Светска смена моћи | Педи Ешдаун (Paddy Ashdown) | TEDxBrussels

Педи Ешдаун тврди да живимо у историјском тренутку у ком се моћ преобликује на потпуно нове начине. У овом опчињавајућем говору, он представља три велике светске промене које ће, по његовим речима, ускоро наступити.

На путу овамо,
прошао сам кроз станицу Св. Панкраца

и пришао ми је неки човечуљак и питао:

”Зар ви нисте били Педи Ешдаун?”

(Смех)

Рекао сам да мислим да сам био,

али чињеница да ме је Валтер
позвао овде данас,

изгледа значи да још увек јесам.

А то је веома умирујуће,
нарочито за мене.

А сада, нешто потпуно другачије.

Биће мало поезије,
то је једна од мојих страсти,

успут, овде пише 8.41,
за не би требало да буде нешто друго?

Речено ми је да имам 18 минута.

Наставиће. У реду.
Хвала богу на томе.

У супротном, имали бисте проблема.

Биће мало поезије и мало историје,

и открићу вам, иронично,

Ешдаунов Трећи закон за модерно доба.

Поезија - претпостављам да нема никог

ко није Англо -

[Француски] Па, чији матерњи језик
није енглески?

Постоји песма чији је аутор

познати енглески песник

с краја 19. века.

Кажу да се дуго задржала
у Черчиловим мислима

током 1930.

Песма гласи:

"На уснулом сунчаном брегу,

уморном од пљуска стрела,

ево ја чујем потмулу тутњаву,

добош одзвања тактом кад се снева,

даље и ближе, гласније и тише,
прашњави пут гази,

вољени друг и лутак за барут,

војници марширају,

ускоро смрт да их порази."

За оне који воле поезију,

песма је "Момак из Шопшира"
од А.Е. Хаусмана.

Али шта је Хаусман видео,

а исто чујете и у Нилсеновим симфонијама,

је да су се дуга, топла, идилична лета

стабилности у 19. веку

ближила свом крају,

и да ћемо се убрзо наћи у једном

од оних страшних историјских периода

када се моћ смењује.

И ово су увек периоди, даме и господо,

пропраћени немиром,

и пречесто проливањем крви.

Моја порука вама је

моје уверење да смо осуђени, такорећи,

да живимо у једном
од оних историјских момената

када зупчаници који покрећу

постојећи поредак моћи
почињу да се мењају,

и нови изглед света,

нове моћи које настају у свету,

почињу узимати маха.

И ово су, видимо то јасно данас,

скоро увек јако нестабилна,
јако тешка времена,

и пречесто са крвавим исходом.

Иначе, дешава се отприлике
једном сваког века.

Можете приметити
да се последњи пут десило -

и то је предосетио Хаусман, а и Черчил -

онда кад је моћ прешла
из руку старих нација,

старих европских сила,

преко Атлантика новонасталој сили

Сједињених Америчких Држава -

тада почиње век Америке.

И наравно, у вакууму

где су лебделе изнурене европске силе,

десиле су се две крваве катастрофе

последњег века -

једна у првом и једна у другом делу:
два велика Светска рата.

Мао Цедунг их је назвао
Европски грађански ратови,

што их вероватно боље описује.

Па, даме и господо,

ми живимо у сличним временима.

Али ради нас,
данас ћу да говорим о три фактора.

И први међу њима, прва два,

се тичу смене моћи.

И други је о једној новој димензији
коју хоћу да поменем,

која се није остварила
онако како се то дешава данас.

Али говоримо о сменама моћи
које су актуелне у свету.

А оно што се дешава данас,

је, у једну руку, застрашујуће,

јер се није десило никад раније.

Видели смо како се моћ бочно смењује -

снага Грчке је пренесена Риму

као и измештање моћи које се десило

у време европских цивилизација -

али данас присуствујемо нечему другачијем.

Јер моћ се не помера

само хоризонтално, од нације ка нацији.

Такође се помера вертикално.

Данас, она моћ која је била заштићена,

самоправна, уставотворна,

у оквиру државне институције нације

је сада закорачила
крупним корацима ка глобалној сцени.

Глобализација моћи -

говоримо о глобализацији тржишта,

што је заправо глобализација стварне моћи.

И где, на нивоу државности нације

је та моћ под политичком одговорношћу

и зависи од владавине права,

на међународној сцени није тако.

Међународна, и глобална сцена
на којој је моћ сада устоличена:

моћ интернета, моћ медија преко сателита,

моћ мењачница -

ова огромна вртешка новца

која сада циркулише 32 већу
своту потребног новца

за размену коју би требало да финансира -

банке и мењачнице, такорећи,

берзански шпекуланти

који су нас недавно довели
до просјачког штапа,

моћ мултинационалних корпорација

сада достиже буџете

често веће него неке државе
средње величине.

Њихово постојање је на глобалном нивоу,

које је у већој мери несређено,

није подложно владавини права,

и где људи послују одрешених руку.

То сасвим одговара моћницима,

али до неке мере.

За такве моћнике је увек повољно

деловати у неспутавајућем окружењу,

али историја нас учи да, пре или касније,

простор без надзора,

који није законски регулисан,

постане плодно тло,
не само за пожељне ствари -

међународну трговину, интернет, итд -

већ и за ствари које не желите -

међународни криминал,
међународни тероризам.

Једанаести септембар је открио

да чак иако сте најмоћнија нација
на земљи,

ипак,

они који су ту настањени
могу извести напад

чак и у вашем прослављеном граду

једног ведрог септембарског јутра.

Речено је да је негде око 60 процената

од 4 милиона долара
којим је финансиран напад,

заправо кружило институцијама
Светског трговинског центра,

који је уништен једанаестог септембра.

Видите, наши непријатељи
користе исти простор -

простор масовних путовања,
интернета, сателита -

како би се домогли свог отрова,

који прети да уништи
наше системе и веровања.

Пре или касније,

пре или касније,

историја показује

да где ступа моћ,

ту неизоставно ступа и владавина.

И ако је то и овде случај,
по мом уверењу,

да је један од феномена данашњице

глобализација моћи,

онда је један од изазова нашег доба

довести власт у глобални простор.

И ја верујем да деценије које су пред нама

доносе веће или мање буре,

зависно од наше мање или веће умешности:

да заведемо власт у глобалном простору.

Пазите, ја не говорим о влади.

Не говорим о успостављању

неке глобалне демократске институције.

Како ја то видим, узгред, даме и господо,

је да ово неће бити остварено

ако повећамо број УН институција.

Да немамо УН, морали бисмо их измислити.

Свету треба међународни форум.

Треба му средство којим ће озаконити
међународна збивања.

Али када је реч о управи
глобалног простора,

предосећам да ово неће успети

стварањем више УН институција.

Боље решење је снажно уједињење

и оснивање пактова,

споразумних договора,

који би управљали глобалном сценом.

И ако погледате, видите да се ово догађа,
и већ узима маха.

Светска трговинска организација:
споразумне је природе,

потпуно вођена уговорима,

и опет, довољно снажна
да контролише моћ великих, САД,

уколико је потребно.

Кјото: први напори да се створи

уговором везана организација.

Г20:

знамо да морамо окупити институцију оних

који су способни да управљају

финансијским простором
за новчане спекулације.

И то је Г20, једна институција
вођена споразумима.

Постоји један проблем овде,

којим ћу се позабавити за тренутак,

шта се деси ако окупите великане
на једном месту

да напишу тачке споразума
неке институције,

када преузму управу,

шта онда преостаје слабијим
који су по страни?

И ово је велики проблем,

који ћемо анализирати за тренутак.

Дакле, ево мог првог закључка,

ако се нађете у овим тешким временима

мање или више осцилирајућим,

онда ће наше успешно преброђавање

у великој мери зависити од способности

да поставимо разумну управу

тог глобалног простора.

И пратимо развој тих догађаја.

Моја друга претпоставка,

и знам да не морам да појасним
оваквој публици

овакве ствари,

али моћ се не смењује само вертикално,

такође се премешта хоризонтално.

Можете полагати на причу,
да историја цивилизација,

уздиже цивилизације са морским положајем -

прве су окупљене око Медитерана,

најновије су све утицајније
западне силе око Атлантика.

Но, мени се чини

да сада видимо значајну смену моћи,
уопштено говорећи,

од нација које су ближе Атлантику

ка нацијама које су на обалама Пацифика.

Ово почиње са економском моћи,

и то је и најчешћи први корак.

Већ примећујете промене
у спољној политици,

повећање у војним буџетима,

које се одвија у свету
у земљама брзог развоја.

Заправо мислим да

овде није реч о превагнућу
Истока наспрам Запада;

нешто другачије се дешава.

Ја мислим, ако вам шта значи,

да ће САД остати

највећа сила на земљи

следећих 10, 15 година,

али окружење где имају ову моћ

се сада променило из корена;
сасвим је измењено.

Испраћамо педесет година,

јако неуобичајених, део историје

и свет у ком смо имали
само један магнетни пол,

где свака игла компаса

одбојно или привлачно,

мора да се оријентише ка Вашингтону -

то је био свет
којим је доминирао један титан.

Али то није чест случај у историји.

У ствари, шта се сада дешава

је много више уобичајено за ток историје.

Примећујете да се појављује

више-центричан свет.

Све до сада,

САД су биле једини кормилар нашег света.

Оне ће остати најмоћнија нација,

али ће бити највећа сила

у растућем кругу више-центричног света.

Видите како се изграђују
други центри моћи -

у Кини, наравно, мада сам мишљења

да успон Кине не тече баш глатко.

Биће потешкоћа

кад Кина почне демократизацију
свог друштва,

пошто уведе слободно тржиште.

Али то је тема другачијег разговора.

Погледајте Индију, па Бразил.

Видите све јасније

да нама Европљанима, свет заправо личи,

доста на Европу у 19. веку.

Европа 19. века: британски министар

спољних послова, Лорд Кенинг,

ју је описао
као "Европска хармонија моћи."

Била је уравнотежена са пет страна.

Британија је увек играла на ову карту.

Ако би се Париз удружио са Берлином,

Британија би пришла Бечу и Риму
да успостави противтежу.

Сада погледајте,

у времену које је обележено
једно-центричним светом,

имате устаљене алијансе -

НАТО, Варшавски пакт.

Учвршћени центри моћи,

имају чврсте савезе.

Али више центара моћи,

имају покретне и променљиве савезе.

И то је свет коме се ми ближимо,

где ћемо све више гледати

стварање савеза који нису стабилни.

Кенинг, велики британски министар,
је рекао,

"Британија има заједнички интерес,

али нема заједничке савезнике."

Будућност ће нас уверити

да ћемо чак и ми, Запад,

досезати, а мораћемо,

преко ушушканог гнезда атлантских сила,

до других савезника,

ако желимо да видимо промене у свету.

Видите, када смо отишли у Либију,

Запад није успео сам да се избори;

морали смо звати нове играче.

У овом случају смо морали
позвати Арапску лигу.

Мислим да су Ирак и Авганистан
последњи примери

где је Запад покушао сам да заврши посао,

али нисмо успели.

Моја претпоставка је да се ближимо

скором крају периода од 400 година
- кажем 400 година

јер је толико прошло
од пада Османског царства -

за превласт западне силе,

институција Запада
и западњачких вредности.

Знате, до овог тренутка,
да се Запад организовао,

могао је предлагати и располагати

у сваком кутку света.

Али то више није случај.

Узмите задњу финансијску кризу

после Другог светског рата.

Запад се удружио -

Bretton Woods систем, Светска банка,
Међународни монетарни фонд -

и проблем је решен.

Сада морамо звати друге у помоћ.

Сада морамо стварати Г20.

Сада морамо посегнути иза сигурног круга

наших западних савезника.

Дозволите да вам предвидим нешто,

што је вероватно више запањујуће.

Наслућујем да ће ускоро истећи

оних 400 година

када је сила Запада била самодовољна.

Људи ми кажу, "Кинези, наравно,

се неће никада уплетати у мировне мисије,

вишестране мировне споразуме у свету."

О, зар? Зашто не?

Колико кинеских трупа

служи под плавом беретком,
служи плавој застави,

служи под командом УН-а, у свету данас?

3,700.

Колико Американаца? 11.

Који је највећи поморски контингент

задужен за проблем сомалијских пирата?

Кинески поморски контингент.

Наравно, они су заговорници меркантилизма.

Желе да оставе поморске путеве отвореним.

Све више, мораћемо да послујемо

са људима који не деле
исте вредности као ми,

али са којима, за сада,
делимо заједничке интересе.

Ово је потпуно нов начин

сагледавања света који се сада појављује.

Ево и трећег фактора,

који је доста различит.

Данас у модерном свету,

захваљујући интернету,

и онаквим људима
о којима је до сада било речи,

све је повезано са свачим.

Сада смо међузависни.

Сада смо повезани,

као нације, као појединци,

на начин који раније није био случај,

никада раније није био случај.

Међуповезаност нација,

па, одувек је постојала.

Дипломатија је у суштини
жонглирање везама међу нацијама.

Али сада смо присније везани
једни за друге.

Имате свињски грип у Мексику,

који је проблем аеродрома Шарл де Гол

24 сата касније.

Lehman Brothers оде у пропаст,
све около се распада.

Бесне пожари у руским степама,

гладни протестују у Африци.

Сада смо сви јако, јако, јако повезани.

И ово значи

да идеја нације која делује самостално,

која није повезана са другима,

не сарађује са другима,

више није изводљив подухват.

Зато што потези једне нације и државе

нису ограђени на сопствене границе,

нити су довољне за саму суверену државу

да управља својом територијом,

зато што последице изван националне државе

сада почињу да утичу
на дешавања унутар граница.

Био сам млад војник

у последњем од мањих
колонијалних сукоба Британије.

У то време, одбрана моје земље

се тицала само једне једине ствари:

потенцијала наше војске,
нашег ваздухопловства,

колико су снажни наша морнарица,
наши савезници.

То се рачунало кад је непријатељ
био пред вратима.

Сада је непријатељ унутар тих зидина.

Сада ако хоћу да говорим
о одбрани моје земље,

морам да причам са министром здравља

јер је пандемија болести
претња мојој сигурности.

Морам да попричам
са министром пољопривреде

јер неисправне намирнице
прете мом благостању,

морам да говорим са министром привреде

јер недостаци у инфраструктури
високих технологија

су сада стратешке тачке
за наше непријатеље -

како смо видели у сајбер сукобима -

морам да позовем
министра унутрашњих послова

јер неко ко је дошао у моју земљу,

и живи у оној кући са балконима
у центру града,

има непосредне последице
на дешавања у земљи -

што потврђују напади
у Лондону 7. јула 2005.

Више није тачно да сигурност једне државе

зависи само од њених војника
и министра одбране.

Ту је њена способност
да споји своје институције.

И ово вам говори нешто јако важно.

То јест, каже вам да,

наше владе, изграђене вертикално,

конструисане по економском узору
Индустријске револуције -

вертикална хијерархија,
усавршавање делатности,

командне структуре -

имају потпуно погрешне структуре.

Ви у пословном свету, знате

да је прототипска структура нашег доба,

даме и господо, мрежа.

Ваша способност да се умрежите је важна,

и у оквиру ваше владе и напољу.

Дакле ево трећег Ешдауновог закона.

Узгред, не питајте ме за
Први и Други Ешдаунов закон

јер њих још нисам измислио;

увек боље звучи тај Трећи закон, зар не?

Ешдаунов Трећи закон
каже да у модерној ери,

где је све повезано са свачим,

најважнија ствар
у вези с тим шта можете постићи,

је шта можете урадити
у сарадњи са другима.

Најважнији део ваше структуре -

били ви влада или одред војске,

или део пословног подухвата -

најважније су спојне тачке,
ваши повезивачи,

и спретност да се умрежите са другима.

Ви из области индустрије то схватате,

владе не.

Сада примедба за крај.

Ако је тачно, даме и господо - а јесте -

да смо сада спојени заједно

на начин као што није било никада раније,

онда је исто тачно да међусобно делимо
и исту судбину.

Изненада и по први пут,

заједничка одбрана,
оно што нам је заповедало

као замисао обезбеђења наших нација,

је изгубила на снази.

Некада је важило да ако је моје племе

моћније од њиховог, ја сам сигуран;

ако је моја земља надмоћнија
од њихове, ја сам сигуран;

мој савез, као НАТО,
ако је јачи од туђег савеза,

ја сам сигуран.

То више није тако.

Ступање међуповезаности
и појава оружја за масовно уништење

значи да, све више,

непријатељ и ја делимо исту судбину.

Када сам био дипломата

у преговорима за разоружање
са Совјетским савезом

у Женеви током 1970-их,

успели смо јер смо схватили

да са њима делимо исту судбину.

Колективна сигурност није довољна.

Мир је наступио у Северној Ирској
јер су обе стране схватиле

да нерешена игра не обећава.

Делили су судбину својих противника.

Једна од великих препрека
ка миру на Блиском Истоку

је да обе стране, и Израел и, ја мислим,

и Палестинци, не схватају

да деле заједничку судбину.

И тако одједном, даме и господо,

оно што је било предлог

визионара и песника кроз векове

постаје нешто што морамо
озбиљно размотрити

као питање опште политике.

Почео сам говор песмом, и тако завршавам.

Прослављена песма Џона Дона.

"Не питај за ким звоно звони."

Песма се зове "Ниједан човек није острво."

Овако гласи:

"Смрт ма ког човека смањује мене,

јер ја сам обухваћен човечанством,

и стога никад не питај

за ким звоно звони,

оно звони за тобом."

Џон Дон је давао препоруку моралности.

Нама, мислим,

је ово део рецепта за опстанак.

Хвала вам много.

(Аплауз)