Dosada, prava tajna iza inovacije | Mark Eplbaum (Mark Applebaum) | TEDxStanford

Mark Eplbaum komponuje muziku koja krši pravila na fantastične načine, komponujući koncert za cvećara i izrađujući muzički instrument od otpada i pronađenih predmeta. Ovaj čudan govor će vas možda inspirisati da protresete pravila sopstvenog stvaralačkog rada.

Mislio sam da će mi poskakivanje
pomoći sa nervozom,

ali u stvari imam
paradoksalnu reakciju na to,

pa je to bila loša ideja. (Smeh)

Hvala vam za predstavljanje.

Zaista mi je bilo drago
da primim pozivnicu

da predstavim deo svoje muzike
i svog rada

kao kompozitora, verovatno
zato što to odgovara

mom dobro poznatom
i obilnom narcisizmu.

(Smeh)

Ne šalim se; samo mislim da bi
trebalo to da kažemo

i krenemo napred. (Smeh)

Stvar je u tome da se brzo javila dilema,

a to je da mi je muzika stvarno dosadila

i da mi je stvarno dosadila
uloga kompozitora,

pa sam odlučio da stavim tu ideju
- dosadu -

u središte svoje današnje prezentacije.

Podeliću svoju muziku sa vama,
ali se nadam

da ću to uraditi na način
koji priča priču,

priču o tome kako sam koristio dosadu
kao katalizator

za kreativnost i inventivnost
i kako me je dosada

u stvari naterala da promenim
osnovno pitanje

koje sam postavljao u svojoj disciplini

i kako me je dosada u nekom smislu

pogurala da prihvatim uloge
van najtradicionalnije,

uske definicije kompozitora.

Želeo bih da danas započnem odlomkom

iz muzičkog dela na klaviru.

(Muzika)

OK. Ja sam to napisao. (Smeh)

Ne, nisam. (Aplauz)
Oh, pa hvala vam.

Ne, ne, ja to nisam napisao.

U stvari, to je bilo Betovenovo delo,

te nisam funkcionisao kao kompozitor.

Upravo sam bio izvođač

i eto me - izvođač.

Izvođač čega? Muzičkog dela, zar ne?

Međutim, možemo postaviti pitanje:
„Da li je to muzika?"

Kažem ovo retorički jer, naravno,

prema svakom standardu se moramo složiti

da je ovo, naravno, muzičko delo,

ali stavio sam ovo ovde sada,

čisto da ga imate na umu na trenutak,

jer ćemo se vraćati na ovo pitanje.

Biće to neka vrsta refrena

kako budemo išli kroz prezentaciju.

Dakle, ovde imamo Betovenovo muzičko delo,

a moj problem s njim je - dosadno je.

Mislim, vi - ja samo - ššš, ššš -
to je kao - (Smeh)

To je Betoven.

Kako možeš da kažeš nešto tako?

Pa, ne znam. Poznato mi je.

Morao sam da ga vežbam kao dete

i muka mi je od njega, pa - (Smeh)

Možda bi mi se dopalo da ga promenim,

transformišem na neki način,
da ga učinim ličnim,

pa bih mogao uzeti uvod,
kao ovu ideju -

(Muzika)

a onda bih mogao da zamenim - (Muzika)

a onda da improvizujem

sa tom melodijom koja ide odatle -

(Muzika)

Dakle, to bi mogla biti stvar -
Oh, pa hvala.

(Aplauz)

To bi bilo ono što bih uradio

i to ne mora da bude bolje od Betovena.

U stvari, mislim da nije bolja.
Stvar je u tome - (Smeh)

da je meni interesantnija.
Meni je manje dosadna.

Oslonjam na sebe,
jer ja moram da mislim

o tome koje ću odluke doneti u trenutku

dok taj Betovenov tekst teče kroz vreme
u mojoj glavi

i ja pokušavam da shvatim

kakve ću promene da primenim.

To je, dakle, poduhvat koji me angažuje,

a zaista sam se oslonio
na zamenicu prvog lica ovde,

pa se sada moje lice pojavljuje dvaput,

pa ćemo se složiti da je ovo u osnovi
solipsističan poduhvat, (Smeh)

ali zahteva angažovanje,
pa mi je neko vreme interesantan,

ali mi i to onda dosadi,

a pod tim podrazumevam klavir,
zato što postane -

to je poznat instrument.
Domet boje njegovog zvuka je

u stvari prilično zbijen,
bar kada svirate na klavijaturama,

osim ako ga ne slušate

pošto ste ga zapalili
ili nešto slično, znate.

Postane dosadnjikav
i prilično brzo se okrećem

drugim instrumentima,
pa oni postanu poznati

i na kraju zateknem sebe
da dizajniram i gradim

sopstveni instrument, a ovaj sam danas
doneo sa sobom

i mislio da vam malo sviram na njemu

da biste mogli da čujete kako zvuči.

(Muzika)

Morate da imate šarke;
to je važno. (Smeh)

Imam češljeve. To su jedini češljevi
koje posedujem. (Smeh)

Svi su montirani
na mojim instrumentima. (Smeh)

(Muzika)

Mogu da radim različite stvari;
mogu da sviram gudalom violine.

Ne moram da koristim štapiće za jelo.

Imamo ovaj zvuk. (Muzika)

A sa bankom žive elektronike,

mogu radikalno da promenim zvukove.

(Muzika)

Ovako i ovako, (Muzika)

i tako dalje.

Ovo vam donekle daje predstavu
o svetu zvukova

ovog instrumenta, za koji mislim da je
prilično interesantan,

a što me stavlja u ulogu pronalazača,
a lepa stvar u vezi -

Ovaj instrument se zove „Mišketara" -
(Smeh)

a super stvar u vezi sa tim je

da sam najbolji svetski svirač „Mišketara"
na svetu. (Smeh)

U redu? (Aplauz)

U tom pogledu, ovo je jedna stvar,

jedna od privilegija,

a evo i druge uloge, izumitelja,
a uzgred budi rečeno,

kada sam vam rekao da sam
najbolji na svetu,

ako neko vodi evidenciju, imali smo
narcisizam i solisizam,

a sada i zdravu dozu egocentrizma.

Znam da su neki od vas rekli - bingo!
Ili, ne znam. (Smeh)

Dakle, ovo je vrlo prijatna uloga.

Treba da priznam da sam

i najgori svetski svirač „Mišketara"

i zbog te odlike sam najviše brinuo

dok sam bio na prethodnoj strani
podele mesta.

Drago mi je da se to završilo,
Nećemo više zalaziti u to.

Plačem iznutra; još imam ožiljke.

Pretpostavljam da je moja poenta
da me svi ovi poduhvati okupiraju

svojom raznovrsnošću, ali kako sam
vam ih danas i predstavio,

oni su u stvari usamljeni poduhvati

te uskoro želim da komuniciram sa ljudima,

pa sam oduševljen što mogu
da komponujem dela za njih.

Mogu pisati, nekada za soliste,
te radim sa jednom osobom,

a nekada sa čitavim orkestrima,
pa radim sa puno ljudi.

Ovo je verovatno kapacitet,
kreativna uloga

po kojoj sam verovatno najbolje
poznat u poslu.

Neki od mojih kompozitorskih tonova
izgledaju ovako,

drugi ovako,

a neki ovako.

Sve ih ručno zapisujem,
a to je stvarno dosadno.

Treba puno, puno vremena
da se ovi tonovi zapišu,

a trenutno radim na delu

koje ima 180 strana.

To je dobar deo mog života
i jednostavno mi dođe da počupam kosu.

Imam je puno, a to je, pretpostavljam,
dobra stvar.

Dakle, ovo postaje stvarno dosadno
i zamorno za mene.

Posle nekog vremena,
proces zapisivanja nota

nije samo dosadan,

već u stvari poželim da zapisivanje
postane zanimljivije.

To me je navelo da radim projekte
kao što je ovaj.

Ovo je odlomak iz notnog zapisa
koji se zove

„Metafizika zapisivanja nota".

Celokupni notni zapis širok je 22 metra.

To je gomila ludih piktografskih
notnih zapisa.

Hajde da uvećamo jedan deo ovde,
Možete da vidite

da je prilično detaljno. Sve ovo radim
preko skiciranih obrazaca,

pravih uglova, francuskih krivih linija
i slobodnom rukom,

a tih 22 metra bilo je podeljeno

na 12 ploča širine 1,8 metara
koje su postavljene

oko balkona u predvorju muzeja
Centra Kantorove umetnosti,

a bili su izloženi godinu dana
u tom muzeju.

Tokom te godine, doživljavani su
kao vizuelna umetnost

većim delom nedelje, osim,
kao što vidite na slikama,

petkom, od podneva do jedan,
i samo tokom tog perioda

dolazili su različiti izvođači
i izvodili ove čudne

i nedefinisane piktografske znakove.
(Smeh)

Ovo je za mene bilo
veoma uzbudljivo iskustvo.

Bilo je muzički prijatno, ali mislim

da je važnija stvar da je
bilo uzbudljivo jer sam preuzeo

drugu ulogu, posebno zato što je
izloženo u muzeju,

a to znači - vizuelni umetnik. (Smeh)

Popunićemo celu stvar; ne brinite.
(Smeh)

Ja sam mnogostruk. (Smeh)

Pa, jedna od stvari je - mislim,
neki ljudi bi rekli

nešto kao:
„Oh, ponašaš se kao diletant",

a možda je to i istina.
Mogu to da razumem

jer nemam diplomu iz vizuelne umetnosti

i nisam prošao obuku, ali je to nešto

što sam želeo da uradim
kao proširenje svoje kompozicije,

kao proširenje kreativnog impulsa.

Ipak, mogu da razumem pitanje:
„Ali, da li je to muzika?"

Tu ne postoji tradicionalno
zapisivanje nota.

Takođe mogu da razumem
i implicitnu kritiku

u delu „S-tog" koje sam stvorio
dok sam živeo u Kopenhagenu.

Uzeo sam mapu kopenhaškog metroa

i preimenovao sve stanice
u apstraktne muzičke provokacije,

a izvođači, koji su sinhronizovani
sa štopericama

prate rasporede, koji su izlistani
po minutama tokom jednog časa.

Ovo je, dakle, slučaj adaptiranja nečega

ili možda krađe nečega,

a zatim njegovog pretvaranja
u zapisivanje nota.

Druga adaptacija...

Vi ste, ljudi, bili zapostavljeni.
Stajaću ovde nekoliko minuta.

Osećam...da. (Aplauz)

Još jedna adaptacija bila bi
ovo delo.

Ručni sat, rekao bih.

Uzeo sam ideju ručnog sata
i pretvorio je u muzičko delo.

Napravio sam sopstvena lica
i dao kompaniji da ih proizvede,

a izvođači prate ove note.

Prate kazaljke za minute
i dok prelaze

preko različitih simbola,
izvođači reaguju kroz muziku.

Evo još jednog primera dela

i njegove realizacije.

Dakle, u ova dva slučaja,
bio sam skupljač otpada

u smislu uzimanja, recimo,
mape metroa

i možda lopov, a bio sam i dizajner

u slučaju stvaranja ovih satova.

Ponovo, ovo je za mene bilo zanimljivo.

Još jedna uloga koju volim da preuzmem je
uloga izvođača performansa.

Neka od mojih dela imaju
čudne pozorišne elemente,

a ja ih često izvodim.
Želim da vam pokažem snimak

iz dela pod imenom „Ekolalia".

Izvodi ga Brajan MekVorter,

koji je izuzetan izvođač.

Pogledajmo malo ovo
i molim vas, primetite instrumentaciju.

(Muzika)

OK, čujem da se nervozno smejete

jer ste i vi čuli da je bušilica
previše oštra;

intonacija je malo upitna. (Smeh)

Hajde da odgledamo još jedan snimak.

(Muzika)

OK, dovoljno je.

Možete videti da se haos nastavlja.

Nema klarineta i truba,

flauta i violina. Evo dela koje ima

još neobičniju, čudniju instrumentaciju.

Ovo je „Tlön" za tri dirigenta
i bez izvođača. (Smeh)

Hajde da odgledamo ovo.

Bazirano je na iskustvu posmatranja

dvoje ljudi koji se žestoko svađaju
na znakovnom jeziku,

što ne proizvodi decibele,

ali je afektivno, psihološki,
bilo veoma glasno iskustvo.

Da, kontam, sa svim tim čudnim uređajima

i potpunim odsustvom
konvencionalnih instrumenata

i gomilom dirigenata, ljudi bi se
mogli zapitati:

„Da li je ovo muzika?"

Hajde da nastavimo sa delom gde se
lepo ponašam,

a to je moj „Koncert za orkestar".

Primetićete puno konvencionalnih
instrumenata

u snimku.

(Muzika)

Da li vam je dosadno?
Meni malo jeste.

U stvari, ovo nije naziv ovog dela.

Malo sam bio nestašan.
Da bi bilo interesantnije,

ostavio sam prazno mesto ovde,
a ovo je pravi naslov dela.

Nastavimo sa istim isečkom.

(Muzika)

Bolje je sa cvećarom, zar ne?
(Smeh) (Muzika)

Bar je manje dosadno.
Hajde da odgledamo još par snimaka.

(Muzika)

Sa svim pozorišnim elementima,
ovo me stavlja u još jednu ulogu,

a to je, moguće, dramaturg.

Lepo sam se ponašao. Morao sam da napišem
delove za orkestar, zar ne?

OK? Međutim, postojale su
i ove druge stvari, zar ne?

Tu je cvećar i mogu razumeti

da ponovo stavljamo pritisak
na ontologiju muzike

kakvu tradicionalno poznajemo.

Pogledajmo poslednje delo za danas
koje ću podeliti sa vama.

Ovo je delo pod nazivom „Afazija"

za pokrete ruke koji su
usinhronizovani sa zvukom,

a ovo predstavlja još jednu ulogu,

poslednju koju ću podeliti sa vama,
a to je koreograf.

Note za delo izgledaju ovako,

što meni, izvođaču, daje instrukcije

o različitim pokretima ruku
u određenim trenucima

koji su sinhronizovani sa audio trakom,

a ona je napravljena isključivo

od vokalnih uzoraka.

Usnimio sam sjajnog pevača

i prebacio zvuk njegovog glasa
u svoj kompjuter

i izvitoperio ga na bezbrojne načine
da bih dobio

snimak koji ćete čuti.

Izvešću samo deo „Afazije" za vas.
U redu?

(Muzika)

To vam daje mali uvid u to delo. (Aplauz)

Hvala vam. Nastaviću kada ovacija zamre.

Da, OK, to je malo uvrnuto.

Da li je to muzika?
Evo kako želim da zaključim.

Odlučio sam, na kraju, da je ovo
pogrešno pitanje,

da ovo nije važno pitanje.

Važno pitanje je:
„Da li je interesantno?",

a ja pratim ovo pitanje, ne brinući
o tome „Da li je muzika?" -

o definiciji stvari koju kreiram.

Dozvoljavam svojoj kreativnosti

da me pogura u pravcu
koji mi je interesantan

i ne brinem o tome da li rezultat liči

na neku ideju, paradigmu

o tome šta bi muzička kompozicija
trebalo da bude

i to me je u određenom smislu podstaklo

da preuzmem gomilu različitih uloga.

Ono o čemu bih voleo da razmislite je

dokle biste vi mogli da promenite

osnovno pitanje u vašoj disciplini.

Staviću još jednu dodatnu belešku ovde

jer sam shvatio da sam pomenuo

neke psihološke defekte ranije

i da smo usput imali priličnu količinu
opsesivnog ponašanja,

deluzionih poremećaja i sličnih stvari,

pa mislim da bismo mogli reći
da je ovo argument

za samopreziranje i vrstu šizofrenije,

bar u popularnoj upotrebi ovih termina,

a stvarno mislim kad kažem

disocijativni poremećaj ličnosti.
(Smeh)

Uprkos tim opasnostima, zamolio bih vas

da razmislite o tome

šta biste preuzeli od uloga

u vašem radu, bilo da su srodne

ili daleke od vaše
profesionalne definicije.

Sa tim, hvala vam. (Aplauz)