnju granicu

na ovoj planeti, moramo tamo da živimo.

Moramo da izgradimo, takoreći, brvnaru

na dnu mora.

I tako je moja duša
bila ispunjena velikom znatiželjom

kada sam išao da posetim
dobitnika TED nagrade,

dr Silviju Erl.

Možda ste čuli za nju.

Pre dve godine je bila
zadužena da nadgleda

poslednju podvodnu morsku laboratoriju,

da pokuša da je spase,

da pokuša da zahteva

da je ne iskomadamo

i vratimo nazad na kopno.

Mi smo do sada imali samo oko desetak

naučnih laboratorija na dnu mora.

Samo jedna od njih još postoji:

ona je udaljena 14 km od obale

na dubini od oko 20 metara.

Zove se Akvarijus.

Akvarijus je, na neki način,

dinosaurus,

drevni robot okovan za dno,

Levijatan.

S druge strane, on je zaveštanje.

I tako sam tom posetom shvatio
da imam malo vremena

ukoliko želim da iskusim

kako je biti akvanaut.

Kada smo plivali prema ovome, nakon mnogo

meseci mučenja i dve godine pripreme,

ovo stanište koje je čekalo da nas pozove

je bilo kao novi dom.

A cilj silaska

i življenja u ovom staništu
nije bio da se ostane unutra.

Nije bio življenje u nečemu
veličine školskog autobusa.

Bio je da nam se da luksuz vremena,

da ga provodimo napolju,
da lutamo, istražujemo,

da razumemo više o ovoj
okeanskoj konačnoj granici.

Posetila nas je megafauna.

Ova raža orao se prilično
često sreće u okeanima.

Ali zbog čega je ovo tako važno

i zbog čega je ova slika pokazana

je to što je baš ova životinja
dovela svoje prijatelje,

i umesto da budu
okeanske životinje kakve jesu,

one su se zainteresovale za nas,

za ove nove strance koji su se
useljavali u njihov komšiluk,

i činili nešto sa planktonima.

Mi smo izučavali različite vrste
životinja i stvorenja,

i one su nam se sve
više i više približavale,

i zbog luksuza vremena,

ove životinje,
ovi stanovnici koralnog grebena,

su počeli da se na nas navikavaju,

i ova okeanska bića
koja uobičajeno putuju, su se zaustavila.

Ova konkretna životinja je zapravo kružila

pun 31 dan tokom naše misije.

Tako da Misija 31 nije bila toliko

vezana za rušenje rekorda

koliko za povezanost ljudi i okeana.

Zbog ovog luksuza u vremenu,
bili smo sposobni

da izučavamo životinje
poput ajkula i škarpina

u skupinama kakve
nikada ranije nismo videli.

To je bilo kao da smo videli
pse i mačke kako se odlično slažu.

Čak i sposobnost da budemo
u bliskoj vezi sa životinjama

koje su mnogo veće od nas,

kao sa ovom ugroženom golijat škarpinom,

koja još jedino prebiva u Florida Kizu.

Naravno, kao i sve komšije,

nakon izvesnog vremena, ukoliko se umore,

golijat škarpina laje na nas,

i ovaj lavež je toliko snažan

da ona zapravo zapanji svoj plen
pre nego što ga celog usisa

u deliću sekunde.

Nama je samo govorila da se vratimo

u stanište i ostavimo ih na miru.

Ipak, ovo nije bila samo avantura.

Misija je imala i ozbiljan značaj.

Puno smo se bavili naukom, i ponovo,
zahvaljujući vremenskom luksuzu,

mogli smo da uradimo
više od tri godine naučnog rada

za 31 dan.

U ovom konkretnom slučaju,
koristili smo PAM,

ili, da vidim da li ću uspeti
da ovo izgovorim pravilno,

metodu merenja fluorescencije
saturacijskim pulsom.

A naši naučnici sa FIU-a, MIT-a

i sa Severnoistočnog univerziteta

su mogli da izmere
šta koralni grebeni čine

kada mi nismo u blizini.

Merenje fluorescencije
saturacijskim pulsom, ili MFSP,

meri fluorescenciju korala

u njihovom odnosu sa zagađivačima u vodi

kao i sa pitanjima promene klime.

Koristili smo razna najmodernija oruđa,

kao ovu sondu, koju volim da zovem

proktologom sunđera, gde sama sonda

meri stope metabolizma

u ovom konkretnom slučaju,
bačvastog sunđera,

ili sekvoja okena.

I ovo nam daje mnogo bolju meru

onoga što se dešava ispod vode

u vezi sa pitanjima promene klime,

i kako ta dinamika

utiče na nas ovde na zemlji.

I konačno, posmatrali smo ponašanje
grabljivac-plen.

Ovaj odnos je jako interesantan,

jer kako odnosimo neke od grabljivaca

sa koralnih grebena širom sveta,

plen, ili furaž ribe se ponašaju
mnogo drugačije.

Ono što smo shvatili

je da one ne samo da prestanu
da se brinu o koralnom grebenu,

hitajući, grabeći malo algi

i vraćajući se svojim domovima,

one počinju da se rasejavaju i nestaju

sa ovih određenih koralnih grebena.

Pa, tokom 31 dana,

uspeli smo da proizvedemo
više od 10 naučnih radova

na svaku od ovih tema.

Ali, cilj avanture nije samo da se nauči,

već i da se to znanje
podeli sa svetom,

i s tim u vezi, zahvaljujući
dvojici inženjera sa MIT-a

bili smo u mogućnosti da koristimo
prototip kamere nazvane Edžertronik

kako bismo snimali usporeno,

do 20.000 kadrova u sekundi

u maloj kutiji

koja košta 3.000 dolara.

Sada je dostupna svima.

I ta konkretna kamera nam daje uvid

u to šta prilično obične životinje rade

ali što ne možemo da vidimo
ni krajičkom oka.

Dopustite da vam pokažem kratak snimak

onoga šta ova kamera može.

Možete da vidite
svilenkast mehur kako izlazi

iz naših kaciga.

To nam daje uvid

u neke životinje
u čijoj smo neposrednoj blizini

bili 31 dan

i na šta nikada normalno
ne bismo obratili pažnju,

kao što su rakovi bogomoljke.

Sada, koristiti najnoviju tehnologiju

koja nije namenjena upotrebi u okeanima

nije uvek lako.

Ponekad smo morali
da postavimo kameru naopako,

povežemo je sa laboratorijom,

i zapravo povučemo okidač

iz same laboratorije.

Ali ono što ovim dobijamo

je mogućnost da posmatramo i analiziramo

u naučnim i inženjerskim terminima

neke od zapanjujućih oblika ponašanja

koje ljudsko oko prosto ne može da uhvati,

kao što je ovaj rak bogomoljka

u pokušaju da ulovi plen.

tokom oko 0,3 sekunde.

Taj udarac je jak poput
metka od .22 kalibra,

i ukoliko ikada pokušate
da golim okom vidite

metak u letu, to je nemoguće.

Ali sada možemo da vidimo stvari

kao što su ovi jelka crvi

kako se uvlače i rastvaraju

na način koji oko ne može da vidi,

ili, u ovom slučaju

ribu koja povraća zrna peska.

Ovo je pravi glavoč

i ukoliko ga pogledate u realnom vremenu,

ne vidite ovaj pokret širenja i sklapanja

jer je suviše brz.

Jedan od najdragocenijih darova
koje smo imali ispod vode

je bežični internet,

i tokom 31 dana bili smo
u mogućnosti da se povežemo

sa svetom u realnom vremenu sa dna mora

i podelimo sva ova iskustva.

Doslovno odatle sam koristio

Skajp u učionici

sa jednim od šest kontinenata

i nekim od 70.000 studenata
koje smo svakodnevno

povezivali sa nekim od ovih iskustava.

Zapravo, pokazujem
fotografiju koju sam snimio

svojim telefonom ispod vode,

golijat škarpinu kako leži na dnu.

To nikada ranije nismo videli.

A ja sanjam o danu

kada ćemo imati podvodne gradove,

i možda, samo možda,
ukoliko pomerimo granice

avanture i nauke,

i ukoliko delimo to znanje sa drugima,

možemo da rešimo razne probleme.

Moj deda je govorio:

"Ljudi štite ono što vole".

Moj otac: "Kako ljudi mogu da zaštite

ono što ne razumeju?"

I ja o ovome razmišljam čitavog života.

Ništa nije nemoguće.

Treba da sanjamo,
treba da budemo kreativni,

i svi treba da imamo avanturu

kako bismo mogli da kreiramo
čuda u mračnim vremenima.

I da li se radi o klimatskim promenama

ili iskorenjivanju siromaštva

ili vraćanju budućim generacijama

onoga što mi uzimamo zdravo za gotovo,

radi se o avanturi.

I ko zna, možda će biti
gradova ispod vode,

i možda će neki od vas

postati budući akvanauti.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)