Kako da vas vodi altruizam

Šta je altruizam? Jednostavno rečeno, to je želja da drugi budu srećni. I, kaže Metju Rikard, istraživač sreće i budistički monah, altruizam je takođe sjajan objektiv za donošenje odluka, kako kratkoročne tako i dugoročne, u radu i u životu.

Mi ljudi imamo
izuzetan potencijal za dobrotu,

ali takođe i neizmernu moć da naškodimo.

Bilo koji alat može se koristiti
da gradi ili da uništi.

To zavisi od naše motivacije.

Prema tome, važno je

negovati altruističku motivaciju
pre nego sebičnu.

Zaista se suočavamo
sa mnogim izazovima u današnje vreme.

To mogu biti izazovi lične prirode.

Naš sopstveni um

može biti naš najbolji prijatelj
ili najgori neprijatelj.

Tu su i društveni izazovi:

siromaštvo usred obilja, nejednakosti,
konflikti, nepravda.

Zatim tu su novi izazovi
koje nismo očekivali.

Pre deset hiljada godina, na Zemlji
je bilo oko pet miliona ljudskih bića.

Šta god da bi uradili,

otpornost Zemlje
bi ubrzo popravila ljudsko dejstvo.

Nakon industrijske
i tehnološke revolucije,

to više nije isto.

Mi smo sada
najveći faktor uticaja na našoj Zemlji.

Ulazimo u antropocen, eru ljudskih bića.

Na neki način,

ako kažemo da moramo da nastavimo
sa ovim beskonačnim razvojem,

beskonačnim korišćenjem
materijalnih resursa,

to je kao kad bi ovaj čovek rekao -

a čuo sam bivšeg vođu države,
neću reći kog, kako govori -

"Pre pet godina smo bili
na ivici provalije.

Danas činimo veliki korak napred."

Ova ivica je isto ono
što su naučnici definisali

kao planetarna ograničenja.

A u okviru tih ograničenja
može se nalaziti bezbroj faktora.

Još možemo da napredujemo,

čovečanstvo može da napreduje
još 150 000 godina

ako održimo istu stabilnost klime

kao u holocenu poslednjih 10 000 godina.

Ali ovo zavisi
od odabira dobrovoljne jednostavnosti,

razvijanja kvalitativno, ne kvantitativno.

1900. godine, kao što vidite,
bili smo u okvirima sigurnosti.

1950. godine je došlo veliko ubrzanje.

Sada zadržite dah, ne predugo,
da zamislite šta sledi.

Sada smo znatno prešli
neke od planetarnih ograničenja.

Ako uzmemo samo bioraznolikost,
trenutnom stopom,

do 2050. godine,
30 posto svih vrsta na Zemlji će nestati.

Čak i ako sačuvamo njihovu DNK
u nekom frižideru, to se neće preokrenuti.

Evo mene kako sedim

ispred lednika u Butanu
visokog 7 000 metara.

Na Trećem polu se 2 000 lednika
ubrzano topi, brže nego na Arktiku.

Šta možemo da učinimo u toj situaciji?

Pa, koliko god da je složeno
politički, ekonomski, naučno,

pitanje životne sredine,

jednostavno se svodi na pitanje
altruizma naspram sebičnosti.

Ja sam marksista sa Graučo tendencijom.

(Smeh)

Graučo Marks je rekao: "Zašto bi me
bilo briga za buduće generacije?"

Šta su one ikad uradile za mene?"

(Smeh)

Nažalost, čuo sam
milijardera Stiva Forbsa,

na Foks vestima,
kako govori istu stvar, ali ozbiljno.

Rečeno mu je za podizanje nivoa okeana,

a on je rekao: "Smatram da je apsurdno
da menjam svoje ponašanje danas

zbog nečega što će se dogoditi
za sto godina."

Tako da, ako vas nije briga
za buduće generacije,

samo nastavite.

Jedan od najvećih izazova u naše vreme

jeste pomiriti tri vremenska merila:

kratkoročno ekonomsko,

uspone i padove na berzi,
proračune na kraju godine;

srednjoročno vezano za kvalitet života -

kakav je kvalitet svakog trenutka
našeg života, tokom 10 i 20 godina? -

i dugoročno merilo životne sredine.

Kada ekolozi govore sa ekonomistima,

to liči na šizofreni dijalog,
potpuno nepovezan.

Oni ne govore istim jezikom.

Poslednjih 10 godina,
išao sam svetom

srećući se sa ekonomistima, naučnicima,
neurolozima, ekolozima,

filozofima, misliocima
na Himalajima, svuda,

Čini mi se da postoji samo jedan koncept

koji može pomiriti
ta tri vremenska merila.

To je prosto imati
više obzira prema drugima.

Ako imate više obzira prema drugima,
imaćete ekonomiju kojoj je stalo,

gde su finansije u službi društva

a nije društvo u službi finansija.

Nećete igrati u kazinu

sa sredstvima koja su vam ljudi poverili.

Ako imate više obzira prema drugima,

potrudićete se da otklanjate nejednakost,

da dajete društvu neku vrstu dobrobiti,

u obrazovanju, na radnom mestu.

U suprotnom, imate naciju koja je
najmoćnija i najbogatija

ali svi su nesrećni, pa ima li onda svrhe?

I ako imate više obzira prema drugima,

nećete poremetiti planetu koju imamo

trenutnom stopom, nemamo tri planete
da bismo tako nastavili.

Dakle pitanje je,

okej, altruizam je odgovor,
to nije novi ideal,

ali može li biti realno,
pragmatično rešenje?

I pre svega, da li postoji

istinski altruizam ili smo toliko sebični?

Neki filozofi su smatrali
da smo nepopravljivo sebični.

Ali da li smo stvarno svi nitkovi?

To su dobre vesti, zar ne?

Mnogi filozofi, poput Hobsa,
su to govorili.

Ali ne izgleda svako kao nitkov.

Ili je čovek čoveku vuk?

Ali ovaj tip ne izgleda tako loše.

On je jedan od mojih prijatelja na Tibetu.

Veoma je dobar.

Mi volimo saradnju.

Nema većeg zadovoljstva
nego zajednički raditi, zar ne?

I to ne samo kod ljudi.

Zatim, naravno, tu je borba za život,

preživljavanje najsposobnijih,
socijalni darvinizam.

Ali u evoluciji, saradnja -
mada nadmetanje postoji, naravno -

saradnja mora da bude mnogo kreativnija
da bi se prešlo na veći nivo složenosti.

Mi smo super-saradnici
i trebalo bi da još više napredujemo.

Povrh toga, kvalitet ljudskih odnosa.

OECD je obavio istraživanje
sa 10 faktora, uključujući prihod, sve.

Prvo za šta su ljudi rekli
da je to glavna stvar za njihovu sreću

je kvalitet društvenih odnosa.

Ne samo kod ljudi.

Pogledajte te prabake.

E sad, ta ideja da
ako se zagledamo u dubinu,

nepopravljivo smo sebični,

to je pseudonauka.

Ne postoji nijedno
sociološko istraživanje,

psihološko istraživanje,
koje je to ikada pokazalo.

Upravo suprotno.

Moj prijatelj Danijel Betson
je proveo čitav život

stavljajući ljude u laboratoriji
u vrlo složene situacije.

Naravno da smo ponekad sebični,
a neki ljudi više od drugih.

Ali on je otkrio da sistematično,
bez obzira na sve,

postoji značajan broj ljudi

koji se ponašaju altruistično,
šta god da se desi.

Ako vidite nekoga
duboko ranjenog, u velikoj patnji,

možda ćete pomoći samo
iz empatične uznemirenosti -

ne možete to podneti,

pa je bolje da pomognete
nego da i dalje gledate tu osobu.

Proverili smo sve to,
i na kraju, rekao je,

jasno je da ljudi mogu biti altruistični.

To su dobre vesti.

Štaviše, trebalo bi da pogledamo
banalnost dobrote.

Pogledajte sad ovde.

Kada izađemo, nećemo reći:
"To je tako lepo.

Nije bilo tuče dok je ova rulja
mislila o altruizmu."

Ne, to je očekivano, zar ne?

Ako bi bilo tuče,
pričali bismo o tome mesecima.

Banalnost dobrote je nešto
što ne privlači vašu pažnju,

ali postoji.

Sada pogledajte ovo.

Neki psiholozi su rekli,

kada im kažem da vodim
140 humanitarnih projekata na Himalajima

koji mi pružaju toliko radosti,

kažu mi: "O, shvatam,
radiš za osećaj topline.

To nije altruistično.
Samo se dobro osećaš."

Mislite da je ovaj tip,
kada je skočio ispred voza,

pomislio: "Da li ću se osećati dobro
kada se ovo završi?"

(Smeh)

Ali to nije kraj.

Kažu, ali kada ste ga intervjuisali,
rekao je:

"Nisam imao izbora.
Morao sam da skočim, naravno."

Nije imao izbora.
Automatizovano ponašanje.

Nije ni sebično ni altruistično.

Nije imao izbora?

Pa naravno, ovaj tip
neće da razmišlja pola sata:

"Da li da pružim ruku?
Da li da ne pružim ruku?"

On to čini. Postoji izbor,
ali je očigledno, u trenutku.

I takođe, on je imao izbora.

(Smeh)

Postoje ljudi koji su imali izbora,

kao što je pastor Andre Trokme
i njegova žena,

i celo selo Le Šambon-sur-Linjon
u Francuskoj.

Tokom celog Drugog svetskog rata
spasili su 3500 Jevreja,

pružili im utocište,
vratili ih u Švajcarsku,

suprotno svim očekivanjima, rizikujući
svoje živote i živote svoje porodice.

Dakle altruizam postoji.

Šta je altruizam?

To jr želja: neka drugi budu srećni
i pronađu razlog za sreću.

Empatija je afektivna rezonanca
ili kognitivna rezonanca koja vam govori:

ova osoba je vesela, ova osoba pati.

Ali sama empatija nije dovoljna.

Ako nastavljate da se
suočavate sa patnjom,

možete imati empatijski slom, izgaranje,

pa vam treba veći delokrug dobrote.

Sa Tanjom Singder i Maksom Plankom
sa Instituta u Lajpcigu,

pokazali smo da su moždane mreže
za empatiju i dobrotu različite.

To je sve dobro urađeno,

pa to dobijamo evolucijom,
majčinskom negom, roditeljskom ljubavlju,

ali moramo to da proširimo.

Može se proširiti čak i na druge vrste.

Ako želimo altruističnije društvo,
potrebne su nam dve stvari:

individualna promena i društvena promena.

Da li je individualna promena moguća?

Dve hiljade godina dubokoumnih
istraživanja kažu da, moguća je.

15 godina saradnje
sa neurologijom i epigenetikom

reklo je da, naši mozgovi se menjaju
kada vežbamo altruizam.

Zato sam proveo 120 sati u MRI mašini.

Ovo je prvi put kada sam išao
posle dva i po sata.

Zatim su rezultati objavljeni
u mnogim naučnim časopisima.

Pokazuju nedvosmisleno
da dolazi do strukturalne

i funkcionalne promene u mozgu
kada vežbate altruističnu ljubav.

Samo da imate predstavu:

ovo je meditator u mirovanju
sa leve strane,

meditator u saosećajnoj meditaciji,
vidite sve aktivnosti,

i zatim kontrolna grupa u mirovanju,
ništa se nije dogodilo,

u medijaciji, ništa se nije desilo.

Nisu se vežbali.

Da li vam je potrebno
50 000 sati meditacije? Ne, nije.

Četiri nedelje, 20 minuta dnevno,
brižne, svesne meditacije

već donosi strukturalnu promenu mozga
u poređenju sa kontrolnom grupom.

To je samo 20 minuta dnevno
tokom četiri nedelje.

Čak i kod predškolaca -
Ričard Dejvidson je to uradio u Medisonu.

Osmonedeljni program: zahvalnost,
dobrota, saradnja, svesno disanje.

Reći ćete: "To su samo predškolci."

Pogledajte nakon osam nedelja,

prosocijalno ponašanje,
to je plava linija.

I zatim dolazi glavni naučni test,
test sa nalepnicama.

Najpre odredite za svako dete
ko je njihov najbolji prijatelj u razredu,

najneomiljenije dete,
nepoznato dete, bolesno dete,

i morali su da daju nalepnice.

Pre intervencije, daju njihov veći deo
svom najboljem prijatelju.

Deca od četiri, pet godina,
20 minuta, tri puta nedeljno.

Nakon intervencije,
nema više diskriminacije:

ista količina nalepnica njhovom najboljem
prijatelju i najneomiljenijem detetu.

To je nešto što bi trebalo da uradimo
u svim školama na svetu.

Kuda sad idemo sa tim?

(Aplauz)

Kada je Dalaj Lama to čuo,
rekao je Ričardu Dejvidsonu:

"Idi u 10 škola, 100 škola, UN, ceo svet."

U kom pravcu sad idemo sa tim?

Individualna promena je moguća.

Da li moramo da čekamo da se javi
altruistički gen kod ljudskog roda?

Za to je potrebno 50 000 godina,
previše za životnu sredinu.

Srećom, postoji evolucija kulture.

Kulture se, kako su specijalisti pokazali,
menjaju brže od gena.

To su dobre vesti.

Vidite, stavovi prema ratu
su se drastično izmenili proteklih godina.

Individualna promena i promene u kulturi
se sada međusobno oblikuju,

i da, možemo postići
altruističnije društvo.

Kuda sad odavde?

Što se mene tiče, vraćam se na istok.
Sada pružamo tretman

za 100 000 pacijenata godišnje
u našim projektima.

Imamo 25 000 dece u školi,
četiri odsto dodatnih troškova.

Neki će reći:
"Pa, tvoje stvari deluju u praksi,

ali da li funkcionišu u teoriji?"

Uvek postoji pozitivno odstupanje.

Takođe ću se vratiti u svoju ćeliju

da pronađem unutrašnja sredstva
kako bih bolje služio drugima.

Ali na globalnijem nivou,
šta možemo da uradimo?

Potrebne su nam tri stvari.

Poboljšanje saradnje:

kooperativno učenje u školi
umesto kompetitivnog učenja.

Bezuslovna saradnja unutar firmi -

može biti nadmetanja među firmama,
ali ne i unutar.

Potrebna nam je održiva harmonija.
Obožavam taj izraz.

Ne više održivi razvoj.

Održiva harmonija znači
da ćemo smanjiti nejednakost.

Ubuduće, radimo više sa manje,

i nastavljamo da se razvijamo
kvalitativno, ne kvantitativno.

Potrebna nam je ekonomija kojoj je stalo.

Homo ekonomikus se ne može
baviti siromaštvom usred obilja,

ne može se baviti
problemom zajedničkih dobara

atmosfere, okeana.

Potrebna nam je ekonomija koja brine.

Ako kažete da ekonomija
treba da bude saosećajna,

oni kažu: "To nije naš posao."

Ali ako kažete da im nije stalo,
to deluje loše.

Treba nam lokalna posvećenost,
globalna odgovornost.

Treba da proširimo altruizam
na drugih 1,6 miliona vrsta.

Osećajna bića su sugrađani ovog sveta.

I treba da se usudimo na altruizam.

Neka dugo živi altruistična revolucija.

Živela revolucija altruizma.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)