Učinimo svet ponovo divljim

Zemlja, čovečanstvo i priroda neraskidivo su povezani. Da bismo se vratili zdravlju, moramo da „obnovimo divljinu” u svetu, kaže aktivistkinja za zaštitu životne sredine Kristin Tompkins. Kroz priču o svom životu od direktora firme Patagonija do strastvenog borca za očuvanje životne sredine, ona iznosi kako je pomogla u uspostavljanju nacionalnih parkova na milionima hektara zemlje (i mora) u Južnoj Americi, i govori o ključnoj ulozi koju svi moramo da odigramo da bismo izlečili planetu. „Imamo zajedničku sudbinu,“ kaže ona. „Možemo živeti u blagostanju ili možemo da patimo, ali u tome ćemo biti zajedno.“

Moje sestra, brat i ja
odrasli smo na farmi našeg pradede

u Kaliforniji.

Bio je to pejzaž naše porodice i naš dom.

Kad je postalo jasno
da niko iz naše generacije

ne želi da preuzme na sebe
teško breme držanja ranča,

on je bio prodat komšiji.

Sidro našeg života je presečeno,

i osetili smo se kao prepušteni strujama
u nedostatku te zemlje.

Prvi put sam shvatila

da se nešto vredno najbolje može razumeti

ne u njegovom prisustvu,

već u odsustvu.

Tada je bilo nemoguće znati

tačno koliko će snažno
odsustvo tih stvari koje volimo

imati veliki uticaj
daleko u mojoj budućnosti.

Svoj poslovni život sam 23 godine
provela sa Ivonom Šunarom.

Počela sam u trenutku
kada je projektovao i proizvodio

tehničku opremu
za penjanje po stenama i ledu

u limenoj šupi blizu pruge u Venturi.

A kada je Ivon odlučio
da počne da pravi odeću za planinare

i nazove tu firmu Patagonija,

postala sam jedan
od prvih šest zaposlenih,

a kasnije sam postala i direktor

i pomogla u izgradnji kompanije

u kojoj stvaranje najboljih proizvoda
i činjenje dobrih stvari za svet

nisu bili samo slogani.

Dag Tompkins, koji će nekoliko
godina kasnije postati moj muž,

bio je Ivonov stari prijatelj
koji mu je pravio društvo na planinarenju,

a bio je i preduzetnik.

Bio je suosnivač kompanija
The North Face i Esprit.

Sve tri firme

stvorili su ljudi
koji su odrastali '60-ih,

koje su oblikovali građanski, antiratni,
feministički i mirovni pokreti.

Sve te vrednosti su usvojene tih godina

i prenete su na vrednosti ovih kompanija.

Do kraja 1980-ih,

Dag je odlučio da sasvim napusti posao

i da posveti poslednju trećinu života
onome što je nazivao

„plaćanjem kirije za život na planeti.”

Približno u isto vreme,
kada sam napunila 40 godina,

bila sam spremna da uradim
nešto potpuno novo u životu.

Istog dana kada sam se povukla
iz kompanije Patagonije,

preletela sam 9600 km
do oblasti Patagonije

i pridružila se Dagu dok je počinjao
prvi projekat očuvanja životne sredine

u toj trećini života.

I tako smo mi, izbeglice
iz korporativnog sveta,

bili skriveni u kabini
na obali južnog Čilea,

okruženi prastarom kišnom šumom

u kojoj drveće ficroje
može da živi hiljadama godina.

Bili smo usred velike divljine

koja čini jedan od jedina dva prekida
Panameričkog auto-puta,

između Ferbanksa u Aljasci i rta Horn.

Drastičnu promenu naše svakodnevice

podstaklo je naše uviđanje

da se lepota i raznolikost uništavaju

gotovo na sve strane.

Poslednja zaštićena
divlja mesta na planeti

bila su još uvek divlja

uglavnom zato što nemilosrdne sile razvoja

prosto tamo još nisu stigle.

Dag i ja smo bili na jednom
od najzabačenijih mesta na planeti,

a ipak, u okolini Parka Pumalin,

našeg prvog poduhvata konzervacije,

industrijska akvakultura
je zlokobno napredovala.

Nedugo potom su u region Patagonije
pristigle i druge pretnje.

Iskopavanje zlata, projekti pravljenja
brana na netaknutim rekama

i drugi sve veći sukobi.

Podrhtavanje juriša
ekonomskog rasta širom sveta

moglo se čuti čak i u najvišim
geografskim širinama Južnog konusa.

Znam da se napredak
generalno posmatra vrlo pozitivno,

kao nekakva evolucija puna nade.

Ali mi smo, iz našeg ugla,

videli mračnu stranu
industrijskog razvoja.

Kada se industrijski pogledi na svet
primene na prirodne sisteme

koji podupiru celokupan život,

počinjemo da se ophodimo prema Zemlji

kao prema fabrici koja proizvodi stvari
za koje mi mislimo da nam trebaju.

Kao što smo svi bolno svesni,

posledice tog pogleda na svet
destruktivne su za dobrobit ljudi,

naše klimatske sisteme i svet divljine.

Dag je to nazivao cenom napretka.

Tako smo mi sagledavali stvari

i hteli smo da budemo deo otpora,

da se odupremo svim tim trendovima.

Ideja o kupovanju privatnog zemljišta
i njegovom doniranju

radi stvaranja nacionalnih parkova

nije baš nova.

Svako ko je uživao u prizorima
nacionalnog parka Titon u Vajomingu

ili kampovao u nacionalnom
parku Akadija u Mejnu

imao je koristi od ove velike ideje.

Kroz našu porodičnu fondaciju,

počeli smo da stičemo
divlja staništa u Čileu i Argentini.

Kako smo verovali
u konzervacionu biologiju,

hteli smo nešto veliko, divlje i povezano.

Područja koja su bila netaknuta,
u nekim slučajevima,

i neka kojima je trebalo vremena
da se bi se oporavila,

gde je trebalo obnoviti divljinu.

Na kraju smo kupili
više od dva miliona hektara

od onih koji su bili voljni da prodaju,

spojili ih u zaštićena područja
u privatnom vlasništvu,

dok smo gradili infrastrukturu parka
kao zemljište za kampovanje i staze

koje će kasnije koristiti šira javnost.

Svi su bili dobrodošli.

Cilj je bio da doniramo sve to zemljište
kao nove nacionalne parkove.

Ovo biste mogli opisati kao neku vrstu
kapitalističkog džijudžicu poteza.

Iz našeg poslovnog života
smo rasporedili privatno bogatstvo

i namenili ga zaštiti prirode,

da je ne proguta globalna ekonomija.

To je lepo zvučalo,

ali početkom '90-ih u Čileu,

gde je filantropija divljine,
kako smo je nazivali,

bila potpuno nepoznata,

suočili smo se sa ogromnom sumnjičavošću,

a sa raznih strana,
i direktnim neprijateljskim stavom.

Vremenom, uglavnom tako što smo radili
ono što smo rekli da radimo,

počeli smo da pridobijamo ljude.

Tokom poslednjih 27 godina,

trajno smo zaštitili
skoro 15 miliona hektara

kišnih šuma umerenih područja,

patagonskih stepskih travnatih područja,

priobalnih oblasti,

slatkovodnih močvara,

i stvorili 13 novih nacionalnih parkova.

Svi su se sastojali
od naših doniranih zemljišta

i federalnih zemljišta
koja su se graničila sa tim teritorijama.

Nakon Dagove smrti usled nesreće
prilikom vožnje kajakom,

pre četiri godine,

moć odsustva je ponovo nastupila.

Ali mi, u Konzervaciji Tompkins,
prigrlili smo naš gubitak

i pojačali rad na poduhvatima.

Među njima je bilo, 2018. godine,

stvaranje morskih nacionalnih parkova
koji se prostiru na oko 25 miliona hektara

u južnom Atlantskom okeanu.

Zabranjen je komercijalni ribolov
i vađenje bilo čega.

Godine 2019. smo priveli kraju

najveće poklanjanje
privatnog zemljišta u istoriji,

kada je naših poslednjih milion hektara
zaštićenog zemljišta u Čileu

predato u ruke vlastima.

Partnerstvo javnog i privatnog

stvorilo je pet novih nacionalnih parkova
i proširilo dodatna tri.

To je na kraju bila oblast
veća od Švajcarske.

Svi naši projekti
su rezultat partnerstava.

Pre svega sa vladama Čilea i Argentine.

To zahteva liderstvo

koje razume značaj zaštite
dragocenosti svoje zemlje,

ne samo danas, već i u dalekoj budućnosti.

Partnerstva sa istomišljenicima
filantropima konzervacije su takođe

imali ulogu u svemu što smo učinili.

Pre 15 godina,

zapitali smo se:

„Osim zaštite prirode,

šta zaista treba da uradimo da bismo
stvorili potpuno funkcionalne ekosisteme?”

Počeli smo da se pitamo,
gde god da smo radili,

ko nedostaje,

koje vrste su nestale

i ko je malobrojan i ranjiv.

Takođe smo morali da se zapitamo:

„Kako da uklonimo sam razlog

zbog kojeg su te vrste prvobitno izumrle?”

Ono što danas deluje tako očigledno

za nas je bilo poput udarca groma.

To je promenilo prirodu svega što radimo,

u potpunosti.

Ako svi članovi zajednice
nisu prisutni i ne napreduju,

nemoguće je da obezbedimo
potpuno funkcionalne ekosisteme.

Od tada smo uspešno ponovo uveli
nekoliko domaćih vrsta

u močvare Ibera:

džinovske mravojede,

pampaske jelene,

pekare

i najzad, među najtežima, zelenokrile are,

koje su više od 100 godina
bile nestale iz tog ekosistema.

A danas su se vratile, lete slobodno,
rasejavaju semenje,

žive život onako kako treba.

Krajnji cilj ovih nastojanja u Iberi

je da se mesožderi sa vrha lanca ishrane
vrate na mesto koje im pripada.

Jaguari na kopnu, džinovske vidre u vodi.

Nakon više godina pokušaja i grešaka,
nastali su mladunci

koji će biti pušteni

prvi put u više od polovine veka

u močvare Ibere,

i sada će Iberin park od 1,7 miliona
hektara obezbediti dovoljno prostora

za populaciju jaguara u procesu oporavka
koji imaju mali rizik sukoba

sa susednim rančerima.

Naši projekti obnavljanja divljine u Čileu

napreduju kod manjeg broja
nekoliko ključnih vrsta

u oblasti Patagonije.

Kod gvemala koji je zaista skoro izumro,

malih nandua

i u ponovnom uspostavljanju
populacije puma i lisica.

Znate, moć odsutnog nam ne može pomoći

ako samo dovodi do nostalgije ili očaja.

Upravo je suprotno,

korisna je samo ako nas motiviše

da radimo na vraćanju
onoga što je nestalo.

Naravno, prvi korak u obnavljanju divljine

je sposobnost zamišljanja
da je to uopšte moguće.

Da obilja divljeg sveta
zabeležena u časopisima

nisu samo priče
iz starih prašnjavih knjiga.

Možete li to da zamislite?

Verujete li da svet može biti lepši,

pravedniji?

Ja verujem u to.

Jer sam to i videla.

Evo primera.

Kada smo kupili jedan od najvećih rančeva

u Čileu i Patagoniji, 2004. godine,

izgledao je ovako.

Čitav vek, na ovom zemljištu
je prekomerno napasana stoka,

kao što je slučaj sa većinom
travnatih površina u svetu.

Erozija tla je bila uznapredovala,

ograda od više stotina kilometara

držala je divlji svet i njegovo kretanje
na ograničenom prostoru.

Tako je bilo sa ono malo divljih životinja
koje su tu preostale.

Lokalni planinski lavovi i lisice
bili su proganjani decenijama,

tako da ih je ostalo u vrlo malom broju.

Danas ta zemljišta čine Patagonski
nacionalni park površine 763 000 hektara,

i on izgleda ovako.

A Arselio, nekadašnji gaučo,

čiji je posao prethodnih godina
bio da nalazi i ubija planinske lavove,

danas je glavni tragač
tima za divlje životinje u ovom parku,

a njegova priča
pleni maštu ljudi širom sveta.

Time šta je sve moguće.

Delim ove misli i slike sa vama
ne da bih sama sebi čestitala,

već da iskažem jednostavnu poentu

i predložim hitan izazov.

Ako je pitanje opstanak,

opstanak raznovrsnosti života,
ljudskog dostojanstva

i zdravih ljudskih zajednica,

onda odgovor mora obuhvatati
obnavljanje divljine na Zemlji.

Što više i što je brže moguće.

Svi imaju ulogu u tome,

ali naročito mi privilegovani,

sa političkom moći,

sa bogatstvom,

gde se, budimo iskreni,
bilo to dobro ili ne,

odigrava šahovska partija naše budućnosti.

Time stižemo do suštine pitanja.

Da li smo spremni da preduzmemo šta treba
da bismo promenili kraj ove priče?

Promene koje su učinjene u svetu
proteklih nekoliko meseci

da bi se zaustavilo širenje Kovida-19

meni daju mnogo nade,

jer to pokazuje da možemo udružiti snage
u beznadežnim okolnostima.

Ono kroz šta sada prolazimo
može prethoditi

većoj potencijalnoj šteti
kao posledici klimatske krize.

Ali bez upozorenja,

globalno, učimo da sarađujemo
na načine koje nismo ranije ni zamišljali.

Mladi ljudi širom sveta koje sam gledala

kako ustaju i izlaze na ulice

da bi nas podsetili na našu krivicu
i izgrdili nas zbog našeg nečinjenja

su oni koji me zaista inspirišu.

Znam, sve ste ovo već čuli.

Ali ako je ikada postojao trenutak
da otvorimo oči za stvarnost

da je sve povezano sa svačim,

to je sadašnji trenutak.

Na život svakog čoveka utiču dela

svakog drugog čoveka širom planete.

A sudbina čovečanstva
vezana je za zdravlje planete.

Imamo zajedničku sudbinu.

Možemo živeti u blagostanju

ili možemo da patimo...

Ali u tome ćemo biti zajedno.

Dakle, evo istine.

Davno smo prošli tačku
u kojoj je pojedinačna akcija neobavezna.

Moje mišljenje je da je moralni imperativ

da se svako od nas

pridruži u novom osmišljavanju
našeg mesta u životnom ciklusu.

Ne u njegovom središtu,
već kao deo celine.

Moramo upamtiti

da ono što činimo
odražava ono što biramo da budemo.

Hajde da stvorimo civilizaciju

koja poštuje suštinsku vrednost
celokupnog živog sveta.

Ko god da ste,

koja god sredstva
da imate na raspolaganju,

ustanite iz kreveta svakog jutra

i uradite nešto što nema veze sa vama,

ali ipak je vrlo povezano
sa stvarima koje volite.

Sa stvarima za koje znate da su istinite.

Budite osoba koja zamišlja
ljudski napredak

kao nešto što nas pokreće ka celovitosti.

Ka zdravlju.

Ka ljudskom dostojanstvu.

I uvek,

i zauvek,

ka lepoti divljine.

Hvala.