Oda obožavateljkama

Kada pomislite na obožavateljke, šta vam prvo padne na pamet: ogromne reke obožavateljki (obično dečačkih bendova) čije emocije kulminiraju suzama i radosnim vriscima? Možda se mrštite ili prevrćete očima na tu pomisao. U ovom zabavnom, živahnom govoru, scenaristkinja Iv Blejk traži od nas da ponovo razmislimo o našoj reakciji na neshvaćenu strast i moć obožavateljki, naglašavajući zašto bi trebalo da prihvatimo sopstveni neukroćeni entuzijazam.

Pre četiri godine,

jedna tinejdžerka mi je promenila život

samo jednim razgovorom.

Imala je 13 godina,

drugarica moje male rođake,

koja mi je neobavezno rekla

da je našla čoveka za koga će se udati.

Rekla sam: „Dobro, pričaj mi o njemu.”

Rekla mi je da se on zove Hari Stajls.

(Smeh)

I ja sam se malo nasmejala, baš kao vi,

a onda je ona rekla:
„Znam da me ne shvataš ozbiljno,

ali ja ću stvarno biti sa njim.

Zato što ga toliko volim

da bih zaklala nekog
samo da bih bila s njim.”

(Smeh)

To je bio momenat

kada sam postala
opsednuta obožavateljkama.

Tada nisam znala

da će taj momenat promeniti tok mog života

i izmeniti sve što sam
mislila da sam znala

o tome kako je biti odrasla osoba,

biti žena

i biti istinski srećan.

Ali pre nego što počnemo,

šta je obožavateljka,

i šta je Hari Stajls?

Prema rečniku Merijam-Vebster,

obožavateljka je „devojka ili žena

koja je ekstremno ili preterano
oduševljeni obožavalac

nekoga ili nečega.”

Tehnički, možete biti
obožavateljka svega i svačega,

ali moje interesovanje su posebno budile
obožavateljke dečačkih bendova.

Zbog njihove, nazovimo,
ubitačne reputacije.

Sećam se da mi je otac pričao kako su neke
obožavateljke Bitlsa '60-ih godina

rasturile parkiran be-em-ve na komade,

samo zato što je bend
navodno sedeo u njemu.

Tih '60-ih Bitlsi su bili
najveći dečački bend na planeti,

ali kada sam upoznala
tu devojku 2015. godine,

najveći dečački bend na planeti
je bio niko drugi do One Direction.

Hari Stajls je bio član te grupe.

Hari Stajls je bio poznat
po svojoj saosećajnosti

i perfektnoj kosi.

To sam saznala nakon što sam pročitala
na hiljade tvitova o njemu.

Saznala sam da je pravi slatkiš.

Saznala sam da je savršeni anđeo.

Saznala sam da je jednom

povratio na auto-putu u Kaliforniji,

i da su u roku od dva sata

obožavatelji pretvorili
mesto povraćanja u svetilište.

(Smeh)

Prelistavam -

(Smeh)

Prelistavam Harijeve slike
koje su napravili obožavaoci,

njegove fotografije kada je bio beba,

slike njegovih fotografija
kada je bio beba.

Gledam snimke kako napraviti
„uradi sam” ljubavne toteme za Harija -

na primer, abažur prekriven
fotografijama njegovog lica,

ili privezak za ključeve koji sadrži
tačno vreme njegovog rođenja.

Satima čitam fikcije obožavatelja,

i propadam u posebnu zečiju rupu

priča u kojima sam glavni junak

u raznim zamišljenim romansama sa njim.

Tako mu u jednoj kažem
da nosim njegovo dete.

U drugoj se srećemo u bolnici
gde se oboje borimo sa rakom,

a u sledećoj se toliko ludo zaljubljujemo

da postanemo begunci koji ubijaju ljude.

(Smeh)

Ali onda...

se nešto nezamislivo desilo.

One Direction, najveći
dečački bend na planeti,

gubi člana.

Zejn Malik napušta bend,

i internet biva preplavljen emocijama.

Čitam tvitove tih devojaka koje opisuju
fizički bol zbog ovog gubitka,

kako ne mogu da jedu, spavaju ili hodaju.

Čitam kako opisuju
koliko im je Zejn značio.

Gledam snimke desetogodišnjih
uplakanih devojčica.

Ali stvarno uplakanih.

Onda gledam kako ljudi
dele te snimke i stavljaju nove naslove

koji sadrže reči kao što su „ludilo”,
„jezivo” i „sumanuto”.

Odjednom, moja bočna traka
na Jutjubu sadrži

„Kompilacija: Obožavaoci reaguju
na Zejnov odlazak.

Upaljena lampica za ludake!”

Zatim gledam udarne vesti
kako prenose ovu priču.

Čitam kako ih opisuju
kao „mlade narikače”.

Čitam kako jedan novinar kaže:

„To je opšte poznata činjenica
još od vremena Bitlsa,

da nema ničeg strašnijeg na svetu

od grupe uzbuđenih tinejdžerki.”

(Smeh)

Onda postavim sebi pitanje
o kome nikada ranije nisam razmišljala.

Zašto se prizor devojaka
koje vrište na sav glas od uzbuđenja

za nekom pop zvezdom

smatra šašavim, ludim,

zastrašujućim, malo preteranim?

A slika mladića koji vrište
na sav glas za fudbalerom

je sasvim normalna stvar?

Momci koji plaču na utakmici,

to je ljubav prema igri.

Devojke plaču na koncertu Džastina Bibera?

To je patetika.

Čim sam uočila duple standarde,

postalo mi je jasno da je sva moja
radoznalost oko obožavateljki

bila prošarana upravo
istim ovim predrasudama.

I ja sam sumnjala da su pomalo šašave.

Gledala sam slike devojaka

kako vrište za Bitlsima,
Bekstrit bojsima, grupom One Direction,

i reč koja mi je padala na pamet
nije bila „uzbuđenje”

nego „histerija”.

Ono što nisam znala je istorijat te reči.

Da je u 19. veku

histerija posmatrana
kao priznati mentalni poremećaj žena

koji bi doktor dijagnostikovao

ako je žena pokazivala prejake emocije
ili imala problematično ponašanje.

Reč „histeričan” dolazi
od latinske reči „histerikus”

koja znači „iz materice”,

zato što je smatrano da su ovi problemi
prouzrokovani poremećajem rada materice.

Tako da je tretman za lečenje histerije

bila histerektomija.

Kako i dalje nazivamo
odstranjivanje materice.

U tom momentu

odlučujem da prepravim svoju opsesiju.

Pošto više nisam opsednuta
samo obožavateljkama.

Sada sam opsednuta i načinima
na koji svet priča o obožavateljkama

i načinu na koji svet posmatra
mladalački, ženski entuzijazam.

Zato što želim da znam,

ako devojke odrastaju u svetu

gde se reči „šašav”, „lud”
i „histeričan” paušalno koriste

prilikom opisivanja ženskog entuzijazma,

kako to oblikuje način
na koji te devojke vide sebe?

Ako devojke odrastaju
u svetu koji im govori

da su napravljene malo luđe od dečaka,

nije li to malo kao da im govore

da su rođene sa manje sposobnosti
da razmišljaju racionalno od muškaraca,

da su manje razumne,

i nedostojne istog intelektualnog
poštovanja u odnosu na njihovu braću?

Mimo ovoga, postala sam opsednuta
i ženskim vriscima.

Ne na čudan način.

Govorim o onom vrištanju i cvilenju

koje obožavateljke
ispuštaju na koncertima.

Želim da znam zašto

se neki ljudi instiktivno naježe
kada samo spomenem taj zvuk,

kao da je bolno čak i razmišljati o tome.

Onda sam srela Ejmi Hjum.

Ona je trener za glas.

Ona mi je otvorila vidike.

Rekla mi je da je ženski glas

u dobi između 11 i 13 godina

jedna od najinteresantnijih
stvari za proučavanje.

Zašto?

Zato što postoji
istraživanje Karol Giligan

koje govori da u toj dobi

devojčice počinju da ispoljavaju
i menjaju svoje glasove.

Na primer, da dodaju dah
kako bi delovale starije,

(imitiranje hrapavosti)
ili dodaju hrapavost za apatiju.

(Smeh)

Ali recite mi, prema tom istraživanju,

kada računate da dečaci počnu
sa ispoljavanjem i menjanjem glasova?

Pretpostavljala sam u 18. godini,

s obzirom na to da „muškarci
kasnije sazrevaju”, zar ne?

Pogrešno.

Odgovor je bio: sa četiri godine.

Zato što je to vreme kada dečaci
nauče da ne plaču i ne cvile.

Da to nisu muževni zvukovi.

Tada sam shvatila

da je vrisak obožavateljki
u stvari supermoć.

(Smeh)

Zato što je to neustrašivi i iskreni odraz

čiste radosti i sreće.

i to je zvuk

koji one nisu zaboravile
kako da proizvode.

Procenila sam da obožavateljke
imaju i drugu supermoć,

zato što umeju da urade nešto

što većina mojih odraslih prijatelja
nema pojma kako da uradi.

Obožavateljke znaju kako da vole nešto
bez pardona ili straha.

Godine mog istraživanja obožavateljki

kulminirale su u odluci

da se napiše nešto
što će ih proslaviti i osvetiti.

Tako sam odlučila da napravim
ovaj triler-komediju-mjuzikl,

koji zvuči kao da su se spojili
koncert Bijonse, rejv i crkvene muzike.

Nazvala sam ga „Obožavateljke”,

i osmislila ga kao trojanskog konja.

Izgleda kao da se ruga
tim mladim devojkama,

samo da bi ih ugurao u vaša srca.

(Smeh)

Hvala.

(Aplauz)

U jednom momentu -

Hvala.

U jednom momentu, devojka peva:

„Zašto bih krila svoja osećanja?

Zato što te nerviraju?

Ili zato što to nije ono što dečaci rade?”

Kao bivši cinik obožavateljki,

to je pitanje o kome želim da razmislite.

Zašto bi obožavateljke
trebalo da se stišaju?

Zato što su blesave?

Ili zbog naše definicije „razumnog”

koja se temelji na tome
šta je prihvatljivo da rade muškarci?

Šta ako ponovo razmislimo o predrasudama
koje smo osuđeni da osećamo

kada vidimo mladu ženu
kako vrišti na sav glas od uzbuđenja?

Šta ako odlučimo da ponovo razmislimo
o reči koju koristimo

za opis te radosti,

i šta bi bilo kada ne bismo
dozvoljavali sebi da omalovažavamo devojke

rečima koje podcenjuju
njihovu inteligenciju,

njihova interesovanja
i njihove sposobnosti?

Zato što, prema mom istraživanju,

one su sposobne da izgrade svetilište
izbljuvka Harija Stajlsa

na auto-putu u roku od samo dva sata.

(Smeh)

To iziskuje neke izvršilačke sposobnosti
u logistici i komunikaciji.

(Smeh)

Ako to ne znači biti „sposoban”,
ne znam šta znači.

(Aplauz)

Pomišljam, umesto što osuđujemo
obožavateljke, možemo učiti od njih.

Svi možemo umreti sutra,

pa zašto onda ne bismo voleli
dok još dišemo?

S tim u vezi,

želela bih da vas sve zamolim
da probamo zajedno nešto.

Možete li svi ustati?

Ustanite ako možete, ustanite.

U redu, evo šta će se desiti.

Ja ću brojati do tri

i kada završim,

zamoliću vas da svako od vas

ispusti svoj najbolji
vrisak obožavateljke.

(Smeh)

U redu?

Evo zašto to tražim od vas.

Ako svih pet hiljada vas,
ili koliko vas ima, uradi to iz sveg srca

svi ćemo po prvi put imati šansu
da čujemo taj zvuk

i odlučimo da to nije blesavi zvuk.

To je zvuk nade.

Hoćemo li?

Rekoh, hoćemo li uraditi to?

(Publika: Da!)

U redu. Okej. Ja ću malo varati,
neću ići punim glasom,

zato što sam ozvučena
i to ne želimo da čujemo.

To znači da svi vi
morate dati 110 procenata.

Spremni? Udahnite duboko sa mnom.

Mislite o nekom koga volite, haj'mo,

jedan, dva, tri.

(Publika: vrišti)

(Smeh i aplauz)

Zvučali ste zadivljujuće

i jednako normalno, inteligentno

i dostojanstveno

kao kad ste ušli u ovu prostoriju.

(Smeh)

Hvala vam.

(Aplauz)