Уметност створена од ваздуха који дишемо

Емили Парсонс-Лорд поново ствара ваздух из упечатљивих момената у историји Земље - од чистог, свежег вадуха из периода карбона, преко газираног ваздуха из периода „великог изумирања“, све до тешког, отровног ваздуха будућности који стварамо. Претварањем ваздуха у уметност, она нас позива да сазнамо о невидљивом свету око нас. Удахните прошлост и будућност Земље у овом маштовитом, трипозном говору.

Ако бих затражила од вас
да замислите ваздух,

шта замишљате?

Већина људи размишља о празном простору

или чистом, плавом небу

или понекад дрвећу које плеше на ветру.

Онда се сетим професора хемије
из средње школе

са веома дугачким чарапама

док стоји крај табле,

црта дијаграме кружића
повезаних са другим кружићима

и описује како вибрирају
и сударају се у некаквој узбурканој супи.

Али заправо, обично не размишљамо
нарочито о ваздуху.

Обично га приметимо

када постоји некакав непријатан налет
у њему, приметан чулима,

као што је грозан мирис
или нешто видљиво као дим или магла.

Ипак, увек је ту.

Све нас дотиче управо сада.

Чак је и у нама.

Наш ваздух је непосредан,
од виталног значаја и интиман.

Ипак, тако се лако заборавља.

Па, шта је ваздух?

То је комбинација невидљивих гасова
који обавијају Земљу,

а које привлачи њена гравитација.

Иако сам визуелни уметник,

интересује ме невидљивост ваздуха.

Интересује ме како га замишљамо,

како га доживљавамо

и како сви имамо урођено разумевање
о његовој материјалности

кроз дисање.

Свеукупни живот на Земљи
мења ваздух кроз размену гасова,

а ми то чинимо управо сада.

Заправо, зашто не бисмо сви
управо сада удахнули

снажно, заједнички, дубоко.

Спремни? Унутра. (Удише)

И ван. (Издише)

Ваздух који сте управо избацили

обогатили сте сто пута угљен-диоксидом.

Угрубо, пет литара ваздуха по удисају,
седамнаест удисаја по минути

од 525 600 минута годишње

једнако је отприлике
45 милиона литара ваздуха

обогаћеног сто пута угљен-диоксидом,

само за вас.

То је једнако отприлике величини
осамнаест олимпијских базена за пливање.

За мене је ваздух у множини.

Истовремено је мали као наше дисање

и велики као планета,

а тешко га је и замислити.

Можда је немогуће, а можда није важно.

Кроз праксу визуелне уметности

покушавам да ваздух учиним,
а не толико да га замислим,

да га учиним висцералним,
додирљивим и опипљивим.

Покушавам да проширим идеју
о естетици, о томе како ствари изгледају,

да би могла да укључи ствари
као то какав је његов осећај на кожи

и у плућима,

као и како вам звучи глас
док пролази кроз њега.

Истражујем тежину, густину и мирис,
али, што је најважније,

пуно размишљам о причама
које везујемо за различите врсте ваздуха.

Ово је мој рад из 2014. године.

Зове се „Различите врсте ваздуха,
дневник биљака“,

у ком сам поново стварала ваздух
из различитих ера Земљине еволуције

и позивала публику да дође
и удише их са мном.

Заиста је изненађујуће,
толико је драстична разлика.

Нисам научник,

али научници који проучавају атмосферу
тражили би трагове

у хемијском саставу ваздуха у геологији,

помало налик на то како стене оксидирају,

а они ће извести вредности
из те информације и здружити их,

тако да могу прилично добро
направити рецепт

за ваздух из различитих периода.

Онда се ја појавим као уметница,
узмем тај рецепт

и поново га направим
користећи гасове који су му компоненте.

Посебно су ме интересовали
тренуци у времену

који представљају примере
у којима живот мења ваздух,

али ме је интересовао и ваздух
који утиче на еволуцију живота,

као што је ваздух из периода карбона.

Из периода је пре око 300
до 350 милиона година.

Из ере је која је позната
као време џинова.

Тако се по први пут у историји живота

формирају лигнини.

То је чврста материја
од које се састоји дрвеће.

Дакле, дрвеће ефикасно осмишљава
своја стабла у то време

и постаје заиста велико, све веће и веће,

и распростире се по земљи,

ослобађајући кисеоник изнова и изнова,

дотле да ниво кисеоника
постаје око два пута већи од данашњег.

Овакав богат ваздух подржава
појаву огромних инсеката,

огромних паукова и вилиних коњица
са распоном крила од око 65 центиметара.

За дисање је овај ваздух
заиста чист и свеж.

Нема пуно укуса,

али вашем телу пружа
суптилно повећање енергије.

Стварно је добар за мамурлуке.

(Смех)

Постоји и ваздух из времена
„великог изумирања“;

то је пре око 252,5 милиона година,

мало пре појаве диносауруса.

То је заиста кратак период
из угла геологије,

од око 20 до 200 000 година.

Заиста брзо.

Ово је највећи догађај
истребљења у историји Земље,

већи чак и од изумирања диносауруса.

Осамдесет пет до 95 процената врста
изумире у ово време,

а у исто време се дешава огроман,
драматични пораст угљен-диоксида,

а много научника се слаже

да потиче од истовремених ерупција вулкана

и испуштања ефекта стаклене баште.

Ниво кисеоника у ово време се спушта
испод половине данашњег нивоа,

значи на око 10 процената.

Дакле, овај ваздух дефинитивно
не би могао да подржи људски живот,

али је у реду само га удахнути.

А његово удисање је чудна утеха.

Стварно је умирујућ, прилично топао

и има укус помало налик киселој води.

На тај начин прска,
што је прилично пријатно.

Уз сво ово размишљање
о ваздуху из прошлости,

сасвим је природно да почнете
да размишљате о ваздуху из будућности.

Уместо да нагађам о ваздуху

и измишљам какав би могао бити
ваздух будућности,

открила сам ваздух
који су људи синтетисали.

То значи да се не јавља нигде у природи,

већ су га направили људи у лабораторији

за примену у различитим
индустријским срединама.

Зашто је то ваздух будућности?

Па, тај ваздух је заиста стабилан молекул

који ће буквално бити део ваздуха
када се једном ослободи,

неких 300 до 400 наредних година,
пре него што се разложи.

То је, значи, око 12 до 16 генерација.

Овај будући ваздух
има нека опипљива својства.

Веома је тежак.

Око осам пута је тежи од ваздуха
који смо навикли да удишемо.

Заправо је толико тежак да,
када га удахнете,

какве год речи да изговорите
постају буквално тешке,

те вам капљу низ браду, падају на под

и процепи их упијају.

То је ваздух који функционише
прилично слично течности.

Овај ваздух укључује и етичку димензију.

Људи су направили овај ваздух,

али је он и најснажнији гас стаклене баште

који је икада тестиран.

Његов потенцијал загревања

24 000 је пута већи
од потенцијала угљен-диоксида,

а показао је дуговечност
од 12 до 16 генерација.

Тако је ова етичка конфронтација
централна тачка мог рада.

(Дубљим гласом) Има још једну
изненађујућу особину.

Мења вам боју гласа прилично драматично.

(Смех)

Па, када кренемо да размишљамо -
ох, још га има помало.

(Смех)

Када размишљамо о климатским променама,

вероватно немамо на уму
џиновске инсекте, еруптивне вулкане

или чудне гласове.

Слике које нам чешће падну на памет

су оне налик отопљавању глечера

и поларних медведа
на санти леда која се удаљава.

Мислимо на кружне дијаграме,
cтубичастe графиконе

и бескрајном броју политичара
који причају са научницима у кардиганима.

Можда је, међутим, време да почнемо
да размишљамо о климатским променама

из исте висцералне перспективе
из које доживљавамо ваздух.

Као и ваздух, климатске промене
дешавају се истовремено на нивоу молекула,

удисаја и планете.

Оне су директне,
од виталне важности и интимне,

као што су и аморфне и гломазне.

Ипак, тако се лако заборавља на њих.

Климатске промене представљају
колективни аутопортрет човечанства.

Осликавају наше одлуке као појединаца,

као влада и индустрија.

Ако сам ишта научила
из посматрања ваздуха,

то је да, иако се мења, истрајава.

Можда неће подржати живот
какав препознајемо,

али ће подржати нешто,

а ако смо ми, људи,
толико виталан део те промене,

мислим да је важно
да осетимо дискусију о томе.

Јер, иако је невидљива ствар,

људи остављају веома жив траг на ваздух.

Хвала вам.

(Аплауз)