Softver koji je poslao ljude na Mesec

Pogledajte celu lekciju na: https://ed.ted.com/lessons/the-software-that-sent-humans-to-the-moon-matt-porter-and-margaret-hamilton

Sletanje Apollo 11 na Mesec je zahtevalo da astronauti, kontrola misije, softver i hardver rade zajedno kao naizgled integrisani sistem. Ništa od ovoga ne bi bilo moguće da nije bilo doprinosa inženjerke Margaret Hamilton. Ko je bila ova inženjerka? Met Porter i Margaret Hamilton nam daju detalje kako su jedna žena i njen tim pokrenuli softver koji je odveo čovenčanstvo na Mesec.

Lekciju pripremili Met Porter i Margaret Hamilton, režirao TOTEM Studio

Oko otprilike četiri sata popodne
20. jula 1969. godine,

čovenčanstvo je bilo samo nekoliko minuta
od sletanja na površinu Meseca.

Ali pre nego što su astronauti
započeli spuštanje,

alarm upozorenja se upalio.

Nešto je preopterećivalo računar,

i pretilo da se misija obustavi.

Nazad na Zemlji,
Margaret Hamilton držala je dah.

Vodila je tim koji je prvi razvio
softver koji radi tokom letenja,

znala je da ne sme
da se desi nijedna greška.

Ali ovo upozorenje
koje se desilo u poslednjoj sekundi

je dokazalo da je njen softver
radio baš onako kako je isplanirano.

Rođena 33 godine ranije u Paoli, Indijani,
Hamiltonova je oduvek bila radoznala.

Na fakultetu je studirala
matematiku i filozofiju,

pre nego što je prihvatila poziciju
istraživača na MIT-ju

kako bi platila postdiplomske studije.

Tamo se susrela sa prvim računarom
dok je razvijala softver

koji bi dao potporu istaživanju
nove oblasti teorije haosa.

Potom u Linkoln laboratoriji na MIT-ju

Hamiltonova je razvila softver za prvi
američki sistem protivvazdušne odbrane

kako bi tragali
za neprijateljskim letelicama.

Ali kad je čula da je poznati
inženjer Čarls Drejper

tražio pomoć kako bi poslao
čovečanstvo na Mesec,

odmah se pridružila timu.

NASA je polagala nadu u Drejpera
i njegovu grupu od oko 400 inženjera

da izumeju prvi digitalni,
leteći kompaktni računar,

Apolo Računar za Navođenje.

Koristeći ulazne informacije
od astronauta,

ovaj uređaj je bio odgovoran
za navođenje, upravljanje

i kontrolu svemirske letelice.

U trenutku kada su nepouzdani računari
ispunjavali cele prostorije,

ARN je trebalo da funkcioniše bez greške,

i da stane u 0,02 metara kubnih.

Drejper je podelio
laboratoriju u dva tima,

jedan bi dizajnirao hardver,
a drugi bi razvijao softver.

Hamiltonova je vodila tim koji je pravio
softver koji bi radio tokom letenja

i za komandni i za lunarni modul.

Ovaj posao, za koji je skovala izraz
„softversko inženjerstvo”

je bio neverovatno riskantan.

Ljudski životi su bili u opasnosti,
pa su svi programi morali biti savšeni.

Margaretin softver je trebalo
da brzo detektuje neočekivane greške

i da se oporavi od njih u realnom vremenu.

Ali ovakvu vrstu adaptivnog programa
je bilo teško smisliti,

pošto su rani softveri mogli samo da
procesuiraju radnje u predodređenom redu.

Kako bi rešila ovaj problem,

Margaret je dizajnirala svoj program
da bude asinhron,

što znači da bi važnije radnje
prekinule one koje su manje važne.

Njen tim je dodelio svakom zadatku
jedinsveni prioritet

kako bi osigurali da se svaka radnja
desi po pravilnom redu

i u pravom trenutku,
bez obzira na bilo kakva iznenađenja.

Nakon ovog otkrića,

Margaret je shvatila da njen softver
može pomoći astronautima da rade

u asinhronom okruženju.

Dizajnirala je ekrane prioriteta

koji bi prekinuli redovne
planirane zadatke astronauta

kako bi ih upozorili o hitnim stanjima.

Astronauti su mogli da komuniciraju
sa Centrom za kontrolu misije (CKM)

kako bi se odlučili za najbolji put.

Ovo je označeno kao prvi put
da softver za let komunicira direktno

i asinhrono sa pilotom.

Upravo ove sigurnosne mere su pokrenule
alarme tik pred sletanje na mesec.

Baz Oldrin je brzo shvatio svoju grešku,

on je slučajno stisnuo prekidač za radar.

Ovaj radar je bio esencijalan
za njihov povratak kući,

ali ovde je koristio
bitne računarske resurse.

Na sreću, Apolo Računar za Navođenje
bio je dobro opremljen da rešio ovo.

Tokom preopterećenja,
softver restartuje programe

dozvoljavajući samo radnjama
visokog prioriteta da budu procesuirane,

uključujući programe
neophodne za sletanje.

Ekrani prioriteta
su dali izbor astronautima,

sleteti ili ne sleteti.

U roku od nekoliko minuta,
CKM je dao naređenje.

Sletanje letelice Apolo 11 se desilo
zahvaljujući astronautima,

kontroli misije, softvera i hardvera
koji su radili zajedno kao jedan.

Doprinosi Hamiltonove su bili presudni
za rad inženjera i naučnika

koje je inspirisao cilj predsednika
Džona F. Kenedija da dosegnu do Meseca.

Njen spasilački rad je daleko dogurao -

nikad nije bila nađena greška u softveru
bilo koje posade Apolo misija.

Nakon njenog rada na Apolu,

Hamiltonova je osnovala kompaniju
koja koristi univerzalni jezik sistema

kako bi stvorili napretke
za sisteme i softver.

Godine 2003. NASA
je počastvovala njena dostignuća

najvećom finansijskom nagradom
koju su ikad dali individui.

I 47 godina nakon što je njen softver
prvi put vodio astronaute na Mesec,

Hamiltonova je nagrađena
predsedničkom medaljom slobode

zbog menjanja načina
na koji mislimo o tehnologiji.