Džonatan Hajt (Jonathan Haidt): Religija, evolucija i ekstaza samo-transcedentnosti

Psiholog Džonatan Hajt postavlja jednostavno, ali teško pitanje: zašto tragamo za samo-transcendencijom? Zašto težimo gubljenju sebe? Putovanjem kroz nauku o evoluciji baziranoj na grupnoj selekciji, on predlaže provokativan odgovor.

Imam pitanje za vas:

da li ste religiozni?

Molim vas da sada podignete ruku

ako smatrate da ste religiozna osoba.

Da vidimo, rekao bih oko tri do četiri procenta.

Nisam znao da ima toliko vernika na TED konferenciji.

(Smeh)

U redu, evo drugog pitanja:

da li smatrate da ste duhovno biće

na bilo koji način, u bilo kakvom obliku ili formi? Podignite ruku.

U redu, to je većina.

Moj govor danas

tiče se glavnog razloga, ili jednog od glavnih razloga,

zašto većina ljudi smatra sebe

duhovnim bićem u bilo kom obliku ili formi.

Moj današnji govor je u vezi sa samo-transcendentnošću.

To je jedna od osnovnih činjenica o ljudskim bićima,

povremeni osećaj da se njihovo Ja gubi.

I kada se to desi,

osećaj je ekstatičan

i tragamo za metaforama za uspon i pad

kako bi objasnili ova osećanja.

Govorimo kako smo uzdignuti

ili kako lebdimo.

Jako je teško razmišljati o bilo čemu tako apstraktnom kao što je ovo

bez neke dobre, konkretne metafore.

I evo metafore koju nudim danas.

Razmišljajte o umu kao da ste u kući sa puno soba,

u kojoj nam je većina tih soba vrlo poznata.

Ali nekada izgleda kao da se pojavljuje neki prolaz

niotkuda

koji vodi ka stepenicama.

Penjemo se tim stepenicama

i doživljavamo stanje izmenjene svesti.

1902. godine,

veliki američki psiholog Viljem Džejms,

pisao je o mnogim varijetetima religioznog iskustva.

Prikupio je svakakve vrste studija.

Citirao je reči različitih ljudi

koji su imali neku vrstu ovih iskustava.

Jedan od meni najuzbudljivijih

je ovaj mladi čovek, Stiven Bredli,

koji je mislio da je imao susret sa Isusom 1820. godine

I evo šta je Bredli rekao o tome.

(Muzika)

(Snimak) Stiven Bredli: Mislim da sam video spasitelja u ljudskom obliku

na jedan sekund u sobi,

raširenih ruku,

kako se pojavljuje i govori mi: "Dođi."

Sledećeg dana sam se tresao od radosti.

Moja sreća je bila toliko velika da sam želeo da umrem.

Ovaj svet nema dovoljno prostora za moja osećanja.

Pre nego što mi se ovo desilo,

bio sam veoma sebičan i pravičan samo prema sebi.

Ali sada želim blagostanje celom čovečanstvu

i mogao bih, od srca,

da oprostim i najgorem neprijatelju.

DžH: Primetite

kako Bredlijevo sitno, moralističko Ja

umire penjući se tim stepenicama.

I na tom višem nivou

on postaje biće koje voli i oprašta.

Mnoge svetske religije su pronašle mnoge načine

da pomognu ljudima da se popnu tim stepenicama.

Neke ućutkuju Ja pomoću meditacije.

Druge koriste psihodelične droge.

Ovo je actečki svitak iz XVI veka

koji pokazuje čoveka koji treba da pojede psihodeličnu pečurku

i u istom momentu ga bog odvlači na stepenice.

Drugi koriste igru, okretanje i vrćenje

kako bi dostigli samo-transcendenciju.

Ali nije vam potrebna religija da biste se popeli tim stepenicama.

Mnogi ljudi nalaze samo-transcendenciju u prirodi.

Drugi prevazilaze sebe na rejv žurkama.

Ali postoji i najluđe mesto od svega ovoga:

rat.

Toliko knjiga o ratovima govori istu stvar,

da ništa ne povezuje ljude

kao rat.

I to povezivanje otvara mogućnost

za izvanredno iskustvo samo-transcendencije.

Pustiću vam isečak

iz ove knjige Glena Greja.

Grej je bio vojnik američke vojske u Drugom Svetskom ratu.

I posle rata intervjuisao je mnoge druge vojnike

i pisao je o njihovim iskustvima u bici.

Evo ključnog dela

gde on u suštini opisuje one stepenice.

(Snimak) Glen Grej: Mnogi će veterani priznati

da je iskustvo zajedničkog napora u bici

najznačajnija tačka u njihovim životima.

"Ja" neprimetno prelazi u "mi",

"moje" postaje "naše"

i individualna vera

gubi svoj centralni značaj.

Verujem da to nije ništa manje

od obećanja besmrtnosti

koje dovodi do samo-žrtvovanja u tim momentima

tako relativno lako.

Možda ću pasti, ali neću umreti,

jer ono što je stvarno u meni nastavlja dalje

i živi u drugovima

za koje sam dao svoj život.

DžH: Ono što je zajedničko za sve ove slučajeve

jeste to da Ja izgleda da bledi, da se topi,

i osećaj je dobar, jako dobar,

na način koji uopšte ne liči ni na šta što osećamo u svojim normalnim životima.

Osećaj je nekako uzdižući.

Ideja da se pokrećemo je centralna u delima

velikog francuskog sociologa Emila Dirkema.

Dirkem nas čak naziva Homo dupleks,

ili čovek na dva nivoa.

Niži nivo on naziva nivoom profanog.

Profano je suprotno od svetog.

Znači nešto što je obično ili zajedničko.

I u našim svakodnevnim životima postojimo kao individue.

Želimo da zadovoljimo svoje individualne želje.

Težimo našim individualnim ciljevima.

Ali nekada se desi nešto

što okida promenu.

Jedinke se ujedinjuju

u timove, pokrete ili nacije,

što je mnogo više od proste sume delova.

Dirkem ovaj nivo naziva svetim

jer veruje da funkcija religije

jeste da ujedini ljude u grupu,

u moralnu zajednicu.

Dirkem je verovao da sve što nas ujedinjuje

zauzima položaj svetog.

I jednom kada ljudi obuhvate

neki sveti objekat ili vrednost,

oni će raditi kao tim i boriti se da to odbrane.

Dirkem je pisao

o nizu jakih zajedničkih osećanja

koja postižu čudo "E pluribus unum" ("Jedan, od mnogih"),

praveći grupu od pojedinaca.

Pomislite na zajedničku radost u Britaniji

na dan kada se Drugi svetski rat završio.

Pomislite na zajednički bes na Gradskom trgu u Kairu,

koji je oborio diktatora.

I mislite na zajednički bol

u Americi

koji smo svi osetili, koji nas je zbližio,

posle 11. septembra.

I dozvolite da sumiram gde smo.

Ja kažem da je sposobnost za samo-transcendenciju

osnovni deo ljudskog bića.

Nudim metaforu

stepenica u umu.

Kažem da smo Homo dupleks

i da nas ove stepenice vode iz profanog

na sveti nivo.

Kada se popnemo tim stepenicama,

lični interesi blede,

postajemo manje orijentisani na sopstvene interese,

i osećamo se kao da smo bolji, plemenitiji

i nekako uzdignutiji.

I evo pitanja za milion dolara

za sociologe poput mene:

Da li su stepenice

odlika našeg evolutivnog dizajna?

Da li su proizvod prirodne selekcije,

kao što su naše šake?

Ili je to uljez, greška u sistemu --

religija je samo nešto

što se dešava kada se prespoje žice u našem mozgu --

Džil je imala moždani udar i imala je to religiozno iskustvo,

da li je to samo greška?

Mnogi naučnici koji proučavaju religiju imaju takav stav.

"Novi Ateisti", na primer,

tvrde da je religija set mema,

nekih parazitskih mema,

koje prodiru u naš um

i čine da radimo različite vrste religioznih stvari,

samo-destruktivnih stvari, kao što su bombaši samoubice.

I posle svega,

kako bi ikada moglo biti dobro po nas

da izgubimo sebe?

Kako bi ikada bilo moguće da bude adaptivno

za bilo koji organizam

da prevaziđe lične interese?

Pa dozvolite da vam pokažem.

U "Poreklu čoveka",

Čarls Darvin je veliki deo posvetio

pisanju o evoluciji moralnosti --

odakle potiče i zašto je imamo.

Darvin je primetio da mnoge od naših vrlina

imaju malo koristi po nas same,

ali su od velike koristi za našu grupu.

Pisao je o scenariju

u kom bi dva plemena prvobitnih ljudi

došla u kontakt i takmičenje.

Rekao je: "Ako bi jedno pleme sadržalo

veliki broj hrabrih, saosećajnih

i vernih članova

koji su uvek spremni da pomognu i brane jedni druge,

to pleme bi uspelo bolje

i pobedilo bi drugo".

Rekao je čak i da se "Sebični i svadljivi ljudi

neće povezati,

a bez povezanosti

ništa se ne može postići".

Drugim rečima,

Čarls Darvin je verovao

u grupnu selekciju.

Ova ideja je bila veoma kontroverzna poslednjih 40 godina,

ali je na putu da se u velikom stilu vrati na scenu ove godine,

naročito posle knjige E. O. Vilsona koja izlazi u aprilu,

iznoseći veoma jak dokaz

da smo mi, i nekoliko drugih vrsta,

proizvod grupne selekcije.

Ali zaista, način da se misli o ovome

je kao o selekciji na više nivoa.

Pogledajte ovako:

Imate takmičenje koje se odvija unutar grupa i među grupama.

I evo grupe momaka na koledžu u timu veslača.

Unutar ovog tima

postoji takmičenje.

Tu su momci koji se takmiče jedni protiv drugih.

Najsporiji veslači, najslabiji veslači biće izbačeni iz tima.

I samo nekolicina ovih veslača će nastaviti sa ovim sportom.

Možda će jedan od njih dogurati do Olimpijade.

Tako unutar ovog tima,

njihovi interesi su zapravo usmereni protiv ostalih.

I nekad bi to bila prednost

za nekog od momaka

da proba da sabotira ostale.

Možda će ogovarati svog glavnog rivala

kod trenera.

Ali dok traje takmičenje

unutar čamca,

ovo takmičenje se odvija između više čamaca.

I jednom kad stavite ove momke u čamac da se takmiče protiv drugog čamca,

oni onda neće imati izbora izuzev da sarađuju

jer su svi zajedno u istom čamcu.

Mogu pobediti

jedino ako nastupe zajedno kao tim.

Mislim, ove stvari deluju banalno,

ali one su duboke evolutivne istine.

Glavni argument protiv grupne selekcije

oduvek je bilo

da, pa naravno, bilo bi sjajno da imamo grupu saradnika,

ali čim imate grupu saradnika,

njih će preuzeti slobodni jahači,

pojedinci koji će iskoristiti težak rad drugih.

Dajte da vam ilustrujem ovo.

Pretpostavimo da imamo grupu malih organizama --

mogu biti bakterije, hrčci; nije važno šta --

i pretpostavimo da je ova mala grupa ovde evoluirala da bude kooperativna.

Pa to je sjajno. Oni grabe, oni brane jedni druge,

rade zajedno, stvaraju dobrobit.

I kao što ćete videti u ovoj simulaciji,

kako stupaju u interakciju oni zarađuju poene, oni rastu,

i udvostručuju veličinu, videćete i kako se potom dele,

i tako se razmnožavaju i populacija raste.

Ali pretpostavimo da onda jedan od njih mutira.

Postoji mutacija u genu

i jedan od njih mutira kako bi pratio sebičnu strategiju.

Iskorišćava ostale.

Pa tako kada je zelena u interakciji sa plavom,

videćete da se zelena uvećava a plava se smanjuje.

Evo kako se stvari odigravaju.

Počeli smo samo sa jednom zelenom,

i kako ona stupa u interakciju

postiže zaradu ili dobija poene ili hranu.

I ukratko, kooperativci su izrađeni.

Slobodni jahači su preuzeli.

Ako grupa ne može da reši problem slobodnih jahača

onda ne može ubrati plodove saradnje

i grupna selekcija ne može započeti.

Ali postoji rešenje za problem slobodnih jahača.

To i nije toliko težak problem.

Zapravo, priroda ga je rešila mnogo, mnogo puta.

I omiljeno rešenje prirode

jeste da gurne svakog u isti čamac.

Na primer,

zašto mitohondrija u svakoj ćeliji

ima sopstvenu DNK,

potpuno odvojenu od DNK jedra?

To je zato što je ona bila

samostalna slobodno-živeća bakterija

a potom su se sjedinili

i postali superorganizam.

Ovako ili onako -- možda je jedan progutao drugog; nikada nećemo znati tačno zašto --

ali jednom kada je nastala membrana oko njih,

bili su svi u okviru iste membrane,

sada svaka podela rada u cilju dobiti

sva dobrobit nastala saradnjom,

ostaje zatvorena unutar membrane

i imamo superorganizam.

I hajde da ponovimo simulaciju

gde ćemo staviti jednog od ovih superorganizama

u populaciju slobodnih jahača, ili dezertera, ili varalica

i pogledajmo šta se dešava.

Superorganizam može praktično uzeti šta god zaželi.

Toliko je velik i moćan i efikasan

da može uzeti resurse

od zelenih, od dezertera, od varalica.

I vrlo uskoro će čitava populacija

biti sačinjena upravo od tih novih superorganizama.

Ono šta sam ja pokazao ovde

je nešto što se ponekad naziva velika promena

u evolutivnoj istoriji.

Darvinovi zakoni se ne menjaju,

ali sada postoji nova vrsta igrača na terenu

i stvari počinju da izgledaju veoma drugačije.

Ova promena nije crna ovca prirode koja se desila jednom i nikad više

koja se desila sa nekim bakterijama.

Ona se dešava ponovo

pre oko 120 ili 140 miliona godina

kada su neke solitarne ose

počele da kreiraju mala, jednostavna, primitivna

gnezda, ili košnice.

Jednom kada se nekoliko osa našlo u istoj košnici,

nisu imale drugog izbora osim da sarađuju,

jer su vrlo brzo bile uključene u takmičenje

protiv drugih košnica.

I najsložnije košnice su pobedile,

baš kao što je Darvin rekao.

Ove rane ose

podstakle su razvoj pčela i mrava

koji su prekrili svet

i promenili biosferu.

I dešava se i dalje,

spektakularnije,

poslednjih pola miliona godina

kada su naši preci

postali bića kulture,

i okupili se oko ognjišta ili logorske vatre,

podelili posao,

počeli da oslikavaju svoja tela, govorili sopstvenim dijalektom,

i najzad počeli da obožavaju svoje bogove.

Nekada su svi bili deo istog plemena,

mogli su ubirati plodove saradnje zatvoreni unutar njega.

I oslobodili su najsnažniju silu

ikada spoznatu na ovoj planeti,

a to je ljudska saradnja --

snaga konstrukcije

i destrukcije.

Naravno, ljudske grupe nisu ni blizu povezane

kao što su to košnice.

Ljudske grupe mogu izgledati kao košnice na kratko,

ali onda imaju tendenciju da se raspadnu.

Nismo zatvoreni u saradnju na načini na koji su to pčele i mravi.

Zapravo, često,

kao što smo videli da se dešavalo u revolucijama Arapskog proleća,

često su ti razlazi uporedni sa religijskim pravcima.

Pa ipak, kada se ljudi udruže

i postanu deo zajedničkog pokreta,

mogu pomerati planine.

Pogledajte ljude na ovim slikama koje vam pokazujem.

Mislite li da oni tamo

jure sopstvene interese?

Ili da jure zajedničke interese,

koji od njih zahtevaju da izgube sebe

i prosto postanu deo celine?

U redu, to bi bio moj govor

isporučen na standardni TED način.

A sada ću da održim čitav govor ponovo

u tri minuta

u punom spektrumu.

(Muzika)

(Snimak) Džonatan Hajt: Mi ljudi imamo puno varijeteta

religijskog iskustva,

kao što je Viljem Džejms objasnio.

Jedan od najuobičajenijih je penjanje tajnim stepenicama

i gubitak sebe.

Stepenice nas vode

od životnog iskustva koje je profano ili obično

do iskustava koja su sveta,

ili duboko povezana.

Mi smo Homo dupleks,

kao što je Dirkem objasnio.

I mi smo Homo dupleks

jer smo evoluirali selekcijom na više nivoa,

kao što je Darvin objasnio.

Ne mogu biti siguran da su stepenice adaptacija

a ne greška,

ali ako su adaptacija,

onda su posledice duboke.

Ako je to adaptacija,

onda smo evoluirali da budemo religiozni.

Ne mislim da smo evoluirali

da stvorimo ogromne organizovane religije.

Te stvari su došle skorije.

Mislim da smo evoluirali

da vidimo svetost svuda oko nas

i da se udružujemo sa ostalima u timove

i kružimo oko svetih objekata,

ljudi i ideja.

Zato je politika toliko plemenska.

Politike su delom profane, delimično u vezi sa ličnim interesima,

ali politike su takođe i u vezi sa svetim.

Radi se o ujedinjenju sa drugima

kako bi se tragalo za moralnim idejama.

Ona je u vezi sa večnom borbom između dobra i zla,

i mi uvek verujemo da smo u dobrom timu.

I najvažnije,

ako su stepenice stvarne,

onda one objašnjavaju konstantno

nezadovoljstvo savremenim životom.

Jer su ljudska bića, u izvesnoj meri,

bića košnica, kao pčele.

Mi smo pčele. Razbili smo košnicu tokom Prosvetiteljstva.

Razbili smo stare institucije

i doneli slobodu potlačenima.

Oslobodili smo kreativnost koja menja svet

i stvorili ogromno bogatstvo i komfor.

Danas letimo unaokolo

kao samostalne pčele i uživamo u svojoj slobodi.

Ali nekada se zapitamo:

da li je ovo sve što postoji?

Šta da radim sa svojim životom?

Šta nedostaje?

Ono što nedostaje je u vezi sa tim da smo mi Homo dupleks,

ali moderno, sekularno društvo je izgrađeno

da zadovolji naše niže, profane delove sopstva.

Vrlo je udobno ovde dole na tom nižem nivou.

Dođite, sedite u moj kućni centar zabave.

Veliki izazov savremenom životu

jeste da pronađe stepenice usred sve gungule

i da potom uradi nešto dobro i plemenito

jednom kada se popnete do vrha.

Vidim tu želju kod mojih studenata na Univerzitetu u Virdžiniji.

Svi oni žele da pronađu svrhu ili poziv

čemu se mogu prepustiti.

Svi tragaju za svojim stepenicama.

I to mi daje nadu

da ljudi nisu potpuno sebični.

Većina ljudi žudi da prevaziđe površnost

i postane deo nečeg većeg.

I ovo objašnjava izvanrednu rezonancu

ove jednostavne metafore

opisane pre skoro 400 godina.

"Nijedan čovek nije ostrvo

potpuno prepušteno sebi.

Svaki čovek je deo kontinenta,

deo celine."

DžH: Hvala vam.

(Aplauz)