Zašto postoji univerzum?

Zašto postoji nešto, a ne ništa? Drugim rečima: zašto postoji univerzum (i zbog čega smo mi u njemu)? Filozof i pisac Džim Holt daje tri moguća odgovora na ovo pitanje. Ili četiri. Ili nijedan.

Zašto postoji univerzum?

Zašto postoji - Dobro. Dobro. (Smeh)

To je jedna od misterija kosmosa.
Uozbiljite se.

Zašto postoji svet,
zbog čega smo mi u njemu

i zašto uopšte postoji nešto,
a ne ništa?

Mislim, to je
najvažnije pitanje ,,zašto''.

Tako da ću da pričam o tajni postojanja,

zagonetki postojanja,

dokle smo stigli u njenom rešavanju

i zbog čega bi to trebalo da vas zanima,

a nadam se da vas zanima.

Filozof Artur Šopenhauer
je rekao da su oni

koji ne razmišljaju o verovatnoći
sopstvenog postojanja,

o verovatnoći postojanja sveta,

mentalno zaostali.

Možda malo pregrubo, ali opet. (Smeh)

Ovo se smatra najuzvišenijom

i najstrašnijom tajnom,

najdubljim i najsveobuhvatnijim pitanjem
koje je čovek

u stanju da postavi.

Mučilo je i najveće mislioce.

Ludviga Vitgenštajna,

možda najvećeg filozofa 20-og veka,

je čudilo što svet uopšte postoji.

U svom ,,Traktatu'',
u predlogu 4.66, zapisao je:

,,Misterija ne leži

u ustrojstvu sveta,

već u samom njegovom postojanju.''

Ako ne volite izreke
koje smišljaju filozofi,

evo jednog naučnika.

Džon Arčibald Viler,
jedan od najznačajnijih

fizičara 20-og veka,

koji je podučavao Ričarda Fejnmana

i izmislio izraz ,,crna rupa'',

je rekao: ,,Želim da znam

odakle kvantno,

odakle univerzum, odakle postojanje?''

A moj prijatelj Martin Amis -

izvinjavam se što pominjem toliko imena,

moraćete da se naviknete -

moj dobar prijatelj Martin Amis
je jednom prilikom rekao

da nam fali nekih pet Ajnštajna

da odgonetnemo tajnu porekla univerzuma.

Ne sumnjam da večeras u publici

imamo pet Ajnštajna.
Ima li koji Ajnštajn?

Podignite ruke. Ne? Ne? Ne?

Nema Ajnštajna? OK.

To uzvišeno pitanje,
zašto postoji nešto, a ne ništa,

smo postavili u prilično kasnom periodu

razvoja ljudske misli.

Postavio ga je filozof Lajbnic

krajem 17-og veka;

Lajbnic je bio prilično pametan tip,

izmislio je diferencijalni račun

nezavisno od Isaka Njutna,
otprilike u isto vreme,

i za Lajbnica to što postoji nešto,
a ne ništa

i nije bila neka misterija.

U svom pogledu na metafiziku je bio,

ili se pretvarao da je,
pravoslavni hrišćanin,

tako da mu je bilo očito
zašto svet postoji:

Bog ga je stvorio.

Bog ga je zapravo stvorio iz ništavila.

Tolika je božija moć.

Nije mu trebao polazni materijal
da bi stvorio svet.

Mogao je da ga stvori ni iz čega -

stvaranje ex nihilo.

Uzgred, u to danas

veruje većina Amerikanaca.

Za njih nema misterije postojanja.

Bog je sve napravio.

Hajde da to stavimo u jednačinu.

Nisam poneo slajdove pa moram
da pokažem pantomimom.

Upotrebite maštu.

Dakle, Bog + ništa = svet.

Važi? Dakle, to je jednačina.

Ali možda ne verujete u Boga.

Možda ste ateisti okrenuti nauci,

ili niste okrenuti nauci
ali ste opet ateisti i ne verujete u boga,

i ovo vam ne odgovara.

Uzgred, čak i ako verujete u jednačinu

da Bog + ništa = svet,

opet postoji problem:

zašto Bog postoji?

Bog ne postoji samo
zato što to ima smisla,

sem ako verujete u ontološke tvrdnje,

a nadam se da nije tako
jer one nemaju smisla.

Tako da je moguće
da se Bog, ukoliko postoji,

pita: ,,Beskonačan sam, beskrajno moćan,

ali kako sam nastao?

(Smeh)

Kako bejah stvoren?''

Bog prića malo formalnijim jezikom.

(Smeh)

Jedna od teorija tvrdi da je
Bogu dosadilo da pokušava

da reši tajnu svog postojanja,

pa je stvorio svet da bi se zabavio.

Ali, hajde da zaboravimo na Boga.

Ako izbacimo Boga

dobijamo: ________ + ništa = svet.

Ako ste budista,

to vam je dovoljno,

ali u suštini dobijamo

da je ništa = svet,

i zbog simetrije jednakosti,

znači da je svet = ništa. OK?

Za budiste svet i jeste
jedno veliko ništa.

Samo jedna velika kosmička praznina.

Nama se čini da ima svega i svačega

zbog toga što smo robovi svojih požuda.

Ako se otarasimo požuda,

videćemo da je svet zapravo

praznina, ništavilo,

i upašćemo u srećno stanje nirvane,

koju su definisali kao

taman dovoljno života
da uživamo u smrti. (Smeh)

Tako razmišljaju budisti.

Ali ja sam zapadnjak i još uvek me zanima

tajna mog postojanja, tako da mi ostaje

________ + -

samo što nije postalo ozbljno -

dakle, ________ + ništa = svet.

Šta da stavimo

na prazno mesto?
Recimo. nauku?

Nauka nam najbolje
otkriva prirodu stvarnosti,

a fizika je najosnovnija nauka.

Ona nam otkriva pravu prirodu stvarnosti,

ono što sam nazvao PIJSDS,

Prave I Jedine Sastavne Delove Svemira.

Znači da bi fizika mogla
da popuni tu prazninu,

i zaista, od kraja 60-ih
ili negde oko 1970,

fizičari pokušavaju da daju

čisto naučno objašnjenje

načina na koji je univerzum mogao

da nastane iz ništavila,

kvantni talas iz praznine.

Stiven Hoking je jedan od tih fizičara,

u skorije vreme i Aleks Vilenkin,

a sve ovo je učinio poznatim

još jedan vrstan fizičar i moj prijatelj,

Lorens Kraus, koji je napisao knjigu

pod nazivom ,,Svemir ni iz čega'',

i smatra da je objasnio -

Lorens je inače militantni ateista,

tako da je uklonio Boga iz priče.

Zakoni teorije kvantnih polja,
najnoviji iskorak

u fizici, su u stanju da pokažu

kako iz čistog ništavila -

ni prostora, ni vremena,
ni materije, ničega -

može da se stvori

zrnce lažnog vakuuma,

koje se zatim, putem čuda inflacije,

razvije u taj ogroman i raznoliki kosmos

koji nas okružuje.

U pitanju je stvarno genijalan scenario.

Teorijske je prirode. Fascinantan.

Ali mi kod njega

smeta sledeće:

gleda na svet poput religije.

Iako Lorens smatra da je ateista,

i dalje se drži religijskog
pogleda na svet.

Za njega su zakoni fizike
kao božije zapovesti.

Zakon teorije kvantnih polja za njega

predstavljaju "fiat lux",
,,Neka bude svetlost''.

Zakoni imaju nekakvu ontološku moć

kojom prazninu mogu

da ispune bićem.

Mogu da stvore svet ni iz čega.

Ali to je prilično primitivno gledište

na zakone fizike, zar ne?

Znamo da zakoni fizike predstavljaju

uopštene opise ponavljanja i pravilnosti

u svetu.

Ne postoje van granica sveta.

Nemaju nikakvu sopstvenu ontološku moć.

Nisu u stanju da stvore

svet iz ništavila.

To je veoma primitivno gledište

na naučne zakone.

Ako mi ne verujete,

poslušajte Stivena Hokinga.

I on je predložio model kosmosa koji je

sam sebi dovoljan -

nije mu potreban nikakav
spoljni uzrok, nikakav tvorac -

i nakon što je to predložio,

Hoking je priznao da je i dalje u zabuni.

Rekao je da model čine samo jednačine.

Ali šta jednačinama udahne život

i stvori svet koji opisuju?

Bunilo ga je što

same jednačine nisu dovoljne

da odgonetnu tajnu postojanja.

Uostalom, čak i da su zakoni fizike
u stanju to da učine,

zašto baš ovaj skup zakona?

Zašto baš teorija
kvantnih polja koja govori

da univerzum ima određeni broj sila

i čestica itd.?

Zašto ne neki
potpuno drugačiji skup zakona?

Postoje mnogi dosledni skupovi zakona.

Zašto ne odsustvo zakona?
Zašto ne ništavilo?

Verovali ili ne,

fizičari dosta razmišljaju
o ovom problemu,

i tu već zalaze u metafiziku

i kažu da je možda skup zakona

koji opisuje naš univerzum

samo jedan od niza skupova zakona

i da opisuje samo jedan deo stvarnosti,

ali možda svaki dosledan skup zakona

opisuje neki drugi deo stvarnosti,

i da tamo negde zapravo

i postoje svi mogući fizički svetovi.

A mi vidimo samo mali deo stvarnosti

koji opisuju zakoni
teorije kvantnih polja,

ali postoje mnogi drugi svetovi,

delovi stvarnosti koje opisuju

sasvim drugačije teorije,

nezamislivo drugačiji od našeg,

nezamislivo egzotični.

Stiven Vajnberg, tvorac

standardnog modela fizike čestica,

je i sam uzeo u obzir ovu teoriju,

da sve moguće stvarnosti zaista postoje.

I jedan mlađi fizičar, Maks Tegmark,

smatra da postoje
sve matematičke strukture,

a pošto sve što postoji u matematici

postoji i u stvarnosti,

znači da postoji
izuzetno bogat multiverzum

koji obuhvata svaku logičnu mogućnost.

Ovakvim begom u metafiziku

fizičari i filozofi se zapravo

pozivaju na veoma staru ideju,

koja potiče od Platona.

Radi se o principu obilja,

ili lestvici prirode,

da stvarnost sadrži sve što je moguće.

Najdalje je što može

biti od ništavila.

Sada imamo dve krajnosti.

Sa jedne strane imamo ništavilo,

a sa druge imamo viđenje stvarnosti

koje obuhvata sve zamislive svetove:

najpotpuniju moguću stvarnost

i ništavilo kao
najjednostavniju moguću stvarnost.

Ali šta se nalazi između te dve krajnosti?

Postoje razne međustvarnosti,

koje obuhvataju neke stvari, a neke ne.

Jedna od tih međustvarnosti

bi bila, recimo,
matematički najelegantnija stvarnost,

koja isključuje sve što

nije elegantno,
sve ružne asimetrije i tome slično.

Neki fizičari tvrde

da i živimo u najelegantnijoj stvarnosti,

Čini mi se da je Brajan Grin u publici.

On je napisao knjigu
pod nazivom ,,Elegantni Univerzum''.

Tvrdi da je univerzum u kom živimo

matematički veoma elegantan.

Ne verujte mu. (Smeh)

Lepa je želja, i ja bih to voleo,

ali mi se čini da je neki dan priznao

da je univerzum prilično ružan.

Glupo je osmišljen,

ima previše nasumičnih parnih konstanti

i odnosa masa,

nepotrebnih grupa elementarnih čestica,

a šta je uopšte tamna energija?

Napravljen je od štapa i kanapa.

Uopšte nije elegantan. (Smeh)

Takođe postoji i najbolji od svih svetova

u etičkom smislu.

Sad se uozbiljite,

jer je ovo svet u kom svesna bića

ne pate bez potrebe,

u kom ne postoje

deca obolela od raka ili Holokaust.

Takvo je etičko poimanje.

U svakom slučaju, između ništavila

i najpotpunije stvarnosti postoje

razne posebne stvarnosti.

Ništavilo je posebno
jer je najjednostavnije.

Zatim postoji
najelegantnija moguća stvarnost.

I ona je posebna.

I najpotpunija moguća stvarnost
je posebna.

Šta smo onda propustili?

Postoje i bezvezne,

obične stvarnosti

koje ni po čemu nisu posebne,

jednostavno su nasumične.

Beskrajno su daleko od ništavila,

ali nisu ni blizu potpunosti.

Mešavina su haosa i reda,

matematičke elegancije i ružnoće.

Ovakve stvarnosti bih opisao

kao beskrajan, osrednji, nepotpun rusvaj,

prosečnu stvarnost,
kosmičku nemoguću misiju.

Ima li onda božanstva

u nekoj od ovih stvarnosti?

Moguće, ali ono nije savršeno

poput judeo-hrišćanskog božanstva.

To božanstvo nije
dobronamerno i svemoguće.

Možda je 100% zlonamerno,

ali samo 80% delotvorno.

Čini mi se da to u suštini
opisuje svet oko nas. (Smeh)

Zbog toga predlažem da je rešenje

misterije postojanja

to da je stvarnost u kojoj živimo

jedna od ovih običnih stvarnosti.

Stvarnost mora da bude nekakva.

Može ili da ne sadrži ništa,

ili sve, ili nešto između.

Ukoliko ima neku posebnu odliku,

na primer da je
veoma elegantna ili potpuna

ili jednostavna poput ništavila,

tako nešto bi zahtevalo objašnjenje.

Ali ako je jedna od ovih nasumičnih,
običnih stvarnosti,

za nju nema objašnjenja.

I zaista bih rekao

da živimo u takvoj stvarnosti.

Tako nam bar govori nauka.

Početkom nedelje smo

primili uzbudljive vesti. Radi se

o teoriji inflacije,
koja predviđa beskrajnu,

neurednu, nasumičnu, besmislenu stvarnost,

poput penušavog šampanjca

koji beskrajno izvire iz boce.

Ogroman univerzum, mahom pust,

sa kutcima punim lepote i reda i mira.

Ovaj scenario inflacije je potvrđen

tako što su radio-teleskopi na Antarktiku

opazili tragove

gravitacionih talasa nastalih neposredno

pre Velikog praska.

Siguran sam da ste čuli za to.

Svakako mi se čini da postoje dokazi

da smo završili sa takvom stvarnosšću.

E sad, zašto bi vas za to bilo briga?

Pa - (Smeh) -

to pitanje, ,,Zašto svet postoji?''

to glavno pitanje se skoro rimuje

sa mnogo intimnijim pitanjem:

Zašto ja postojim? Zašto vi postojite?

Znate, to što postojimo
je prilično neverovatno,

jer prema genetici postoji
ogroman broj mogućih ljudi

ukoliko se izračuna u odnosu

na broj gena i alela i tako dalje.

Grub proračun pokazuje

da po genetici postoji

oko 10 na 10.000-ti mogućih ljudi.

To je negde između gugola i gugolpleksa.

A broj ljudi koji su zaista

postojali je između 50 i 100 milijardi,

zanemarljiv deo, tako da smo

svi dobili kosmičku lutriju.

Tu smo. Dobro.

U kakvoj onda stvarnosti želimo da živimo?

Je li to neka od posebnih stvarnosti?

Šta bi bilo da živimo u
najelegantijoj mogućoj stvarnosti?

Zamislite egzstencijalni pritisak

da ispunimo očekivanja, da budemo

elegantni, da ne kvarimo prosek.

Ili, šta bi bilo da živimo
u najpotpunijoj mogućoj stvarnosti?

Onda bi zasigurno postojali

jer u toj stvarnosti

postoji sve što je moguće,

ali bi naši izbori bili beznačajni.

Ako se patim da postupim moralno

i odlučim da učinim pravu stvar,

nema nikakve veze

jer postoji beskrajan broj

verzija mene koje

takođe postupaju ispravno

i beskrajan broj onih koje postupaju

pogrešno.
Znači da su izbori koje

pravim beznačajni.
Dakle, ne želimo da živimo

u takvoj posebnoj stvarnosti.
Što se tiče ništavila,

u tom slučaju ne bismo sad razgovarali.

Tako da mislim da život
u običnoj stvarnosti koja je osrednja,

sa dobrim i lošim delovima,

gde bi povećali dobre delove

i smanjili loše,

to bi moglo da da neku svrhu našem životu.

Univerzum je apsurdan,

ali opet možemo da mu damo svrhu,

a ova nije loša,

a i opšta osrednjost stvarnosti

ide rame uz rame sa osrednjosti

koju osećamo u sebi.

Znam da je osećate.

Znam da ste svi

posebni, ali ste opet potajno osrednji,

zar ne?

(Smeh) (Aplauz)

Sad možda mislite da je
sva ta priča o tajni postojanja

samo prodavanje magle.

Ne čudi vas postojanje univerzuma,

i tu ste u dobrom društvu.

Bertrand Rasel je izjavio:

,,Rekao bih da svemir postoji,
i to je to.''

Jednostavna činjenica.

Sidni Morgenbeser,
koji mi je predavao na univerzitetu

Kolumbija, veliki filozof,

je na pitanje: ,,Profesore

Morgenbeser,
zašto postoji nešto, a ne ništa?''

odgovorio: ,,Pa i da ne postoji ništa,

opet vam ne bi bilo po volji.''

Znači - (Smeh) - OK.

Znači niste zapanjeni. Baš me briga.

Ali ću vam za kraj reći nešto

što če vas sigurno zapanjiti,

jer je zapanjilo sve genijalne,
divne ljude

koje sam upoznao na ovoj konferenciji,

a to je sledeće:

Nikad u životu nisam imao mobilni telefon.

Hvala na pažnji.

(Smeh) (Aplauz)