Погледајте нагоре, за промену

Колико често видите истинску лепоту ноћног неба? TED Fellow Лусијен Валковиц нам показује како светлосно загађење уништава изузетни доживљај који често игноришемо да гледамо директно у свемир.

Небо је суштински демократско.

У принципу, доступно је
на било који начин, било коме, свуда,

једноставним чином подизања погледа.

Али, као и многе лепе ствари око нас,

измиче нам, а то и не примећујемо,

јер, искрено, ми заиста
и не гледамо у њега.

Па, у шта гледамо уместо тога?

Па, гледамо у своје телефоне,
гледамо у своје компјутере,

гледамо у свакојаке екране.

И искрено, ретко се и потрудимо

да довољно подигнемо поглед
да видимо једни друге,

а да и не причам о предузимању
следећег корака и гледању у право небо.

Сад, постоји тенденција да мислимо
да је губитак нашег мрачног неба

неизбежна последица
развоја, промене, технологије.

Знате, то једноставно није тачно.

Касније ћу вам рећи зашто је то тако.

Али прво желим да вам испричам о свом
искуству у вези са тамним ноћним небом.

Нисам видела право тамно ноћно небо
све до своје 15. године.

Била сам овде, у Аризони.

Била сам на путовању;
зауставила сам се негде.

Не знам где је то било,
осим што знам која је држава у питању.

Погледала сам навише,

а небо је једноставно било препуно
невероватним бројем звезда.

Видите, ја сам из Њујорка,

а у њему можете видети месец,
можете видети пар звезда.

Чешће се дешава да се испостави
да су то авиони када слете.

(Смех)

Али, заиста не постоји
много других ствари.

Резултат је да већина мојих колега
који су астрономи

проводе бар део своје младости
гледајући у небо из свог дворишта.

Ја то никада заправо нисам доживела,

а, као резултат тога,
разочарам људе на камповањима.

Заправо не знам пуно сазвежђа.

Она која знам највероватније знате и ви.

Али никада нећу заборавити
када сам доживела

да први пут видим мрачно ноћно небо.

Запањило ме је колико звезда постоји.

И осетила сам се мајушно.

Онда сам осетила нешто попут:
„Где се ово скривало све време?

Ко је скривао ово небо од мене?“

Наравно, одговор је очигледан
ако размислите о њему

или ако погледате слику са леве стране,

на којој видите исто суседство
током нестанка струје

и током обичне ноћи.

Не можете видети звезде
ако их угушите светлом.

Погледајте нашу планету.

Ово је наша планета из свемира.

За разлику од звезда које су вреле

и исијавају невидљиво светло
због којег их видимо,

наша планета је, у астрономском
смислу, прилично хладна.

Она заправо не сија.

Када видите планету која изгледа
као плавозелени кликер,

као што је случај на овој слици,

видите то зато што се
сунчева светлост одбија од ње,

и зато видите океане, облаке, тло.

Дакле, да је Сунце не обасјава,

не бисмо могли да видимо Земљу, зар не?

Или бисмо могли?

Ово је наша Земља ноћу,

а ово је један од најупечатљивијих примера

како утичемо на нашу планету
на глобалном нивоу.

Видите светло како се шири брзо
попут паукове мреже широм планете.

Наравно, постоје огромна океанска
пространства која су и даље мрачна,

а у многим неразвијеним подручјима
и даље влада мрак.

Али, приметићете да је ово
прилично глобална последица.

Обично, када размишљамо
о осветљеним местима,

замишљамо примере крајности -
Тајмс сквер, Вегас стрип.

Али оно што вам заиста та слика приказује

је да то нису само ови примери крајности;

то је свако место
које користи вањско светло.

Ово обично има веома драматичне
последице по неко место.

Да бисте разумели зашто је то тако,

све што треба да урадите
је да размислите о облику сијалице.

Сијалица је, практично,

мање-више округла.

Ово је сјајно када се ради
о њеној првобитној намени

да осветљава затворене просторе.

Укључите је, светлост се разлије свуда.

Појединачна сијалица може
да мање-више осветли целу вашу собу.

Сјајно је ако осветљавате
унутрашњост просторије,

али у примени за спољашње осветљење

тај традиционални облик сијалице,

лоптица која свуда шири светлост,

заправо је веома неефикасна.

Када сте напољу, углавном вас интересује

да осветлите тло испод вас
и ваше непосредно окружење.

Сво то светло које се расипа
са стране и навише

заправо вам не помаже
да осветлите подручје око себе.

Оно се заправо расипа према небу

и постаје оно што називамо
светлосним загађењем.

Чак и ако вас уопште не занима
гледање у звезде, ово треба да вас брине,

јер то значи да се 60-70% енергије
коју користимо за спољашње осветљење

расипа тако што замрачује светлост звезда.

Као што рекох, велики сам
обожавалац технологије.

Очигледно је да свакодневно
користим технологију; научница сам.

А постоји тенденција да се говори
да је напредак то што -

знате, не кажем да сви треба
да живимо уз светлост свећа.

Заиста, технологија нам омогућава
да приступимо небу

на начине који су иначе немогући.

Један од најбољих примера овога
је, наравно, свемирски телескоп Хабл.

Хабл је отишао у свемир,
свакодневно шаље натраг слике

и омогућава нам да видимо ствари

које не можемо видети голим оком,

на начине на које до сада то нисмо могли
у целокупној људској историји.

Други пример овога
су планетаријумске пројекције.

У протеклих пар година су планетаријумске
пројекције постале технолошки напредније

уз сјајне визуализације,

а чак и ако ово не представља
директни приступ небу,

то је бар приступ нашем знању о њему.

И заиста, можемо да доживимо
небо у планетаријуму

онако како то за нас није могуће

док само седимо напољу и гледамо у мрак.

Сви сте чули за свемирски
телескоп Хабл и планетаријуме,

али постоје и начини да технологија
омогући да људи учествују

у доживљавању неба

који вам можда нису познати.

Они се називају
пројектима грађанске науке.

„Грађанска наука“ је када
велики истраживачки пројекти

објаве своје податке на интернету,

науче обичне људе, као што сте ви,
да остваре интеракцију са тим подацима

и заправо доспринесу истраживању

тако што ће доћи до интересантних
или неопходних одређивања карактеристика.

Такав пример је ово што вам показујем
овде, под називом „Галаксија Зоо“.

„Галаксија Зоо“ је пројекат

у ком људи добију двадесетоминутну,
па чак и краћу, обуку

како да раде са овим сликама галаксија.

Они науче како да обележе слике,

а за пар минута раде пуном паром

и стварају веома корисне категоризације

и класификације ових галаксија.

Лако је схватити

зашто се људи лако придружују
„Галаксији Зоо“:

она укључује лепе слике;

галаксије су, уопштено говорећи,
веома привлачне.

Међутим, постоји и много других
пројеката грађанске науке

у које су се људи упустили,

а који укључују различите
нивое апстракције,

а за које не бисте нужно помислили
да ће заинтересовати људе.

Такав пример је пројекат грађанске науке

који је повезан са мисијом
чији сам део и ја,

а која се зове „Мисија Кеплер“.

Кеплер је свемирски телескоп
и трага за планетама око других звезда

тако што врши прецизна мерења светлости
која долази са ових звезда.

А ми трагамо за затамњењима

које стварају звезде
док заклањају део тог светла.

Имамо и повезани пројекат грађанске науке
под називом „Трагачи за планетама“.

„Трагачи за планетама“ вам обезбеђују,
као и „Галаксија Зоо“, кратку обуку,

а након пар минута радите пуном паром:

прегледате податке из „Мисије Кеплер“

и трагате за планетама.

Идеја у позадини
је да је лако пријемчиво, зар не?

Али, стварни процес трагања за планетама
укључује пуно гледања графикона,

као што је овај који вам показујем,
као и њихово обележавање.

Радим ово свакодневно и то ми чак
и не звучи много интересантно.

Међутим, људи не само
да су заинтересовани за то да ово раде,

већ су грађани-научници
који раде у „Трагачима за планетама“

заправо открили планете у подацима,

а које иначе не би биле откривене.

Ово је списак аутора
из рада који су објавили

на тему планета које су открили.

Видите да су сви људи који су допринели
назначени на списку доле,

а то је некаква чудна мешавина
правих имена људи

и њихових имена са профила.

Приметићете, ако се пажљиво загледате,
да је прво академско признање

дато значају ирске кафе у процесу открића.

(Смех)

Не желим да вас наводим да помислите
да су ово некакви незапослени научници

или само скупина штребера
заиста заинтересовани за ово.

Постоји 60 000 људи
који учествују у овим пројектима,

а већина њих нема
образовање у вези са технологијом.

Дакле, очито је да се ово заснива
на људској радозналости

и њиховој вољи да буду део
процеса научног открића.

Људи желе да раде ово.

Али, сва ова технологија

и сви ови начини да се доживи небо
путем технологије

и даље су за мене слични осећају
када гледате животињу у зоо врту.

То је валидан начин да доживите ту ствар -

заиста, лав у кавезу је и даље прави,

Хаблове слике су заиста праве,

а лаву у зоо врту можете
прићи ближе него у дивљини.

Међутим, нешто ту недостаје.

Недостаје сирова лепота

да сами осетите ту исту ствар у дивљини,

без помоћи екрана.

Доживљај да погледате навише

и сазнање да небо у које гледате
окружује свако познато живо биће

у универзуму

је веома снажно.

Размислите о томе на тренутак.

Ми смо једина планета за коју знамо
која на себи има живот.

Небо које видите деле сва жива бића

за чије постојање знамо.

Једна од ствари која ми се заиста
свиђа у мом послу

је да ми омогућава
да се удаљим од свакодневнице

и доживим ширу слику,

овај осећај одласка и покушаја
да нађемо планете у универзуму

које су можда као наша

увек ме подсети на то
колико је вредно то што имамо овде.

Наше ноћно небо је као природно богатство,

као да је парк који можете посетити

а да не морате никада да отпутујете тамо.

Али, као и свако природно богатство,

ако га не заштитимо,
ако га не сачувамо и ценимо,

исклизнуће нам и изгубити се.

Па, ако вас ово интересује

и ако је ово нешто
о чему желите да научите више,

посебно вас охрабрујем
да посетите darksky.org

и сазнате више о изборима
које можете направити,

а који могу заштити мрачно ноћно небо,

јер оно припада свима,
оно припада свима нама,

и зато је на нама
да га доживимо како желимо.

А на нама је и да га изгубимо.

Хвала вам.

(Аплауз)